Sutradan je dugo spavala.
Kad se probudila, sunce je bilo već visoko na nebu i prvo što joj je palo na um, bilo je: kako to da me Megan nije budila? Otkad su u kuću stigli svi ti ljudi, ona je prećutno stavljena pod Meganino starešinstvo. Budila se kad je Megan trebala pomoć zaa postavljanje stolova i spremanje doručka, ili za decu koju se moralo zabaviti pre nego okrenu kuću naglavce, ili već nešto. Megan je, naravno, bila Irkinja, i nije se puno skanjivala - Teodora je, po opšteprihvaćenom mišljenju, Vilova nešto, deo porodice. Očekivala je od nje pomoć isto kao što ju je tražila od Angusa i blizanaca. Teodora se nije bunila. Njoj se dopadala Megan, sa svojom irskom spontanošću, isto kao što joj se dopadalo sve pod njenim i Angusovim...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Nije imala vlasti nad svojim gnevom, nervozom, suzama, čak ni rečima. Odjednom bi pobesnela na ljude, kao maločas na Lusi, ili bi briznula u plač, ili bi je iznenada uhvatila zaslepljujuća panika. Često se trzala u strahu shvatajući da se uopšte ne seća šta je malopre radila ili govorila.
Onda su snovi prestali biti samo snovi.
Odjednom je aveti počela viđati sasvim budna, usred dana i sobe pune ljudi. Sedela bi pored vatre, sa šoljom u rukama, i odjednom krajem oka uhvatila nešto vrlo čudno. Iznenada bi temperatura pala za nekoliko stepeni, ili bi joj hladan vetar prošao kroz kosu i očešao obraz. Shvatila bi da gleda u Megan koja spretno razmešta šolje i sendviče po niskom stolu, i za njenim leđima, u mračnom ćošku, nepogrešivi odsjaj...
Извор: https://www.globaltimes.cn/content/1197676.shtml
Након што је кинески председник Си Ђинпинг позвао на успостављање дугорочног механизма којим би се зауставило беспотребно расипање хране,врховно законодавно тело НР Кине објавило је раније ове недеље да разматра доношење сличног закона.У међувремену,неколико домаћих популарних интернет платформи,дало је обећање да ће вршити строгу контролу приказивања шоу програма,који се баве такмичењима у брзом једењу прехрамбених производа.
Постојећи закони садрже чланове чија је намена спречавање бацање хране,међутим не постоје јединствене мере за решавање тог проблема,наводи Женг Гелонг члан Комисије за законодавна питања сталног одбора националног конгреса.Врховно законодавно тело ће...
Dan je doneo trenutno olakšanje. Ali, u isto vreme bio je to čudan dan, pun dugih trenutaka poput crnih rupa posle kojih se preplašeno trzala shvatajući da se uopšte ne uspeva setiti šta je tokom njih činila. Bila je nesmirena i razdražljiva. Tetka Keti joj je donela ručak iako je njoj gađenje još uvek bilo pod nepcem i sam joj miris hrane budio mučninu. Vila nije videla ceo dan.
Otkako ga je, s jutrom, pustila, nestao je; ne obraćajući joj se i maltene je i ne pogledavši. Ona se nije usuđivala pitati za njega. Napolju je bilo hladno i mračno i tetka Keti je zatvorila prozore i naložila vatru. Rekla je:
-Biće oluje.
A ona je znala, bez da tetka Keti na ikoji način proširi tu rečenicu, da će biti oluje jer je Vil besan. Pomislila je...
ne znam
sta je to sreca ?
paleta cveca ili sveca
sta to moze biti
tren ili dan
brzo presanjan san
sreca..sekunda
kada mislis da je ceo tvoj svet
i pad i opet pad
i juris je do mira opet
Rekla je Vilu:
-Tetka Keti mi je objasnila, Vile.
On je pre nekog vremena došao u njenu sobu.
Tetka Keti je otišla da spava, i Teodora je učinila isto verujući kako će zaspati čim se dočepa kreveta. Međutim, iako su joj kapci bili teški, san nije dolazio. Ležala je u krevetu i posmatrala sobu. Vil joj je naložio vatru u kaminu još dok su ona i tetka Keti bile napolju. Veselo je pucketala i praskala, rasipajući varnice. U sobi je mirisalo na neku travu, kao da je vatra naložena aromatičnim drvetom. Volela je taj miris, činio je da bolje spava. Takvu vatru Vil nije ložio nigde drugde u kući.
Mračno ogledalo u kojem se, izgleda, nije odražavala soba; stajalo je u svom raskošnom ramu pored prozora. To je bilo ono isto ogledalo u kojem je...
brzo se obavlja posao. tacno se znaju procedure i sve ide svojim tokom.tuga sto ostaje u bicima posle je prolazna to svi znaju.
promatraci hvataju obrasce ali ih ne mogu osetiti. pojava sto odnosi bica u nepoznato je jedina izvesna. ali ne i vidljiva.
ostaje da se uhvati nit u tome sto se opaza. u nekom trenutku ce se odustati ali poriv da se objasni neobjasnjivo je dovoljan da pokrene lavinu.
ona raste i prerasta pojedinca. kao individua mogu samo da osetim ali ne i objasnim.
osetiti ili objasniti?
Beatris krene da ustaje, ali Ajdan je i dalje mirno sedeo. Reče:
-Govoreći o veštici...
Nasmijao se kao zao dečak. Onda se ponovo obratio Teodori, s istom podsmešljivom ljubaznošću:
-Neizmerno mi je žao što ću ostati lišen pogleda na vaše lice, gospođice, ipak. Ali ne verujem da moj nećak ima ikakve volje da se time razbacuje naokolo. Sad će vam reći isto ono što sam i ja, maločas: ova vas se stvar uopšte ne tiče. Do viđenja, gospođice. Izuzetno ste mi prijali.
Sa zadnjim odjecima njegovog glasa, u sobu uđe Vil.
Teodora je pomislila da nije moglo proteći više od nekoliko mizernih sekundi otkako je čula bubu i ugledala Vila na pragu. Kako je ušao, vrata su na njene oči maltene sama, s treskom poletela na zid, kao da ih nije otvorio ničim...
Ili je ona za par nedelja zaboravila koliko je šuma lepa, ili su na delu bile neke potpuno misteriozne sile, kako god; ali nije prošlo dugo a Teodora se postidela svojih misli o napuštanju Vila i njegove (njihove..?) kuće u šumi. Leto se neopazice topilo u jesen, sunce je sijalo na zelenom lišću usled čeg je sam vazduh dobio posebnu - ona je bila sigurna, sasvim jedinstvenu na svetu - svetlozelenu boju. Čak je i staro drveće obraslo stogodišnjom mahovinom i velovima paučine izgledalo mlađe. Teodora je mnogo šetala, provodeći čitave sate samo dišući. Vil joj je rekao:
-Uvek kad te vidim kako ispadaš iz šume, očekujem da će to, najzad, biti sa lukom preko ramena i kakvom okrvavljenom zverkom pod nogama, Artemido. Postala si prava boginja...
Jedno se jutro probudila i zatekla Vila za kuhinjskim stolom s nekakvim papirom pred sobom. Pitala je:
-Šta je to?
Vil ne odgovori odmah. Sedeo je, skrštenih ruku, i posmatrao papir kao da ga čita nerazvitog. Onda je pogledao u nju i oči mu smekšaju.
-Bio sam jutros u nabavci. Gospođa Frenklin kaže da je juče stiglo.
Ona se razdraženo okrete da uzme šolju za čaj.
Vil je bio sasvim ravnodušan po pitanju gadosti koje mu seljani ceo život priređuju, ali ona se često ljutila kad bi ispalo nešto slično ovome. Poštar je bio lokalac i naravno, nije donosio Vilovu poštu na ruke bez obzira o čemu se radilo. Zato su se pisma slagala na gomilu u prodavnici gospođe Frenklin sve dok Vil ne bi otišao u nabavku i pokupio ih. Možda je gđa Frenklin...
Kad se probudila, sunce je već bacalo duge senke po sobi. Još je dugo ležala u krevetu, čudno tupa i umrtvljena, kao posle teške opijenosti. Imala je dojam da se još nije probudila, zapravo, da još sanja. Sve joj je naokolo izgledalo nestvarno. Nije imala pojma kako se vratila u kuću i legla u postelju. Nije se sećala ničeg posle proplanka u šumi.
Ušla je Megan, nasmijana, užurbana kao i uvek, i isto tako glasna.
-Ručak, spavalice!..
Počela je da otvara kapke i Teodora zagnjuri lice u jastuk.
-Idi do vraga, Megan!..
-Svetlo te neće ubiti. Pogledaj kako je lep dan!
-Kad budem mogla da gledam...
Žmirkala je prema prozoru, a tu je stajala Irkinja, s neobično brižnim pogledom iza smeška. Ona reče:
-Šta?
-Jesi li mnogo umorna, draga?
-Kao da...
SEDAM CRKAVA IZ OTKRIVENJA APOSTOLA JOVANA
Sedam poruka je poslato u hriscanskim zajednicama u sedam gradova rimske provincije, zvanog mala Azija u prvom veku.
Danasnja Turska.
U maloj Aziji je bilo vise od sedam hriscanskih crkava.
Medju njima su spadale i one u Kolosi. Troadi i Hijerapolu.
A da i ne govorimo o drugim hriscanskim crkvama izvan male Azije.
Zar Isus nije imao poruke i za te ostale crkve u maloj Aziji i izvan nje?
To da je Isus izabrao samo ovih 7 crkava, nam pokazuje i nagovestava da iako je poruka bukvalna i crkve su bukvalne, da je rec i o simbolici.
Sami broj 7 je u bibliji broj punine.
Sto sve ukazuje da ovih sedam crkava, simbolicki predstavljaju celu hriscansku crkvu i tada i tokom cele istorije.
Imamo tri...
mozda je ovo pitanje za religiju al nisam sklon veri pa ga posmatram sa aspekta psihe
naime brine me da ce se ovo stanje usamljenosti odavde preneti u neku drugu dimenziju nakon svrsetka ovog zivota
sama usamljenost nije problem u ovom zivotu navikne se mada je i to problem al veca bojazan je sta ako se nastavi u nekoj formi posle dal raj dal pakao da li neka vrsta reinkarnacije ili jednostavno nistavilo sa svescu... mozda se jednostavno trazi obrazac sa vecnu ljubav al meni ne deluje izvesno...periodi usamljenosti su mnogo duzi nego periodi iskrene ljubavi
prigrabiti hrista kao univerzalni pojam ljubavi je jedno ali ipak nezadovoljavajuca kompenzacija u krajnjem...moderne ideje konekcija sadrzaja bica na klaudu su isto...
Maske i vreme antihrista.
Niko od nas nije ni mogao ni da pomisli a kamoli zamisli ceo ovaj scenario i dogadjaje sa ovim virusom, da ga ne pominjem jer se odma sve cenzurise i brise.
Svako od nas je imao iskustvo sa ovim novim virusom i svim ovim dogadjajima.
Mogli ste da vidite strah u ljudima i kako su vas ljudi gledali ako ste prekrsili neko pravilo, vecinom nenamerno.
Prisli ste malo blize, ili ste zaboravili da stavite masku ili ste izasli u ne odgovarajuce vreme itd.
Odma ste osetili desetine ljutih i kritickih pogleda a neki su vas opomenuli i to nikako ljubazno.
Neki su se izdrali na vas, bilo je i fizickih obracuna.
Jer mnogi od nas se jos nismo navikli na novu situaciju i pravila ili smo bili duze kuci po predlogu...
Pitala je Megan:
-Hoće li se tetka Keti vratiti do večeras?
Megan je uzdahnula.
-Oh, ne, draga. Nešto se iskomplikovalo kod Morag.
Najmlađe dete Ketrin Managan, i jedina ćerka, živela je u Irskoj. Udala se pre nepunih godinu dana i upravo se trebala poroditi.
-Šta nije u redu s Moraginom bebom, Megan?
-Ništa strašno. Morag je mlada, i ovo joj je prva trudnoća.
-Tetka Keti je bila zabrinuta kad je odlazila.
Megan se smešila.
-Nema tog što Ketrin Managan ne može srediti. Nemoj to da zaboravljaš. Sad dosta priče. Idi u kadu pre nego se voda skroz ohladi.
-Oh, da.
Prenuta u svom zurenju kroz prozor, Teodora sneno pođe u kupatilo.
Tražila je Megan da ostavi prozor širom otvoren. Pre pola sata bezvoljno je ušla u kuću, i sad se osećala kao...
Мрав
„Чекамо причу Михајло и ја. Ти си мајстор за приче“, рече Д и завали главу уназад наслонивши теме на дрвени рам брачног кревета. Бебац настави да сики, Т, рашчешкани малтезер, настави да на паркету ногом урнише лево уво, а ја почех са причом.
Био једном један мрав. Какав мрав? Вредан мрав. Вредно је радио сваки дан, није знао шта је сан и све у том правцу како то већ бебећа песма казује.
Т долази до десног руба кревета и тражи да га подигнем горе. Ја га мало чешкам палцем по челу и иза десног увета а онда га подижем. Нога му се запетљава најпре о кабл лаптопа који сам положио на ноге а затим о трегер мојих панталона. Распетљавам му ногицу и спуштам га на душек, он се смешта уз моју леву ногу и почиње да грицка своју шапу. Д пева...
Rekao joj je:
-Prihvati da nije do mene, Teodora. Ne radi se o mojoj bešćutnosti, ili nepoverenju. Ako sam ikada i prešao preko tvojih pitanja... Stvar je u tome što nisam osećao da ti to, zaista, želiš znati.
Teodora je podigla glavu još jednom, shvatajući da je on netremice posmatra. Ponekad bi mislila: mogu ja to, mogu ga gledati u oči... Međutim, nije, a nekako je slutila da nikad i neće imati dovoljno mentalne snage da Vila gleda direktno u oči dok pričaju.
Iako se on smešio, iako je sunce veselo sijalo, iako je bio retko lep dan severnjačkog leta; ona je skrenula pogled. Tog se straha, znala je, nikada neće osloboditi.
Rekla je, malo mrzovoljno:
-Da, u pravu si. Mnogo sam razmišljala o tome u zadnje vreme. Ja se, zaista, nisam...
Nedelju dana kasnije, Teodora je pomagala Megan u kuhinji. Hrpa opranih tanjira koje je slagala jedan na drugi, pretila je da je nadvisi, ali su ljudi neprestano unosili druge. Kuhinja, iako prostrana i ciglom uzidana, sad je bila vruća onako kako ona nije ni pretpostavljala da bi jedna takva hladovita starinska kuhinja ikada mogla biti; i u sledećem je momentu pomislila da od vrućine više ne može disati. Viknula je Megan, koja je s druge strane stajala nagnuta nad lonce i tiganje:
-E sad je dosta!..
Megan se osvrnula i nasmijala. Jedna od žena je upravo ušla s novom gomilom prljavih tanjira. Veselo je rekla:
-Ovo su poslednji, draga.
Teodora na sav glas opsuje.
Žena ju je za časak zaverenički posmatrala, a onda joj se obrati tonom...
Jednom sam obećao prijateljici da ću napisati neku priču. Možda je ova kiša inicirala razmišljanje o tome ili neki drugi faktor, ali priča se rodila. Ovo nije blog ni priča nije istinita, a likovi su izmišljeni i svaka sličnost sa živim ljudima je slučajna. O Boži ne bih ni pisao priču, a ako ima greški praštajte, pišem je iz glave i prvi put.
Pretilo je da će leto biti jako dosadno i već sam razmišljao o kupovini nekog prevoynog sredstva da mogu da izbegnem dosadu malog mesta odakle su svi negde otišli. Baš o tome sam pričao u slučajnom susretu sa poznatim likom ispred legendarne poslastičarnice " Pelivan" jedne dosadne prolećne večeri oko prvog maja, tačnije 18. maja drevne godine u znaku petla, kada pored mene prođe dupence boje...
Isti zrak udisemo sa prvim udisajem. Ista nas zemlja pokriva sa zadnjim izdisajem. Pozivam te na ujedinjenje svega sto imamo podjeljeno a nasi neprijatelji jedinstveno. Svoja spajanja poznajemo i Ti i ja, njihova su nam tudja i strani putevi. Nas problem je sto imamo lose razloge i losu istinu. Kada bi pravu istinu vidjeli mi bi smo je uprljali, kao sto smo uprljali sve sto je u nas vrijedilo, i sve neistinama ucinili, trazenjima se za prljavstinu borili----zbog cega, za koga, dokle----
AutoBild - časopis za muškarce da gledaju slike šta će neko drugi da vozi
Playboy - časopis za muškarce da gledaju slike šta će neko drugi da vozi
NewYorkTimes - časopis za muškarce da gledaju kako će drugi ceo svet da voze
Na kraju kad ti dojade gomile tih časopisa sve odneseš do kontejnera,
sebi kupiš polovnog Opela, klekneš pred Ružu Milanovu, vreme joj, i zajedno vodite seljačku politiku do kraja života...
...oči puste videle al' nije život slike iz novina.
SEDAM POSLEDNJIH ZALA
U Otkrivenju imamo sedam crkava,sedam pecata, sedam truba i sedam zala.
Sedam zala se izlivaju na kraju posle perioda sedam crkava, sedam pecata i za vreme sedam truba.
Sedam zala su izraz bozjeg gneva, ali ne osvete u smsilu, sami ste to trazli.
Vec sedam zala se izlivaju na ovaj svet u smislu bozjeg punog gneva kao bozja zastita vernima posle nametanja ziga zveri, i klanjanja zveri i njenoj ikoni.
Da nije sedam zala, ili bi svi bili naterani da prihvate zig zveri ili bi svi bili pobijeni koji ene zele da prihvate.
Tako se sedam zala izlivaju kada su svi vec doneli konacnu odluku, jedni da prihvate zver i njen zig i njenu sliku.
A drugi koji su manjina, ali su sve to odbili.
I da se Bog ne umesa sa sedam...
Neko je vreme samo gledala kako more kvasi ne mnogo lepu, nepristupačnu obalu po kojoj su hodale.
U severnjačkom je moru za Teodoru bilo neke opore, grube lepote, od one vrste koju uspeva ceniti retko ko do starosedelaca i rodoljuba. Priroda je bila surova i negostoljubiva, i samo je more bilo takvo. S obalom se sudaralo o visoku stenu uz jauk, ne je ljubilo kao peščane plaže juga, tepajući. Ali opet, Teodori se činilo da je ceo taj severni krajolik kao one grube device iz vikinških saga. Njihova je lepota, pre svega, bila u oku poštovaoca, i hodala pod štitom i mačem: "lepa i strašna kao vojska pod zastavama."
Lepota severa bila je strahopoštovanje pred prirodom, više nego bilo šta drugo.
Mnogo šta što su se ljudi trsili učiniti...
:hahaha:
Jel znate da postoji jedan narod koji osmočasovno radno vreme sa obaveznim kuvanim toplim obrokom, ugovorom o radu, pravom na godiśnji džorao za posao od danas do sutra, minimum 10 sati rada i to gladan i bez ugovora?
:hahaha:
Znate šta kažu u tom narodu? :D
"Ti bi penziju? Ahahahaha..."
:rotf:
Verujte da niśta nisam izmislio!
Nekada su radnici bili ponosni ako u istoj firmi rade 25 ili 30 godina a danas samo firma ako doživi 5 godina :rotf:
Lud narod 101%
:hahaha:
Blagoš ludima njihovo je Carstvo Nebesko
:pop:
Ne znam da li mi se čini ili ne, ali nazirem vreme ljudskosti I emocija koje se približava, a koje jeste naša najveća snaga I smisao… vreme da se zagledamo dublje jedni u druge I da shvatimo da nismo sami…
Da li ponekad treba biti hrabar I učiniti ono čega nas je strah?
Da li treba da nas se NE tiče bilo šta, tj. sve što se dešava bilo kome, bili oni i naši najrođeniji?
Otkud nam pravo da nas se NE tiče?
Otkud nam pravo da za druge nemamo saosećanja?
Otkud nam hrabrost da nas se ne tiče naša suština?
Otkud nam hrabrost da sopstvenu suštinu ne podelimo sa našim najbližim?
Da li ćemo ostati pomireno da bitišemo u svojim malim torovima, zaigrani sopstvenim maskama I malim interesima?
Da li ćemo se ponizno sklupčati ispod svojih...
All the small things
That You do for me
Can cure the broken wings
And set me free
Your will is that strong
That can carry me all along
Through this world of dishonesty
You can keep my dignity
And make better reality
Ulje na platnu 50x40cm by Sandveil dance
(Svi ostali radovi mogu se pronaći ovde)
Iako su Vil i ona, barem kako se njoj činilo, bili izuzetno bliski, pred tetkom Keti je imala mnogo više slobode. U njenom i Vilovom odnosu u samom su startu postavljeni određeni tabui koji, iako sad naprsli, svejedno nikad nisu sasvim raskinuti. Međutim, pred tetkom Keti Teodora je bila posve slobodna pitati šta joj god na um palo. Još više: tetka Keti je sama pružala obaveštenja, nepitana.
Rekla joj je, tokom jedne od njihovih dugočasovnih beseda:
-Možda izgleda blesavo, ali postoje određene stvari koje se Vila nikad ne bih usudila pitati. Hoćete li da vam ispričam nešto?
-Draga?
-Pa...
Nakon što je par trenutaka birala reči, Teodora otpoče da priča uvrnutu stvar koja se dogodila veče uoči njihovog dolaska u Škotsku.
Bili su u sobi...
Sve je to ispričala tetka Keti jedne olujne, strašne noći u kojoj je more besno udaralo o milje nadvitih stena. Pričala je satima, sve otkad su ostali napustili sobu, i dok se nebo nije počelo rasvetljavati. Pričala je kao nikada nikome u svom životu. Čak ni Vilu nije toliko pričala. Ali kako bi, drukčije? Nije mogla pričati Vilu o Vilu...
Međutim, tetka Keti joj je rekla:
-Ali njemu si prvom morala reći, lepotice.
Rekla je:
-Čemu? Kao da on to sve već ne zna.
Tetka Keti je s neobičnom tugom gledala u nju.
-Ponekad mi sami sebi ne dozvoljavamo da vidimo.
Nije ju razumela, ali to ionako nije bilo bitno.
Retko je ko, činilo joj se, uopšte razumevao tetka Keti.
Ako je Vil bio poseban, svet za sebe; tetka Keti je bila to još i više. Ako je...