Quantcast

Mrzim naslove, 9

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.540
želim se izviniti svima što ovo nije puno bolje
hvala vam na podršci :heart:

Negde u nekom trenutku tog jutra, Celina je ostavila sav posao - a upravo je predvodila armiju starijih devojčica tokom raskrčivanja tavana koji je trebao postati deo za bebe još pre narednog proleća - otišla u svoju kancelariju i zatvorila se. Iz stola je izvadila veliku, tvrdo ukoričenu knjigu; album sa službenim slikama. Svake godine, u sirotište je dolazio fotograf dole iz grada i slikao decu: onu najmanju u njihovim krpenim pelenama, devojčice s mašnama u kosi i strogim pitomičkim uniformama u kojima su sve izgledale kao sestre, velike, namrgođene dečake na pragu odrastanja. Neka su se deca volela slikati, ponajviše devojčice; ali bilo je i jako mnogo onih koji su tu dužnost izbegavali kao kugu i na sve je načine pokušavali izvrdati. Kako je listala album, nebrojene generacije siročadi plovile su joj pred očima. Najveći ih je deo progutao grad, neki su se momci otisnuli na more i nikad više potom bili viđeni; ali bilo je i sretnijih: onih koji su uspeli u životu, započeli sopstvene poslove, rodili mnogo svoje lepe, zdrave dece; dobrih majki i očeva. Gledala ih je i razmišljala šta se desilo onima koji su se rodili pod zlom zvezdom. Oni koji nigde nisu zabeleženi, koji su sa ovog mesta nestali tiho i neprimetno a da niko nije mario i postavljao pitanja. To se nije desilo u proteklih pet godina pod njenim starešinstvom, ali se svakako dešavalo pre; kad nije bilo Celine Wittleshire da brine. Male Mary i Angela Shaw, šta god da im se dogodilo, barem nikada neće biti zaboravljene. Ona ih neće prepustiti kobi.
Pronašla ih je na prošlogodišnjoj slici kad su još bile sasvim malene, mada ni danas nisu naročito izrasle. Niko se ne goji na gradskom kazanu. Čak i ona jedva da je koju stvar mogla nazvati svojom, dok prave gotovine skoro nikad i nije imala. Ali deca su bila u stoput nezahvalnijoj situaciji: ona je barem dobijala platu. Pitomci su živeli od milostinje, a grad nije bio čuven sa saosećanja.

Mary i Angelu Shaw pronašli su na pragu sirotišta kao u kakvoj nesretnoj bajci. Jedna je bila u prljavu pelenu zamotana beba, dok je starija, bosonoga i tek prohodala, tiho stajala kraj svoje sestre sišući palac. Nisu govorile toliko dugo da su već svi u sirotištu poverovali da su gluvoneme. Celina je sve to saznala od stare pralje koja je bila jedan od retkih članova osoblja prethodne upravnice koje je zadržala po svom postavljenju. Zabolelo ju je što se nikad pre nije setila da pita. Zar je moguće da su te nesretne devojčice živele samo sprat niže a da ona nije imala ni pojma kako ih druga deca ne vole, ne igraju se s njima i nadevaju im ružna imena? Da nastavljaju bivati nesretne čak i pod njenom paskom mada je, bezrazložno ohola, kako se ispostavilo; poverovala da je nesreću oterala iz Willow Peak-a koliko je to god uopšte bilo moguće?
I da je dozvolila da odlutaju ispod njenog krova u moguću smrt ili šta još gore.
Kakav je to ona čovek bila?
Ispostavilo se da je pet godina brinula više o zidovima nego o živim ljudima. Da joj je bila bitnija svaka vreća uglja koju ćumurdžija dogura uz brdo u svojim kolicima od bosih nogu koje će ogrejati. Ali, mislila je očajno, morala je biti!.. To je moj posao!.. Kroz brigu o mrtvim stvarima, pokazivala sam brigu o živim ljudima. Ja toj deci nisam mogla biti bolja majka. Nisam im mogla pružiti više ljubavi nego brinući o njihovom zdravlju, trpezi i ognjištu.
Ja nikad neću biti majka. Zar je toliko loše što sam omanula u neznanju?
Spustila je glavu na stol i zajecala.

Vrata su se otvorila i u kancelariju je ušla Lizzet. Lizzet sebe nikad nije smatrala običnom pitomicom. Od prvog je dana odbijala da jede s drugom decom, već se izborila za mesto u kuhinjama, sa kuvaricom, baštovanom i pomoćnim osobljem. Kad bi je starija posluga, u svađi (Lizzet je bila temperamentna i jezičava) pitala šta ona misli ko je; Lizzet je odgovarala: ja sam u gospođinoj službi. Bila je toliko tvrdoglava da je najposle stvarno dospela na gradski platni spisak, mada možda ponajviše iz razloga što je gradskim ocima bilo krajnje nezamislivo da neka žena višeg ranga nema ličnu pratilju.
Kako god, Lizzet se sasvim malo pačala decom; osim da ih grdi kad joj se nađu na putu, i najveći je deo dana provodila prateći Celinu i obavljajući isključivo njene privatne poslove. Kupovala joj je pribore za toaletu, tako da bi se bočice i teglice samo misteriozno pojavljivale na njenom stolu; odnosila njena pisma na poštu i laprdala sa sobaricama iz gospodskih kuća s kojima se besramno osećala na ravnoj nozi. Od te je bratije pokupila sijaset blaziranih manira koji su Celinu mahom nervirali.
Ušla je u kancelariju i Celina je već, gnevna, zaustila da viče; kad ju je zaustavio izraz devojčinog lica. Obrve su joj bile sastavljene nad očima i rekla je gledajući negde kroz nju:
-Imate posetioca, gospođo.
Celina hitro otre obraze i ustade.
-Ko je to, Lizzet?
-Gospodin Thuckeray, gospođo.
U njoj kao da se cigla spustila u utrobu. Bacila je mahinalan pogled ka prozoru, kao da važe mogućnost skakanja s njega, ali naprosto nije imala gde pobeći.
-Vrlo dobro, Lizzet. Uvedi ga.
Bila je sama sebi smešna kad bi razgovarale kao dve blazirane plemkinje, ali Lizzet je najstrožije držala do protokola kad su bili u pitanju gradonačelnikovi ljudi. Gospodin Tuckeray uđe, nasmešen, i Lizzet ih napusti; bestidno se kreveljeći za čovekovim leđima.
-Gospodine Thuckeray.
-Gospođice Wittleshire.
Uzeo je njenu ruku pre nego se pribrala i shvatila šta mu je na umu.
-Očaran sam, kao i svaki put.
Dodirnuo je ustima malo više od pristojnog vazduha nad njenom nadlanicom, i Celina se strese od gađenja i vešto izvuče iz njegovog stiska.
-Da li će naša draga gospođica Wittleshire ikada izgledati i dana starija od osamnaest godina, često se pitam. Vi se svakodnevno podmlađujete, draga moja.
Celina ga zgroženo pogleda.
Htela je da kaže: ma o čemu govoriš, proklet bio..? Ta viša klasa kojoj je, u stvari, i sama po rođenju pripadala; užasno ju je gnjavila svojim besmislicama i šupljim frazama. Prisustvovala je scenama kad su ljudi govorili i po pola sata a da, zapravo, ništa nisu rekli; osim: posle vas, gospodine savetniče; i: ne, ne, nikako, samo posle vas, ekselencijo. Uvek je imala želju da ih pograbi za uši kao budalastu decu i ugura kroz dovratak naporedo. Nije davala ni per para na šupljoglave komplimente te bratije, kao ni za šta drugo što su joj mogli reći. Naprosto je ignorisala gospodina Thuckeray-a, rekavši:
-Čemu imam da zahvalim, gospodine?
Mada joj glas nije zvučao naročito zahvalno. Pretpostavljala je da će gospodin Thuckeray početi da nabacuje svoje skaredne predloge kao i svaki put kad bi se obreli nasamo; jer gotovo nikad ništa nije progovorila s tim čovekom osim što se branila od njegovog udvaranja. Ako se to udvaranjem moglo zvati.
Gospodin Thuckeray se smeškao. Šuškalo se da je sasvim ćelav ispod svoje napuderisane perike, i da na toj frizuri može zahvaliti katalogu veneričnih bolesti koje je nosio u pantalonama. Možda je zato uvek bio tako napadno namirisan. Oko njega se širio gust oblak skupog parfema koji bi postideo i najprostiju kurtizanu.
-Voleo bih reći da me je na ovu stranu dovela samo najljubaznija želja da ponovo vidim vaše lepo lice, draga moja gospođice. Ali bojim se da imam ozbiljnije razloge.
Činio se sjajno raspoložen. Celina zaobiđe stol i sede, što je mogla dalje od njega; a onda je nekoliko trenutaka samo posmatrala kako se on smešta na sofi i oko sebe raspoređuje peševe svog somotskog kaputa. To je toliko dugo potrajalo da je sasvim izgubila strpljenje. Baš je zaustila, kad on najzad podiže glavu i, veselo se osmehujući, reče:
-Nadam se da vas nisam omeo u kakvom poslu?
-Ne, u redu je.
-Vi ste uvek u nekom poslu. Tako lepa mlada žena trebala bi se baviti toaletom, balovima i udvaračima; ne mislite li?
Celina odreže:
-Ne mislim.
On joj šaljivo pripreti prstom.
-Sve to dolazi od boravka pod krovom Čuvara Znanja. Ja sam, naravno, vernik u Učenju Reda kao i svi u ovom delu Kraljevstva; ali uvek sam imao određena predubeđenja u vezi nekih pogleda klera. To neprestano isticanje kontrole, reda i discipline; to naprosto nije prirodno, ako me razumete.
-Celo se Učenje Reda zasniva na prirodnim zakonima, gospodine Thuckeray. Priroda nije haosna i razularena. U stvari je besprekoran mehanizam.
-Vi ste pohađali škole Reda, zar ne?
-Zar vi niste?
-Zaista, zaista.
Ona ne izdrža:
-Možda mislite da je razlika među nama u tome što sam ja žensko?
-U stvari, mislim da bi razlika između muškaraca i žena trebala postojati i kod klera.
Celina se podsmehne.
-Prosto je čudno kako to oni nisu iznašli za pet stotina godina postojanja Reda, zar ne?
Lice gospodica Thuckeraya otvrdne.
-Sveštenici su mudri ljudi, gospođice Wittleshire, ali već vekovima žive odsečeni od spoljnjeg sveta. Kažu da razumeju prirodu, ljudski um i telo, ali u onim mantijama svi su bespolni i sterilni. A polovi postoje, i razlikuju se.
-Tačno. Međutim, ne po dosegu uma.
Gospodin Thuckeray joj uputi snishodljiv osmeh. Celina reče glasnije:
-Moji su me predavači iz Reda zaista naučili da ne priznajem nikakvu mušku pamet nad sobom, a pogotovo ne samo zato što je muška. Priznaću da je drugačija, ali ne i bolja. A to su sasvim različite stvari.
-Ali vi ništa ne znate o muškarcima, mila moja.
O tvojoj vrsti muškaraca, možda; htela je reći, ali je oćutala. On nastavi.
-Eto naprimer. Gospodin Zapovednik naše Gradske straže; taj čudni, strašni mlad čovek. Priznajem da smo mi, gradski oci, imali veliku sreću kad je Red odlučio da nam prepusti brata Devona. On je verovatno najbolji Zapovednik Straže kojeg smo ikada imali. Kad je već svako razuman u gradu digao ruke od njega, tamo pre pet godina, brat Devon je doveo stvari u red u roku od nekoliko nedelja. Uvek sam govorio: ako ti treba savršena organizacija, munjevito delovanje, nepogrešivo sagledavanje uzroka, posledica i načina; uzmi pripadnika klera. Čak i iskušenik u Redu ume srediti najveći broj stvari koje se u svemiru daju zakomplicirati. Ali, kakav je to život? Šta je brat Devon kad napusti sedište Straže, kad se nađe sam u svojoj ćeliji? Red, rad i disciplina; sveto trojstvo Doktrine. I, šta još?
Odmahnuo je glavom kao u iskrenom saosećanju.
-Kakav je to život za mladog čoveka bez muzike, plesa, vina i ljubavi? Naša širom Kraljevine čuvena pozorišta, muzeji, promenade - ništa od toga ne zanima brata Devona.
Celina je osećala da gnev u njoj narasta do pucanja. Prasnula je:
-Za ime sveta!.. On je monah!..
-Zaista, gospođice Wittleshire.
-O čemu pričate? Promenade i monasi iz Reda Čuvara Znanja?
-Da li ga je monaštvo učinilo bespolnim? Od čeg ih, uopšte, prave? Leda? Ja gledam tog mladog čoveka, draga moja, i sve mu priznajem: da je sposoban, vispren, vredan. Ali, u mojim je očima fanatik. Nakaza.
-Vi ne možete suditi o tome. Vi ste monden čovek, gospodine.
-Kažete to kao da je u pitanju nešto zlo i naopako.
-Ne. Naprosto trivijalno.
-Oh, gospođice Wittleshire...
-Ne možete stavljati monahe u svetovne okvire. On ne pripada ovome svetu. Ima drugačija merila i vrednosti.
-Koje mu je u glavu usadilo bratstvo.
-Pa, neko je morao, zar ne? Inače bi sve promenade ovoga sveta bile zakrčene.
Sad više jedva da je prikrivala prezir u glasu. Gospodin Thuckeray oćuti tren. Onda je rekao:
-Ali, da li je čak i bratstvo nepogrešivo?
Celina se namršti.
-Oprostite?
-Vidim da mi nikako nećete dati za pravo, gospođice. Ideje vaših predavača očigledno su pustile duboke korene. Verovatno zato tako dobro razumete brata Devona. Jer, ni vi ne poznajete ništa osim reda i rada.
-Ima li ovaj razgovor neku konkretnu svrhu, gospodine?
-Zaista ima.
Celina oseti štrecaj nelagode.
Uvek se grozila gospodina Thuckeray-a, možda još više nego drugih iz gradonačelnikove svite. Nije se radilo o njegovoj blaziranosti, nadobudnoj slatkorečivosti pa ni o tome što je bio obični bedni pervertit. Celo je vreme ispod uljanog osmeha gospodina Thuckeray-a osećala kao kamen tvrdu okrutnost.
Bio je opak čovek.
Još se uvek veselo osmehivao kad joj je rekao:
-Juče sam obavio redovnu kontrolu gradske blagajne, gospođice Wittleshire. Znate da je to u mojoj nadležnosti. Veoma sam se iznenadio kad sam otkrio izvesne nelogičnosti. Ubeđen sam da je reč o pukom previdu ali bojim se da moram detaljnije ispitati celu stvar. Shvatate, radi se o mojem poslu.
Ona je širom otvorenih očiju gledala kako joj se smije u lice.
-Šta... Šta u stvari pokušavate da mi kažete, gospodine?
-Još ništa, gospođice.
Baš u tom trenutku, napolju na hodniku začu se neka galama. Čula je Lizzet kako ciči:
-Kako se usuđujete? Koga ste pitali, ko vam je dao za dozvolu?!..
Celina skoči na noge i otrča do vrata; ali gospodine Thuckeray je zaprepasti brzinom svojih refleksa: sustigao ju je dok je okom trepula; hitrim, zmijskim pokretom sevnuvši ka vratima pre nje i zalupivši joj ih u lice. Sad joj je bio toliko blizu da joj se želudac odmah podigao u grlo. Od njegovog teškog parfema jedva je disala. Gušeći se, cimnula je da iščupa ruku iz njegovog stiska, ali bilo je to kao da cima planinu. Lizzet je i dalje vikala i trčala za nekim po hodnicima.
-Šta, za ime sveta!.. Šta radite? Odmah da ste me pustili! Šta se događa?
-Samo moji ljudi koji odnose vaše knjige na detaljan pregled u gradsku kuću.
-Jeste li sasvim poludeli? Kako se usuđujete da mi govorite da potkradam gradsku kasu?!
-Knjige ne lažu, draga moja.
-Da, ako ih vi čitate! Ne pada mi na pamet da vam dozvolim da prčkate po moji knjigama bez mojeg prisustva!
-Ne sećam se da vas je ma ko pitao.
-Možete u njih staviti šta god hoćete!
-Zaista mogu, da.
Ona se skameni. Dahnula je:
-Odvratni, nakazni lažljivče!
Čovek se iskezi i onda svom snagom zamahne i ošamari je. Krv poprska pod.
-Bilo bi ti mudro da konačno počneš obraćati pažnju na taj gadni jezik, droljo.
Otišao je dok je Celina, rukom pokrivši rascepana usta, zurila za njim.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.