Quantcast

Mrzim naslove, 18

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.356
-Nekako si čudan. Slažeš li se, Oxana?
Žena koja je sedela s druge strane stola, preko puta Alejandra, bila je visoka i koščata. Više nije bila mlada, ali se ni kao devojka, verovatno, nije mogla pohvaliti naročitom lepotom. Visoka sveštenica Oxana bila je jedna od onih žena za koje uvek znate da se u njih možete pouzdati, ali na koje ni najpijaniji ne bi grešno pomislili. Brat Devon skoro da nije poznavao trezveniju osobu od Oxane. Iznenadio se kad je čuo da je tu, jer je takoreći danonoćno boravila u biblioteci radeći teške prevode mrtvih jezika iz zaboravljenih knjiga. Njena se ćelija nalazila najbliže arhivi zato što je insistirala da joj čak i prelaženje hodnika oduzima dragoceno vreme za rad. Oči su joj bile veoma krupne i precrne.
-Mislim da si u pravu, Alejandro.
Oxana nikome nije persirala, čak ni Prvom svešteniku. Čak je i rangove u Redu smatrala preispoljnom budalaštinom.
-Zaista izgleda drugačije. Zar je vanjski svet bolji nego ga pamtim, dečače?
Smešila se. Alejandro se svima smešio, ali Oxani je oduvek samo on bio u stanju izmamiti osmeh.
Rekao je:
-Ne bih znao.
Oxana pogleda u starog čoveka preko puta.
-To je tvoj nauk. Ne reci ništa čak ni kad govoriš.
Alejandro se tiho nasmijao.
-Laskam sebi da sam oduvek bio u stanju da iznerviram Visoku sveštenicu Oxanu tokom zasedanja Saveta. Nikad nije imala strpljenja da me sasluša do kraja.
-Zato što nemam vremena da slušam duge govore i zagonetke. Nema svrhe da ga ponovo pitam. On govori samo kad mu se hoće. Reci mi ti, zašto izgleda tako čudno?
-Zato što je vanjski svet ponekad bolji nego ga pamtiš, Oxana.
Žena razdraženo frkne. Alejandro mu reče:
-Molim te, sedi, Devone, i oprosti nam. Stari smo i luckasti. Dugo nam nisi dolazio.
Osmeh mu je bledeo.
-Da li je ova poseta u nekoj vezi sa istragom koju vodiš?
Brat Devon se odavno prestao pitati kako Alejandro saznaje stvari koje zna. Rekao je:
-U stvari, jeste.
Shvatio je da je i Oxana postala veoma tiha. Oboje su ga posmatrali.
-O čemu se radi, Devone?
-Jutros sam otkrio neke stvari. Nešto što mi nijednom prethodnih nedelja nije palo na pamet. Morao sam doći i potražitit pomoć od vas, Prvi svešteniče.
Alejandro je teško ustao i otišao do komode u uglu. Oxana je posmatrala njegovo kretanje, napeta na ivici stolice, kao da samo čeka da skoči i pridrži ga. Brat Devon je načuo priče o Alejandrovoj bolesti, o tome da mu hodanje postaje sve teže i bolnije, i odjednom mu je palo na pamet da je Oxana, među svim Visokim sveštenicima, najbolji vidar.
Ali nije ništa rekla dok je Alejandro punio jednostavne šolje čajem i donosio ih natrag. Čak je i Oxana, prezirna spram manira u toj meri da je gotovo bivala bezobrazna; znala da bi bilo više nego neuljudno otvoreno strepiti nad Prvim sveštenikom Alejandrom kao da je malo dete.
S mukom se spustivši nazad u svoj stolac, Alejandro reče:
-Oprosti zbog čaja, dečače.
Doneo je samo dve šolje. Devon se nasmeši.
-Znate da ne jedem i ne pijem pred drugima, Oče.
Alejandro uzdahne.
-Znam. Nekada sam mislio... Verovao sam da je tvoja obuka kriva - no, recimo, odgovorna - zbog nekih tvojih osobina, ali...
-Ali već dugo znate da to nije tako.
-Da. Pa, ispostavilo se da si čudniji nego mi se učinilo tamo pre više od dvadeset godina u Vilin-dvoru. Tim sam više zadovoljniji zbog svog izbora.
Otpio je iz šolje koja se pušila.
-Nikad ne bih uspeo ponuditi veću i bolju zaštitu tvojoj neobičnosti, Devone, od tog što sam te doveo ovamo.
-Znam, Oče.
-Za razliku od vanjskog sveta, Čuvari znaju da se ne trebaju plašiti čudnih stvari. Ili ljudi. I da je neobičnost često skopčana sa izuzetnošću. Naposletku, svi smo mi pomalo ekscentrični. Ti si to možda više od drugih.
Pogled mu je bio blag.
-Ali to je tvoje breme, Devone.
Brat Devon ništa ne odgovori.
Njegova atipičnost bila je nešto što mu je, istina, znalo praviti probleme čak i pod ovim krovom. On je uvek štrčao čak i među ostalim monasima koje bi najveći deo ljudi na svetu smatrao čudacima.
Najzad je rekao:
-Učili ste me da se ravnoteža postiže na razne i mnoge načine.
-Zaista jesam. Haos će pre izazvati prisilan pokušaj da se nepomirljivo pomiri, nego potpuno odustajanje od toga. Balans možeš uspostaviti samo među podudarnim stvarima.
-Podudarno ne znači isto.
-Ne. Ponekad znači sasvim različito. Mada čovek ne sudi dobro o tome. Ono što je ljudskim očima različito, prirodi ne mora biti. Priroda pronađe zajedničke imenitelje čak i tamo gde nikad ne bi pomislio.
-A prirodi moramo verovati.
-Kome drugome? Ona nikad ne greši. Kad god nešto spoji, i poveže, to uvek ima svoje razloge i svrhu. Svoj viši smisao. To se zove usavršavanje. Šta je najsavršenija stvar u kosmosu, Devone?
-Balans.
-Tačno. Uvek mora postojati ravnoteža. Sve što priroda čini, to je da ravnotežu održi, da je nadogradi, učvrsti. Kosmos na okupu drži pravilna raspodela snaga. Kad bi se ta konstrukcija uništila, sve bi nestalo u času.
Oxana, koja je ceo razgovor slušala ćutke iz svoje stolice, sad se naže napred.
-Za ime Svih Velikih, Devone... Šta si pronašao?
Brat Devon joj poče govoriti, mada je gledao u Alejandra.
-Znate da nikad nisam sudio vanjskom svetu. Grad izvan ovih zidina je takav kakav jeste i mora se prihvatiti. Ali mislim da sam počino jednu grešku, i da sam je nastavljao činiti sve do jutros. Naime, uvek sam ga podcenjivao.
Ćutao je trenutak.
-Neznanje i strah porađaju nakaznosti. Ali to je daleko od pravog zla zato što je slabo. Ljudske pakosti, netolerancija, gramzivost, seksualne uvrnutosti... Sve je to odraz slabosti. Ono što se u vanjskom svetu naziva loš čovek, u stvari je slab čovek. Plašim se da sam već pet godina ohol spram slabosti vanjskog sveta, Oče.
Alejandro je ćutao. Međutim, Oxana mu reče:
-Zašto snagu zoveš ohološću? Ne možeš svet posmatrati očima drugih, samo svojim sopstvenim. Ti si možda ohol iz njihove perspektive. Jaki se ljudi slabićima uvek čine gordi.
-Oholost zaslepljuje, sveštenice.
-U čemu si ti bio zaslepljen?
Žena odmahne glavom.
-Učen si da ne omaneš u takvim stvarima. Ne postoji mogućnost da se obmane monah. To je sasvim neverovatno. Odgovori su obično jednostavni. Budale iznalaze komplikovane odgovore na svoje nedoumice. Ako si spočetka procenjivao krivo, to je možda samo zato što ti nisu bile poznate sve činjenice.
On je oklevao neko vreme. Ona nastavi:
-Monah se ne ispričava ljudima zato što je monah. Ceo si život učen da odvajaš kukolj od žita. Da uspostavljaš red. Suzbijaš haos.
-Neki bi rekli da moji načini...
-Oh, neki!..
Sad joj je glas bio prezriv.
-Samo je jedan način, čak i kad ima sto lica. Ima budala čak i pod ovim krovom koji veruju da bisere vredi bacati pred svinje. Da niko nije imun na lepu reč. Takve gluposti. Sa stvarima postupaš na način koji stvari razumeju. Inače samo uzalud gubiš vreme.
Činilo se da je ova tema izuzetno pogađa.
-Kler je previše izolovan. Visoki sveštenici ne vade nos iz knjiga. Naposletku prestaju verovati da na svetu postoji ma šta osim univerzalnih istina. Prva sam digla ruku na Savetu kad je Alejandro pre pet godina predložio tvoje postavljenje. Ja sam htela da odeš u vanjski svet, Devone. Upravo ti, od svih; baš je tebi bilo najpotrebnije. Jer si se ti i rodio izolovan. Za deset godina više ne bi trpeo nijedno ljudsko biće na istom mestu sa sobom. Poludeo bi od toga. Videla sam mnoge lude sveštenike u Savetu, Devone; i još više ludih monaha. Pedeset sam godina u Redu.
Ponovo je frknula.
-Ne plašim se da si izabrao krive načine. Ne bi znao odabrati krivo ni kad bi to hteo.
U prostoriji je neko vreme vladala tišina. Onda Alejandro konačno progovori:
-Da li te je počela mučiti savest, Devone?
-Ne.
-Jer, to ne bi bilo ništa čudno.
-Naprosto sam se preispitivao. Pod ovim krovom nikad nisam imao potrebe za tim. Ali ne muči me savest, Oče.
-Šta te muči, dečače?
-Nedovoljne informacije. Potreba za pomoći. Savet.
-Savet Reda?
-Moram znati šta je na kocki.
Alejandro spusti šolju na stol. Oči mu više nisu bile mangupske i vesele. Brat Devon tiho nastavi:
-Jutros sam otkrio da je ono što sam smatrao samo mestom koje su zlikovci izabrali zbog izlovanosti i diskrecije, u stvari sveto mesto.
Oxana upita:
-Sveto? Sveto za koga?
-Za preživela verovanja.
-Hoćeš da kažeš... Pagani u šumama...
-Ne. Ne radi se o njima. Ovo je posebno, priučeno.
-Ali više niko ne upražnjava Staru Veru osim...
-To sam i ja mislio.
Podigao je oči ka Alejandru. Stari je čovek držao svoju šolju u rukama i nepomično je posmatrao. Bratu Devonu se odjednom učini jako star. Rekao mu je, vrlo tiho:
-Oče... Ko upražnjava Staru Veru danas?
Alejandro se prene.
-Baš kako ti je Oxana rekla, Devone. Niko osim pagana duboko u srcu šume.
Tužno mu se nasmešio.
-Ali ja ne verujem da su paganski bogovi ono što te brine, Devone.
-O njima čak i Red veoma malo zna. Više niko ne može s pouzdanjem reći koja su verovanja preživela. Ono što mene brine, Oče... Mnogo više nego pagani u šumi... Jeste što ne verujem da pagani danas, u šumi ili ne, klanjaju Azaelu.
Oxana suspreže uzvik. Tako je jako udahnula da ju je to prilepilo za naslon stolice.
-O čemu, za ime Svih Velikih, pričaš, Devone?..
Strelovitom se brzinom okrenula ka Alejandru.
-O čemu on priča? Kako bi neko danas mogao poštovati zlog boga? Taj je kult nestao toliko davno da...
-Nestao?
Oxana se ponovo zagleda u njega. Brat Devon ustade i priđe polici uz prozor. Ne pitajući za dozvolu, preleteo je pogledom duž reda, tražeći; a onda uzeo jedan svezak i doneo ga nazad do Alejandrovog stola. Bez reči, spustio je knjigu pred Prvog sveštenika.
Nekoliko trenutaka niko u prostoriji nije progovarao. Alejandro je držao šolju s čajem, zaboravivši da pije. Oxana svoju nije ni dotakla. Onda je brat Devon rekao:
-To je znak koji sam jutros video usečen u kamen iznad ulaza zaboravljenog hrama u šumi. Azael. Zlo Oko. Nisam znao da takva mesta još uvek postoje. Mislio sam da su nestala pre hiljadu godina. Ako su ikad i bila. Mene je Red učio da je Azael simbol.
Alejandro reče:
-I on to zaista jeste.
-Znate li šta nosim na leđima, Oče?
-Ne bih se drznuo reći: bolje od tebe. Ipak si ti monah. Ti o tome znaš više nego ja.
-Mislio sam da znam.
-Zašto tako govoriš? Veruješ li da te je Red obmanuo? Jer, nije.
-Znam.
-Zašto monasi nose Azaelov znak, Devone?
-Zato što je balans najsavršenija stvar u kosmosu. Uvek mora postojati ravnoteža. Između svetla i tame, jutra i noći, dobra i zla. Jedno je naličje drugoga.
-Što znači?
-Da ne postoji samo jedan način. Univerzum čine oprečnosti, krajnosti. Dan i noć neprestano porađaju jedno drugo. Zlo je neizbežno.
-Upravo tako. Tvoji su te instruktori obeležili Azaelovim znakom zato što monah mora znati da zlo postoji uporedo s dobrim, da s dobrim čini celinu. Jer je samo tako ravnoteža održiva. Ako ukloniš jedan član iz jednačine...
-Onda se sve raspada.
-Onda će kosmos pasti. Devone...
Još teže nego maločas, Alejandro poče da ustaje.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.