Quantcast

Mrzim naslove, 7

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.360
U mračnoj krčmi pod imenom "Obešenjak" fenjeri su visili sa plafona toliko crnog od prljavštine da se činio prefarban katranom. Oblaci dima gusto su se kovitlali iznad stolova, a mirisalo je oštro na jeftin alkohol, vlažnu odeću i neopranu ljudsku kožu. Većinu gostiju činili su mornari u dokolici između dve plovidbe. Brat Devon je pozdravio njihovo cerekanje i kocku u ćošku. To mu je pomoglo da svoj posao obavi bez uznemiravanja. Za razliku od narednika Andersona, svog zamenika, on nije voleo konflikte. Ako je nešto mogao da obavi bez sukobljavanja s drugim ljudima, tim bolje.
Čovek koji je sedeo preko puta njega u tamnom ćošku imao je pacovsko lice: šiljat nos, male, uljane oči i duge, žute prednje zube. Brat Devon ga je znao kao Starog Paddy-ja, mada mu to, verovatno, nije bilo pravo ime, i mada nije bio naročito star. Stari Paddy je imao svoje pacovske prste u maltene svakom nezakonitom poslu koji se obavljao na Dokovima, što je značilo da se za prethodnih pet godina nebrojeno puta sukobio s ljudima brata Devona. Toliko je dobro poznavao sedište Straže da ga se nikad nije moralo sprovoditi u podzemne ćelije; kao da se radilo o kakvom pansionu u kojem redovno odseda. Brat Devon se nikad nije zanosio iluzijom da će grad potpuno očistiti od kriminala. Bio je, verovatno, najbolji Zapovednik Straže u celoj dugoj istoriji tog mesta; ali grad je bio veći od njega, i nadživeće ga. Ono čime se morao zadovoljiti, bila je kontrola - znanje o svemu što se u gradu dešava, i svest kriminalaca da on to zna. Brat Devon je bio čovek od zdravorazumskih pravila, a kako je kontrola na ovom mestu značila pokoravanje pravilima onoga ko igru vodi; ljudi s one strane zakona manje su se više držali dogovora. Čak i najbahatiji među njima odavno su naučili da je brat Devon siva eminencija u senci gradonačelnikove stolice; neslužbena ali jedina prava vlast u gradu.
Kad ih je zvao na razgovor, uvek su se odazivali.
Stari Paddy je grejao svoju olupanu limenu šolju s rumom rukama u rukavicama bez prstiju, mada je bila sredina leta. Ali on je uvek izgledao kao da se smrzava. Njegov do zemlje dug kaput bio je ulašten od prljavštine.
Brat Devon nije pio ništa. Nikada nije jeo ni pio u prisustvu drugih ljudi, pogotovo ne na ovakvima mestima gde je kolera zevala u svakom ćošku. Ali Stari Paddy je imao debelu kožu reptila kroz koju ni kuga nije prolazila.
Sevao je očima po krčmi kao da mu je neprijatno, što je sasvim sigurno i bilo tačno. Niko nije voleo da se sreće s bratom Devonom. Narednik Anderson, koji je stajao za stolicom svog nadređenog, skrštenih ruku i mrk; brecnuo se:
-Brat Devon ti je postavio pitanje, g.ovno jedno.
Stari Paddy reče svojim cijukavima glasom:
-Hej, hej!.. Zauzdaj taj jezik, momčino!.. Ja uopšte ne moram da sedim ovde!..
Pogledao je ispod oka ćutljivog muškarca pod kukuljicom preko puta. Mogao mu je videti samo liniju vilice, i činilo se da uopšte ne diše. "Kao prokleta smrt", pomislio je. Naglas je rekao:
-Zašto ste me, uopšte, doveli ovamo?
Glas mu je sad zvučao kao u nepravedno optuženog dečaka.
-Ako je zbog onog požara prošlog meseca, neka se zna da nisam bio ni blizu j.ebenom skladištu...
Narednik Anderson lane:
-Ako još jednom opsuješ pred monahom, iščupaću ti pogani jezik i zadaviti te njime.
Brat Devon reče, veoma tiho:
-Naredniče. Dozvolite.
Stari Paddy je dobio malo boje u svojim bledim obrazima.
-Neka mi se vaš čovek ne obraća na taj način, brate Devone. Za šta me optužujete? Jesam li uhapšen?
-Oprostite naredniku Andersonu. Ima kratko strpljenje.
-Kratko strpljenje, ha!
Upro je svoj prst s dugačkim prljavim noktom u pravcu ogromnog muškarca.
-Ni u jednoj zatvorskoj ćeliji nisam sreo luđeg i strašnijeg ubicu nego je ovaj vaš vrli zamenik, brate Devone, a dobro poznajem to mesto. Neću da mi se obraćaju manijaci koji ljudima golim rukama čupaju utrobu iz...
Narednik Anderson učini nagao pokret, usled čeg Stari Paddy zguri ramena i zaciči:
-To je tačno! Video sam rođenim očima!
Brat Devon šapne:
-Ne bi se reklo da ste u stanju pozivati se na ma čije moralne osobine, Paddy.
-Možda nisam svetac, ali nisam ni ludak poput njega!
-Nadam se da ste svesni da samo ja stojim između vas i narednika Andersona sada. Ili bilo kada.
Stari Paddy se ponovo strese. Mogao je da vidi da se brat Devon smeši.
-Što pre završimo ovaj razgovor, srećniji ćemo se razići. Odgovorite mi na pitanje.
-Koje beše?
-Dve devojčice u uniformi sirotišta. Da li ih je iko video u ovom kraju?
-Sirotište, sirotište. To je mesto izgorelo pre par godina.
-Novo sirotište, gore na brdu. Willow Peak.
-Da, da. Tužne vrbe, brdo s tužnim vrbama. Pravo ime za sirotište. Tamo je glavna ona zgodna ženska, zar ne? Ona plavokosa. Ponekad siđe ovamo s nekim velikim riđim klipanom i misionari među decom na ulici. Nahrani ih, raspituje se da li su bolesna. Da li imaju roditelje. Takve stvari. Zgodno parče. Uvek pomislim da to nije posao za jednu...
-Nisam vas pitao za Celinu Wittleshire.
To je bilo izrečeno mnogo mirnije nego je brat Devon osećao. Ono što je, u stvari, poželeo čim je Stari Paddy zinuo; bilo je da pruži ruku preko stola, zgrabi malog pacova za glavu i jednim mu pokretom okrene vilicu na potiljak.
-Deca o kojoj vas pitam dolaze iz Willow Peak-a, da. Narednik Anderson je danas obišao neka mesta ovde. Saznao je da je nestalo već nekoliko devojčica.
Stari Paddy nemarno sleže ramenima.
-Moguće. Ovde ljudi često nestaju. Nikakva novost. Zašto bih ja znao nešto o tome?
-Zato što vi znate skoro sve što se dešava u ovom kraju.
-Znam gde da kupite poneku stvarčicu koja bez odobrenja vlasnika zabasa odgore s brda. Ili da vam kažem kojih ulica da se klonite i u koje vreme. Znam gde se nalaze pristojne, zdrave devojke koje vas neće opelješiti. Ali ne bavim se decom. Jeste li poludeli? I ja imam decu.
Brat Devon pomisli da ne želi znati kakvu je decu napravio Stari Paddy; pogotovo koja ga je žena pripustila u svoju postelju. Pacovski čovečuljak je ispio svoj rum, a onda obrisao usta nadlanicom.
-Čak i mi ovde na Dokovima imamo neka pravila, brate Devone. Šta je s tom decom? Jesu li mrtva? Je li ih neko silovao i ubio, ili obrnutim redom?
-To još ne znamo.
-Da vam kažem nešto, Zapovedniče.
Stari Paddy se nagne nad stol. Sad je bilo sasvim očito da mu je sve i jedan zub truo.
-Ne znam šta ste smislili kad dolazite ovamo i nabacujete da ja, ili neko kog poznajem, krade i siluje decu.
-Rekao sam da deca nestaju. Ništa više.
-Svi znamo šta to podrazumeva. Ne morate se plašiti da kakav dobročinitelj ide noću ulicama i odvodi decu u bolji svet. Na neko mesto gde teku med i mleko, gde svako spava sam u krevetu, u namirisanoj posteljini, i jede zemičke za doručak. Ako su neka deca nestala, onda im se ne piše ništa dobro. Ali ja o tome ništa ne znam.
-Zar?
-Čujte me. Ako zaista hoćete da ih pronađete, onda idite gore na brdo. U Gornji grad. U palate.
-Zašto to mislite?
-Zato što su bogataši gora kopilad od sirotinje na Dokovima. Mi smo sretni ako naletimo na kakvu raspoloženu uličarku koja nam da u pola cene i pri tom nam ne izvadi oči iz glave.
-Kad vas čovek sluša, rekao bi da na ovom mestu žive samo vitezovi. Ali na početku ulice, baš ove u kojoj smo, video sam prostitutke koje ne izgledaju dovoljno staro da bi imale periodu.
-Ali su tamo, zar ne? Najveći deo njih radi taj posao od svoje volje. Iz gole nužde, da, ali zato što nemaju šta drugo da prodaju da bi se prehranile. Ali niko ih nije lupio motkom po glavi i bacio u jarak. One nisu nestale.
-Nemaju potrebe.
-Ne, nemaju. Ovde ne sudimo svojim komšijama, brate Devone. Puštamo ih da žive svoje živote.
Čovek je nabrao svoj šiljati nos, i sad je više nego ikad otkad ga brat Devon poznaje ličio na pacova.
-Niste našli nikakav leš, zar ne? Mi naše mrtvace naprosto izbacimo na ulicu. Ali čovek kojeg tražite, Zapovedniče, jako se dobro pobrinuo da ne bude otkriven. Možda zato što previše rizikuje? Više od glave?
-Ima li šta važnije od glave?
-To idite pa pitajte one ugojene g.uzice u Gornjem gradu. Pitajte ih koliko cene svoje titule, svoj ugled i položaj.
Brat Devon ništa ne odgovori.

Napustivši krčmu, bat Devon je otišao u rutinsku kotrolu onog dela Dokova uz samo pristanište, gde su se nalazila stovarišta koja su njegovi ljudi obezbeđivali. Nije to često činio jer je već i narednik Anderson bio više nego dovoljan da obavi taj posao za njega. Međutim, bila je to dužnost koja nije zahtevala nikakvo naročito mentalno angažovanje, a sad mu je bilo preko potrebno da misli.
Narednih sat vremenea ćutke je obilazio stovarišta, puštajući narednika da urla na one koje su zatekli kako se kartaju tokom službe i zbog sličnih sitnica, dok sam nije ni klimao glavom na revna pozdravljanja. Naposletku je izbio na obalu i ostao tamo neko vreme, razmišljajući.

Drveni mol bio je prazan, i ništa se nije čulo osim pljuskanja vode o potporne stubove i škripe lanaca. Vazduh je bio svež i slan, i on ga je udisao punim plućima. Voleo je more, mada jedva da je imao realnu predstavu o njemu dok nije napustio svoju ćeliju. Ponekad ga je kopkalo koji je tome razlog. Nije znao ništa o svom poreklu i korenima, ali nekako je osećao da su mu preci bili vezani za more. Nigde duž Kraljevine nisu se viđali ljudi toliko bele kože kao što je on imao. Svetli su ljudi dolazili s dalekog severa, i mahom su bili pirati. Pretpostavljao je da je neki severnjački mornar napravio dete njegovoj bezimenoj majci. Možda je još uvek živ, tamo gore na severu, i nema ni pojma da je na ovim obalama ostavio svoju krv i meso. Ili ga je, o čemu je mislio s podjednakom ravnodušnošću, odnelo more ili pijana tuča.
Što nije bilo ni od kakve važnosti.
Brat Devon nije proveo ni pola minute u svom životu lamentirajući nad nepoznatim roditeljima koji su ga odbacili. Veoma ga je malo stvari u životu zaista doticalo. Čak i u srcu Reda, Savetu koji su činili samo Visoko sveštenici, bilo je mišljenja da je namerno i svesno odstranjivanje moralnih normi i suviška savesti kod monaha nakazan manir, greška. Neki su išli tako daleko da su tvrdili da je kompletno postojanje monaha u Redu pogrešno. Oponenti takvih govorili su da u pitanju nije brisanje moralnihm, već moralističkih normi; predrasuda i zabluda; da se monah, u stvari, obučava da bude lišen svih civilizacijskih suvišaka; preterane a ne potpune savesti; i bespotrebnog i teatralnog saosećanja. I da je Redu tokom istorije mnogo puta pomoglo što imaju asasine, između ostalog; tihe i nevidljive ubice bez moralnih dilema oko ubistva kao takvog. Kraljevina je bila ogromna tempirana bomba u kojoj nisu sve političke ili verske frakcije miroljubive, a neke su bile i ekstremno agresivne. Red je često bio na meti religioznih neistomišljenika ili prosto pohotljivaca kojima su rasle zazubice od bogatstva Čuvara Znanja; njihovih biblioteka krcatih neprocenjivim knjigama, relikvijama i zlatom. Red je posedovao zemlju i brodove i braća svetovnjaci bavila su se unosnom trgovinom. Pretpostavljalo se da niko u Kraljevini, u stvari, nije bogatiji od Čuvara Znanja. A Kraljevinu nisu naseljavali sveci, daleko od toga.
Neki monasi tokom istorije Reda zaista su činili ubistva za koja su obučavani, i mada to Red nikad nije zatražio od njega, brat Devon je znao da bi poslušao bez predomišljanja. Slutio je da ni po rođenju nije bio naročito gadljiv na takve stvari, dok su ga godine obuke lišile svih ostalih mogućih nedoumica. Postojali su ljudi na ovome svetu koji zaista nisu zasluživali ništa drugo nego da dospeju u ćeliju za ispitivanje narednika Andersona i njegovih uvek psihopatski čistih sečiva.
Dok mu je vetar uvijao mantiju oko nogu, brat Devon se obazreo preko ramena.
-Naredniče.
Čuo je škripu opakih čizama dok mu je Max Anderson prilazio. Na njemu je sve uvek zveckalo i škripalo, jer je bio sav u koži i metalu.
-Razmišljao sam o tome što je Stari Paddy rekao.
Narednik prezrivo otpljune u stranu, pre nego je odgovorio.
-Čovek je lažljivo kopile.
-Zaista jeste.
-Nikad u životu nije zinuo a da ne slaže.
-Možda, večeras.
-Zašto bi se obazirali šta Stari Paddy priča?
-Zato što njegove reči imaju dobru logiku. A mi smo možda puni predrasuda, naredniče.
-Jer smo išli da tražimo ubicu među ubicama? Ma nemojte?
Brat Devon se nasmeši. Ma ko šta rekao o naredniku Andersonu, on je bio pametan.
-Pitam se da li bi Viktorija bila raspoložena da nas primi.
Narednik se isceri.
-Zar je vreme za zabavu, brate Devone?
-Ne, naredniče. Ovoga puta nećete ići kod madam Viktorije zbog zabave.
-Nikad nisam išao tamo ni zbog čega drugog.
Oćutao je tren.
-Ona ne sarađuje sa Stražom.
-Onda ćemo je lepo zamoliti, naredniče.
Narednik Anderson frkne. Bio je čovek koji ne bi molio ni kad bi izgubio dve trećine sopstvene krvi i obe ruke; ali Max Anderson nije znao da postoji molba bez poniženja. A Viktoriji se nije moglo naređivati.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.