Mrzim naslove

[Susan Sto Helit]

ovo će verovatno odsad ići kako mi je @Soradze u svojoj mudrosti i dobroti predložila, jedan deo za drugim

20.


Brat Devon je sedeo u svojoj kancelariji u sedištu Straže. Za njegovom stolicom, kao i uvek, stajao je narednik Anderson. Brat Devon je ustao iz kade pre nepunih četrdeset i pet minuta, mada zora jedva da je obasjala horizont. Grad iza prozora i puškarnica bio je pospan i krmeljiv. Čak je i sama zgrada sedišta Straže bila neobično tiha, mada se iz njenih crnih dubina često nešto čulo: glasovi Stražara, lupa teških, željezom okovanih vrata, potmuli urlici robijaša. Jutros je bilo toliko tiho da su kožne pantalone narednika Andersona škripale čak i dok je nepomično stajao.
Na savršeno praznom stolu brata Devona bilo je pet listova pergamenta. Svaki presavijen natroje, zapečaćen crvenim voskom i zvaničnim pečatom Zapovednika Gradske straže. Gorgona razjapljenih čeljusti stezala je kandžama mač. Takav pečat, u crvenom vosku, bio je ono zbog čega su se kriminalci u gradu budili noću, okupani znojem. Njime su se pečatile smrtne presude.

-Zapovedniče?
-Naredniče Anderson?
Veliki je čovek oklevao. Brat Devon se nasmeši.
-Kažite, naredniče.
-Hteo sam...
Ponovo je zaćutao, i brat Devon, mada okrenut leđima; kao da ga je jasno video kako se lomi. Čuo je da tiho mrmlja neku kletvu. Onda je, najzad, rekao:
-Bio sam u službi dvojice Zapovednika pre vas. Obojica su dobila nogu u tur mnogo pre nego su im mandati završili. Hteo sam reći da nijednog nisam poštovao. Bili su najobičnije ulickane budale, i da ih nije najurila gradska kuća, oterali bi ih sami Stražari.
-Šta ste time mislili, naredniče?
-Da se to vama nikad ne bi moglo desiti.
-Da me najure moji sopstveni ljudi? Ili gradska kuća? Ili da nemam vaše poštovanje?
Narednik Anderson promrsi kroz zube:
-Svo troje.
-Hvala vam, naredniče.
-Nijedan Zapovednik pre vas ne bi se usudio da napravi ovo što ćete vi sada uraditi.
-Verujem da ne delim stavove i razmišljanja svojih prethodnika.
-Dođavola, ne. Ali grad je čudno mesto. Ovde ponekad i muvino g.ovno dovede do velikih katastrofa. Nikad ne možete znati šta će da izazove grad. Video sam kad je grad ostajao ravnodušan i na najveće sramote i nepravde; i kad se dizao zbog propusta u kakvom idiotskom protokolu.
-U pravu ste. Grad je drevan i njegova je hijerarhija podjednako stara.
-Strancima se činimo kao bez glave, razularena gomila. Ali svi mi na ovome mestu živimo po pravilima. Ovde svako zna gde mu je mesto i šta može da očekuje.
Opet je trenutak oklevao.
-A vi ćete danas da posečete glavu nemani.
-Ja, naredniče?
-Do vraga, nisam tako mislio. Znate da na svetu cenim samo jedno: hrabrost. Svaki čovek koji ima m.uda da uradi to što ćete vi uraditi, Zapovedniče; ima moj mač u svojoj službi.
Brat Devon ništa ne odgovori. Počeo je da skuplja zapečaćene pergamente po stolu; jedan na drugi. Onda je ustao.
-Vrlo dobro, naredniče Anderson. Pretpostavljam da ste sve pripremili?
-Oko toga ne brinite.
-Onda hajde da vidimo koliku prašinu diže lešina zmaja kad tresne o zemlju, bezglava.
Narednik Anderson se veselo isceri.

Celinu je probudila Lizzet u rano jutro. Upala joj je u sobu, još neočešljana i nenašminkana - što se Lizzet nije dogodilo valjda otkad se zadevojčila. Tako bez pomodne frizure i nagarevljenih trepavica izgledala je mnogo mlađa; skoro kao ona trinaestogodišnja devojčica koju je pronašla na ulici u Donjem gradu. Još bunovna, Celina se uspravila u postelji.
-Lizzet, šta za ime...
-Gospođo, oh, gospođo!..
Dotrčala je do kreveta i ugurala joj u ruke nekakav paket.
-Upravo je stiglo, pre pet minuta je bio kurir iz Straže!..
-Iz Straže?..
-Da, gospođo! Oh, znala sam da će tako biti najposle! Znala sam da ne mogu ništa, ne protiv vas...
-O čemu...
-Vaši pečati, gospođo! Vaši protokoli i ovlašćenja, sve vam je vraćeno! Pogledajte, sve je tu!
Celina suspregnutog daha pograbi kutiju obema rukama; tek tog trenutka shvatajući da je, u stvari, poznaje kao svoj džep. Bila je to njena sopstvena, ljupka kutija od lakiranog drveta u kojoj je od prvog dana držala svoje pečate. Ona vikne:
-Oh, Lizzet, kako je to moguće?..
-Da, gospođo, da!
-A moje knjige?
Zgrabila je devojku za ruku.
-Šta je s mojim knigama?
-Sve su vraćene, odnela sam ih u kancelariju, na njihovo mesto!
-To znači, da li to znači... Šta je kurir rekao? Jesam li oslobođena optužbi? Da li je istraga okončana?
-Rekao je da vam je poručeno da možete nastaviti svoj posao.
-Ko je to poručio?
-Ne znam.
-Zašto je to bio kurir iz Straže? Šta je s gradskom kućom?
Lizzet približi lice njenom i šapne širom otvorenih očiju:
-Oh, gospođo, neka je pometnja dole u gradu.
-Kakva pometnja?
-Neki je kotlokrpa odjutros dolazio, baš kad sam silazila da se sretnem s kurirom. Kaže da ceo grad bruji. Pominjao je baš gradsku kuću.
-Ali o čemu se radi?
-Ne znam. Niko ne zna. Pitala sam kurira ali on je samo rekao da ne može da komentariše - one gluposti koje Straža govori kad vam hoće reći da gledate svoja posla. Ali dala bih desnu ruku da mu je sve jasno.
Celina odgurne kutiju i zbaci pokrivač sa sebe.
-Lizzet, moram odmah dole u grad.

 

[Susan Sto Helit]

21.


Narednik Anderson je urlao na vratima sedišta Straže. Mali trg bio je krcat kao nijednom pre koliko grad pamti. Sedištu Straže ljudi su se inače približavali jedino ako nisu imali baš nikakvog drugačijeg izbora. Tog dana, oko podneva, niko ih nije doterao bičevima. Narednik Anderson je po prvi put u životu imao problem da ljude spreči da ne uđu unutra. Stajao je, okružen svojim do zuba naoružanim ljudima; raskrečen na pragu, i urlao:
-Ovo je bila poslednja prokleta opomena! Smesta se raziđite!
Desetine glasova iz mase dovikivalo je u njegovom pravcu.
-Šta se događa?
-Zašto je Straža na svakom ćošku?
-Ne možemo da radimo!
-Pijaca je zatvorena!
-Ko je stavio barikade oko gradske kuće?
-Straža je zatvorila put za luku!
Jedan musavi šegrt iz prvog reda vikne:
-Je li izbio rat?
To pitanje konačno iznervira narednika Andersona. Crven u licu, proderao se:
-Zaželećete sto godina rata i paljevine ako me još jednom pozovu ovamo da rasterujem rulju! Vratite se svojim kućama, odmah! Sve ćete saznati kad bude bilo vreme!
Onda se hitro okrenuo najbližem od svojih ljudi.
-Dajte im pet minuta. Onda počnite da hapsite.
-Razumem, naredniče.
-Ne zanima me koga: muškarca, ženu, ćopavu babu ako se buni. Napunite sve slobodne ćelije, koliko ih god stane. Večeras niko neće leći da prespava u zatvoru. Nek stoje celu noć. Nikome vode. Da li sam bio jasan?
-Da, gospodine.
-Niko više ne sme da me zove ovamo. Pa makar i Svi Veliki lupali na vrata. Sedište Straže je zatvoreno do daljnjeg.
-Da, gospodine, razumem, gospodine.
Narednik Anderson uđe, navukavši rezu za sobom.

-Ovo je nečuveno! Kako se usuđujete da se tako ponašate prema meni! Zar ste zaboravili ko sam ja?
Posle dva sata u ćeliji, gradonačeniku se otopila pomada s lica, mada ju je svako veče nanosio u tako debelom sloju da bi je čak i oko devet sati, kad je inače ustajao, morao strugati finim alatkama u tu svrhu. Ali tog su ga jutra iz kreveta podigli - prerano. Nije stigao da se okupa u svojoj uobičajenoj jutarnjoj kupki po kojoj je sobar bacao sveže pobrane ružine latice (zbog kože), niti da petnaest minuta odmara kapke ispod kolutića krastavca (zbog podočnjaka). Iskreno rečeno, nije se stigao ni obući. U praskozorje, koje je inače viđao samo ako bi se neka posebno ugodna večera ili primanje produžilo preko očekivanja; dvokrilna vrata njegove ložnice širom su se otvorila, lupivši o zid; a u sobu su upali Stražari isukanih maćeva. Dok je krmeljivo treptao, ne razumevajući sasvim je li budan ili još uvek sanja; shvatio je da uz podnožje njegove veličanstvene postelje zlatom izvezenog baldahina stoji onaj religiozni fanatik, kako ga je oduvek zvao, brat Devon; i posmatra ga savršeno bezizraznog lica, upravo osmehnut. Njegova ekselencija je zinula, ali nije uspeo ništa reći. Zato je progovorio brat Devon. Rekao mu je:
-Moram vas zamoliti da pođete s nama, gradonačelniče.
Glas mu je preo.
-Odmah.
Gradonačelnikova supruga, bolno mršava mlada žena bar dvadeset godina mlađa od njega; tiho je pritrčala iz ugla donoseći njegov ogrtač. Jedan od ljudi brata Devona zaustavio ju je pokretom ruke. Monah se okrenuo prema njoj. Rekao joj je, glasom koji je bio podjednako tih i ljubazan kao maločas; ali opet sasvim drugačiji nego dok se obraćao gradonačelniku:
-Neće biti potrebno, milady. Oprostite mi, ali moram vas zamoliti da ne ometate moje ljude. Najlepše hvala.
Gradonačelnik je tad našao jezik u ustima. Razdrao se:
-Candice! Candice, odmah se vraćaj! Hoću da zoveš naše obezbeđenje! Jesi li me čula? Candice!
Ali na njegovo golemo iznenađenje, njegova mlada, slabašna žena, koja nikad nije ispoljila ni zrno sopstvene volje i uvek ćutala, bez suza i jecaja, čak i kad je galamio na nju i šamarao je; iz nekog je razloga samo stajala i zurila u brata Devona; golemih očiju. Kao da ga nikad pre nije videla. Ili možda kao da su joj se oči otvorile.
Čovek u mantiji joj se smešio.
-Sve će biti u redu, milady. Nemate o čemu da brinete.
U njegovom je smešku bilo nešto čudno, a glas opojan kao da baja. Da li se zato Candice sve više činila omađijana?
-Vi više nemate o čemu da brinete.
I, umesto da se smesta odazove, kao uvek, na njegove besne povike; gradonačelnik shvati da Candice pomalo neobično, kao pijana ili snena, klima glavom bratu Devonu, uzvraća mu osmeh (njemu se nikad nije smešila, čak ni kad ju je zbog toga kažnjavao batinama), i povlači se nazad u senku.
-Candice!
Po prvi put, Candice se ne odazva, a tad su ga ljudi brata Devona (te zmije u nedrima) već dizali iz postelje, ni najmanje obzirno, i vukli ga prema vratima mada se derao kao jarac i toptao nogama. Dok su ga izvlačili preko praga, učinilo mu se da je video Candice kako zaustavlja brata Devona i kako mu jedva čujno govori:
-Hvala vam, gospodine.
Brat Devon joj se nasmeši i ništa ne odgovori; mada je izgledao kao da je savršeno dobro razume.

 

[Susan Sto Helit]

22.

Brat Devon je već na desetine puta primetio kako ljudi u ćelijama velikom brzinom postaju prljavi.
Muškarcima, čak i onima najurednijim, brade su rasle brže; ženama su suknje sivile i cepale se. Kao da ih je prljala sama atmosfera. Gradonačelnik, kojeg je dotad uvek viđao obučenog po poslednjoj modi (ili bar po pravilima onoga što je visoka klasa smatrala modom), sad je sedeo u prljavoj noćnoj košulji za koju se više ni uz najbolju volju nije moglo reći da je nekada bila iole skuplja od noćne košulje običnog krčmara. Bose noge, kratke kao u vepra, umazale su se uličnom prašinom i blatom, a njegova retka kosa priljubila uz okruglu, ugojenu glavu. Ni obučen nije bio lep čovek. Sad više nije izgledao čak ni smešno.
Zapravo, po prvi put otkako ga brat Devon poznaje; njegova je ekselencija izgledala i delovala baš onako kako treba: kao odvratan čovek.
-Kako ste se usudili da me dovedete ovamo! Ja sam gradonačelnik! Skoro petnaet godina nalazim se na čelu gradskog Veća! Ja sam vam nadređeni! Ja sam vas postavio na to mesto, običnog malog monaha iz Reda! Ja sam vam u ruke stavio moć da naređujete ovim vucibatinama koji su me izvukli iz rođene...
Brat Devon učini onaj svoj pokret koji je narednik Anderson tako dobro poznavao, a kojeg po pravilu nikad nije primećivao niko do Zapovednikovog zamenika; i ogromni se čovek istog trena pomače, pređe prostoriju sve do stolice u kojoj je gradonačelnik sedeo, i onda ga svom silinom udari nadlanicom preko debelih usta; tako da mu je glava poletela kao krpenoj lutki.
Pljuvačka pomešana s krvlju poprska slamu na podu; i istog trena histerična galama se prekide, kao presečena.
Brat Devon ljubazno reče:
-Hvala, naredniče.
Gradonačelnik je buljio u njega, širom razjapljenih usta iz kojih je liptala krv. Bio je toliko očigledno šokiran da se sasvim sigurno ne bi setio da ih obriše čak i da su mu ruke bile odvezane.
-Nadam se da ćemo sad moći da razgovaramo, ekselencijo. Zamoliću narednika Andersona da vam objasni pravila pod ovim krovom. Naredniče?
Max Anderson ispljune:
-Govorićete samo kad vam se postavi pitanje. Brata Devona oslovljavate sa: Zapovedniče, i: gospodine. Ne govorite ako govori on. Bićete kažnjeni za svako psovanje i prostačenje pred monahom.
-Mnogo vam hvala, naredniče. Gospodine gradonačelniče, da li znate zašto smo vas priveli danas?
Gradonačelnik je još uvek buljio u njega, bez reči. Narednik Anderson zamahne i zavali mu još jedan šamar od kojeg mu se glava zaklati kao cvet na stapci. Čovek zavrišti:
-Dosta, dosta!..
-Ponoviću pitanje. Da li znate zašto ste ovde?
-Ne, za ime Svih Velikih!.. Maknite tog ludaka od mene!..
-Bojim se da to ne dolazi u obzir.
-Podigli ste ruku na gradonačelnika!..
-Verujem da vam je to, u ovom trenutku, poslednji problem koji imate, ekselencijo.
-Šta to znači?
Brat Devon se nasmeši.
-Da li ste upoznati sa istragom koju Straža vodi zadnja dva meseca?
-O čemu...Kakvom istragom?..
-O problemu nestale dece.
Čovekov se izraz promeni.
-Ne znam o čemu govorite.
-Zaista? Naredniče.
Narednik Anderson ode do stola u uglu prostorije i onda se vrati s nekakvim papirom u ruci. Brat Devon reče:
-Šta je to, naredniče?
-Zvanična prijava upravnice Wittleshire povodom nestanka dve pitomice iz Willow Peak-a, sestara Shaw. Upravnica Wittleshire je izjavila da je upoznala gradsku kuću o problemu, prema protokolu.
-Ekselencijo?
-Ne znam za tu istragu.
-Da li želite reći da upravnica Wittleshire nije prijavila nestanak svojih pitomaca gradskoj kući?
-Ne, hoću reći...
-Šta, gradonačelniče?
Gradonačelnik baci pogled u pravcu narednika Andersona.
-Prijavila je, jeste.
-Da li je tačno da ste joj naložili da zanemari tu stvar?
-Upravo tako, i...
-Da li ste joj izričito zabranili da dolazi u sedište Straže i prijavljuje nestanak dece?
-Radi se o dvoje siročadi, za ime Svih Velikih! Zar ste me doveli ovamo zbog nekakve proklete...
-Da li ste joj zabranili?
Gradonačenik se izdere:
-I te kako da jesam! Ono što me zanima jeste kako se Straža usudila da pokreće bilo koju i kakvu istragu bez izričitog odobrenja gradske kuće, ili čak i našeg znanja!.. Ja ne znam šta je vama na pameti, mladiću, da li vam je vlast udarila u glavu ili...
Narednik Anderson se isceri.
Njegova ekselencija proguta ostatak svoje rečenice kad je shvatio da se u čovekovoj ruci volšebno pojavio strašni dvorepi bič.
-Gospodine gradonačelniče, želite li da narednik Anderson upotrebi svoj bič?
-Ja, ja...
-Govorim vam kao čovek sa iskustvom. To vam se ne bi dopalo ni najmanje.
-Ja vas molim da...
-Ne, gospodine. Ja molim vas; i siguran sam da sam mnogo ljubazniji nego mi situacija nalaže. Pokušajte da shvatite: u potpunoj ste mojoj vlasti. Iz ove prostorije nema bega ni izlaska. Mogu uraditi s vama šta god poželim. Nemam potrebe za jelom, pićem i snom. Možemo, ako vam je tako volja, provesti ovde čitave dane. Čoveku nije potreban najveći deo udova i organa da bi mogao suvislo odgovarati na pitanja; jeste li to znali? A narednik Anderson je vrsan znalac.
Još jedan osmeh, lep kao u anđela po slikama; i isto toliko bezizrazan.
-A to, siguran sam, već znate.
Njegova ekselencija poče da tone u stolici.
Čak i na pogled delovao je kao upravo probušen balon. Glava mu klone, ramena se skupiše, naočigled je gubio na težini. U roku od nekoliko sekundi ponovo je bio onaj mršavi dečkić; trgovački kalfa nepoznatog imena i ogromnih ambicija. Šapnuo je:
-Molim vas, nemojte me mučiti. Sve ću reći.
Narednik Anderson mu s prezirom pljune pred noge.
Brat Devon reče, upravo vedro:
-Bojim se da to, ipak, neće biti moguće, gospodine.

 

[mina68]

 

[Susan Sto Helit]

I tako. Ajd da se vratimo priči

 

[Vlad Dragulija]

Vidiš Susan , ovako ti je mnogo lakše...

 

[Vlad Dragulija]

Ja sve svoje pesme stavljam na jedan isti blog.

 

[*pustinjakinja]

Ja sve svoje pesme stavljam na jedan isti blog.

Najbolja i jedina opcija "novog bloga" . Baš poput svih ostalih tema bilo gde na forumu.
( opet gunđam ...)

A za sve vas

 

[Vlad Dragulija]

Najbolja i jedina opcija "novog bloga" . Baš poput svih ostalih tema bilo gde na forumu.
( opet gunđam ...)

A za sve vas

Ma, ne gunđaš...

 

[Indigo3]

Ubistveno...
Prvo naslov-MRZIM! -mene ne zanima šta ti mrziš, treba da predstaviš nešto a sad-da li ću da volim ili mrzim, who cares?
Drugo-razgovor-dijalog bez kraja.
Niste ostavili nimalo predaha čitaocu u vidu didaskalija, opisa, makar i mesta gde neko može da udahne-izdahne.
Ne možete kao pisac tako da se nad čitaocima iživljavate.
Pisci se unose dvojako u svoja dela-kao pisci i kao čitaoci.

Ne možete da silujete dijalog do te mere da se više taj čitalac ne pita ko je ko.
Mislim, možda sam nadobudna, ali ovde u ovakvim škrabopisima treba uvesti neke predahe, negde gde je neko disao, kinuo, išao da spava pa sutra nastavio da sere...
Ja ne znam koji prijatelji bi vam aminovali ovakve stvari a da su išta dalje od bukvara čitali.

 

[Indigo3]

Izvinjavam se, verovatno sam reagovala naglo, imala sam težak dan...a i ne volim kad se ne ispoštuje čitalaštvo.
U početku mi je bilo zanimljivo da čitam, kad sam shvatila da je sve u fazonu-ja reko to-on reko to, zapenila sam.
Nemojte to više da radite.
Talentovani ste, pišite, ali neću da vas lažem, uvek ću vam reći najiskrenije šta smeta-to gde dve osobe trabunjaju naizmenično u nedogled i nema promene-to je gubljenje vremena-prosto se ne nazire nkakav razvoj, pomak.

Ima nekih monologa, čikam vas da ih do kraja odgledate... eto, to želim da vam poručim, ne jer ste loši već jer neke dimenzije niste bili svesni možda. Učite, vidite kako monolog-samo jedna osoba može da bude dovoljna.
Vaših par nije bilo dovoljno, brzo su postale obe suvišne.

 

[*pustinjakinja]

Ha, evo vam što ja večito gunđam ! Ovo NIJE BLOG i neće biti dok ga ne vratite u stanje BLOGA !
Znaju svi stari blogeri o čemu gunđam.
I ovo je zadnje što ću na blogovima napisati dok je nazovi blog iskreno se nadajući da će me oni koje volim da čitam razumeti
Jasno je što su svi i otišli s bloga.

Susan Sto Helit, oprosti što je gunđanje opet dopalo na Tvom prostoru
i uvek računaj da je čitano redovno sve što napišeš, videlo se ili ne.

 

[Indigo3]

ovo je zadnje što ću na blogovima napisati dok je nazovi blog iskreno se nadajući da će me oni koje volim da čitam razumeti

Je l' to zbog mene?
Draga, nigde ne piše da treba da se obazirete na nas-komentatore.
Nadam se da niste otišli sa bloga zbog mene-ja sam dala neko viđenje-vi ste mogli reći da se ne slažete...
Odustajanje je najgore, čak i moje kritikovanje je veća podrška autoru nego vaše odustajanje-predavanje.

 

[Sandveil dance]

Iskrenost predstavlja samo želju da se verodostojno iznesu lični dojmovi, osećanja i mišljenja.
Iskrenost nije garancija bilo kakve objektivne vrednosti prethodno pomenutih ličnih sadržaja za
pojavu, osobu ili događaj koji ih je izazvao.
A kritika ima za cilj da bude konstruktivna i da pomogne piscu da usavrši svoje delo.
I pozitivna i negativna kritika mogu da degradiraju i pokušaju da odvrate pisca od daljeg rada
ili podstatknu u istom i pomognu da bude još bolji u zavisnosti od načina na koji su iznesene.
Želja da se neko ubije u pojam, izvređa i rastera mu se publika daleko više toga negativnog govori
o autoru kritike nego o delu.
..................................
Sad se kajem što ni taj bukvar nisam pročitala.
Izvini Suzi, možda je trebalo da ignorišem, ali nisam mogla.

 

[Sandveil dance]

Ha, evo vam što ja večito gunđam ! Ovo NIJE BLOG i neće biti dok ga ne vratite u stanje BLOGA !
Znaju svi stari blogeri o čemu gunđam.
I ovo je zadnje što ću na blogovima napisati dok je nazovi blog iskreno se nadajući da će me oni koje volim da čitam razumeti
Jasno je što su svi i otišli s bloga.

Susan Sto Helit, oprosti što je gunđanje opet dopalo na Tvom prostoru
i uvek računaj da je čitano redovno sve što napišeš, videlo se ili ne.

Njoj više znači jedan tvoj lajk na tekstu od hiljade ovakvih komentara.
A i meni.

 

[Susan Sto Helit]

Izvinjavam se, verovatno sam reagovala naglo, imala sam težak dan...a i ne volim kad se ne ispoštuje čitalaštvo.
U početku mi je bilo zanimljivo da čitam, kad sam shvatila da je sve u fazonu-ja reko to-on reko to, zapenila sam.
Nemojte to više da radite.
Talentovani ste, pišite, ali neću da vas lažem, uvek ću vam reći najiskrenije šta smeta-to gde dve osobe trabunjaju naizmenično u nedogled i nema promene-to je gubljenje vremena-prosto se ne nazire nkakav razvoj, pomak.

Ima nekih monologa, čikam vas da ih do kraja odgledate... eto, to želim da vam poručim, ne jer ste loši već jer neke dimenzije niste bili svesni možda. Učite, vidite kako monolog-samo jedna osoba može da bude dovoljna.
Vaših par nije bilo dovoljno, brzo su postale obe suvišne.

Jedno pitanje, molim: da li si čito/la sve delove? Od Mrzim naslove, 1?
I, ako jesi, gde si videla (video, izvini, šta god da je u pitanju, prosto ne znam samo na osnovu avatara koji može biti i jedno i drugo) non-stop beskonačne dijaloge, bez ikakvih opisa ma čega? Želiš li reći da nigde u 20 delova nisam pisala ništa osim dijaloga? Čitajući sve od prvog dela, nigde nisi primetio/la (opet se izvinjavam) cele pasuse i stranice opisa, naprimer, grada; nečijih unutrašnji misli, osećanja? Zar zaista? To nigde nisi video/la? Nisam to nigde napisala? Stvarno?

Pretpostavljam da se tvoja kritika odnosi samo na ova tri dela iznad, ili ona tri pre toga, a gde je "dijalog", zapravo eskpozicija, bila potrebna - barem po mojem mišljenju - a ovo je, u stvari, već prešlo 20 delova.. Ako je to tačno, ako nisi čitao/la sve od samog početka, onda mi nije najjasnije kako možeš donositi sud na osnovu tri pasusa (dela). Ako sam u kivu (a možda jesam, svakako), može li se desiti da je i jedno i drugo podjednako zastupljeno, ili da je tvoj stav zastupljen u manjoj meri nego veruješ (jer, koliko sam shvatila, ti tvrdiš da ja ne pišem apsolutno ništa osim dijaloga.) Čak i da dijaloga ima više, stoji li tvoj sud kako nema NIŠTA osim njih?

p.s. Međutim, ima nešto što mi je stvarno smešno, izvini. Naslov (?) Mrzim naslove, nema veze s tim šta ja mrzim ili ne. To sam takođe objasnila odmah spočetka (zato i pitam jesi li pratio/la ovo od početka, jer da jesi, ne bi nikad tako reagovao/la povodom "Mrzim". Nema veze, ponoviću: to "Mrzim" tiče se pukog fakta da me je smaralo da smišljam NASLOV. To "Mrzim" nema nikakve veze s tim šta JA mrzim, niti se u tekstu uopšte radi o mojim ličnim mržnjama ma koga ili čega, ponajmanje da pokušavam ubediti ma koga da mrzi (?) ono što i ja. Naslov nemaju nikakve veze ni sa čim što ovde pišem. Sigurno je nezgrapan, ali opet ne znači ono što misliš da znači. Uopšte mi nije jasno odakle ti ta ideja. Ali, uopšte mi to nije jasno?

Razumem da je nezgodno uskočiti u voz kad se on već zahukta, ali ako to činiš, onda se ne možeš žaliti kako taj voz stalno ide samo šumom. Jer, nisi, čini mi se, bio/la tu kad je (isti taj voz) išao poljem ili morskom obalom. Zato što on to jeste, znaš?

Hvala na svraćanju. Tvoj će stav biti uvažen, naravno, isto kao što je i primljen znanju.

p.s.Inače, ima ovde ljudi koji su čitali sve od prve rečenice, što pouzdano znam, Volela bi ih zamoliti je li tačno da su svo vreme čitali samo i jedino dijaloge. I, ako jesu, onda se izvinjavam što ih nisam "poštovala" kao čitaoce. I, ako je to tačno, neka mi kažu da prestanem pisati, jer ne žele nastavljati biti neispoštovani (što je razumna reakcija, mislim,a ko to pa hoće?)

Ljudi, pišem li isključivo samo dijaloge?

 

[Susan Sto Helit]

Ja ne znam koji prijatelji bi vam aminovali ovakve stvari a da su išta dalje od bukvara čitali.

Po pitanju ovoga, ostavljam svojim čitaocima da se izraze, jer se njih tiče, odnosno, direktno napada njihovu inteligenciju.
Ja ću samo reći da ovde ima vanedno pametnih ljudi, i da imam transfer blama što je ma kome palo da njihovu pismenost dovodi u pitanje, ne čitajući, sigurna sam, ništa što su ti ljudi lično pisali.
Blam me je,i ljuta sam u njhovo ime.
Ali, to je bila uvreda upućena njima, pa neka se oni sami izjasne, naravno, ako žele.

 

[Susan Sto Helit]

Ha, evo vam što ja večito gunđam ! Ovo NIJE BLOG i neće biti dok ga ne vratite u stanje BLOGA !
Znaju svi stari blogeri o čemu gunđam.
I ovo je zadnje što ću na blogovima napisati dok je nazovi blog iskreno se nadajući da će me oni koje volim da čitam razumeti
Jasno je što su svi i otišli s bloga.

Susan Sto Helit, oprosti što je gunđanje opet dopalo na Tvom prostoru
i uvek računaj da je čitano redovno sve što napišeš, videlo se ili ne.

Potpuno te razumem. Ni ja baš ne vidim mnogo smisla dalje. Hvala ti na svoj pažnji koju si mi poklonila, i sa Davno završenim, i sa ovim škrabanjem krcatim dijaloga i bez reči predaha i poštovanja čitalaca.

 

[Susan Sto Helit]

..................................
Sad se kajem što ni taj bukvar nisam pročitala.

Ti si bolja osoba od mene, u svakom pogledu, tebe ne dotiču takve nebuloze. Jer, nazvati TEBE nepismenom, naprimer, to je prosto neverovatno, i čak se i nepoznavanem tvog opusa ne moža opravdati.

 

[mina68]

Ubistveno...
Prvo naslov-MRZIM! -mene ne zanima šta ti mrziš, treba da predstaviš nešto a sad-da li ću da volim ili mrzim, who cares?
Drugo-razgovor-dijalog bez kraja.
Niste ostavili nimalo predaha čitaocu u vidu didaskalija, opisa, makar i mesta gde neko može da udahne-izdahne.
Ne možete kao pisac tako da se nad čitaocima iživljavate.
Pisci se unose dvojako u svoja dela-kao pisci i kao čitaoci.

Ne možete da silujete dijalog do te mere da se više taj čitalac ne pita ko je ko.
Mislim, možda sam nadobudna, ali ovde u ovakvim škrabopisima treba uvesti neke predahe, negde gde je neko disao, kinuo, išao da spava pa sutra nastavio da sere...
Ja ne znam koji prijatelji bi vam aminovali ovakve stvari a da su išta dalje od bukvara čitali.

Индиго, свако штиво има своју публику. Прескочи ако ти се не свиђа, нико те не тера да читаш.
Нити те ико прогласио књижевним критичарем.
Чак и да јесте, изрази шкрабописи и слични не приличе начитаној особи каквом себе представљаш.
А да ли је неко прочитао нешто више од буквара није твоја ствар.

 

[Sandveil dance]

Jedno pitanje, molim: da li si čito/la sve delove? Od Mrzim naslove, 1?
I, ako jesi, gde si videla (video, izvini, šta god da je u pitanju, prosto ne znam samo na osnovu avatara koji može biti i jedno i drugo) non-stop beskonačne dijaloge, bez ikakvih opisa ma čega? Želiš li reći da nigde u 20 delova nisam pisala ništa osim dijaloga? Čitajući sve od prvog dela, nigde nisi primetio/la (opet se izvinjavam) cele pasuse i stranice opisa, naprimer, grada; nečijih unutrašnji misli, osećanja? Zar zaista? To nigde nisi video/la? Nisam to nigde napisala? Stvarno?

Pretpostavljam da se tvoja kritika odnosi samo na ova tri dela iznad, ili ona tri pre toga, a gde je "dijalog", zapravo eskpozicija, bila potrebna - barem po mojem mišljenju - a ovo je, u stvari, već prešlo 20 delova.. Ako je to tačno, ako nisi čitao/la sve od samog početka, onda mi nije najjasnije kako možeš donositi sud na osnovu tri pasusa (dela). Ako sam u kivu (a možda jesam, svakako), može li se desiti da je i jedno i drugo podjednako zastupljeno, ili da je tvoj stav zastupljen u manjoj meri nego veruješ (jer, koliko sam shvatila, ti tvrdiš da ja ne pišem apsolutno ništa osim dijaloga.) Čak i da dijaloga ima više, stoji li tvoj sud kako nema NIŠTA osim njih?

p.s. Međutim, ima nešto što mi je stvarno smešno, izvini. Naslov (?) Mrzim naslove, nema veze s tim šta ja mrzim ili ne. To sam takođe objasnila odmah spočetka (zato i pitam jesi li pratio/la ovo od početka, jer da jesi, ne bi nikad tako reagovao/la povodom "Mrzim". Nema veze, ponoviću: to "Mrzim" tiče se pukog fakta da me je smaralo da smišljam NASLOV. To "Mrzim" nema nikakve veze s tim šta JA mrzim, niti se u tekstu uopšte radi o mojim ličnim mržnjama ma koga ili čega, ponajmanje da pokušavam ubediti ma koga da mrzi (?) ono što i ja. Naslov nemaju nikakve veze ni sa čim što ovde pišem. Sigurno je nezgrapan, ali opet ne znači ono što misliš da znači. Uopšte mi nije jasno odakle ti ta ideja. Ali, uopšte mi to nije jasno?

Razumem da je nezgodno uskočiti u voz kad se on već zahukta, ali ako to činiš, onda se ne možeš žaliti kako taj voz stalno ide samo šumom. Jer, nisi, čini mi se, bio/la tu kad je (isti taj voz) išao poljem ili morskom obalom. Zato što on to jeste, znaš?

Hvala na svraćanju. Tvoj će stav biti uvažen, naravno, isto kao što je i primljen znanju.

p.s.Inače, ima ovde ljudi koji su čitali sve od prve rečenice, što pouzdano znam, Volela bi ih zamoliti je li tačno da su svo vreme čitali samo i jedino dijaloge. I, ako jesu, onda se izvinjavam što ih nisam "poštovala" kao čitaoce. I, ako je to tačno, neka mi kažu da prestanem pisati, jer ne žele nastavljati biti neispoštovani (što je razumna reakcija, mislim,a ko to pa hoće?)

Ljudi, pišem li isključivo samo dijaloge?

Aman, zar je potreban odgovor na ovo?? Pobogu!!! Naravno da ne. A pritom i kad bi pisala samo dijaloge (što nije slučaj) i to ne bi moglo da samo po sebi označi loš kvalitet. Ko ne veruje nek pogleda film Sunset limited koji je režirao Tomi Li Džons koji u njemu igra sa Semjuelom Džeksonom i jedini su glumci u jednom neprekidnom dijalogu.

 

[mina68]

Jedno pitanje, molim: da li si čito/la sve delove? Od Mrzim naslove, 1?
I, ako jesi, gde si videla (video, izvini, šta god da je u pitanju, prosto ne znam samo na osnovu avatara koji može biti i jedno i drugo) non-stop beskonačne dijaloge, bez ikakvih opisa ma čega? Želiš li reći da nigde u 20 delova nisam pisala ništa osim dijaloga? Čitajući sve od prvog dela, nigde nisi primetio/la (opet se izvinjavam) cele pasuse i stranice opisa, naprimer, grada; nečijih unutrašnji misli, osećanja? Zar zaista? To nigde nisi video/la? Nisam to nigde napisala? Stvarno?

Pretpostavljam da se tvoja kritika odnosi samo na ova tri dela iznad, ili ona tri pre toga, a gde je "dijalog", zapravo eskpozicija, bila potrebna - barem po mojem mišljenju - a ovo je, u stvari, već prešlo 20 delova.. Ako je to tačno, ako nisi čitao/la sve od samog početka, onda mi nije najjasnije kako možeš donositi sud na osnovu tri pasusa (dela). Ako sam u kivu (a možda jesam, svakako), može li se desiti da je i jedno i drugo podjednako zastupljeno, ili da je tvoj stav zastupljen u manjoj meri nego veruješ (jer, koliko sam shvatila, ti tvrdiš da ja ne pišem apsolutno ništa osim dijaloga.) Čak i da dijaloga ima više, stoji li tvoj sud kako nema NIŠTA osim njih?

p.s. Međutim, ima nešto što mi je stvarno smešno, izvini. Naslov (?) Mrzim naslove, nema veze s tim šta ja mrzim ili ne. To sam takođe objasnila odmah spočetka (zato i pitam jesi li pratio/la ovo od početka, jer da jesi, ne bi nikad tako reagovao/la povodom "Mrzim". Nema veze, ponoviću: to "Mrzim" tiče se pukog fakta da me je smaralo da smišljam NASLOV. To "Mrzim" nema nikakve veze s tim šta JA mrzim, niti se u tekstu uopšte radi o mojim ličnim mržnjama ma koga ili čega, ponajmanje da pokušavam ubediti ma koga da mrzi (?) ono što i ja. Naslov nemaju nikakve veze ni sa čim što ovde pišem. Sigurno je nezgrapan, ali opet ne znači ono što misliš da znači. Uopšte mi nije jasno odakle ti ta ideja. Ali, uopšte mi to nije jasno?

Razumem da je nezgodno uskočiti u voz kad se on već zahukta, ali ako to činiš, onda se ne možeš žaliti kako taj voz stalno ide samo šumom. Jer, nisi, čini mi se, bio/la tu kad je (isti taj voz) išao poljem ili morskom obalom. Zato što on to jeste, znaš?

Hvala na svraćanju. Tvoj će stav biti uvažen, naravno, isto kao što je i primljen znanju.

p.s.Inače, ima ovde ljudi koji su čitali sve od prve rečenice, što pouzdano znam, Volela bi ih zamoliti je li tačno da su svo vreme čitali samo i jedino dijaloge. I, ako jesu, onda se izvinjavam što ih nisam "poštovala" kao čitaoce. I, ako je to tačno, neka mi kažu da prestanem pisati, jer ne žele nastavljati biti neispoštovani (što je razumna reakcija, mislim,a ko to pa hoće?)

Ljudi, pišem li isključivo samo dijaloge?

Стварно, Сузан, ич ме ниси испоштовала као читаоца

 

[Susan Sto Helit]

za @Indigo3

Linkovi su bez reda postavljeni, i ,naravno, poneki od njih imaju dijaloge, ali i "vreme ostavljeno čitaocu da predahne".
Neki nemaju dijaloge uopšte.

https://forum.krstarica.com/threads/mrzim-naslove-6.911977/

https://forum.krstarica.com/threads/mrzim-naslove-7.911979/

https://forum.krstarica.com/threads/mrzim-naslove-9.911988/

https://forum.krstarica.com/threads/mrzim-naslove-13.912023/

https://forum.krstarica.com/threads/mrzim-naslove-17.912054/

Itd. Naravno, nećeš čitati, but I rest my case.

 

[Sandveil dance]

Ti si bolja osoba od mene, u svakom pogledu, tebe ne dotiču takve nebuloze. Jer, nazvati TEBE nepismenom, naprimer, to je prosto neverovatno, i čak se i nepoznavanem tvog opusa ne moža opravdati.

Jeste, bolja, kako da ne... Samo sam prošla već kroz to 2016-te kad sam bila Sfyontull. Jedna osoba čije sam mišljenje cenila mi je savetovala da se okanem poezije jer mi ne ide i držim samo proze jer u njoj još i nisam toliko loša... Ubila me u pojam! Jedva sam skupila hrabrost da nastavim da pišem posle jedno pola godine. I nalog sam bila ugasila.

 

[mina68]

Е, ај мало да читамо, доста смо коментарисали, заборавићу сва слова, од буквара наовамо ништа нисам читала...
Вас две, престаните да се правдате, и само пишите...а критичарима предлажем да сами седну и пробају нешто да напишу, објаве, па да и ми мало глумимо критичаре.