Ti si ta lozinka
kojom se ulogujem u osamn’estu
u vremeplovu
što se pali kad skuham prvu jutarnju,
a ti se naoko ljutiš
i bockaš me riječima
tvrdeći da si siguran
da nisi naručio buđenje.
Al’ ja već znam taj ton,
to ti samo sistem startuje
na poznatu aromu —
malo kafe, malo mog smijeha.
U toj tvojoj jutarnjoj mrzovoljnoj verziji
skriven je kod
za sve moje nježnosti,
koje ti uporno pokušavaš da ignorišeš
dok ti dlan sam od sebe
traži moj.
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Pitali su me neki dan: "Koje sve jezike pričaš?"
Eee, kad bih krenula da nabrajam, do jutra ne bih stala!
Evo, na primer, pričam "kiselovodni" jezik – to je kad se neko sluša sa kiselim osmehom
dok priča o vremenu.
Pričam i "šerpa-logički" jezik, što znači da sve objašnjavam uz pomoć šerpe
(da, bukvalno - "Ako ova šerpa može na šporet, što onda pas ne može u dvorište?").
Gramatika mi je strooogo čuvana. Kad kažem "onaj tamo auto koji je crno-zelene boje",
svi znaju tačno na šta mislim.
Pravopis? Ha, pravopis je precenjen! Kaaad pisem, nema veze DALI je veliko slovo il Mali,
vaznO DASE prozireE poruka!!...??--
Posebno sam ponosna na "govor bez reči". Evo primera: otvoriš frižider, gledaš, ćutiš - to je
univerzalni jezik, nema čoveka...
Plamen se širi, gutajući zidove koje smo gradili rukama punim nade. Svaki plamičak je kao zver
koja proždire uspomene - fotografije na policama, miris drveta koje je nekada bilo dom, zvuk smeha
koji je odjekivao hodnicima. Sada je sve to samo pepeo u vazduhu.
Stojimo nemoćni, kao figure u nekoj grotesknoj predstavi. Ruke su nam prazne, oči su suve od suza
koje su presušile. Pokušavamo da se setimo kako je sve počelo - da li je to bio samo iskra, nepažnja,
ili nešto što nismo mogli kontrolisati? Ali odgovori su besmisleni. Plamen ne mari za naše razloge.
Vatra nije samo fizička. Ona je simbol svega što smo izgubili, svega što nismo uspeli da sačuvamo.
Svaki udar vetra donosi miris spaljenih snova, dok se nebo iznad nas pretvara u...
Aleksa se probudio u tami, ali ova tama nije bila obična.
Zidovi sobe pulsirali su, kao da dišu zajedno s njim, dok se senke uvijaju po podu,
stvarajući neprepoznatljive oblike.
Tama je bila ispunjena šapatima - glasovima koji nisu prestajali.
"Ne izlazi. Ne smeš. Stvarnost nije sigurna."
Vreme je ovde bilo iluzija - zidovi nisu imali prozora, a svetlo, koje je ponekad dolazilo
iz plafona, titralo je kao da preti da potpuno iščezne.
Aleksa je imao osećaj da je dugo zarobljen... ipak, nije verovao svojim uspomenama.
Nešto ga je uvek držalo podalje od vrata koja su bila jedini izlaz iz sobe.
Jedne noći, zidovi su se zatresli. Ne kao zemljotres, već poput gigantskog srca koje kuca
u nepoznatom ritmu. U tami, vrata su se sama...
...obespravljen u svom Dnevniku
pokusavam se uvjeriti
ima li osnova
da od osnova zapocnem
ili odmah virtualno do moje stvarnosti da dodjem
odavno je dusevno pice " najsladje smijesano..."
Izlazim na pauzu
onako fabricki i vidim dimnjak se ne dimi
onim dimom starim
bijeli se rascvjetao i prepada me
kakvi su sad Oci
ovim svjetovima zagospodarili...
Bio jednom jedan car, po imenu Maximus Velikopotezni, čija je vladavina bila sve samo ne uobičajena.
Govorilo se da je lud, jer su njegove odluke često bile potpuno nelogične, a njegovi postupci - još manje
razumljivi.
Ali, Maximus je verovao u jednu stvar: da svet treba učiniti zanimljivijim, bez obzira na cenu.
Njegova opsesija bio je cirkus, i to ne bilo kakav - već leteći cirkus.
Jednoga dana, car je okupio najbolje inženjere, umetnike, izumitelje i lutalice iz svih krajeva svog carstva.
Dao im je nemoguć zadatak: da stvore ogroman, lebdeći cirkus koji će putovati nebesima i zabavljati ceo
svet.
„Želim da ljudi zaborave na dosadu i realnost,“ govorio je. „Želim da gledaju gore, ka nebu, i osete čaroliju.“
I onda je počela...
U jednom dalekom carstvu, gde su oblaci bili teški od tajni, vladao je car po imenu Arsenije. Njegova moć bila je neosporna,
ali srce mu je bilo hladno kao zima koja nikada ne prolazi. Arsenije je verovao da je njegova vlast apsolutna, da je svaki glas
koji se podigne protiv njega pretnja njegovom tronu.
Jednoga dana, u carstvu su se pojavili anđeli. Nisu bili nalik slikama iz knjiga - nisu nosili bele haljine niti imali zlatne oreole.
Bili su to obični ljudi, ali njihova srca su sijala svetlošću koja je osvetljavala tamne kutke carstva. Marširali su ulicama, pevajući
pesme o slobodi, pravdi i ljubavi. Njihove reči su se širile poput plamena, paleći iskru nade u srcima potlačenih.
Car Arsenije je bio besan.
„Ko su oni da...
U srcu grada, na uglu gde su ulice bile isprepletene poput zagonetki, stajala je kuća koja je prkosila svim zakonima arhitekture.
Bila je optočena ogledalima, zlatnim nitima i neobičnim ukrasima – motivima sa zvezda, oblaka i apstraktnih figura koje niko nije
razumeo. Ljudi su je zvali Kuća Bizarnosti, jer su svi verovali da nešto neobično obitava unutra.
Vlasnik kuće bio je čovek po imenu Artur. Njegov život je bio jednako neobičan kao i njegova kuća. Nikada nije izlazio, nikoga nije
pozivao unutra, ali su ljudi povremeno kroz prozore videli svetlost i senke koje su plesale po zidovima. Govorilo se da Artur nije
običan čovek - da je možda čarobnjak, ili čak neko biće sa drugog sveta.
Jednog dana, mlada novinarka Vera odlučila je...
Kolumna Cici Mici, početak
Dragi čitaoci, ja sam, Mica Cica, ex Mica šalteruša i prvi put se družim sa vama. Pošto je ovo tekst prvenac, moram da pazim, da nešto ne zgazim, ne pokvarim i ne rovarim. Ako stanem šefu na žulj, odma mogu da begam odavde. Zato, imajte strpljenja dragi moji, za početne bubice vaše Cici. Mogu da vam obećam zanimljive zgode i nezgode koje su snašle u životu neke moje poznanike i mene samu. Obećavam, takođe, da neću da vas gnjavim i davim. Smeh je dozvoljen i poželjan.
Išla sam skoro u jednu instituciju da završim važan posao. Kad tamo, red, dugačak red. Šta ću, sednem da čekam svoj broj da se pojavi na displeju neke Mice šalteruše, moje ex koleginice. Sedim ja tako, gledam u onaj papirić, držim svoje papire...
Seneka: "Patimo više u imaginaciji nego u stvarnosti."
- Fizički svet je dinamičan. U njemu postoji stalna promena koja se odvija po stabilnim, tačno odredjenim zakonitostima koje se mogu izračunati, proveriti i predvideti. Samim tim predstavljaju osnovu logike, zajedničke realnosti i sporazuma.
Za razliku od univerzalnih, nepromenljivih zakonitosti u objektivnom svetu, subjektivne svesti ljudi su fleksibilne i različite. Raznolikost i konstantna promena stvara drugačije momente/dešavanja/situacije i time stimuliše razvoj inteligencije jer se moraju pronalaziti adekvatne reakcije na njih. Za to je potrebna neprestana nadgradnja znanja ili učenje, eksperimentisanje, sticanje iskustava, emocionalni i duhovni rast kao i imaginacija...
Vidan je bio starac sa pogledom punim umora i melanholije. Neki su govorili da je lutalica,
dok su ga drugi smatrali sanjarom.
Ceo svoj život posvetio je potrazi za Obećanom zemljom - mestom gde, verovao je, postoji
savršen sklad, večna sreća i mir bez kraja.
Godine su prolazile, a Vidan je prokrstario guste šume, prešao beskrajne pustinje i penjao
se na planinske vrhove verujući da je Obećana zemlja iza sledećeg horizonta.
Ponekad bi čuo priče o drugim ljudima koji su je navodno pronašli i to bi mu davalo novu
snagu.
Godine su prolazile, Vidanova kosa je osedela, lice mu se izboralo, a koraci postali sve teži.
Ipak, srce mu je i dalje kucalo za taj san, ali gde god da bi stigao, nije pronalazio Obećanu
zemlju. Umor ga je obuzeo, a...
Bila jednom mala varoš zatrpana snovima i tišinom. Stanovnici su živeli mirnim, predvidivim životima,
sve dok se jednog dana u grad nije doselio neobičan čovek - Pavle.
Pavle nije bio kao ostali. Njegove oči bile su pune zvezda, a reči koje je govorio bile su poput zagonetki.
Ljudi su ga brzo proglasili ludim, jer nije razumeo pravila po kojima su oni živeli.
Pavle je često stajao na trgu i govorio o stvarima koje su stanovnicima bile nepojmljive: o šumama koje
pevaju, o vetru koji nosi tajne, o vremenu koje nije linija već krug. Deca su ga volela, jer im je pričao bajke
kakve nikada nisu čuli, dok su ga odrasli izbegavali, plašeći se njegove „zarazne ludosti“.
Jednoga dana, gradski lekar, čuveni i uvažen doktor Marković...
Tema se odnosi na sva naša očekivanja, nadu, nešto u šta smo verovali.
Zadržaću se na emocijama , koje nosimo u sebi , bez obzira kakav utisak želimo da ostavimo na druge.Takođe i na razočarenja koja su neminovna.
Koliko duševna bol može da utiče na naše ponašanje , koliko na misli , osećanja.
Da li uspevate da zadržite ljubav u sebi ili je pustite da se raspe , smatrajući da je ionako sve besmisleno.
Slobodno se izrazite pesmom, citatom ili slobodnim izborom reči.
Hvala na odgovorima.
Temu sam otvorila na romantici, činilo mi se kao najbezbednije i najiskrenije mesto.
Ako nije prikladno , premestite je.
Moja komšinica B. se nije mnogo "školala", ali mi je jučer na terasi rekla
da je život zagonetka. Sigurna sam da to nije nigdje pročitala, nego je
to osjetila, onako duboko, iz svojih nedaća i radosti. Nije joj trebalo
školovanje da shvati ono što mnogi s diplomama još uvijek traže – da
život ne dolazi s uputstvom, da svaki dan ima svoj ključ koji ne otvara
ista vrata.
Moja komšinica B. se nije mnogo "školala", ali vrlo dobro govori njemački.
I nije to učila u učionici, nego u danima izbjeglištva u Njemačkoj dok je
čistila tuđe sudbine, dok je s kuhinjskih pločica brisala tuđe navike, dok
je po ormarima presavijala tuđe snove. Čak mi je i demonstrirala svoj
njemački. Jednom kad je letjela za Bosnu, na carinskom pregledu joj je
slučajno...
"O, zagrli me sad, jako, najbolje što znaš
i nemoj crnoj ptici da me daš.
O ne, ne brini, proći će za tren,
ja sam samo malo lud i zaljubljen.
U mojim venama davni sever samuje
i ja ponekad ne znam šta mu je,
što luduje, od sreće tugu tka
moja prosta duša slovenska.
Uplaši me sjaj milion sveća kad se nebom popali.
Gde je tome kraj"?
...............................................................................
"Za kog su tako dubok zdenac kopali?
Zašto se sve to dešava, dal' covek ista rešava
il' smo samo tu zbog ravnoteže među zvezdama?"...
Dj Balašević
(Pjesma o iskonu)
Rig Veda, X, 129
Ni bitka ni nebitka nije bilo tada,
ni zračnog prostora niti nebesa nad njim.
Što je prolazilo čas tamo čas amo?
U čijem okrilju i gdje...
Možda je najveća iluzija današnjice u vezi sa stilom našeg življenja da živimo
u vremenu "novih ideja". Da smo prvi kojima je postalo tijesno u betonskim
gradovima, prvi koji tragaju za zdravijim životom, "biljnijom" ishranom, mirnijim
umom. Da smo izmislili muslije, fitnes instruktore i sve te zelene sokove što
liče na razvodnjenu travu. A zapravo, istina je da je sve to već viđeno i to prije
čitavog vijeka. Na nedavnoj izložbi održanoj u Bonu, na temu - Reforma života
s početka 20. stoljeća, poznatoj i kao pokret Lebensreform, u centru pažnje bio
je način života u kojem su mladi bježali iz gradova, tražeći slobodu u prirodi,
u zajednicama u kojima su živjeli u skladu s prirodom, praktikujući
vegetarijanstvo i vjerujući da tijelo nije...
Mi smo poslednja generacija koja će se sećati kako je prirodna, zdrava,
organska hrana mirisala i kakav je ukus imala... sećaćemo se mirisa i
ukusa prave šargarepe, ili slatke jagode... svega dok nije došlo ovo
korporativno zapadno GMO đubre
Mi smo poslednja generacija koja će se sećati sveta pre dolaska socijalnih
mreža...
Znamo kako je bilo živeti, družiti se, komunicirati pre dolaska interneta,
mejlova, fejsbuka, instagrama, tik toka, ju tjuba, vibera, votsapa, telegrama,
vimea...
Mi smo poslednja generacija koja je živela tokom tri revolucije: 2. industrijske
revolucije, 3. tehnološke revolucije i 4. informatičke revolucije...
Mi smo poslednja generacija koja je nekada pisala pisma i slala ih sa puta
svojim najdražim...
U malom selu, gde su svi znali sve o svima, održan je godišnji sastanak zajednice.
Tema je bila izbor novog vođe sela. Svako je imao svog favorita, a glasovi su se
delili po starim rivalstvima i ličnim interesima.
Kada je došao trenutak glasanja, ispostavilo se da su svi kandidati dobili jednak broj
glasova. Niko nije bio spreman da popusti, a svaka strana je tvrdila da je njihov kandidat
najbolji. U pokušaju da reše situaciju, odlučili su da svi kandidati održe govor kako bi
dokazali svoju vrednost.
Ali, umesto da se fokusiraju na svoje kvalitete, svaki kandidat je iskoristio priliku da ponizi
ostale. Govori su postajali sve otrovniji, a seljani sve nezadovoljniji. Na kraju, niko nije želeo
da podrži nijednog kandidata, jer su...
Marcus Aurelius: "Imaš moć nad svojim umom, ne spoljašnjim dešavanjima. Shvati to i naći ćeš mir."
- Tačno što se tiče uma, ali ne i svih spoljašnjih dešavanja. Nisu sva izvan naše moći i uticaja ili mogućnosti da ih promenimo. Naprotiv, nekada se jave u vidu dužnosti i odgovornosti da učinimo nešto u vezi njih.
I mi, kao i sve oko nas se neprestano menja i razvija stvarajući unikatni, novi moment i situaciju. To zahteva drugačiji pristup i stav da bi postigli razumevanje kojim doprinosimo unutrašnjem i spoljašnjem skladu, miru i smislu.
Kada su dešavanja povoljna i prijatna u njima se lako opušta i pronalazi zadovoljstvo. Slično je i sa dogadjajima u kojima postižemo uspeh, ispunjenje želja i nada. Njih celim bićem osećamo kao...
Kako da te objasnim sebi, milo maleno moje.
Sanjao sam te onima u noćima samotnim.
Sretao nenadano po gradovima koje sam voleo.
Recitovao život koji sam trebao da živim sa tobom.
Kako da te objasnim sebi, milo tršavo moje.
Mislio sam da si fatamorgana umornog srca,
onda kada te sretoh.
Teško je naći reči da naslikam tebe, a znao sam kako izgledaš.
I kako si se u crvenom kaputiću penjala na orah u dvorištu roditeljske kuće.
I kako si bila obučena ono veče kada si se prvi put poljubila.
I kako ćeš plesati pod tablom limenom u ulici gde su nestajala vrata i prozori.
Sreli smo se prerano za život, prekasno da odustanemo.
U pravo vreme da se zavolimo.
Tako ću sebe objasniti svetu, za tebe ne treba da znaju.
Dovoljno je što sam shvatio ja.
Ne postoji Nijedan grcki grad, nijedan barbarski, niti bilo koja nacija gde na obicaj odmaranja na sedmi dan (subotu) nije dosao.
Hebrejski istoricar Josif Flavije
Sedmi dan (subota) je proglasen praznikom ne ovog ili onog grada nego svemira.
Filon Aleksandrijski.
Filon Aleksandrijski naglasava tako vaznost tog dana.
Jasno je da je drevni sabat opstao i bio svetkovan skupa sa slavljenjem dana gospodnjeg od strane hriscana istocne crkve vise od tri stotine godina nakon smrti naseg spasitelja.
A lerned Treastise of the Sabbath.p.77
Mr. Edward Brerewood
Profesor in Gresham Colledge London
On dan gospodnji naziva iz njegove perpektive, ali ovaj istoricarrazdvaja jasno ova dva dana i potvrdjuje usporedo slavljenje.
Primitivni hriscani...
Sve je više interesantnih viđenja Beograda i Srbije očima stranaca, tako da prosto vapi da se sve stavlja na jedno mesto. Oni govore o životu u Beogradu i Srbiji, hrani, znamenitostima, ljudima, cenama i arhitekturi.
Da pogledamo.
Počećemo od ovih Turaka koji su video objavili pre tri nedelje.
Dan je otpočeo zbrda-zdola. A to baš ne volim!
Nisam imala poseban plan za danas. Smenjuju se oblaci i sunce. Sparina. U glavi lelujanje. Ni ovako ni onako.
Ne 'drži me mesto' ali nisam nervozna. Muzika mi, po občaju, prija.
Kada nesvesno biram Bluz za današnju plej listu, znam da je to ono moje 'ni ovako ni onako'. E, sada, hoće li prevagnuti Ovako, ili Onako, to ni sama ne znam do kraja dana.
Pokušavam da kontrolišem misli. Selektujem i dajem prvo na opstanak samo lepim mislima. One druge, pri prvom naletu u moju glavu, ubijam. Ne dam im da se roje!
Kasno popodne. Samo jakom voljom teram sebe da se provozam biciklom.
Spremila sam biciklo, obukla se sportski, uzela flašicu vode, telefon (mada ga izbegavam).E, da, setih se zelene...
...ali eto došlo mi da kažem
Tužno je kada jedni druge ućutkujemo.
Ljudi žele nešto da kažu.
Ponekad je to sve što mogu da urade
Istina je zivot u beskonacnoj promeni. Da bi bili u stanju da je otkrivamo moramo se i sami menjati i imati otvoren um. Um je znacajan element misterije zivota, jer predstavlja vrhunac razvoja svesti na ovoj planeti. Iz njega proizadje svako razumevanje. Zato ga treba razumeti, a ne obezvredjivati.
S obzirom da promena moze postojati samo interakcijom razlika svest, pored uma, ima i nadsvesni duhovni potencijal. Kada um stupi u konatakt s njim koristi puni svesni kapacitet. Misli postaju funkcionalne i kreativne. Pruzaju utehu i blagostanje, pronalazi se resenje i izlaz iz krize. Dozivi se moment nadahnuca i fizickog okrepljenja. Dakle, da bi covek bio prisutan/sabran u svakom sadasnjem trenutku, mora spojiti um s nadsvesnim...
NIJE SVAKI MUŠKARAC SA VELIKIM NOSOM, SIRANO DE BERŽERAK
Večeras,još samo večeras. Dopusti da snovi galopiraju slobodni. Večeras,još samo večeras. Nacrtaj osmeh na moje umorno srce. Večeras,još samo večeras. Veruj da sve bajke imaju srećan kraj. Večeras,još samo večeras Naruči od uličnog svirača onu našu. Večeras,još samo večeras. Ljubi me kao da sutra ne postoji. Sutra će biti već kasno. Sutra je novi dan. Sutra ću voleti neku drugu. Sutra ćeš voleti nekog drugog. Sutra će ova noć postati samo sećanje, koga se nekog dalekog sutra nećemo sećati.
"Halo, ti si?"
"Naravno da sam ja. Koga si očekivao? Selmu Hajek?"
"Kada možemo da se vidimo, hitno je."
"Gde gori, Zorane?"
Zoran je inače moj najstariji prijatelj, on tvrdi da nije samo...
Bila jednom jedna futuristička lokomotiva na magnetnu levitaciju, savršeno aerodinamična i tiha, koja je klizila kroz svet
na vazdušnim jastucima. Njeno ime bilo je Astra, a njene šine nisu bile obične – činile su ih nevidljive sile koje su spajale
gradove, planine i okeane. Astra je bila ponos ljudskog dostignuća, brza poput vetra i nepogrešiva u svom kretanju.
No, iako je vozila ljude s jednog kraja sveta na drugi, njeno srce je sanjalo o nečem daleko većem.
"Moji putevi su predivni, ali šta se nalazi izvan njih?" šaputala je Astra dok je prolazila kraj beskrajnih polja i osvetljenih
gradova. Njena želja bila je da jednog dana dotakne zvezde, da se podigne iznad magnetnih staza i postane prvo svemirsko
vozilo koje povezuje...
Carl Sagan: "Nauka nije samo kompatibilna sa duhovnošću, već je dubok izvor duhovnosti. Kada prepoznamo svoje mesto u neizmernosti svetlosnih godina i u prolasku vekova, kada shvatimo zamršenost, lepotu i suptilnost života, onda je taj osećaj uzvišenja, taj kombinovani osećaj ushićenja i poniznosti, sigurno duhovni. Kao i naše emocije u prisustvu velike umetnosti, muzike ili književnosti, ili primernih dela nesebične hrabrosti, kao što su ona Mohandasa Gandija ili Martina Lutera Kinga, mlađeg. Ideja da se nauka i duhovnost međusobno isključuju ne čini uslugu ni jednom."
---------
Dan Brown: “Moć ljudske misli raste eksponencijalno sa brojem umova koji dele tu misao.”
-------
Stephen Richards: “Realnost je projekcija vaših misli ili...