Ali ona je po prvi put bila spremna da ne da Vilu za pravo.
On to nije mogao da shvati. Nije razumeo da se njoj, pri samoj pomisli na bešćutnost londonskog pločnika pod petama, dlanovi znoje a srce lupa sve mahnitije. Otišla je s njim kao da ide na vešala. Celim je putem bila plaha i napeta, kao zverčica kad iščekuje opasnost, i zaista, čim je izašla iz Vilove stare bube, istog je trena znala da se nije smela vraćati.
Bio je to kao povratak u internat posle prelepog, prekratkog raspusta. Sa svakim je korakom osećala kako je napušta raspoloženje a poznata, kruta kora ponovo se hvata njenog srca. Zašto si mi to morao uraditi, Vile Bojde, proklet bio? Zašto si me, mislila je, morao buditi iz sna? Naposletku, zašto si me, kao prvo, naveo...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Život s Vilom ispao je neobično pitak i lagan.
Ona nikada nije bila društvena, a sopstveni je dom, pogotovo, smatrala oazom mira i intime. Postojali su određeni ljudi koje je volela ugošćavati, ali to je imalo svoje vreme i rok trajanja. Čak bi i u Ivaninom društvu obavezno dolazio momenat kad bi osetila da je dosta. Zaista, da je ikada bila naterana da poreda stvari u svom životu po važnosti; samoća, mir neometan tuđim prisustvom, svakako bi bio prioritet.
Ali zar nije, u isto vreme, bilo izvesno kako Vil toga ima na bacanje?
Nijednom joj nije pomenuo nekakve prijatelje, nikada. Nikada mu niko nije dolazio, niti je on ikome išao. Takvi ljudi, znala je, slabo trpe bilo čiji boravak pod svojim krovom. Njihova sličnost po ovom je...
M. Antić: "Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da prevaziđeš trenutak, jer trenutak nekada ume da bude duži i strašniji od vremena i večnosti."
-Trenutak je koncentracija vremena u večnosti. U trenutku užasa nestaje i vreme i večnost. Postoji samo stradanje koje nas preplavi. U kojem se izgubimo, pa ne vidimo izlaz. Nismo svesni izbora. Ne shvatamo da je izvan užasa neuništivo svetlo života i smisla. Kad se odvoji od tog svetla stvara se krajnja ograničenost. Spirala patnje i besmisla koja vrtoglavom brzinom vuče u ambis. Dok se ego ne suoči sa vlastitom zabludom i malenkošću ne može se vratiti svetlu života. Ne može postati celovit i dobiti novu snagu i entuzijazam da rastera tamu ambisa.
——————
-Kao što postoji razlika...
Prljam ja i po cistima
ali se oni brzo operu
.............................
velike odluke
prepustite bogovima
a ne snobovima
..............................
Kraj dolazi uvek posle pocetka...... ako zaboravimo sredinu
Samo uporni pokusaji
da moje telo hladno ranite
zivotinje recite
primitivno ricite
zbijte se u svoj brlog...tor
i na svoj jezik stanite!
(Svi ostali radovi mogu se pronaći ovde)
Jedan od sigurnih pokazatelja nedostatka izuzetnosti
je nezasitljiv nemir što halapljivo žudi za njenim pronalaženjem.
Jalov je taj trud.
Izuzetnost se javlja po nekom samo sebi znanom zakonu
ispoljavajući se najjače kad je neprimetna
i trag koji ponekad ostavlja popločan velikim delima
ne označava izuzetnost čoveka ili dela
već sposobnost odražavanja iste
rođenjem i rastom pod njenim pokroviteljstvom.
Zabluda da se ona prikazuje izvitoperenjima,
neobičnostima i nastranostima,
gađenjem prema neukrašenoj neobojenosti,
prezirom jednostavnosti
i obožavanjem svih lažnih dragulja
oduševljava i zasenjuje do slepila izgladnele oči
bića koja su izgubila sopstvenu dragocenost.
Impozantni skup...
Dogovor je bio da se nađu u letnjoj bašti jednog kafića. On sedi zavaljen u stolici, pijucka kafu i čeka. Iz mase sveta izdvaja se jedna žena i polako mu prilazi...pruža mu ruku...grle se u znak pozdrava...
Prvi put čuju jedno drugom glas. Gledaju jedno drugo i pokušavaju da shvate da je onaj preko osoba sa kojom su razmenjivali onoliko poruka, da su se kroz poruke toliko osećali; da su na taj bleskast način uživali jedno u drugom. Da li je i sada isti osećaj?
Videli su se na fotografijama ali sada su tu, jedan nasuprot drugog, stvarni i opipljivi.
Odlaze u noćni klub gde svira tiha, opuštajuća muzika. Prigušeno svetlo, veoma prijatna atmosfera...pričaju, gledaju se...na podijumu po neki par pleše; on joj pruža ruku u znak poziva na...
osecaj da me nema
po ulicama grada kao da sam ...sam
to godine otimaju
razuzdano bice
punacko slobodom
a prazna dusa
ne moze vise da se seca
kad zivot
zakuje koceve
u bivak
nema srece
Rođena je za vreme I svetskog rata u trgovačkoj porodici kao jedina ćerka.Brižljivo je odgajana u duhu građanske patrijarhalne tradicije da odraste u dobru suprugu ,domaćicu i majku.Kao gimnazijalka je upoznala momka iz takođe dobrostojeće trgovačke kuće i rodila se simpatija ,a kasnije i doživotna ljubav.Bila je jako lepa,ženstvena , tamnooka sa visokim jagodicama i skladnom ženskom figurom.Kosa tamna i talasasta na svim fotografijama je očešljana a ipak nestašna kao u devojčice.
Na fotografiji sa venčanja ona blista u haljini beloj jednostavno elegantnoj sa ponekim ukrasom od poentlas fine čipke ,ali ono najlepše na celoj slici su njene oči..Oči blage,nasmešene i srećne .Njen mladoženja je elegantan,markantan pomalo krut,ali i na...
Sedeli su pored razbuktale vatre, i ona mu je rekla:
-Zar ne misliš da je krajnje vreme da mi na neka pitanja odgovoriš, Vile?
S dolaskom večeri, njena je euforija počela da bledi. Ceo dan ju je u vazduhu držala jedna jedina misao: ne moram se vraćati..! To kao da je bio cilj po sebi, sve što je ikada u svom životu želela. Kao da se ispela do vrha nečega, nepregla sve svoje nerve, volju i snagu, a onda shvatila da se s druge strane, dotad još neviđen i neslućen; pruža ambis bez dna.
Oh, da. Već mesecima ona ima samo jednu misao vodilju, ideju koja je ne napušta sasvim ni trena, čak ni dok spava. Uvek je negde pri dnu njene svesti treptala mala, sićušna nada: kad se barem nikad ne bih morala vratiti.
Ali, sad je to ostvarila; i sve je...
"Jesi li sasvim sigurna, draga", pitala je gospođa Marpl po stoti put. Došavši to jutro, dočekala ju je scena ne mnogo drukčija od one posle olujne noći. Gđa Marpl je brisala suze, negodovala i jadala se, kao kvočka kojoj odluta pile. Ali, čudna opijenost u kojoj je Teodora hodala celo jutro, u isto je vreme bila pomalo sebična i bešćutna. Radilo se o njenom životu. Ona nije polagala račune nikome pod nebom već toliko dugo da je maltene verovala kako nikada i nije. Ništa što je gđa Marpl ili bilo ko drugi na svetu mogao reći, ni najmanje nije uticalo na odluke koje je donela, pogotovo ne na veru u ispravnost istih.
Pogled gđe Marpl još uvek je bio uplašen. "Jesi li, Teodora?" Nasmijala se. "Po prvi put u životu, gospođo, da." Onda su...
Sigurna sam da je besmisleno - bila sam sigurnija pre - obzirom da ovo skoro niko ne čita, ali onima koji su svratili da pročitaju pola poglavlja, dve rečenice i slično, želim reći: ne, ovde nema seksa. Ovo nije ljubić.
Hvala.
(Svi ostali radovi mogu se pronaći ovde)
Koliko je još koža mogao sa sebe skinuti? Šta je značilo sve to: ime, opis kojim ga je neki bliski neznanac zaodenuo ruhom junaka sopstvenog romana; poreklo, dičenje karakteristikama davno nestalih ljudi u nadi da će se one ponoviti kao kod novog sađenja odeđenih sorti paradajza, krompira ili karfiola; izgled, ogledanje u tuđim ogledalima vagano na terazijama njihovih vrednosti i sviđanja; zanimanje, najgluplji način gubljenja sebe u samopoistovećenju; postignuća, samo mehuri od sapunice van vidokruga neke suštinske potrebe čija vrednost je uzdignuta jedino u svetilištima samoljublja; dela, bića za sebe koje ko zna kakve sile otiskuju u okeane postojanja koristeći ljude kao brodogradilišta i...
Bila je pomalo uvređena, kao dete kojem natrljaju nos, kad su izašli iz kuhinje na hodnik, ali onda joj odblesak nekog zalutalog zraka svetla kroz jedna vrata privuče pažnju. Ona pogleda i ozari se.
-Hej, šta je to..?
Ne misleći, gurnula je vrata i zakoračila u prostoriju.
Prošlo je izvesno vreme pre nego se dosetila da je Vil nijednom rečju ili pokretom nije zaustavio, taman kao i kad su bili u onoj odaji tajni - što je sve sumnjivo ukazivalo na činjenicu da je, možda, ne bi sprečio ni da je probala ranije.
Stvar je bila u tome što ona nikad ranije nije.
Bez obzira koliko bila zaintrigirana, Teodora nije pitala ništa što je smatrala ličnim, odnosno neučtivim za pitati. U to je svakako spadalo zavirivanje u Vilove sobe. Nije videla...
Sedela je na ivici golemog, prastarog stola, kojem su noge bile prikovane za pod, i gledala ga dok je preturao po kuhinji. Kroz malo okno s rešetkom, retko je lepo svetlo padalo na njeg u širokom snopu. U zadnjih par časova, nebo se posve razvedrilo. Mirisalo je na opranu zemlju, čist vazduh. Ona pomisli: u ovoj je šumi svetlo uvek zlatno i ružičasto, kad on reče, ne okrečući se:
-Iskreno, meni je cela ta priča s Isabel Vilijams bila čudna od početka.
-Kako to misliš?
-Čovek bi rekao da ti nikad ne bi pristala raditi za nekoga kao što je Isabel.
Ona se namrgodi.
-Kao da me je uposlila da joj obavljam ko zna kakve prljave poslove... Radila sam joj u biblioteci, do vraga.
-Svejedno.
-Uopšte nije. Uostalom, koliko bih poslova u Engleskoj...
Odveo ju je u sobu pored.
Dolazila je kod Vila celo leto, ali još nije videla drugu prostoriju osim te u kojoj su obino sedeli, i velike, ljupko starinske kuhinje gde su ponekad brbljali dok bi on kuvao čaj. Ova je soba gledala na prilaz kući, i bila je veća od, kako joj se činilo, ostalih.
U prvi joj se mah učinilo da je toliko pretrpana da uopšte ne može raspoznati jednu stvar od druge. Lampa koju je Vil upalio, bacila je jak, savršeno pravilan krug žutog svetla na golemi stol što se pružao sredinom sobe, i ona pomalo poče shvatati. I stol i police svud naokolo po zidovima, od poda do plafona... Sve je bilo krcato knjigama, debelim svežnjevima papira u koricama uvezanim trakama, poput herbarija. Ali bilo je i isto tako mnogo mračnih...
Čim je došla kući, popela se u svoju sobu. Nije izašla ceo dan, sve do sledećeg jutra. Gospođa Marpl joj je na poslužavniku donela vruću supu i održala joj lekciju o hodanju po kiši. Poslušno ju je progutala, i supu i lekciju, nadajući se da neće povratiti čim gđa Marpl izađe. Činilo joj se da nije okla sklopila sve te sate. Nije mogla izbaciti Isabel Vilijams iz glave.
Zašto, o zašto bog - ako ga ima! - nije poslao strelu da zapuši usta toj ogavnoj ženetini?.. Kako bog može dozvoliti da u njegovim kućama sede takve licemerne olupine ljudskog roda kao što je Isabel Vilijams? Da boga ima, mislila je, on ne bi dopustio da Isabel Vilijams živi dana duže.
Nije mogla verovati da u 21.veku još uvek ima fanatika koji bi da potpaljuju lomače...
Nedelju ili dve kasnije probudila se u svojoj potkrovnoj sobi mrzovoljna i neispavana. Prvo što je pomislila, bilo je: hoće li ta prokleta kiša ikada prestati..! Padalo je danima. Sva su se okolna polja pretvorila u more kaljuže. Iz kuće nije izlazio niko ko zaista nije morao, i ona je danima neutešno posmatrala pustu ulicu kroz prozor biblioteke. Ali, danas je bila nedelja, i razveselila se čim se setila kako se Vil vraća iz Londona.
On je već dve godine predavao na jednoj katedri u Londonu i baš pre koju nedelju ponovo su mu počela predavanja. Ostajao je po par dana, a danas se trebao vratiti. Rekao joj je da obavezno dođe.
Raspoloženje joj se rapidno popravilo. Gđa Marpl se muvala po kući, trošeći veći deo dana tako što ju je...
-Dakle, čujem da si zapala u nevolje noćas.
Isabel Vilijams je to jutro neobično dugo vremena provela u biblioteci. Spočetka je dolazila svakodnevno, poput kakvog zmaja nadgledajući Teodorin posao i ponašanje. Devojka koja je tu radila pre, glavačke je izbačena jer je vanbračno zatrudnela. Isabel, duboko religiozna, glavni dobrotvor lokalne crkve, uopšte nije imala sluha za predbračni seks. Međutim, Teodora joj nije pružala prilike ni za kakvu kritiku. Dolazila je na posao čista i uredna, ne mnogo našminkana, i sa svakim je bila ljubazna i trpeljiva. Ona je volela raditi s knjigama i nikada joj ne bi dosadilo kopati po policama, po sto puta zvati dobavljače, pospremati i slagati. Tako je Isabel polako prestala dolaziti. Svraćala je tek...
Ja sam
na ovome svetu
manje ,,,vise
ne mogu da svarim
sve ovo..
gluposti...ljude
kao ptice na nebu
odlazim
i mekom iskrom ne vraca mi se
sanjam ..
ma necu vise da se klanjam
ma kako mi bude
Imam ja godina,,
ali zrelost me jos nije stigla
tesko ja to vidim
to zrenje..prezrelost..trulez
i nestajanje..
jos uvek decak pise..
Ako ti je život tako mučan
Da želiš da ga napustiš
Metak ti darujem
I nad Biblijom se zaklinjem
Da je bio zločin iz strasti
A da je to istina
Znaće svako kad se prekrsti
Kap suze kap kise..ti me ne volis..dan dise noc dise nismo zajedno vise
Kad zivot svoje ucini..kad nas pregazi vreme
zivecemo tamo gde sunca nema
u kajanju i vecnoj tmini..
Ovo je bilo sada napamet..trenutna
ne odlucena ...:)
Kartu u jednom pravcu..
molim
To ja idem i ne vracam se
jer nema razloga
da se ponavljam
ja izgubih
sve sto volim
Naravno da ništa od celog tog razgovora nije pomenula Vilu. Trudila se da kompletan incident što pre i sama zaboravi. Jedno je dobro, ipak, iz njeg proizašlo: sad je bila rešenija nego ikada da ni u snu ne sme započinjati razgovor o Vilovoj porodici.
Jer, to je sve definitivno imalo veze s njegovom porodicom.
Nalazila se u provinciji. Ovde su se ljudi vrednovali po tome koje prezime nose. Vilijamsi svoj pedigre imaju da zahvale čukundedi sudiji, a Vil svom dedi-konjokradici, verovatno. Koji bi drugi razlog postojao? Da je Vil lično počinio kakvu sablazan, to bi čak i ona znala. Čak i ona zna da je stari Frenklin luda pijanica i da je to razlog što ga svi zaobilaze. Koji razlog imaju da zaobilaze izuzetno obrazovanog, pemetnog i...
Njeno je poznanstvo s Vilom napredovalo kao u romanima Džejn Ostin. Nakon prvog susreta, izveo ju je iz kuće i poveo oko ćoška, gde je ugledala širok neasfaltiran put i jeknula: "Satima sam dolazila, a vi mi hoćete reći da postoji put do ovog mesta..?" Osećala se kao budala. Rekao joj je, smejući se, da bi voleo da ga poseti kad god šeta šumom. Za tren nije bila načisto, ali kad su se rukovali, kad su im se oči susrele, njeno je srce preskočilo otkucaj i znala je da će se opet vratiti.
Otad je često dolazila do kuće u šumi. Njihovi su razgovori bili opširni i dugi. Nisu se doticali nikakvih ozbiljnijih tema, ali su i bez toga mnogo razgovarali. Teodori je postalo neobično prošetati šumom i najposle ne svratiti kod Vila. Nekako kao da...
drugi je dan i ne mogu da spavam
Koliko god kuća izvana izgledala neobično, iznutra je bila to još i više. Kroz uski popločeni hodnik, on ju je odveo nadesno, u prostranu sobu koja je imala prozore s kovanom rešetkom na dva zida, velik otvoren kamin i, kako joj se na prvi pogled činilo, knjige gde god bi joj oči pale. Police su bile krcate knjigama. Nije bilo nikakvih uređaja, tv-a ni muzičkog stuba. Soba je izgledala čudno vanvremenska, neobično izmeštena iz epohe.
On reče, s jedva primetnom posprdnom notom u glasu:
-Pa, sedite.
I ona tek tada shvati da stoji nasred sobe i blene kao dete u poslastičarnici.
Trgnula se i pružila mu ruku.
-Oprostite, molim vas, ja... Uopšte se nisam predstavila. Ali ova kuća... Mislim, u šumi, nikad ne...
ovo je treći deo danas, kunem se :mrgreen:
Gospođa Vilijams je bila žena-zmaj, od one vrste koju je Teodora slabo marila. Ponekad je mislila da ima urođenu averziju spram diktatora. A, ako je na svetu postojao autentičan diktator, to je bila Isabel Vilijams.
Na fotelji je sedela toliko pravo kao da ima željeznu konstrukciju umesto kičme. Oči su joj bile prozirno sive, ledene, i imala je neuobičajeno kratko podsečenu čelično sivu kosu, poput čuvarke u konc-logoru. Bila je visoka i mršava i imala muški korak. Njena je stroga odeća usedelice, pod kojom je nosila poluvekovno očuvano devičanstvo, iako skupa i po meri, odisala bolnim betonskim sivilom soc-realizma iz Teodorine domovine. Mogla ju je zamisliti s partijskom značkom na reveru...
Gospođa Marpl je imala lice okruglo kao mesec, i belu kosu paperjastu poput maslačka. Prvi pogled na njene modre oči rekao joj je da s ovom ženom neće imati nikakve muke. Pokojni spuprug gđe Marpl bio je strastveni putnik, i vodio je po celom svetu. Baš kao i Teodora, zaljubio se u ovo selo čim ga je ugledao. Kad je otišao u penziju, kupio je kuću pod čijim se krovom Teodora upravo smestila. Otkad je umro, a jedina im ćerka, Fiona, otišla za Australiju, gospođa Marpl je gajila svoje cveće i povremeno izdavala sobe slučajnim namernicima. "Nema ih, doduše", rekla je, veselo se, poput devojčice, nasmejavši. "Niko ne dolazi ovamo, draga." Pri tom ju je ljubitljivo posmatrala. "Da li sa danas tako oblače mladi u Londonu, mila?" Onda se...
Ivana ju je dopratila na železničku stanicu. Pitala je:
-Zar te ne čudi, još uvek, kako su engleske železnice nešto sasvim drugačije nego one kod kuće?
Ona je slegla ramenima.
-Ovde je sve drugačije nego kod kuće.
Ivana ju je pomno motrila. Zadnjih je nedelja gledala u nju kao nikad u svom veku, kao da je prvi put vidi, ili kao da ju je prvi put postala svesna.
Primetivši to, ona se isceri:
-Hoćeš prestati da bleneš u mene? Selim se, neću se ubiti ili prijaviti u Legiju stranaca!..
-Kao da možda hoćeš.
Crnokosa je devojka sela na pregradu između perona i izvadila cigaretu iz uske kutije. Ivana je bila sušta suprotnost: suprotni pol u njihovom prijateljstvu. Skrstila je noge u elegantnim, vrtoglavo visokim štiklama veštičje špicastog...