danas spavam, pa da završim još ovo
Ljudi su verovali da na svetu ne postoje praznije i čistije prostorije od onih koje je koristio brat Devon, ali takvi nikada nisu videli sobu u kojoj ih je Viktorija primila. Viktorija je izraz "minimalizam" dovela do perfekcije. Njeni su zidovi bili glatki i prazni, podovi nezastrti a sve površine sjajne i oštrih ivica. Od ćoškova stola oštrije su bile samo ženine visoke potpetice. Brat Devon je oduvek verovao da bi tim potpeticama mogla čoveku iskopati adamovu jabučicu iz grla.
A postojala je velika izvesnost da je to zaista i činila.
Čak je i sam sebe zaticao da o njoj misli kao o "madam" Viktoriji; jer Viktorija nije bila žena koja deluje kao da biste je smeli osloviti ličnim imenom bez izričite dozvole. Jedina osoba na svetu koju je, izgleda, do određene mere poštovala; ili bar smatrala sebi ravnom, bio je narednik Anderson; a time je sve rečeno.
Negde u nekom trenutku svog života, Max Anderson je učinio gotovo nevidljivo skretanje i umesto da završi na vešalima kao verovatno najstrašniji čovek koji je ikada u gradu živeo; postao onaj koji na vešala šalje. Što je bila sretna okolnost za sve zainteresovane strane. U proteklih pet godina brat Devon je upoznao narednika Andersona u najvećoj mogućoj meri. Upoznao je sve čemu je Max Anderson bio sklon, i danas je čiste savesti mogao reći da je uvrnut na svaki zamislivi način. A i na neke koje ne možete ni zamisliti. Ali, postojalo je nešto posebno bitno: naime, nije bio jedini.
Ljudi slični Maxu Andersonu postupali su po određenim obrascima, tako da ih se skoro moglo strpati u priručnik; i svi su odlazili u bordel koji je vodila madam Viktorija.
To je mesto bilo jedno od onih čudnih mesta na svetu koja sjajno posluju mada niko ne zna gde su ni kako do njih doći; niti bi vas putili da uđete sve i da im zabasate na prag. Da bi ušli u kraljevstvo madam Viktorije, morali ste imati preporuku i nešto što se još teže dobijalo: njen pristanak.
Brat Devon je imao i jedno i drugo.
Posmatrao ju je dok je sedela za svojim radnim stolom, jer, Viktorija odavno više nije iz nužde upražnjavala svoj zanat; a vođenje bordela nalikuje vođenju ma kakvog drugog posla i zahteva beleženje prihoda i rashoda i tačnu blagajnu. Bila je u ranim tridesetim, s licem kakva su se najčešće viđala na crkvenim freskama: krupne oči, pravilan profil i bezizraznost do neosetljivosti. Kosa joj je, ponoćnocrna i glatka, padala niz leđa poput slapa; i bila je zakopčana do grla. Madam Viktorija bi se savršeno uklopila u ma kakav manastir. Ali, ispod njene stroge, udovičke odeće, minimalističke šminke i nakita i lica svetice; zijale su neke od najuvrnutijih devijacija za koje je brat Devon uopšte čuo.
On je nikad nije posetio iz zabave. Bila je pametna žena, sposobnija od mnogih muškaraca koje je znao, s gadnim životom iza sebe i još gadnijim instinktima; ali nikad ga ni na koji način nije intrigirala. Da je ikad došao u situaciju da mora da bira, brat Devon bi pre uzeo bič, nego ma kome dozvolio da bič drži. Njega nisu zanimali ljudi poput madam Viktorije.
Što nije značilo da je ne poštuje.
Poznavao ju je godinama, kao što je poznavao svaki autoritet u gradu, bez obzira s koje strane zakona bio. Sad je po prvi put došao da traži pomoć.
Rekla mu je:
-Brate Devone, veoma dobro znate da ja ne sarađujem sa Stražom.
Jedini frapantan detalj na madam Viktoriji bila su njena krv-crvena usta. Bila je obučena kao upravnica strogog ženskog internata; ali iza tih krv-crvenih usana mogla je kriti i oštre očnjake. Za pet godina, možda ju je samo jednom ili dvaput video da se smeši.
Upitao je:
-Zašto?
Nije je zbunio.
-Iz istog onog razloga iz kojeg vi ne dozvoljavate svojim ljudima da sarađuju sa mnom. Loše je za posao.
-Biti u milosti Zapovednika Gradske straže? Meni nisu tako rekli.
Ženina se usta bledo izviše, i brat Devon pomisli: treći put.
-Mislim da se to ni vama ni meni ne bi dopalo, brate Devone.
On sleže ramenima.
-Na svu sreću, ovo je poslovni razgovor.
-Vrlo dobro. Šta mi nudite?
Ako bi morao da izabere jednu stvar koju je cenio kod madam Viktorije, onda bi to bila njena gola, do uvrede razotkrivena otvorenost. Ta se žena nikad nije prenemagala.
-Ali ne nudim vam ništa, gospođo. Ja to ne moram.
-Zašto bih vam pomogla, onda?
-Jer sam ljubazan čovek i učtivo ću vas pitati.
Osmeh madam Viktorije sad je bio sasvim očigledan.
-Šta to, Zapovedniče?
-Od pre izvesnog vremena počela su nestajati deca po gradu. Devojčice. Veoma mlade.
Osmeh se ugasi. Rekla je, veoma tiho:
-Ja ne radim s decom.
-Znam da ne radite, gospođo, inače bi ovaj razgovor vodili na nekom sasvim drugačijem mestu. Stvar je prosta: vi vidite, čujete i saznate mnogo šta tokom svog posla. Stvari za koje bi meni trebalo bar dvaput više vremena i truda.
-Šta kažete za: nikad?
-Ali ja to ne kažem.
-Ponoviću, i biće to zadnji put. Pod mojim se krovom ne radi sa decom. Nikada nije, niti će. Zašto ste došli, brate Devone?
-Zato što ste jedna od retkih osoba na svetu kojoj verujem, gospođo.
Žena podiže obrve.
-Neka sam prokleta. Zar Lučonoša ma kome veruje?
-Ovaj bi svet bio veoma ružan, inače.
-Ovo jeste ružan svet, Zapovedniče. Ne jedan na kojem monasi sklapaju paktove s vlasnicama bordela.
-Ne sklapam pakt. Tražim informacije.
Ustao je, praćen ženinim pažljivim, nedokučivim pogledom.
-Još uvek nisam čula šta bih ja od toga imala.
-Svest o tome da činite dobro delo, gospođo.
Jedan trenutak samo su se posmatrali. Onda on izađe. Nije mu odgovorila.
Ljudi su verovali da na svetu ne postoje praznije i čistije prostorije od onih koje je koristio brat Devon, ali takvi nikada nisu videli sobu u kojoj ih je Viktorija primila. Viktorija je izraz "minimalizam" dovela do perfekcije. Njeni su zidovi bili glatki i prazni, podovi nezastrti a sve površine sjajne i oštrih ivica. Od ćoškova stola oštrije su bile samo ženine visoke potpetice. Brat Devon je oduvek verovao da bi tim potpeticama mogla čoveku iskopati adamovu jabučicu iz grla.
A postojala je velika izvesnost da je to zaista i činila.
Čak je i sam sebe zaticao da o njoj misli kao o "madam" Viktoriji; jer Viktorija nije bila žena koja deluje kao da biste je smeli osloviti ličnim imenom bez izričite dozvole. Jedina osoba na svetu koju je, izgleda, do određene mere poštovala; ili bar smatrala sebi ravnom, bio je narednik Anderson; a time je sve rečeno.
Negde u nekom trenutku svog života, Max Anderson je učinio gotovo nevidljivo skretanje i umesto da završi na vešalima kao verovatno najstrašniji čovek koji je ikada u gradu živeo; postao onaj koji na vešala šalje. Što je bila sretna okolnost za sve zainteresovane strane. U proteklih pet godina brat Devon je upoznao narednika Andersona u najvećoj mogućoj meri. Upoznao je sve čemu je Max Anderson bio sklon, i danas je čiste savesti mogao reći da je uvrnut na svaki zamislivi način. A i na neke koje ne možete ni zamisliti. Ali, postojalo je nešto posebno bitno: naime, nije bio jedini.
Ljudi slični Maxu Andersonu postupali su po određenim obrascima, tako da ih se skoro moglo strpati u priručnik; i svi su odlazili u bordel koji je vodila madam Viktorija.
To je mesto bilo jedno od onih čudnih mesta na svetu koja sjajno posluju mada niko ne zna gde su ni kako do njih doći; niti bi vas putili da uđete sve i da im zabasate na prag. Da bi ušli u kraljevstvo madam Viktorije, morali ste imati preporuku i nešto što se još teže dobijalo: njen pristanak.
Brat Devon je imao i jedno i drugo.
Posmatrao ju je dok je sedela za svojim radnim stolom, jer, Viktorija odavno više nije iz nužde upražnjavala svoj zanat; a vođenje bordela nalikuje vođenju ma kakvog drugog posla i zahteva beleženje prihoda i rashoda i tačnu blagajnu. Bila je u ranim tridesetim, s licem kakva su se najčešće viđala na crkvenim freskama: krupne oči, pravilan profil i bezizraznost do neosetljivosti. Kosa joj je, ponoćnocrna i glatka, padala niz leđa poput slapa; i bila je zakopčana do grla. Madam Viktorija bi se savršeno uklopila u ma kakav manastir. Ali, ispod njene stroge, udovičke odeće, minimalističke šminke i nakita i lica svetice; zijale su neke od najuvrnutijih devijacija za koje je brat Devon uopšte čuo.
On je nikad nije posetio iz zabave. Bila je pametna žena, sposobnija od mnogih muškaraca koje je znao, s gadnim životom iza sebe i još gadnijim instinktima; ali nikad ga ni na koji način nije intrigirala. Da je ikad došao u situaciju da mora da bira, brat Devon bi pre uzeo bič, nego ma kome dozvolio da bič drži. Njega nisu zanimali ljudi poput madam Viktorije.
Što nije značilo da je ne poštuje.
Poznavao ju je godinama, kao što je poznavao svaki autoritet u gradu, bez obzira s koje strane zakona bio. Sad je po prvi put došao da traži pomoć.
Rekla mu je:
-Brate Devone, veoma dobro znate da ja ne sarađujem sa Stražom.
Jedini frapantan detalj na madam Viktoriji bila su njena krv-crvena usta. Bila je obučena kao upravnica strogog ženskog internata; ali iza tih krv-crvenih usana mogla je kriti i oštre očnjake. Za pet godina, možda ju je samo jednom ili dvaput video da se smeši.
Upitao je:
-Zašto?
Nije je zbunio.
-Iz istog onog razloga iz kojeg vi ne dozvoljavate svojim ljudima da sarađuju sa mnom. Loše je za posao.
-Biti u milosti Zapovednika Gradske straže? Meni nisu tako rekli.
Ženina se usta bledo izviše, i brat Devon pomisli: treći put.
-Mislim da se to ni vama ni meni ne bi dopalo, brate Devone.
On sleže ramenima.
-Na svu sreću, ovo je poslovni razgovor.
-Vrlo dobro. Šta mi nudite?
Ako bi morao da izabere jednu stvar koju je cenio kod madam Viktorije, onda bi to bila njena gola, do uvrede razotkrivena otvorenost. Ta se žena nikad nije prenemagala.
-Ali ne nudim vam ništa, gospođo. Ja to ne moram.
-Zašto bih vam pomogla, onda?
-Jer sam ljubazan čovek i učtivo ću vas pitati.
Osmeh madam Viktorije sad je bio sasvim očigledan.
-Šta to, Zapovedniče?
-Od pre izvesnog vremena počela su nestajati deca po gradu. Devojčice. Veoma mlade.
Osmeh se ugasi. Rekla je, veoma tiho:
-Ja ne radim s decom.
-Znam da ne radite, gospođo, inače bi ovaj razgovor vodili na nekom sasvim drugačijem mestu. Stvar je prosta: vi vidite, čujete i saznate mnogo šta tokom svog posla. Stvari za koje bi meni trebalo bar dvaput više vremena i truda.
-Šta kažete za: nikad?
-Ali ja to ne kažem.
-Ponoviću, i biće to zadnji put. Pod mojim se krovom ne radi sa decom. Nikada nije, niti će. Zašto ste došli, brate Devone?
-Zato što ste jedna od retkih osoba na svetu kojoj verujem, gospođo.
Žena podiže obrve.
-Neka sam prokleta. Zar Lučonoša ma kome veruje?
-Ovaj bi svet bio veoma ružan, inače.
-Ovo jeste ružan svet, Zapovedniče. Ne jedan na kojem monasi sklapaju paktove s vlasnicama bordela.
-Ne sklapam pakt. Tražim informacije.
Ustao je, praćen ženinim pažljivim, nedokučivim pogledom.
-Još uvek nisam čula šta bih ja od toga imala.
-Svest o tome da činite dobro delo, gospođo.
Jedan trenutak samo su se posmatrali. Onda on izađe. Nije mu odgovorila.
