Quantcast

Mrzim naslove, 16

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.442
Trenutak kad je ugledao simbol iznad ulaza usečenog u kamenu brat Devon je shvatio da je u zabludi već nedeljama. Celo je vreme bio siguran da zna šta lovi. Ali ispostavilo se da je u pitanju stvar još hiljadu puta gora i strašnija.
Toliko strašna da je skoro odbijao da poveruje.
Bilo mu je dovoljno da baci jedan, ovlašan pogled. Onda je rekao naredniku Andersonu:
-Jeste li našli neki prolaz dublje u planinu? Pod zemljom?
Narednik Anderson je mrdnuo obrvama.
-U stvari, jesmo. Nismo ga pobliže ispitivali.
Ćutao je trenutak.
-Kako ste znali?
-Samo tako može biti. Pokažite mi prolaz, naredniče.
Bilo je rano jutro, upravo praskozorje. Napolju je bleštalo plavo letnje nebo, a vazduh bio prebogat, šumski. Ali kad je zakoračio ispod svoda, brat Devon je pomislio da se našao u nekoj od podzemnih ćelija u sedištu Straže. Mesto je imalo istu gorku hladnoću, isti miris.
Narednik Anderson reče:
-Ono kopile Freeman rekao mi je da je ovde uvek dolazio noću.
Morali su upaliti baklje da bi bilo šta unutra videli. Svetlo obasja udaljeni ugao kad narednik Anderson mahne bakljom u tom smeru.
-Tamo ih je vezivao i ostavljao. Na lancima ima krvi. Ali očigledno se nije potrudio da pogleda oko sebe. Govorio je o pećini. Ovo nije pećina.
-Ne, naredniče.
Brat Devon je još uvek stajao na ulazu, kao da se gnuša da uđe dublje.
-Ovo je predvorje hrama.
-Čega?
-Hrama, naredniče.
-Hoćete da kažete da je ovo mesto neko napravio?
-Upravo tako. Napravljeno je, veoma davno. Toliko davno da ga je šuma skoro progutala. Zato James Freeman nije shvatio o čemu se radi.
-Da li vi shvatate?
-Da, nažalost.
Narednik Anderson kao da je očekivao još neko objašnjenje, ali brat Devon više ništa ne reče.
-Prolaz je tamo.
Mahnuo je bakljom.
-Izgleda kao ulaz u neku zversku jazbinu. Zato ga nismo detaljnije pregledali.
-Dođite, naredniče.
Bio je stoprocentno, apsolutno siguran. Ovde nije imalo šta da se vidi, i zato nije ni gubio vreme na razgledanje. Pravo se mesto nalazilo na kraju zemljanog prolaza u koji su, pognuti, kročili nakon što je narednik raskrčio ulaz. Čovek se vidno iznenadio kad je shvatio da je kamenje tu ovlaš i namerno zgomilano; ljudskom rukom a ne dejstvom prirode.
-Ali ovo je namerno navaljeno na ulaz. To kamenje je tu neko stavio.
-Jeste.
Proturivši glavu kroz otvor, narednik osvetli prolaz svojom bakljom.
-I ne radi se ni o kakvoj prokletoj lisičjoj jazbini. To je hodnik.
-Ništa drugo nisam ni očekivao, naredniče.
Glava narednika Andersona češala se o tavanicu dok su hodali, ali čovek se neprestano osvrtao i svako malo osvetljavao zidove.
-Kakvi su to crteži, dođavola?
-Stare rune.
-Da li ih vi razumete?
-Da.
Brat Devon nije gledao ni levo ni desno. Grabio je napred, željan da vidi ono o čemu je dosad samo čitao, i u šta nikad nije do kraja poverovao. Mislio je da su ovakva mesta zbrisana s lica zemlje još pre mnogo vekova. Ako su ikada i postojala.
-Šta kažu?
-Naredniče?
-Ta stara slova. Šta tu piše?
-Bajalice, zaštitni uroci. Anateme. Rune kažu da ne idemo dalje.
-Zašto?
-Zato što nismo posvećeni.
Narednik Anderson je izgledao kao da će svakog momenta baciti baklju pod noge i zavikati. Tako zbunjen sigurno nije bio ni kao balavac. Brat Devon mu reče:
-Oprostite, naredniče. Komplikovano je da vam objašnjavam, a ionako nema potrebe da znate. Dovoljno će biti ako kažem da je ovo mesto preživelo vekove i da su ga podigli ljudi koji su poštovali Staru Veru, nekadašnje bogove.
Oćutao je tren.
-Ili bar neke od njih.
-U redu. Ali, zašto je to bitno? Mislim, zar ovo nije samo mesto koje se onim manijacima učinilo zgodno za njihove poslove? Daleko od grada, skriveno.
-Bojim se da nije tako. Ne, naredniče. Bili smo u zabludi svo vreme. Ovo nije samo urušeni hram u šumi kojeg su zlotvori upotrebili u svoje svrhe. Ili, tačnije, jeste. Ali ne onako kako smo verovali.
-O čemu, dođavola, govorite?
-O nameri. Stvar je u nameri, naredniče. Mislim da smo stigli.

Neočekivano, zemljani hodnik se završio i pred njima je pukla ovelika, kružna podzemna dvorana. Svetlo baklje u narednikovoj ruci nije dohvatalo ćoškove, ali bilo je sasvim očigledno da su i ovde zidovi, baš kao i zidovi hodnika, od poda do tavanice prekriveni čudnim simbolima. Zemlja od koje su zidovi bili sačinjeni tako je čvrsto sabijena da je sad bila poput spečene gline, posle hiljadu godina verovatno čvršća od kamena. Više niko po njoj ne bi uspeo pisati.
-I vi mi tvrdite da su to zaista slova? Ti šašavi crteži?
-Da.
-Zar su ljudi ikad tako pisali?
-Ne svi ljudi. Samo oni koji su, jedini u to vreme, bili pismeni. Sveštenstvo. Osvetlite mi sredinu prostorije, naredniče, molim vas.
Narednik ćutke učini šta je od njega zatraženo. I, da, zaista je bio tamo; baš kako je znao da mora. Čuo je kako narednik Anderson uvlači vazduh kroz sitisnute zube.
-Za ime Svih Velikih!
Brat Devon se mogao zakleti da nikad pre nije čuo Maxa Andersona da zaziva bogove.
-Da, naredniče. U pravu ste.
Skoro tri metra visok, skroz do tavanice, dizao se ogroman kip po čijem su crnom kamenu plesali plamenovi narednikove baklje.
-Šta je to? Izgleda kao okot čoveka i zveri!
Brat Devon neko vreme nije govorio. Stajao je i posmatrao ono što knjige u bibliotekama Reda nikada nisu uspele dovoljno dobro opisati. Prvi je put u životu video to o čemu je čitao. Kip je imao telo muškarca i glavu sa životinjskom njuškom; širom razjapljenom i punom zuba. Krive kljove činile su je sličnom glavi vepra. Dug zmijski jezik bio je opsceno izvijen. Statua je kopitolikim nogama grlila nizak, ovalan oltar koji se širio ispod njegove divovske, predimenzionirane erekcije.
Veličine dlana, svugde po oltaru videle su se nepravilne mrlje koje su čak i na titravoj svetlosti baklje delovale masno i organski. Brat Devon malo odiže glavu i onjuši vazduh. Ispod zadaha memle i zemlje osetio je slab nagoveštaj krvi.
Narednik Anderson nestrpljivo ponovi:
-Šta je to?
-Kip boga. Oltar drevnog, zlog, krvavog božanstva.
-Zar su se ljudi nekada klanjali ovome?
-Možda čak i vaši preci, naredniče. Stara je Vera, pa, recimo, bila čudna.
-Nikad nisam čuo da su se pagani klanjali nečemu ovakvom!
-I nisu. Barem ne svi. I onda je postojalo mnogo kultova, baš kao i danas. Neki su bili gori od drugih, to je sve.
Onda je dodao:
-Neki su gori od drugih.
-Šta hoćete da kažete?
-Razmislite, naredniče.
Pošao je prema izlazu.
-Ja moram da posetim sedište svog Reda.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.