Quantcast

Mrzim naslove, 4

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.370
za @Natalie Actually posebno :heart:

Praznici Svih Velikih padali su sredinom godine i stanovnici grada poštovali su ih kao što nisu nijedan zakon. Par dana svakog leta svi su trgovci, krojači, zlatari i prodavci začina zatvarali svoje radnje. Posluga u gospodskim kućama dobijala je slobodne dane. Na trgu su se pekli volovi a sa svih strana ljudi su kaldrmom kotrljali buriće s pivom i medovinom. Svake noći u ponoć tokom praznika nebo iznad grada obasjavali su vatrometi.
Jedine gradske službe koje nisu imale slobodne dane za Sve Velike bili su Straža, i ona, Celina Wittleshire. Nikada nije otišla na trg tokom praznika i noći je uglavnom provodila sređujući zaostalu papirologiju ili kakav drugi posao za koji tokom radnih dana nije imala vremena. Ali ove godine obrela se u svojoj spavaonici pred velikim ogledalom na lavljim kandžama i strpljivo čekala da Lizzet završi njeno doterivanje. Devojka je bila oduševljena i odgodila je sopstvenu zabavu kako bi izgled svoje gospođe dovela do savršenstva. Satima ju je češljala sve dok joj kosa nije postala glatka i svilena, a onda ju je splela u komplikovanu punđu u koju je udenula srebrne ukosnice. Nadgledala je sprovođenje Zelene Haljine kao da su sluškinjice, u stvari, iz trezora iznele kraljevsko žezlo i izvikala se na jednu devojčicu jer joj se učinilo da su joj ruke, kojima je pridržavala haljinu, malo ubrljane. Dete je pobeglo iz prostorije ridajući i Celina je zinula da protestuje, ali je ućutala videvši Lizzetin dostojanstven izraz lica. Oterala je sve ostale tako da je ona lično obuče i onda je još barem četvrt sata petljala oko skutova, klečeći pored nje i terajući je da stoji savršeno mirno.
-Lizzet, hoće li to skoro? Sva sam se pokočila!..
-Ovo je večernja haljina, gospođo.
-Nije viteški oklop! Uostalom, svakako ću morati da hodam u njoj, zar ne?
Lizzet dostojanstveno oćuti odgovor. Dok je nestrpljenje u Celini narastalo do pucanja, najzad se uspravila i odmakla.
-Evo. Gotova sam.
-Najzad!..
-Pogledajte se, za ime sveta!
-Zašto? Kao da je to od ma kakve važnosti.
Lizzet joj preseče odstupnicu prema vratima. Oči su joj gorele.
-Pogledajte se.
Celina je osećala da joj noga igra od nervoze. Bacila je plah pogled na ogledalo.
Lizzet je u prethodna dva sata izvela nekakvo čudo i od nje napravila ženu za koju nikad ne bi ni pomislila da je u sebi krije. Pomirljivo je rekla:
-Zapravo nije toliko loše, znaš.
Lizzet ponosno prasne:
-Eto! Zar vam nisam rekla? Samo što vi nikad nećete da zastanete i pogledate se, ne znači da...
-Ogledanje je beskorisan gubitak vremena. Kao i celo ovo veče od početka do kraja.
Uzela je svoj do zemlje dugi čempres-zeleni ogrtač.
-Osećam se kao da idem na vešala. Zašto si me nagovorila na ovo, Lizzet?
-Zato što je to ono što trebate uradti, gospođo. Idite i uživajte bar jedno veče u godini.
-U gradskoj kući? Ne verujem.

Brat Devon je sedeo u jednom alkovu prozora u najpraznijem i najmračnijem uglu gradske kuće kad je pred njega banula neka čudna žena. Desilo se to baš u trenutku kad je već hteo ustati i otići s tog bučnog, napornog mesta krcatog ljudima čije su ga energije razdraživale i umarale. Nije voleo prisustvovati ovakvim stvarima ali one su ulazile u rok službe i zato je svake godine provodio praznike Svih Velikih skriven u najmračnijem ćošku koji je uspevao naći u gradskoj kući.
Činilo se da se žena zaputila u njegovom pravcu iz istog onog razloga iz kojeg je to učinio on: zato što je to bilo najmirinije mesto u dvorani. Nije joj video lice ali su mu njene kretnje rekle dovoljno. Isijavala je nestrpljenje i bilo je kao dan jasno da se na smrt dosađuje. Dok je posmatrao njenu kičmu drsko razotkrivenu u smeloj večernjoj haljini, odjednom ga je žacnuo neugodan dojam prepoznavanja. Baš u tom trenutku žena pograbi skut svoje haljine i malčice ga odiže, tako da je video kako joj cipelica plaho udara o pod od mramornih ploča. Brat Devon pomisli: ali pa naravno.
Žena kao da je osetila njegov pogled. Zastala je u pola pokreta, nelagodno se obazrevši preko ramena. Odsjaj stotinu sveća u kristalnom lusteru na tavanici igrao joj je po leđima kao da joj je koža arabeska. Ona mu najzad okrete lice. Rekla je, pokušavajući pogledati u senku:
-Brate Devone? Jeste li to vi?
On za tren dobi šašavu želju da joj ne odgovori.
-Dobro veče, gospođice Wittleshire.
Mlada se žena nasmeši s očiglednim olakšanjem. Posve prirodno, ušla je pod senku alkova i pridružila mu se. Nije mogao verovati šta je učinila. Ispust je bio mali, jedva dovoljan za dvoje - pa i za samo jednog ako je mnogo zahtevan - tako da je bilo sasvim naizvodljivo da se ne dotiču. Niko nije zalazio toliko blizu Lučonoši. Odjednom je imao utisak da se ceo svet napunio njenim mirisom. Počeo je osećati paniku, mada uopšte nije znao da se to tako zove. Ona reče:
-Nisam imala pojma da vi dolazite na ovakva mesta.
On joj odgovori šapatom, ogromnim se naporom sileći da ne pomera ni vrh prsta kako je ne bi doticao više.
-To bih i ja vama mogao reći, zar ne?
Ona se nagne da ga bolje čuje i pri tom mu kosom okrzne lice.
-Ne razumem kako iko može i misliti pored ovolike galame.
Njegov je pogled, sleđen, počivao na njenom dekolteu. Hteo je da zaurla: za ime celog prokletog sveta, ženo!..
Nije mogao verovati da ona nema pojma šta radi. Međutim, sudeći po tome kako se prirodno ponašala i govorila, očigledno nema.
-To je bila ideja Lizzet, moje sobarice. Na nesreću sam je poslušala.
-Sobarice..?
Uopšte nije mogao pratiti tok njenih reči.
-Da, moja sobarica. Sigurno je se sećate, ona mala punačka devojčica. Lizzet.
Što se njega ticalo, Lizzet je mogla biti i stoglava neman. Savršeno nije mario.
-Bacila mi je tu bubu u glavu da ću na balu sresti određene ljude kojima inače nemam pristupa. Rekla je da su pripiti muškarci povodljivi. Pa, previše za moj ukus, kako se ispostavilo.
Glas joj je postao malčice opor.
-Postigla sam tek toliko da mi gospodin Wilson, gradonačelnikov savetnik, pokuša zadići suknju tamo na balkonu.
Brat Devon napravi mentalnu zabelešku da koliko sutra poseti gradonačelnika i nagovesti mu kako gospodin Wilson vodi nezakonitu trgovinu začinima na koju ne plaća porez. A potrudiće se i da lično prisustvuje ispitivanju.
-Znala sam da su gradonačelnikovi ljudi budale ali ovaj bal me je prenerazio. Pogledajte samo!
Mahnula je svojom lepezom prema dvorani, a talas njenog cvetnog parfema udari mu u lice.
-Rukovode najvećom metropolom u kraljevini koja puca po šavovima. U gradu se ništa ne radi kako treba: nema čak ni urbanističkog plana. Ljudi jedni drugima prave kuće nad glavom. Ulice se ne čiste. Dokovi su jedino mesto na planeti koje još uvek ima otvorenu kanalizaciju. Svakih pola godine izbijaju zaraze i boleštine. U Donjem gradu će vas skratiti za glavu ako makar i pomisle da imate pola srebrnjaka u džepu. Viđala sam maloletne prostitutke sa sifilisnim ranama. I, šta su smislili naši vrli gradski oci? Da se napijaju u gradskoj kući i upoređuju toalete?
Glas joj je treptao od gneva. Brat Devon reče svojim šapatom:
-Je li to nekakva kritika i na moj račun, gospođice?
Ona se hitro obazre.
-Na vaš?.. Zašto, zaboga...
-Jer, i ja sam gradski službenik.
-Oh, ako tako gledate... Onda i ja služim gradu, naravno, onda smo oboje odgovorni.
On pomisli da je ta žena, zaista, kriva kao sam đavo. Počinila je najveći zločin na svetu. Nije ni primetila a učinila je da jedan monah poblesavi.
Nigde u Velikoj Knjizi nije pročitao da je to ma kojem zlikovcu pošlo za rukom.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.