Quantcast

Mrzim naslove, 17

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.665
U najstarijem gradu u Kraljevini sedište Reda Čuvara Znanja bilo je starije od svega. Možda su mu zato šiljati krovovi i zabati nalikovali na sedište Straže; jer takva je arhitektura odlikovala samo najstarije građevine. Crkve Čuvara Znanja imala su jednostavnije, svedenije oblike lišene teatralnosti starih majstora-neimara koji su veličanstvenost poistovećivali sa glavama gargojli i demonima opnastih krila. Ali sedište Reda odudaralo je od svih ostalih građevina koje su Čuvari posedovali. Leđima se naslanjalo na sam koren planine, dok su ga s druge, prednje strane opasavale duboke jame pune crne vode. Bilo je to praktički neosvojivo utvrđenje u koje se moglo ući jedino kad bi se golemi most spustio preko kanala a rešetka od masivnog crnog željeza podigla silnim čekrcima. Brat Devon nije pamtio da se ta rešetka podigla tokom njegovog života. Retki i povlašteni posetioci ulazili su kroz jedna mala vrata u podnožju zidina, međutim, Red nije slovio sa svoje gostoljubivosti. Sasvim je očito iznenadio brata svetovnjaka koji je služio u vratarskoj kuli.
-Brate Devone, nismo vas očekivali.
Duboko mu se klanjao govoreći, jer svetovna braća čine vanjski, najniži krug Reda i ukazuju veliko poštovanje čak i iskušenicima. Iskušenici su posvećeni, što nije bio nijedan brat svetovnjak, i zato su na višem rangu od njih. Ali bratu Devonu poslovično su se klanjali i sveštenici. Unutar stroge hijerarhije Reda, monah se nalazi na samom vrhu. On je pripadao Redu unutar Reda.
-Želite li da vas nekome najavim?
-Hvala. Sam ću.
Ništa ga više nije pitao. Brat Devon je prošao amforom koji je ronio ispod zidine kule, presekao malo, ovalno dvorište popločeno kamenom i nestao kroz ogromna, bakrom optočena i raskriljena vrata. Nigde nije zastao ili oklevao a sa svakim korakom koji bi učinio, osećao je da se smiruje i hladi. Bio je to osećaj koji je oduvek povezivao samo s ovim mestom na planeti.
Duž mnogobrojne hodnike, lučne prolaze i stepeništa sreo je malo ljudi, što nije ni očekivao u ovo doba dana. Sveštenici skoro svo svoje vreme provode u biblioteci, arhivi i laboratorijama; prekidajući rad samo zbog misa. Mogli ste dobiti izuzeće od pojavljivanja na obedu; ali samo bi smrt sprečila sveštenika da prisustvuje službi. Sad je bilo rano prepodne i do službe je bilo još daleko. Mahom je sretao braću svetovnjake i iskušenike. Ćutke su ga pozdravljali. Pod ovim krovom retko se i škrto govorilo. Prva osoba koja mu se, posle vratara, obratila; bio je mlad, jedva obrkatio iskušenik koji ga je zaustavio već duboko u kompleksu.
-Brate Devone, oprostite.
Bilo mu je neprijatno.
-Prvi sveštenik nije sam.
-Ko je kod njega?
-Sveštenica Oxana. Želite li da vas najavim?
-Ne, u redu je.
Hteo je da doda: Oxana je sasvim u redu: ali to bi samo još više zbunilo dečaka. Ispeo se zadnjim stepeništem koje je završavalo prostim, hrastovim vratima bez ikakvih oznaka i naslova. Ali svako pod ovim krovom znao je gde su prostorije Prvog sveštenika. Nije bilo potrebno da se to napiše.
A i da jeste, Alejandro bi zabranio.
Kratko je pokucao i ubrzo začuo slab starački glas:
-Uđite.
Dok je otvarao vrata, bratu Devonu pade na pamet da nije video Alejandra već barem šest meseci. Međutim, prostorija je bila uvlas ista kako ju je pamtio: četvrtasta, besprekorno golih zidova i vitražnih prozora. Sredinom se pružao veoma veliki radni stol, uvek zakrčen knjigama i papirima. Neupućenom čoveku ništa ne bi odalo da je upravo ovo kancelarija najvišeg sveštenika moćnog Reda Čuvara Znanja. Ništa nije ukazivalo na njegov rang i položaj. Alejandro je imao preko sedamdeset godina. Kosa mu je bila snežnobela, lice nežno poput detinjeg. Mogli bi reći da je slabašan, da će svakog časa da zgasne kao sveća.
Ali samo dok ne pogledate u one njegove plave, žive, mlade oči.
Ozarile su se kad ga je ugledao.
-Devone, kakvo zadovoljstvo. Uđi, uđi.
Rukom ga je pozivao unutra, nasmešen. Alejandro je uvek umeo umiriti i najzaplašenijeg iskušenika, ali spram njega je gajio sasvim posebna osećanja.

Imao je sedam godina kad su sveštenici došli u Vilin-dvor da izaberu siročad za svoj manastir. Odabir budućih monaha verovatno je jedina stvar zbog koje Prvi sveštenik napušta sedište Reda. Brat Devon je pamtio kako je čučnuo pred njega u kancelariji tadašnje upravnice, zagledao mu se u oči i rekao:
-A kako se ti zoveš, dečače?
On je šapnuo.
-Čudno ime. Imaš li još koje?
Upravnica, strah i trepet Vilin-dvora, i verovatno najmrskija žena koju je ikada sreo (imala je sobu za kažnjavanje koja bi zainteresovala i narednika Andersona), oholo je rekla:
-Ne očekujete valjda da kopile neke drolje ima prezime, svešteniče? Ne znamo ni odakle mu ime, verovatno u pomen severnjačkog razbojnika koji ga je napravio.
Alejandrov smešak nije posustajao, ali on je video kako mu se oči lagano hlade.
-Verovatno ste u pravu, gospođo. Rekao bih da su preci ovoga dečaka sa severa.
-Ne bih se zamarala njime da sam na vašem mestu, svešteniče. Jedva da ume da govori i sasvim je očigledno tup ko panj. Samo se šunja naokolo, mali prokletnik, dođe vam s leđa a da ga i ne primetite, i onda gleda tim prozirnim očima... Uostalom, zar ne vidite da je nakazan? Nekakav albino, šta li.
-Ne bih želeo da vam pritivurečim, gospođo... Ali bojim se da niste u pravu. On je samo - nesličan. Drugačiji.
-Pah. Od volje vam bilo. Ne verujem da ćete se podičiti njim.
Alejandro se uspravio. Još uvek nije skidao pogled s njegovog lica kad je tiho rekao:
-Ali ja sam svejedno siguran da hoćemo.
Ono što je zauvek pridobilo brata Devona, desilo se baš u tom trenutku. Alejandro mu je - namignuo.
Danas, posle više od dva desetleća, još uvek je bio mangup.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.