ovo će verovatno odsad ići kako mi je @Soradze u svojoj mudrosti i dobroti predložila, jedan deo za drugim
20.
Brat Devon je sedeo u svojoj kancelariji u sedištu Straže. Za njegovom stolicom, kao i uvek, stajao je narednik Anderson. Brat Devon je ustao iz kade pre nepunih četrdeset i pet minuta, mada zora jedva da je obasjala horizont. Grad iza prozora i puškarnica bio je pospan i krmeljiv. Čak je i sama zgrada sedišta Straže bila neobično tiha, mada se iz njenih crnih dubina često nešto čulo: glasovi Stražara, lupa teških, željezom okovanih vrata, potmuli urlici robijaša. Jutros je bilo toliko tiho da su kožne pantalone narednika Andersona škripale čak i dok je nepomično stajao.
Na savršeno praznom stolu brata Devona bilo je pet listova pergamenta. Svaki presavijen natroje, zapečaćen crvenim voskom i zvaničnim pečatom Zapovednika Gradske straže. Gorgona razjapljenih čeljusti stezala je kandžama mač. Takav pečat, u crvenom vosku, bio je ono zbog čega su se kriminalci u gradu budili noću, okupani znojem. Njime su se pečatile smrtne presude.
-Zapovedniče?
-Naredniče Anderson?
Veliki je čovek oklevao. Brat Devon se nasmeši.
-Kažite, naredniče.
-Hteo sam...
Ponovo je zaćutao, i brat Devon, mada okrenut leđima; kao da ga je jasno video kako se lomi. Čuo je da tiho mrmlja neku kletvu. Onda je, najzad, rekao:
-Bio sam u službi dvojice Zapovednika pre vas. Obojica su dobila nogu u tur mnogo pre nego su im mandati završili. Hteo sam reći da nijednog nisam poštovao. Bili su najobičnije ulickane budale, i da ih nije najurila gradska kuća, oterali bi ih sami Stražari.
-Šta ste time mislili, naredniče?
-Da se to vama nikad ne bi moglo desiti.
-Da me najure moji sopstveni ljudi? Ili gradska kuća? Ili da nemam vaše poštovanje?
Narednik Anderson promrsi kroz zube:
-Svo troje.
-Hvala vam, naredniče.
-Nijedan Zapovednik pre vas ne bi se usudio da napravi ovo što ćete vi sada uraditi.
-Verujem da ne delim stavove i razmišljanja svojih prethodnika.
-Dođavola, ne. Ali grad je čudno mesto. Ovde ponekad i muvino g.ovno dovede do velikih katastrofa. Nikad ne možete znati šta će da izazove grad. Video sam kad je grad ostajao ravnodušan i na najveće sramote i nepravde; i kad se dizao zbog propusta u kakvom idiotskom protokolu.
-U pravu ste. Grad je drevan i njegova je hijerarhija podjednako stara.
-Strancima se činimo kao bez glave, razularena gomila. Ali svi mi na ovome mestu živimo po pravilima. Ovde svako zna gde mu je mesto i šta može da očekuje.
Opet je trenutak oklevao.
-A vi ćete danas da posečete glavu nemani.
-Ja, naredniče?
-Do vraga, nisam tako mislio. Znate da na svetu cenim samo jedno: hrabrost. Svaki čovek koji ima m.uda da uradi to što ćete vi uraditi, Zapovedniče; ima moj mač u svojoj službi.
Brat Devon ništa ne odgovori. Počeo je da skuplja zapečaćene pergamente po stolu; jedan na drugi. Onda je ustao.
-Vrlo dobro, naredniče Anderson. Pretpostavljam da ste sve pripremili?
-Oko toga ne brinite.
-Onda hajde da vidimo koliku prašinu diže lešina zmaja kad tresne o zemlju, bezglava.
Narednik Anderson se veselo isceri.
Celinu je probudila Lizzet u rano jutro. Upala joj je u sobu, još neočešljana i nenašminkana - što se Lizzet nije dogodilo valjda otkad se zadevojčila. Tako bez pomodne frizure i nagarevljenih trepavica izgledala je mnogo mlađa; skoro kao ona trinaestogodišnja devojčica koju je pronašla na ulici u Donjem gradu. Još bunovna, Celina se uspravila u postelji.
-Lizzet, šta za ime...
-Gospođo, oh, gospođo!..
Dotrčala je do kreveta i ugurala joj u ruke nekakav paket.
-Upravo je stiglo, pre pet minuta je bio kurir iz Straže!..
-Iz Straže?..
-Da, gospođo! Oh, znala sam da će tako biti najposle! Znala sam da ne mogu ništa, ne protiv vas...
-O čemu...
-Vaši pečati, gospođo! Vaši protokoli i ovlašćenja, sve vam je vraćeno! Pogledajte, sve je tu!
Celina suspregnutog daha pograbi kutiju obema rukama; tek tog trenutka shvatajući da je, u stvari, poznaje kao svoj džep. Bila je to njena sopstvena, ljupka kutija od lakiranog drveta u kojoj je od prvog dana držala svoje pečate. Ona vikne:
-Oh, Lizzet, kako je to moguće?..
-Da, gospođo, da!
-A moje knjige?
Zgrabila je devojku za ruku.
-Šta je s mojim knigama?
-Sve su vraćene, odnela sam ih u kancelariju, na njihovo mesto!
-To znači, da li to znači... Šta je kurir rekao? Jesam li oslobođena optužbi? Da li je istraga okončana?
-Rekao je da vam je poručeno da možete nastaviti svoj posao.
-Ko je to poručio?
-Ne znam.
-Zašto je to bio kurir iz Straže? Šta je s gradskom kućom?
Lizzet približi lice njenom i šapne širom otvorenih očiju:
-Oh, gospođo, neka je pometnja dole u gradu.
-Kakva pometnja?
-Neki je kotlokrpa odjutros dolazio, baš kad sam silazila da se sretnem s kurirom. Kaže da ceo grad bruji. Pominjao je baš gradsku kuću.
-Ali o čemu se radi?
-Ne znam. Niko ne zna. Pitala sam kurira ali on je samo rekao da ne može da komentariše - one gluposti koje Straža govori kad vam hoće reći da gledate svoja posla. Ali dala bih desnu ruku da mu je sve jasno.
Celina odgurne kutiju i zbaci pokrivač sa sebe.
-Lizzet, moram odmah dole u grad.
20.
Brat Devon je sedeo u svojoj kancelariji u sedištu Straže. Za njegovom stolicom, kao i uvek, stajao je narednik Anderson. Brat Devon je ustao iz kade pre nepunih četrdeset i pet minuta, mada zora jedva da je obasjala horizont. Grad iza prozora i puškarnica bio je pospan i krmeljiv. Čak je i sama zgrada sedišta Straže bila neobično tiha, mada se iz njenih crnih dubina često nešto čulo: glasovi Stražara, lupa teških, željezom okovanih vrata, potmuli urlici robijaša. Jutros je bilo toliko tiho da su kožne pantalone narednika Andersona škripale čak i dok je nepomično stajao.
Na savršeno praznom stolu brata Devona bilo je pet listova pergamenta. Svaki presavijen natroje, zapečaćen crvenim voskom i zvaničnim pečatom Zapovednika Gradske straže. Gorgona razjapljenih čeljusti stezala je kandžama mač. Takav pečat, u crvenom vosku, bio je ono zbog čega su se kriminalci u gradu budili noću, okupani znojem. Njime su se pečatile smrtne presude.
-Zapovedniče?
-Naredniče Anderson?
Veliki je čovek oklevao. Brat Devon se nasmeši.
-Kažite, naredniče.
-Hteo sam...
Ponovo je zaćutao, i brat Devon, mada okrenut leđima; kao da ga je jasno video kako se lomi. Čuo je da tiho mrmlja neku kletvu. Onda je, najzad, rekao:
-Bio sam u službi dvojice Zapovednika pre vas. Obojica su dobila nogu u tur mnogo pre nego su im mandati završili. Hteo sam reći da nijednog nisam poštovao. Bili su najobičnije ulickane budale, i da ih nije najurila gradska kuća, oterali bi ih sami Stražari.
-Šta ste time mislili, naredniče?
-Da se to vama nikad ne bi moglo desiti.
-Da me najure moji sopstveni ljudi? Ili gradska kuća? Ili da nemam vaše poštovanje?
Narednik Anderson promrsi kroz zube:
-Svo troje.
-Hvala vam, naredniče.
-Nijedan Zapovednik pre vas ne bi se usudio da napravi ovo što ćete vi sada uraditi.
-Verujem da ne delim stavove i razmišljanja svojih prethodnika.
-Dođavola, ne. Ali grad je čudno mesto. Ovde ponekad i muvino g.ovno dovede do velikih katastrofa. Nikad ne možete znati šta će da izazove grad. Video sam kad je grad ostajao ravnodušan i na najveće sramote i nepravde; i kad se dizao zbog propusta u kakvom idiotskom protokolu.
-U pravu ste. Grad je drevan i njegova je hijerarhija podjednako stara.
-Strancima se činimo kao bez glave, razularena gomila. Ali svi mi na ovome mestu živimo po pravilima. Ovde svako zna gde mu je mesto i šta može da očekuje.
Opet je trenutak oklevao.
-A vi ćete danas da posečete glavu nemani.
-Ja, naredniče?
-Do vraga, nisam tako mislio. Znate da na svetu cenim samo jedno: hrabrost. Svaki čovek koji ima m.uda da uradi to što ćete vi uraditi, Zapovedniče; ima moj mač u svojoj službi.
Brat Devon ništa ne odgovori. Počeo je da skuplja zapečaćene pergamente po stolu; jedan na drugi. Onda je ustao.
-Vrlo dobro, naredniče Anderson. Pretpostavljam da ste sve pripremili?
-Oko toga ne brinite.
-Onda hajde da vidimo koliku prašinu diže lešina zmaja kad tresne o zemlju, bezglava.
Narednik Anderson se veselo isceri.
Celinu je probudila Lizzet u rano jutro. Upala joj je u sobu, još neočešljana i nenašminkana - što se Lizzet nije dogodilo valjda otkad se zadevojčila. Tako bez pomodne frizure i nagarevljenih trepavica izgledala je mnogo mlađa; skoro kao ona trinaestogodišnja devojčica koju je pronašla na ulici u Donjem gradu. Još bunovna, Celina se uspravila u postelji.
-Lizzet, šta za ime...
-Gospođo, oh, gospođo!..
Dotrčala je do kreveta i ugurala joj u ruke nekakav paket.
-Upravo je stiglo, pre pet minuta je bio kurir iz Straže!..
-Iz Straže?..
-Da, gospođo! Oh, znala sam da će tako biti najposle! Znala sam da ne mogu ništa, ne protiv vas...
-O čemu...
-Vaši pečati, gospođo! Vaši protokoli i ovlašćenja, sve vam je vraćeno! Pogledajte, sve je tu!
Celina suspregnutog daha pograbi kutiju obema rukama; tek tog trenutka shvatajući da je, u stvari, poznaje kao svoj džep. Bila je to njena sopstvena, ljupka kutija od lakiranog drveta u kojoj je od prvog dana držala svoje pečate. Ona vikne:
-Oh, Lizzet, kako je to moguće?..
-Da, gospođo, da!
-A moje knjige?
Zgrabila je devojku za ruku.
-Šta je s mojim knigama?
-Sve su vraćene, odnela sam ih u kancelariju, na njihovo mesto!
-To znači, da li to znači... Šta je kurir rekao? Jesam li oslobođena optužbi? Da li je istraga okončana?
-Rekao je da vam je poručeno da možete nastaviti svoj posao.
-Ko je to poručio?
-Ne znam.
-Zašto je to bio kurir iz Straže? Šta je s gradskom kućom?
Lizzet približi lice njenom i šapne širom otvorenih očiju:
-Oh, gospođo, neka je pometnja dole u gradu.
-Kakva pometnja?
-Neki je kotlokrpa odjutros dolazio, baš kad sam silazila da se sretnem s kurirom. Kaže da ceo grad bruji. Pominjao je baš gradsku kuću.
-Ali o čemu se radi?
-Ne znam. Niko ne zna. Pitala sam kurira ali on je samo rekao da ne može da komentariše - one gluposti koje Straža govori kad vam hoće reći da gledate svoja posla. Ali dala bih desnu ruku da mu je sve jasno.
Celina odgurne kutiju i zbaci pokrivač sa sebe.
-Lizzet, moram odmah dole u grad.
Poslednja izmena:
