Quantcast

Mrzim naslove, 3

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.356
Sirotište se zvalo Willow Peak i ime mu je pristajalo: nalazilo se na brdu iznad grada i bilo je podignuto uz reku sasvim obraslu tužnim vrbama. Pre petnaest ili više godina, stara zgrada sirotišta, Vilin-dvor, nestala je u požaru; pa je grad odredio ovo mesto u tu svrhu. Willow Peak je prvobitno bio bolnica koja je kasnije preseljena dole u grad i odonda je stajao zapušten i napola urušen. I nakon petnaest godina na njemu se imalo štošta za uraditi.
Kad su joj roditelji umrli, Celina je još bila devojčica i učenica strogog ženskog internata. Njeni tutori prodali su imanje kako bi joj obezbedili puno školovanje, i Celina im nikada nije uzela za zlo. Da nije završila školu, jedino čemu bi se u životu mogla nadati bila bi udaja, a ona je verovala da se nikada neće udavati. Negde u njenoj osamnaestoj, razbolela se od retke i teške bolesti koja ju je ostavila nerotkinjom. Znala je da nikada neće moći da rađa sopstvenu decu pa je to nekako skopčala sa izvesnošću udaje koja je izgledala sve nestvarnija i dalja. Danas su je svi već dugo smatrali usedelicom. Što je njoj potpuno odgovaralo.
Njeni tutori učinili su još jednu pametnu stvar pre nego su umrli: potegli su svoj uticaj i veze da je postave na mesto vaspitačice u sirotištu što je, ako se izuzmu javne škole i kuće plemstva, bilo jedino mesto na kojem je mlada žena mogla pristojnim načinom zarađivati za život. Sreća je nije napustila ni nakon toga. Desilo se da samo godinu dana po njenom postavljenju u gradu izbiju nekolikomesečni neredi koji su doveli do totalne zbrke i haosa. Tadašnja upravnica Willow Peak-a pobegla je jedne noći odnoseći sa sobom sadržaj opštinske kase, i najveći deo zaposlenih sledio je njen primer. Tih par meseci ceo je grad bio okrenut tumbe. Ljudi su masovno bežali iz njega, odnoseći svoju (i tuđu) imovinu, a skoro sve što je preostalo bilo je pokradeno ili popaljeno. Još i danas mestimično su se mogla videti zgarišta mada je grad bio nezajažljiva, večito gladna neman koja neprestano porađa nove zgrade i ulice i stalno se širi. Tako se dogodilo da, po okončanju nereda - čemu se najviše moglo zahvaliti postavljanju brata Devona na čelo Straže - Celina preostane maltene jedini zaposlenik u sirotištu koje je pod paskom imalo preko stotinu duša. Takoreći prekonoć, proizvedena je u upravnicu, obzirom da nije preostao niko stariji i iskusniji za to mesto. Samo se jedna strana pokajala: gradske vlasti kojima je mlada, buntovna upravnica neprestano postavljala zahteve, pritužbe i proteste. Kad je došla na taj položaj, prvo što je tražila bilo je da se kompletno osoblje (ili bar ono što je od njega preostalo), pootpušta i dovede novo. Za godinu dana u Willow Peak-u naučila je sasvim dovoljno o ljudskoj zloći i nije htela da se to produžava makar i jednog dana pod njenim starešinstvom. Teškom mukom, uspela se izboriti za redovnu zdravstvenu negu, kompetentnu nastavu i dostatne trpeze; mada je to sve još uvek bilo miljama daleko od onoga što bi nazvala dovoljnim. Willow Peak je, bez obzira na njen trud, bio i ostao sirotište. Gradski su oci uvek imali pametnija posla nego da se pačaju napuštenom decom.
Tek prošle godine, Celina je uspela obezbediti sredstva za podizanje nove (i cele ) ograde oko imanja, kao i za alarmantno potrebne popravke same zgrade. Vodila je sirotište gvozdenom rukom u rukavici. Svi su pitomci, osim onih najmlađih, imali zaduženja za izbegavanje kojih nije trpela izgovore. Ovo je bio njihov dom, i o njemu su se morali starati isto kao i o roditeljskoj kući. Zahtevala je da se spavaonice pospremaju i vrt plevi, i da svako čisti za sobom. Tome se nisu usuđivali protiviti ni okoreli dripci poput Tommy-ja Parkera. Uvek je imala problema sa starijom decom, mada su oni svoje izgrede činili van sirotišta. Starija se deca nisu mogla zadržati unutar imanja ni najstrašnijim pretnjama, a grad je pitomce uvek gledao s visine i prezrivo, tako da su posledice bile jasne i zadnjem idiotu. Imala je nekoliko posebno teških slučajeva; učestalih bežanja, krađa i tuča; ali sve u svemu bila je jako vezana za tu decu. Obično bi se prizvali pameti - pogotovo posle dana ili dva u pritvoru - čemu je najviše mogla zahvaliti bratu Devonu s kojim je od prvog dana imala više nego dobru saradnju.
Brat Devon; često je mislila dok su joj ruke rutinski peglale čitave naramke plahti ili bile do laktova zaronjene u sapunicu - sirotište je patilo od hroničnog nedostatka posluge koju je grad sramotno malo plaćao. Od svih srećnih okolnosti u njenom životu, brat Devon je definitivno bio najsrećnija. Koliko joj je pomogao kad je postala upravnica i tek započela svoje bitke!.. Mnogo toga što je postigla verovatno se nikada ne bi desilo da nije bilo njega. Znala je, mada joj to nikada nije rekao, da se često zauzimao za nju u Veću, i mnogim je maloletnim barabama pod njenom paskom dosad progledao kroz prste. Imala je neverovatnu sreću da za saradnika dobije čoveka rođenog i raslog u sirotištu, ili saradnika u Straži uopšte.

Takve misli nikad nije izgovorila naglas ni pred samom sobom, i znala je da bi pala mrtva kad bi, kakvom nesrećom, do njega došle. Ali, bila je neutešno zaintrigirana bratom Devonom. Još uvek ga može videti kako stoji u ulaznom holu dok svetlo obojano vitražnim staklom pada odgore na njega. Baš ju je bio prekinuo u jednom od najtežih poslova u sirotištu, proletnom spremanju tokom kojeg se sve spavaonice prevrću naopačke, svi podovi lašte i zidovi kreče. Tek kad je izašla pred njega osetila je da je neprilično odevena. Inače nije marila za odeću i frizuru; ali kad je ugledala tog muškarca u njegovoj besprekorno čistoj crnoj odeći i obući bez truna prašine; kao da je bukvalno na koži osetila da joj je suknja umrljana a kosa spletena paučinom. Poželela je da joj da pet minuta da se presvuče, ili bar skopča. Međutim, morala je stati tu pred njega takva kakva se zatekla i osećati stid zato što je čudno gleda - a i kako bi, dođavola? Verovatno je očekivao da će upravnica gradskog sirotišta izgledati zvaničnije. Ali brat Devon joj ipak nije uzeo za zlo katastrofalan prvi susret. Nikada nije pokazivao da primećuje njene raspale punđe ili to što ga ne dočekuje u salonu, do grla zakopčana; već uvek preko glave u poslu. S vremenom se svikla na atipičnost tog čoveka, mada je još uvek od njega zebla. Osećala je nelagodu svaki put kad bi ga morala sresti. Stidela se tog osećaja i stidela sebe, jer nije bila njegova krivica to što čudno izgleda i čudno se ponaša. Znala je da bi naprosto morala biti tolerantnija.
S druge strane, a kako?

Pozivnica je stigla dok je stajala na merdevinama i kačila zavese u svojoj kancelariji. Vrata su se otvorila i ušla je Lizzet, njena mala, punačka sobarica-koketa. Nije samo brat Devon mislio da oko sebe okuplja problematičnu decu. I mnogi su drugi došli do istog zaključka.
Pronašla je Lizzet u njenoj dvanaestoj godini, tokom prve noći njenog novog zanata, prostitucije. Devojčica je imala krupne oči boje lešnika i jedre obraze, i upravo je pobegla od maćehinog višegodišnjeg maltretiranja. Celina ju je dovela u sirotište i Lizzet joj je uzvratila žestokom ljubavlju.
-Gospođo!
Celina je balansirala na vrhu merdevina, pod tavanicom. Vrhom cipele podupirala se o zid ali svejedno nije uspevala dohvatiti garnišnu.
-Oh, gospođo, zašto vi to radite?
Lizzet je vrednovala njen položaj i rang više i od Celine.
-Zašto niste zvali nekog od momaka? Tommy-ja Parkera, naprimer?
-Thomas Parker je kažnjen drugim poslom. Šta je bilo, Lizzet?
Devojka je držala nekakvu kovertu u ručici s jamicama.
-Ovo je upravo stiglo. Iz gradonačelnikove kancelarije!
Celina prevrne očima. Kosa joj je pala na zajapureno lice a nije imala slobodne ruke kojom bi je maknula.
-Šta je sad? Da li me opet opominje jer gradsku kasu previše koštam?
-Ne bih rekla. Namirisano je.
-Nami... Oh!
U zadnji je tren povratila ravnotežu. Prozori u Willow Peak-u bili su toliko visoki da je svak smatrao kako je pad s merdevina poštena cena koju ćete platiti ukoliko želite okačiti zavese.
Brzo je sišla, odahnuvši kad je ponovo imala obe noge na zemlji. Lizzet je pokrila usta rukom i nasmijala se.
-Šta je sad?
-Oh, gospođo! Vaša suknja!
Celina pogleda i tek tada shvati da joj je rub suknje i dalje zakačen za pojas. Pljesnula je dlanovima o bokove i ispravila tkaninu, a onda se podbočila i kritički osmotrila zavese.
-Dobro je. Uopšte se ne vidi ono mesto gde su je moljci izeli zimus. Podseti me da poručim novu zalihu lavande za sanduke s posteljinom, inače će sve u sirotištu biti bušno do... Šta je to?
-Od gradonačelnika, gospođo.
-Oh, baš me briga za to. Idi stavi na moj stol.
-Mislim da bi trebali da otvorite.
Celina se namršti uzimajući koverat od devojke. Bila je u pravu: zaista je mirisao.
-Misliš li da je gradonačelnik naprasno odlučio da mi udvara?
Lizzet učini ružnu grimasu. Imala je oko za muškarce.
-Gospođi ne treba tako smešan čičica kao što je gradonačelnik. Gospođa je mlada i...
-Prestani, Lizzet. Ja sam matora devojka. Imam skoro trideset godina. I, muškarci me uopšte ne zanimaju.
Lizzet mudro oćuti. Celina je otvorila lepu, skupu kovertu i iz nje izvadila zlatopisom oivičen komad finog pergamenta.
-"Povodom predstojećeg praznika Svih Velikih, imamo veliko zadovoljstvo da Vas pozovemo da svojim prisustvom..." Oh, za ime sveta!
Lizzet zaciči:
-Gospođo, gospođo!.. Gradonačelnik vas je pozvao na svoj godišnji bal!.. Oh, šta ćete obući? Hoćete li kupiti novu haljinu?
Celina se otrese:
-Ne budali, Lizzet. Ne pada mi na pamet da idem.
-Ali morate ići! Ovo je prvi put da vas je gradonačelnik pozvao, a već ste pet godina upravnica Willow Peak-a! Vi ste gradski zvaničnik! Svi gradski zvaničnici idu na bal povodom praznika Velikih!
-Ne ja.
Sela je za svoj haosno pretrpan radni stol i bacila kovertu i pozivnicu u korpu za otpatke. Lizzet je negodovala.
-Ne radite to.
-Lizzet, gde je raspored za rad u kuhinjama ove nedelje? Sad sam se setila da je Tilly O'Brien dobila ospice i neko mora uskočiti na njeno mesto. Idi dole kod kuvarice i reci joj... Zašto me tako gledaš, devojko?
Lizzet je skrstila ruke na grudima i mrko je posmatrala.
-Stalno vam govorim: život kojim živite nije normalan. Još nisam čula da se mlad čovek tako izoluje od sveta. Vi ste žensko. Zašto se, onda, ponašate ko bandoglav muškarac?
Lizzet je bila jedva punoletna, ali u nekim stvarima šišala ju je za par kopalja. Celina je znala da je devojci majka umrla na porodu i da ju je maćeha mrzela; što je dovelo do toga da danas u njoj gleda i majku i stariju sestru. Gradonačelnik bi pao na teme kad bi čuo kako se njegovim službenicima obraćaju obične sobarice, ali Celina nije bila snob, a Lizzet je jako volela.
Rekla je:
-Život kojim živim više je nego primeren za upravnicu gradskog sirotišta. Ja nisam mala koketa poput tebe, devojko. Imam na brizi sto i pedeset duša kojima je trpeza često poluprazna. Ne pada mi na pamet da idem na nekakve balove i lupetam gluposti s članovima Veća, kamoli da bacam pare na haljine...
-Gospođa ima onu divnu zelenu haljinu koju je samo jednom obukla. Baš neki dan sam je oprala, opeglala i okačila u ormar.
Dodala je prekorno:
-Bacili ste je na tavan sa starim krpama.
-Tamo joj je i mesto.
-Ta haljina savršeno pristaje uz vaše oči. Sve gospođe na balu ima da crknu od muke.
-Nikako. Jer me tamo neće videti.
-Ako odete na bal, srešćete sve i jednog pripadnika Veća. Vino, muzika, atmosfera... Muškarci su povodljiva bića, gospođo. Ne verujem da će vam biti u stanju odbiti ma šta.
Celina naćuli uši.
Bila je porazna istina da su je gradonačelnikovi savetnici izbegavali kao kugu i skoro je nikad nisu pozivali na zasedanje Veća. Ona im je bila kao kamen u cipeli: stalno je žuljala nešto tražeći i žaleći se. Uvek joj je trebao novac. Nešto. Morala je da vodi čitave ofanzive da bi se njeni zahtevi probili u gradsku kuću.
Pogledala je u Lizzet koja se smeškala.
-Misliš? Misliš da.. Ako...
-Oh, gospođo, znam.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.