Quantcast

Mrzim naslove, 14

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.381
Mladić je imao malo više od dvadeset godina i već je najmanje deset bio dobro poznat Straži. Radilo se o jednom od onih uličnih dripaca koji žive od džeparenja i sitnijih krađa i koji će bez problema ubiti ma koga ako im dovoljno platite. Retko izbegnu vešala čak tamo do tridesete. U ćeliji za ispitivanje sedeo je celu noć, još otkako ga je Straža pronašla u kevetu one uličarke i uz najstrožu tajnost dovela ovamo. Nisu mu dali ni kap vode niti mu uputili ijednu reč. Sapet kožnim kaiševima, sedeo je u uglu prostorije tokom celonoćnog obreda koji su kriminalci u gradu zvali "zastrašivanje" i nije imao drugog izbora do da, prestravljen do kostiju, posmatra gradskog dželata kako radi svoj posao. U početku je zavijao kao lud, tražeći da mu kažu zašto su ga priveli i šta je (ovaj put) skrivio, ali posle sat vremena je zaćutao. Trudio se da što manje obraća pažnju na prizor pred sobom, ali bilo je potpuno neizvodljivo zanemariti krike mučenih koje je Straža pokupila tokom poslednje racije u Donjem gradu. Do zore nije preostao nijedan koji nije priznao svoj zločin; i mladiću je bilo savršeno jasno zašto.

Skoro je otupeo do momenta kad je narednik Anderson najzad usmerio svou pažnju u njegovom pravcu. Bio je ošamućen od groze i nedostatka sna, obliven samrtnohladnim znojem u toj stolici za koju su ga vezali tako da se jedva uspevao pomerati. Budnost mu se počela vraćati kad je krajem oka uhvatio pokret u uglu i tako shvatio da u njemu neko stoji - neki čovek kojeg uopšte nije primetio pre; za kojeg nije ni znao da je svo vreme prisutan. On izađe pod svetlo baklje, i mladić jekne suvim ustima. Istog ga je trena prepoznao. Za razliku od svih ostalih koje je video tokom ove, i prethodnih svojih poseta sedištu Straže; muškarac nije nosio stražarsku uniformu, niti je bio u koži poput narednika Andersona. Nosio je mantiju i toliko duboku kukuljicu da mu je mogao videti samo liniju donjeg dela lica. Čak su mu i šake bile skrivene rukavicama. Niko od onih koje je mladić poznavao nije zaista video lice brata Devona. Niko nije znao kakve su mu boje oči i kosa; i verovatno ga niko u gradu ne bi prepoznao kad bi se otkrio.
Ali ovako zakukuljičenog poznavalo ga je i najmanje dete.
Čovek je zastao na rubu svetla, dok je narednik Anderson bacao pred mladićeve lancima sapete noge neke korice. Na njima se kezio grb Gradske straže: gorgona razjapljenih čeljusti i izvijenog jezika koja kandžama steže mač. Po prvi put otkako su ga izvukli iz droljinog kreveta; narednik Anderson mu se obrati.
-Imao si dvanaest godina kad si prvi put zaveden u arhivu Straže.
Vrhom one svoje opake čizme dodirnuo je korice na podu.
-Odonda si sasvim lepo popunio dosije. Šest si meseci služio kaznu pre dve godine zbog pokušaja pljačke i premlaćivanja. Džeparenje, svodništvo, remećenje javnog reda i mira.
Prišao mu je, zgrabio ga za kosu i silovito mu odigao lice ka svetlu.
-Ali ovaj si put gadno zabrljao, kopile malo.
-Nisam...
-Govorićeš samo kad ti se postavi pitanje. Ili si zaboravio pravila na ovom mestu?
Obazreo se preko ramena.
-Brat Devon želi da razgovara s tobom. Obraćaćeš mu se najučtivije što umeš, oslovljavati ga sa: Zapovedniče, i: gospodine. Nećeš govoriti kad govori on. Ako bilo šta od ovoga smetneš s uma, nijednu droljicu više nećeš imati čime da tucaš. Da li si me razumeo?
Ne sačekavši odgovor, narednik Anderson se uspravi i odmače.
Drhčući i osećajući da ga noge ne bi držale da kojim slučajem stoji; mladić pogleda u pravcu čoveka u crnom koji još uvek ništa nije govorio. Koji se, zapravo, nije ni pomerio. Ono što je video pod kukuljicom, koliko je kukuljica dozvoljavala; skoro nije mogao da poveruje. Trepnuo je da istera znoj iz očiju, ali zaista ga nisu varale.
Jezivi se čovek - smešio.
Kad je najzad progovorio, glas mu je bio jedva čujniji od šapata, ali iz nekog ga je razloga čuo savršeno jasno i razgovetno.
-Jamese Freemane... Neizmerno žalim zbog ove situacije, ali bojim se da nam nije preostalo drugog izbora. Radi se o vrlo važnoj stvari.
Narednik Anderon je upadljivo lupkao svojim alatkama tamo na sredini prostorije, i mada se mladić štrecao na svaki od tih zvukova; nisu ga strašili ni upola koliko ovaj smireni, ljubazni, nasmešeni čovek koji mu se obraća glasom maznijim od mačijeg predenja.
-Pre izvesnog vremena dobili smo informaciju da bi nam upravo vi, gospodine Freeman, bili u stanju razjasniti slučaj na kojem Straža trenutno radi. U pitanju su deca koja već par meseci nestaju iz sirotinjskih delova grada. Neki su nam ljudi dojavili da vi znate nešto o tome.
-Ko... Ko vam je to rekao?..
Narednik Anderson zariče iza svog stola i mladić u užasu skupi ramena. Čovek pod mantijom reče veoma tiho:
-Plašim se da tu informaciju neću podeliti s vama, gospodine Freeman. Ako imate problema s odgovorima, dozvolite da vas ja vodim. Recite mi, da li znate nešto o nestaloj deci?
-Ja...
-Preporučujem vam da mudro odaberete odgovor. Kao što već vrlo dobro znate, mi imamo mnogo vremena i beskrajno smo strpljivi.
-Nisam ništa uradio... Nisam pipnuo ni jedno od...
-Nisam vas to pitao. Pitao sam da li znate nešto o nestaloj deci.
-U stvari...
-Šta bi to bilo?
Mladić je grizao usnu. Oči su mu sevale između dva čoveka: onog ogromnog pored bakrenim zglavcima o pod zakivenog stola, i ovoga preko puta od kojeg ni smrt s kosom ne bi izgledala jezivija.
-Pre par meseci... U krčmi dole na Dokovima. Čuo sam da je nekom potreban čovek za neki poslić. Bio sam zainteresovan, ostao sam bez para... Mislio sam da se radi o nekakvoj pljački ili zasedi, ali oni...
-Ne tako brzo, gospodine Freeman. Ko su oni?
-Ne znam. Nemam pojma. Video sam ih samo taj jedan put. Bila su dvojica. Gospoda...
-Kako to znate?
-Zbog načina na koji su govorili. Zbog njhove odeće. Čizama. Čistih noktiju. Takvih stvari.
-Zbog njihovih lica?
-Ne. Ne lica. Nisam im video lica. Nosili su maske.
Čovek pod kukuljicom trenutak ili dva nije progovarao. Onda je tiho pitao:
-Maske?
-Da, kao one što se nose za Sve Velike. To je bilo uoči praznika, koju nedelju pre. Gospoda često nose maske kad traže plaćenike u Donjem gradu i Dokovima. Ne žele da ih se prepozna, da se zna ko su.
-Šta su ti džentlmeni tražili od vas?
-Pitali su me da li poznajem kakvu uličarku s puno dece. Neku koja bi bila rada da se kojeg reši za pare. I u kojim se ulicama mogu naći deca beskućnici, ona koja su ostala bez roditelja i krova nad glavom. Dokovi vrve takvima. Rekao sam da im mogu pomoći, nikakav problem. Plaćali su zlatom, polovinu sume unapred.

Zaćutao je primećujući da je u ćeliji odjednom postalo neprirodno tiho. Samo je negde u daljini, iz ko zna kojeg hodnika ili tamnice, dopiralo veoma slabo vrištanje; kao u umobolnici.
Mladić reče, odbrambeno:
-Bio sam bez para. Nisam ništa jeo dva dana. Neki su me ljudi vijali zbog dugova. A posao je bio lak: samo da nađem koje dete i dovedem ga na određeno mesto u određeno vreme... Mačiji kašalj. Za kesicu ječmenjaka bilo koje dete s Dokova išlo bi i na kraj sveta. A uvek ima k.urvi koje se žele ratosiljati svoje kopiladi.
Neprirodna tišina u prostoriji kao da mu je razvezala jezik. Sad je govorio grozničavo, upravo brbljao.
-Opet vam kažem, plaćali su zlatom. Na ulici vam niko ne nudi zlato. Bakrenjak ili dva, pola srebrnjaka možda. Zlato za takvu smejuriju od posla!.. Bio bih budala da sam odbio...
-Ne, gospodine Freeman.
Mladić proguta ostatak rečenice.
-Bojim se da ste budala zato što ste - pristali.
-Ali ja nisam ništa uradio!..
-Međutim, jeste.
-Nijednom detetu nisam skinuo ni vlas s glave!.. Uvek sam ih prethodno nahranio, pobrinuo se da se okupaju, očiste od vaši... Bio sam dobar prema...
-Svojoj kesi, naravno. Koliko ste dece odveli sa ulica, gospodine Freeman?
-Ne znam, ne sećam se. Možda desetak. Koga briga? Nikom nisu zafalila. Niko ih nije tražio.
-Jamese Freemane, obratite punu pažnju na pitanje koje ću vam postaviti. To je izuzetno važno. Recite mi, da li ste se i jednog trena zapitali šta će se dogoditi toj deci nakon što ih vi predate onoj gospodi pod maskama?
Mladić shvati da se znoji obilnije nego ijednom pre na tom mestu. Obilnije nego se znojio u celom svom životu. Otresao je glavom kao pas, pokušavajući isterati znoj koji mu je ulazio u oči i mutio vid. Srce mu je sad lupalo pod nepcem.
-Ja... Nisam...
-Da li su vam ti ljudi rekli zašto im deca trebaju?
-Ne, to...
-Niti ste ih vi pitali?
-Vidite...
-Gde ste ih odvodili?
-Van gradskih zidina, na jedno mesto gde počinju šume... Blizu paganske teritorije...
-Kome ste ostavljali decu?
-Nikome... Rečeno mi je da ih ostavim i zaključam...
-Ko vas je plaćao, onda?
-Kažem vam... Samo sam jednom sreo te ljude... Novac bi uvek bio na istom mestu, u jednom šupljem drvetu... Ne znam ništa drugo...
-Još samo jedno pitanje, molim vas.
Po prvi put, čovek u mantiji se pomače. Zakoračio je prema njemu, pod punu svetlost baklje. Mladićevim zamućenim očima se učini da mu je lice pod kukuljicom neverovatno belo.
-Da li su među tom decom bile dve devojčice iz gradskog sirotišta?
-Da, da... Dve sestre... S njima sam se pomučio... Nedeljama sam ih nagovarao pre nego su mi poverovale...
-Zašto ste se, uopšte, trudili?
-Deca su me počela prepoznavati, deca s ulice, hoću da kažem... Postala su sumnjičava.
-Pa ste se počeli plašiti za svoj izvor zarade, da. Razumem.
-Bila je to laka zarada... Dobra... Plaćali su zlatom... Ne razumete, ne...
-Na žalost, i više nego bih voleo, gospodine Freeman.
Mladić u očaju zavapi:
-Kako bi me razumeli?.. I ja sam ceo život na ulici! Oduvek sam morao sam sebi da napunim stomak! Vi, gospoda, nemate pojma! Grad vas plaća, ne brinete ni o čemu! Nikad niste zurili u izloge dok vam je stomak krčao od gladi! Idete na balove i promenade, spavate u svili...
-Gospodine Freemane, otkriću vam jednu tajnu.
Mladić se toliko tresao da se i stolica za koju je bio vezan tresla zajedno s njim. Zubi su mu cvokotali.
-Rođen sam u sirotištu. Kao dete bivao sam vezan za zid i ostavljan bez hrane u podrumu bez kapaka i svetla ponekad po čitave dane. I nakon više od dvadeset godina nosim ožiljke dvorepih bičeva svojih vaspitača. Danas sam monah, što znači da nemam nikakve lične svojine jer sve što posedujem pripada Redu. Grad me ne plaća zato što monah ne sme da uzima nikakvu nagradu za ono što radi. Ni mantija koju nosim nije zapravo moja. Nemam čak ni prezime. Gospodine Freeman, verujem da sam u životu bivao gladan barem isto toliko puta koliko i vi. Ostavljam vas na brizi svog zamenika, narednika Andersona. Njemu ćete reći na koje ste tačno mesto odvodili decu, kao i sve čega se možete setiti u vezi ljudi pod maskama.
Mladić je zurio u njega. Odjednom je bio siguran da je već sasvim skrenuo s uma usled straha. Jer, čovek u mantiji sad mu se smešio lepše nego ijednog trenutka otkako je izašao iz senke, toliko lepo, u stvari, da je skoro počinjao da veruje kako će mu već sledećeg momenta prići, odvezati ga i najljubaznije se ispričati zbog uznemiravanja. Njegov je glas bio rajski, med i mleko. Kako je takvim glasom uspeo izgovoriti ono što, najposle, jeste?..
-Za vaše dobro, preporučujem vam da u svojim odgovorima budete precizni i hitri. Što se bolje pokažete sada, smrt će biti blaža.
-Ne! Za ime Svih Velikih, ne! Ne možete me ubiti, ne bez suđenja, bez porote!..
-Ali mogu, gospodine Freeman. Verujem da u gradu nema toga što ne mogu. Ne brinite: nikome nećete zafaliti. Niko vas neće tražiti.
Čovekov osmeh bio je, i ostao, najstrašnija stvar koju je mladić u svom životu video, a koji nije potrajao dugo nakon što je monah izašao i za sobom zatvorio vrata. Čak ni iskeženo lice narednika Andersona; njegova sečiva nisu ga uplašila koliko prizor Lučonoše koji se smeši.
Nikad nije ni čuo da bešika može popustiti jer su se na vas nasmešili.
Smrt je bila olakšanje.
 
Poslednja izmena:

mina68

Buduća legenda
Poruka
46.525
I, šta kaže moja @mina68 ? Dal sam previše morbidna, jel ti čudno? Nešto si se ućutala :)
Морбидно???
Неее...овај монах ме мало подсећа на асасина из Да Винчијевог кода, мени је он био фасцинантан лик.
Уживам у сваком реду, веруј ми, има све што волим :heart:
 

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.381
I mene to gnjavi, najradije bih u tri dana sve završila, bilo bi dobro da postoji neka vrsta bloga ili čega već gde ljudi nisu ograničeni. Toliko malo ljudi bilo šta piše, nažalost, da to ne bi bio neki problem, pretpostavljam, ali šta ću sad.
Trebao bi potojati poseban blog za one koji imaju puno da škrabaju :zcepanje:
 

mina68

Buduća legenda
Poruka
46.525
Prvi put čujem za tu varijantu, nemam pojma, jel se to slaže s pravilima? Treba Bau da se javi
Ма, шта правила, убих се чекајући због њихових правила, замрли Блогови начисто, морају мало да олабаве...
Плашим се само да се на теми не појаве тровачи, треба да бијем некога :cool:
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.