Mrzim naslove

ovo će verovatno odsad ići kako mi je @Soradze u svojoj mudrosti i dobroti predložila, jedan deo za drugim:)

20.


Brat Devon je sedeo u svojoj kancelariji u sedištu Straže. Za njegovom stolicom, kao i uvek, stajao je narednik Anderson. Brat Devon je ustao iz kade pre nepunih četrdeset i pet minuta, mada zora jedva da je obasjala horizont. Grad iza prozora i puškarnica bio je pospan i krmeljiv. Čak je i sama zgrada sedišta Straže bila neobično tiha, mada se iz njenih crnih dubina često nešto čulo: glasovi Stražara, lupa teških, željezom okovanih vrata, potmuli urlici robijaša. Jutros je bilo toliko tiho da su kožne pantalone narednika Andersona škripale čak i dok je nepomično stajao.
Na savršeno praznom stolu brata Devona bilo je pet listova pergamenta. Svaki presavijen natroje, zapečaćen crvenim voskom i zvaničnim pečatom Zapovednika Gradske straže. Gorgona razjapljenih čeljusti stezala je kandžama mač. Takav pečat, u crvenom vosku, bio je ono zbog čega su se kriminalci u gradu budili noću, okupani znojem. Njime su se pečatile smrtne presude.

-Zapovedniče?
-Naredniče Anderson?
Veliki je čovek oklevao. Brat Devon se nasmeši.
-Kažite, naredniče.
-Hteo sam...
Ponovo je zaćutao, i brat Devon, mada okrenut leđima; kao da ga je jasno video kako se lomi. Čuo je da tiho mrmlja neku kletvu. Onda je, najzad, rekao:
-Bio sam u službi dvojice Zapovednika pre vas. Obojica su dobila nogu u tur mnogo pre nego su im mandati završili. Hteo sam reći da nijednog nisam poštovao. Bili su najobičnije ulickane budale, i da ih nije najurila gradska kuća, oterali bi ih sami Stražari.
-Šta ste time mislili, naredniče?
-Da se to vama nikad ne bi moglo desiti.
-Da me najure moji sopstveni ljudi? Ili gradska kuća? Ili da nemam vaše poštovanje?
Narednik Anderson promrsi kroz zube:
-Svo troje.
-Hvala vam, naredniče.
-Nijedan Zapovednik pre vas ne bi se usudio da napravi ovo što ćete vi sada uraditi.
-Verujem da ne delim stavove i razmišljanja svojih prethodnika.
-Dođavola, ne. Ali grad je čudno mesto. Ovde ponekad i muvino g.ovno dovede do velikih katastrofa. Nikad ne možete znati šta će da izazove grad. Video sam kad je grad ostajao ravnodušan i na najveće sramote i nepravde; i kad se dizao zbog propusta u kakvom idiotskom protokolu.
-U pravu ste. Grad je drevan i njegova je hijerarhija podjednako stara.
-Strancima se činimo kao bez glave, razularena gomila. Ali svi mi na ovome mestu živimo po pravilima. Ovde svako zna gde mu je mesto i šta može da očekuje.
Opet je trenutak oklevao.
-A vi ćete danas da posečete glavu nemani.
-Ja, naredniče?
-Do vraga, nisam tako mislio. Znate da na svetu cenim samo jedno: hrabrost. Svaki čovek koji ima m.uda da uradi to što ćete vi uraditi, Zapovedniče; ima moj mač u svojoj službi.
Brat Devon ništa ne odgovori. Počeo je da skuplja zapečaćene pergamente po stolu; jedan na drugi. Onda je ustao.
-Vrlo dobro, naredniče Anderson. Pretpostavljam da ste sve pripremili?
-Oko toga ne brinite.
-Onda hajde da vidimo koliku prašinu diže lešina zmaja kad tresne o zemlju, bezglava.
Narednik Anderson se veselo isceri.

Celinu je probudila Lizzet u rano jutro. Upala joj je u sobu, još neočešljana i nenašminkana - što se Lizzet nije dogodilo valjda otkad se zadevojčila. Tako bez pomodne frizure i nagarevljenih trepavica izgledala je mnogo mlađa; skoro kao ona trinaestogodišnja devojčica koju je pronašla na ulici u Donjem gradu. Još bunovna, Celina se uspravila u postelji.
-Lizzet, šta za ime...
-Gospođo, oh, gospođo!..
Dotrčala je do kreveta i ugurala joj u ruke nekakav paket.
-Upravo je stiglo, pre pet minuta je bio kurir iz Straže!..
-Iz Straže?..
-Da, gospođo! Oh, znala sam da će tako biti najposle! Znala sam da ne mogu ništa, ne protiv vas...
-O čemu...
-Vaši pečati, gospođo! Vaši protokoli i ovlašćenja, sve vam je vraćeno! Pogledajte, sve je tu!
Celina suspregnutog daha pograbi kutiju obema rukama; tek tog trenutka shvatajući da je, u stvari, poznaje kao svoj džep. Bila je to njena sopstvena, ljupka kutija od lakiranog drveta u kojoj je od prvog dana držala svoje pečate. Ona vikne:
-Oh, Lizzet, kako je to moguće?..
-Da, gospođo, da!
-A moje knjige?
Zgrabila je devojku za ruku.
-Šta je s mojim knigama?
-Sve su vraćene, odnela sam ih u kancelariju, na njihovo mesto!
-To znači, da li to znači... Šta je kurir rekao? Jesam li oslobođena optužbi? Da li je istraga okončana?
-Rekao je da vam je poručeno da možete nastaviti svoj posao.
-Ko je to poručio?
-Ne znam.
-Zašto je to bio kurir iz Straže? Šta je s gradskom kućom?
Lizzet približi lice njenom i šapne širom otvorenih očiju:
-Oh, gospođo, neka je pometnja dole u gradu.
-Kakva pometnja?
-Neki je kotlokrpa odjutros dolazio, baš kad sam silazila da se sretnem s kurirom. Kaže da ceo grad bruji. Pominjao je baš gradsku kuću.
-Ali o čemu se radi?
-Ne znam. Niko ne zna. Pitala sam kurira ali on je samo rekao da ne može da komentariše - one gluposti koje Straža govori kad vam hoće reći da gledate svoja posla. Ali dala bih desnu ruku da mu je sve jasno.
Celina odgurne kutiju i zbaci pokrivač sa sebe.
-Lizzet, moram odmah dole u grad.
 
Poslednja izmena:
Kliknite za proširenje...
Soradze:
Bože, lepojko, da li je moguće da TI ovako namćorasto pišeš? TI koja propovedaš slogu i ljubav među ljudima, TI, tako draga i pametna, puna tolerancije? TI - "šupičkumaterinu" i pisca i dijaloge i čitaoce, posle se izvinjavaš, pišeš "verovatno sam reagovala naglo"... ne, nisi delovala "naglo", delovala si - adovoljno pristojno... (to sam napisala, a progutala sam sve ružno što sam mogla da napišem)..
Kliknite za proširenje...
Ma, nemam izgovore, previše subjetivno sam odradila posao kojem posle nema nazad, a jesam se odmah pokajala što sam istrčala pred rudu da po svaku cenu kritikujem a nije bilo ni vreme ni mesto.
Mislim da je najbolje da priznam da nisam bila u najboljoj formi da pročitam kompletno sve....
Dešava se svašta....
ako ništa, pročitaću sa više pažnje od početka pa do kraja i uvideti kako to da vas većina ima komplimente i reči ohrabrivanja za autorku.
Izvinite, priznajem da sam pogrešila.
 
Indigo3:
Ma, nemam izgovore, previše subjetivno sam odradila posao kojem posle nema nazad, a jesam se odmah pokajala što sam istrčala pred rudu da po svaku cenu kritikujem a nije bilo ni vreme ni mesto.
Mislim da je najbolje da priznam da nisam bila u najboljoj formi da pročitam kompletno sve....
Dešava se svašta....
ako ništa, pročitaću sa više pažnje od početka pa do kraja i uvideti kako to da vas većina ima komplimente i reči ohrabrivanja za autorku.
Izvinite, priznajem da sam pogrešila.
Kliknite za proširenje...
Ti si moje sunce!
Odavno znam da imaš divan karakter...
Grlim te puuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuno!
:vzagrljaj: :heart2: :vzagrljaj::heart2::vzagrljaj::heart2::vzagrljaj:
 
Evo vam, drage moje, samo da se zamajete, jer mi je dosadno

Sitna devojčica stajala je uz rub staze.
Ćudljivi vetar s visoravni smakao joj je s glave neonski žutu kapuljaču; otkrivši kosu crvenu poput požara i umrljano lice. Debela crna čarapa bila joj je pocepana na kolenu. Tatjana zastane. Nije bilo nikakve sumnje o tome ko je devojčica. Međutim, njeno uplakano lice, razbijeno koleno i izraz krajnje bespomoćnosti; toliko su nalikovali svoj deci koja su pala i udarila se ikada; da se njeno oklevanje odmah razvejalo u ništa. Rekla je:
-Morag McIntosh! Šta ti se dogodilo?
Devojčica podiže oči na nju i zadrhti. Ona čučne; a kako je to učinila, dete se mahinalno odmače korak nazad. Što je mogla nežnije, Tatjana joj reče:
-To je samo mala posekotina, draga. Da li si pala?
Ali dete je i dalje zurilo u nju, dok su mu suze bezglasno tekle ostavljajući bele pruge po musavim obrazima. Tatjana uzdahne.
-Oh, nema veze. Hajde da te odvedem tati.
Na tu reč; detetove oči se još jače razrogačiše. Tatjana pruži ruku i osta strpljivo stajati, gledajući kako se na sedmogodišnjem licu izmenjuju strah, zebnja i želja. Onda je oklevajući, poput divlje životinjice koja samo iščekuje kakav iznenadni pokret pa da u užasu zaždi u šumu; pružila ruku i uzela njenu. Tatjana se nasmeši.
-Tako je, dušo. Sad lepo idemo kući, zar ne?
Dete proguta suze i štucne.

Staza je krivudala između u mahovinu obraslih stena stavljajući svakom ko se usudi na znanje koliko je slabo korištena. Potplati njenih udobnih cipela za pešačenje propadali su u mekanu zemlju, tako da je svako malo zapinjala. S druge strane, Morag McIntosh je trčala lako poput balerine, kao da joj je pod nogama netom lakirani parket. Njoj nije bio stran ovaj put. Sa svakim je korakom izgledala sve mirnije. Prestala je plakati i štucati, i stisak kojim joj je držala ruku neznatno se pojačao. Tatjana svrne pogled naniže na nju.
Bila je lepa poput vile u dečijoj predstavi. Koža njenog lica imala je boju sedefa, i čak joj ni guste riđe pegice ne bi mogle oduzeti besprekornu ocenu za ten. Ali, kad je podigla oči na nju; ona se mahinalno stresla: nikada, zaista, nije videla da neko ima tako plave oči. Te oči nisu bile plavo-zelene, ni sive, niti su menjale boju u zavisnosti od svetla ili odeće. Bile su autentično plave, kao mirno tropsko more. Navikla se da riđokosi ljudi, kakvih je na ostrvu bilo stotine, imaju zlatnosmeđe oči poput tečnog zlata, ili zelene s mrljicama, kao mačke. Ali Morag McIntosh je imala najplavlje oči u istoriji tog izraza. Skoro su izgledale neprirodno.

Retko je viđala to dete; gotovo samo kao žaruće crvenokosu bajku hitro pronetu drugom stranom ulice na čvrstoj muškoj mišici; poput princeze u nosiljci. Nije se igrala s decom i nije dolazila na rođendanske proslave. Međutim, iako joj se prvi put u životu obratila, pa čak i ako je prvi put gleda izbliza; greške nije moglo biti. Morag McIntosh je bila upravo onakva kako je i pretpostavljala da bi bila. Ćutala je celim putem kao zalivena, i ona je nije ni napadala. Dobro je znala kako zatvorenu decu nema svrhe čačkati i nutkati. Zatvorena su deca kao zatvorene školjke: ona se otvaraju samo kad im je vreme. Ali ionako je morala čuvati dah za taj neljubazni uspon od kojeg su joj se obrazi zajapurili a čelo orosilo. Hitro ga je otrla, ispevši se, najzad, do čistine s koje je pucao veličanstven pogled na more i jednu uvrnuto osamljenu kuću na njenom rubu. Bilo je to krajnje bolesno mesto za kuću, mislila je ona, dok je trenutak stajala i posmatrala. Činilo se da je sagrađena na samom rubu litice koja se strmoglavljuje pravo u morski bezdan. Vetar je bio toliko jak da je jedva uspevala hodati, ali usprkos tome, Morag ju je prestizala. Lice joj se ozarilo poput sunca pod onom zlatnocrvenom kosom; gustom kao kudelja i vezanom u tešku, debelu pletenicu. Kovrđavi, nerazmrsivi kraj te vitice nemirno je poskakivao na njenom ramenu dok je, odjednom puna poleta, hitala ka kući vukući Tatjaninu ruku. Ona zausti da joj kaže neka uspori, ali urlajući vetar sasvim joj priguši glas. Pre nego su stigle do vrata, ona se širom otvoriše. Dete pusti njenu ruku i otrča u naručje muškarca koji je čučnuo da je dočeka. Onda se uspravio do svoje pune, gorostasne visine, glavom se dotičući dovratka; pa pogledao u nju pogledom koji ne bi bio oštriji ni da mu je vrh bio od sjajnog čelika.
Tatjana je teško obuzdavala burne otkucaje svog srca i dah. Imala je želju da se pograbi za kičmu i neko vreme, u miru i ćutke, odmori od prokletog uspona; međutim, prisustvo tog muškarca je neizostavno zahtevalo objašnjenje. Slabašno se nasmešila:
-Dobar dan, gospodine McIntosh.
Pogledala je u Morag, koja se poput mačeta skupila u zaštitničkom, moćnom pregibu njegove ruke, ukopavši mu lice u vrat; i baš je zaustila, kad on odbrusi:
-Šta, kog vraga..?
Tatjana trepne. Zbunjeno je počela:
-Ne znam da li me poznajete, gospodine. Ja sam vaspitačica kod McGonagallovih...
-Vrlo dobro znam ko ste vi. Ono što hoću da mi se objasni, jeste šta se, kog đavola, uradili mom detetu!
Kako je ona zblanuto zurila u njega, on prasne:
-Smesta!
Tatjana oseti kako je obliva vruće crvenilo, i bes koji poče da kezi svoje sjajne zube u njenoj utrobi. Ispravila je ramena, mada mu ni tako nije dopirala ni do polovine grudi; i nadmeno rekla:
-Ništa nisam učinila Morag. O čemu pričate? Pronašla sam je pored puta. Stajala je i plakala, i odeća joj je pocepana. Izgleda da je pala...
-Je li vam ona rekla da je dovodite kući?
Presečena usred reči, Tatjana besno prasne:
-Gospodine McIntosh, pronašla sam vaše sedmogodišnje dete samo na putu, kako plače i krvari.
-Šta vam pa to znači?
-Znači da bih je odvela kući sve i da ste još vi još deset puta bezobrazniji. Nemam običaj da ignorišem malu decu koja plaču pored puta.
-Šta očekujete? Povelju za dobra dela?
I onda joj besramno zalupi vrata u lice.
Ona je pat trenutaka zaprepašteno piljila u tešku, prastaru alku koja je još uvek podrhtavala od jačine udarca. Nije pamtila da ju je iko u životu toliko ponizio. Nesposobna da se obuzda, glasno je dahnula:
-Da si sto puta proklet, kopile bahato!..
Alka po zadnji put podrugljivo zvecne, i onda se umiri. Ona se okrete na peti i ode kao pljunuta.
 
Susan Sto Helit:
Im tri problema:

Prvo, neće se svideti @Sandveil dance jer su likovi, manje više, lepi i mladi :)
Drugo, neće se svideti Indigo, jer ima puno dijaloga (a to i jeste osnova, banter, što bi rekli Englezi, i, pogotovo, ironično gađanje rečima)
Treće, neće se svideti vama ostalima, jer je to deo mog opusa Strankinja U Tuđoj Zemlji, a što ste, nešto slično, već čitali (ovde, doduše, nema veštica)
Četvrto, neće se svdeti Mrkalju, jer ovde i deca zalaze. A mnoga od njih su zaostala u razvoju, pa bi, ako nabasaju, napravila cirkus (vidi tata, teta napisala "ona stvar" hihihii) :mrgreen:
Kliknite za proširenje...


Ma kakvi problemi, samo napred.
Već mi se dopada. 😊
 
Šta vam se više sviđa?
Ovo sam pisala s 19 godina :zcepanje:I očigledno je :zcepanje:

Nebo je bilo nisko i teško, nabreklo od oblaka naleglih na zelene padine. Mirisalo je na pokošeno seno, ali u daljini je još uvek potmulo tutnjalo. Yoana je stajala na kuli i mrtvi, zlokobni vetar mlako joj je pomerao kosu s lica i zaprljane skutove ogrtača. Mučna tišina kao da joj je malo pogurila ramena, međutim, lice joj je bilo tvrdo. Njene su oči sijale crno na beskrvnom, kao ugašenom licu; dlanovima se oslanjala o iskrzane, neravne branike kule; ispod tvrdih, ojačanih potplata osećala je bešćutni kamen. Uzdahnuvši, zabacila je ogrtač na rame i spustila šaku na balčak mača, ošrice mutne od skorene krvi. Iznenadni nalet vetra prebacio joj je dugu, neurednu kosu i ona se zavijorila kao sablasna zastava. Osetivši hladnoću kako je prožima od vrškova prstiju do nežnih ženskih nogu u teškim vojničkim čizmama, navukla je crne rukavice i čvršće se uvila u tkaninu. Dol, ispod kule, rzao je Gar, njen vranac, konj nepobediv i neskršiv. Stigavši na to mesto, samo je sletela iz sedla, ostavljajući ga da sam luta. Gar se uvek znao snaći. Svi njegovi preci ponikli su na istim vlaškim padinama.
Yoana još jednom pogleda na sever. Činilo se da se nebo spojilo s planinom, i crni je vetar duvao od tamo. Odatle je i tutnjalo, prigušeno i zlurado, dovoljno daleko da joj ruke podrhtavaju i dovoljno blizu da zna kako su sve bliže. Možda najkasnije do večeri sledećeg dana, neman će biti pod kulom.
Ali ona to ne sme čekati.
Sa zebnjom je okrenula leđa mrtvoj planini. Oružje je zazveckalo na njoj, i koraci su joj odjekivali kao da praska kamene blokove. Ušla je u kulu i potrčala zavojitim stepeništem. Unutra je vazduh bio težak i mučno se disalo, a nikakva struja nije pomerala plamenove po zidovima okačenih baklji. Jedino je svaki zadrhtao kad bi Yoana prošla pored njega, zavijorene kose i ogrtača. Na petom odmorištu, ispod uskog okna jedva većeg od proreza u zidu, u lokvi je krvi ležao vojnik kojeg je ubila dok se penala gore. Opor miris rđe zapuhnuo joj je lice, sprečivši i ono malo vazduha da joj dođe do pluća. Zastala je, rukom se, uz štropot mača, naslonila na zid; hvatajući zrak kao riba na suvom. Kapci su joj bili teški - tri neprospavane noći. Drhtureći, obrisala je znoj sa čela, a onda teškim koracima nastavila dole. Još dva vojnika ležala su sklupčana pored ulaznih vrata. Jedan je bio bez glave, i bara crne krvi pljusnula je naviše kad je Yoana svom snagom udarila petom u nju. Kapljice su joj pale na lice, ali nije imala vremena sad misliti o tome. Izašla je, ostavljajući vrata širom otvorena, Zar je bilo važno? Više nije bilo nikoga da o tome brine. Gar je sagnute glave došao do nje. Oči su mu bile kao crni dragulji, griva padala do kolena; sjajna kao i prekrasna mu koža ispesecana čeličnoplavim odblescima. Kopitama je rovao po izgnječenoj travi kao da želi reći: idemo li? Verovatno je osećao podrhtavanje tla u daljini. Yoana se zagleda u njegove pametne oči i tiho reče:
-Da, brate. Daleko je naš cilj.
Uhvatila mu se za grivu i podigla u sedlo. Konj je sa utuljenim nemirom dočekao novu težinu. Osetivši toplo, čvrsto životinjsko telo pod sobom, Yoana ga usmeri ka jugu i pri tom se nisko nagne, gotovo naležući licem uz vrat konja. Gar se propeo, ponosno zarzao, pa jurnuo. Kovitlac trave i zemlje prsnuo je u vazduh iza njih a lišće vrbo uzdiglo kao od kakve nečujne eksplozije. Onda se ponovo sve smirilo.
Tutnjanje je još bilo daleko.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top