Dragi prijatelji i ostali dobronamernici, u ovo vreme oseke ideja, a plime toksičnih odnosa, sa velikom radošću
sam shvatila da je lični blog dragoceno i spasonosno mesto za dobre odnose... za poklanjanje životne energije,
ali i prihvatanje iste...za javno iskazivanje ljubavi i pažnje, prijateljstva i razumevanja, bez straha da ćete biti
ismejani, ili da nećete biti shvaćeni...u svakom slučaju, bićete zagrljeni prijateljskom rukom...
Dragi prijatelji, hajde da oživimo ovaj blog - šalama! Uživajte!
:vzagrljaj: :heart2::vzagrljaj::heart2::vzagrljaj::heart2::vzagrljaj::heart2::vzagrljaj::heart2::vzagrljaj::heart2::vzagrljaj:
Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb strane.
Trebalo bi da ga nadogradite ili koristite alternativni pregledač.
Trebalo bi da ga nadogradite ili koristite alternativni pregledač.
Blogovi
-
Moderatori:
- Konj_na_belom_princu
- Mika
Filteri
Prikazivanje samo:
Učitavanje...
Prolog, ili deo koji Arion nije video
Bluesy pamti taj dan vrlo maglovito. Dobro je znala sta je ceka, za razliku od drugih kokosaka koje su uvek mislile da ih vode u novi zivot na brdu okrunjenog kukuruza. Gazda nije izgledao kao los covek. Gledao je nekako sazaljivo polozivsi je na drveni panj. Gazdarica je izasla iz kuce i prisla da mu pomogne. U taj cas, cuo se lepet krila, i na zemlju tik uz njih spustio se mocni gavran. Gazdarica je ispustila vrisak, takvog nikad u zivotu nije videla i sakrila se iza muza. Bluesy je zacudjeno gledala u pticurinu, nije ni sanjala da gavrani umeju da budu tako lepi. Ona je o njima cula sve najgore. Ovaj je bio sjajne crno-indigo boje i jos sjajnijih okruglih ociju. I progovori on ljudskim glasom...
Još kao dete pokušavao sam da spoznam kako je to svemir beskonačan, kako je uopšte moguće da nešto nema kraja i šta se nalazi u tom prostranstvu. Kao i tada, još uvek me hvata jeza od pomisli koje tajne leže, ali me istovremeno fascinira ta mističnost. Kako smo tako mali, a opet tako bitni, vodeći tako čudne živote koji nose radost ali i tugu. :heart:
Postoje dani slomljenih reči i dugih ćutanja,
kao disanje
onako mlako, ne punih pluća,
Umivam bol u morima pakla,
mračni snovi u sivom jezeru,
Ućutim nekad tako
ugrizem se za usne,
kada su zagrljaji prazni,
lepi se,
bol na bol,
misao na misao,
a u mislima uvek ti
ni ne može drugačije...
I evo me...opet se osmehujem..
ti si moje sveto i ljubavno.
Volim te duboke oči koje prate moj tihi korak u noći,
Volim to zvezdano platno koje curi srebrnim sjajem,
volim to pitanje koje odzvanja u tišini
Glumiš li ljubav, ili ljubav glumi tebe?
Volim te u hiljadu i jednom snu,
ukraden i zatočen u meni.
Tako je vruce!
Noc je bila paklena.
Slomljena sam..
a opet moram da ustanem i nastavim dalje...
Niko me ne pita, mogu li!
Imam osecaj da sam sva natecena od toplote..
Moje oci...jedva otvaram kapke...
A mozda je to ipak zbog sampona
koji mi je sinoc upao u njih,
mozda je zbog toga sto sam opet
spavala samo sat-dva,
ali bice da je najpre zbog toga,
sto sam opet do pola noci plakala..
To mi je sad vec rutina...
izgleda da mi je plac postao metod uspavljivanja...
Secam se kad mi je rekao,
ne jednom, vec skoro svako jutro
cim otvorim oci,
" jesi li ti svesna koliko si lepa kad se tek probudis?"
Pitam se da li bi to mislio i sada...
Nikad nisam umela da prihvatim kompliment,
I onda bih odvalila neku glupost
ili prosto rekla
"ma...
Zelim da ispraznim um..
i da verujem ti
Da se nicega ne bojim
i nicemu ne nadam.
Zelim da stanes iza mene
i da me uhvatis
a ja cu na tvoj znak
krenuti da padam...
Opustice me glas tvoj
dok mi tiho pricas.
O svom mestu,
obliznoj sumi i jezeru
Pokazaces mi,
ono cuveno drvo kajsija
I slike decaka,
sto stoje u starom koferu.
Dozvolices mi
da upoznam pravog tebe
Da saznam sta te plasi,
cemu se nadas, sta te raduje
Odaces mi tajne,
stavicemo srca na dlan
a onda samo pustiti
da srce, srce cuje.
Tvoja gitara
donece mozda uspomene,
Stihove nekih starih,
promasenih puteva ljubavi.
Ali ti i ja mozemo da zajedno
stvorimo neke nove,
zato u tvoje nove rime
nocas i mene stavi.
Igra poverenja
nek se nas susret zove.
Opusticu se zazmuriti
i...
Sedela sam na zlatnoj ljuljasci
Vetar mi je nezno mazio kose
donosio tuznu pesmu iz daleka
i vragolasto golicao noge bose.
Pogledah tad po mom zlatnom kavezu
Sve imam sto moze da mi zatreba.
Hladnu vodu sa izvora, prelep vrt.
Samo moje Sunce i moje parce neba.
Zasto sam onda tako prokleto tuzna?
Zasto se moje suze same slivaju
u biserne perle u padu se pretvaraju
i dole po podu beskrajno kotrljaju?
Pitam se zasto sam jos uvek tu?
Cupkam, okrećem se na peti,
Baš ne volim da cekam ali i dalje,
uporno sam tu, a vreme mi se sveti...
Sveti mi se sto ga uzalud trosim
Pa svoje sekunde razvlaci u minute
Minute u sate, sate u dane, a dane...
Ne znam vise, ne cujem, kazaljke ćute...
Ne žele da mi kazu koliko je proslo
Koliko dugo te vec ovde...
THE LAST DUEL
Za sve koji nisu gledali film, a žele, nemojte čitati dalji tekst.
"The Last Duel" ime je filma iz iz 2021 godine. Radnja filma smeštena je u Francuskoj, u četrnaestom veku gde se upoznajemo sa nekoliko ključnih karaktera za samu priču. Prva dva, koja su odmah predstavljena jesu vitez "Sir Jean de Carrouges" i njegov prijatelj, štitonoša "Jacques Le Gris". Ono što je jako važno, ali i veoma interesantno jeste način na koji je ispričana sama priča, koja je inače istorijski tačan događaj potkrepljen spisima istoričara. Priča je ispričana u tri poglavlja, iz različitih perspektiva, odnosno, iz perspektive svakog karaktera u filmu.
Film počinje bitkom u kojoj vitez Jean de Carrouges nesmotreno inicira borbu i pada u...
Берћајев: "Личност је бол и многи пристају да у себи изгубе личност, пошто не могу да поднесу тај бол. Личност је напор који није одређен природним средствима. Борба за личност је херојска борба. ХЕРОЈСКИ ПОДВИГ ЈЕ ПРВЕНСТВЕНО ЛИЧНИ ПОДВИГ. Личност је повезана са слободом, без слободе нема личности. Реализација личности јесте постизање УНУТАРЊЕ СЛОБОДЕ када се човек више НЕ ОДРЕЂУЈЕ СПОЉА."
- Bol je samo jedno od osećanja koje se javlja tokom razvoja ličnosti. Zato se ne može reći da je ličnost bol. Ličnost, pored bola, oseća i radost, nadu, etuzijazam, ljubav itd., tj. čitav spektar osećanja koja se stvaraju u interakciji s okolinom. To joj i omogućava da spoznaje vlastitu kompleksnost.
Ličnost je neslobodna ako nema autentičnost...
Magarac reče tigru:
- "Trava je plava".
Tigar je odgovorio:
- "Ne, trava je zelena."
Rasprava se zahuktala, a njih dvojica su odlučili da je predaju na arbitražu, i zbog toga su otišli pred lava, kralja džungle.
Već pre nego što je stigao do šumske čistine, gde je lav sedeo na svom prestolu, magarac je počeo da viče:
– „Njegovo visočanstvo, da li je istina da je trava plava?“.
Lav je odgovorio:
- "Istina, trava je plava."
Magarac požuri i nastavi:
– „Tigar se ne slaže sa mnom i protivreči mi i nervira me, molim vas kaznite ga.
Kralj je tada izjavio:
- "Tigar će biti kažnjen sa 5 godina ćutanja."
Magarac veselo skoči i pođe svojim putem, zadovoljan i ponavljajući:
- "Trava je plava"...
Tigar je prihvatio kaznu, ali je...
Policajac početnik zaustavio motorciklistu zbog prebrze vožnje:
• Policajac: Mogu li da vidim vašu vozačku dozvolu?
• Bajker: Nemam. Oduzeta mi je kada sam dobio 5. kaznu za vožnju u pijanom stanju.
• Policajac: Mogu li da vidim registraciju za ovo vozilo?
• Bajker: To nije moj motor. Ukrao sam ga.
• Policajac: Motocikl je ukraden?
• Bajker: Tako je. Ali kad bolje razmislim, mislim da sam video vlasničku karticu u torbi sa alatom kada sam stavljao pištolj tamo.
Policajac: Ima li pištolja u torbi za alat?
• Bajker: Da gospodine. Tamo sam ga stavio nakon što sam upucao i ubio tipa koji poseduje ovaj bicikl i strpao njegovu drogu u bisage.
• Policajac: Ima i droge u bisagama?!?!?
• Bajker: Da, gospodine.
Čuvši ovo, novajlija je...
Iznenada bez najave
ili bilo kakvog plana,
Odjednom, niotkuda,
kao grom iz vedrog neba
Osetih topao dah u kosi
i prste da klize po vratu
Prelep, muski glas, tiho uz uvo...
"Ja znam sta ti treba"
"Neverovatno" pomislih,
"kako se samo usudjuje?"
Ali on nastavi sigurnim glasom,
samo jos tise
"Zaplesi samnom,
Radi sta zelis, ja sam nocas tvoj "
"Poklonicu ti bas ono sto ti treba
i jos malo vise"
Vestim i brzim pokretom ruke,
lako me zavrteo.
Okrenuo me, uzeo oko struka
i u njegov svet poveo!
Omamljena i opijena,
njegovim glasom i mirisom;
nisam znala kojim putem
ni kako me tu doveo!
Mala koliba, uz jezero
na obodu zavejane sume.
Plesale su po zidovima
senke vatre iz kamina!
Mekani beli tepih
i mali jastuci razbacani svuda...
Oštar severni vetar je prolazio kroz njihova tela
dok su stajali kraj starog kamenog zida-
Gore na visoravni ...miris vresa , onog koji umire ,
posustao pod dolaskom hladnijih dana i noći.
Pripijeni , u gotovo grčevitom zagrljaju , vetar nisu osećali,
mada se uvlačio u svaku poru smrznute kože i ledio same kosti
....njihove ne..
To su bili oni trenuci kada osećaš samo voljeno biće kraj sebe.
to kolanje krvi , dah na vratu i u kosi,toplinu dragog tela .
I kada ništa drugo nije bitno ,ni primetno.
Proletela je sova , uz huk ,iznad njihovih glava,
tražeći zaklon ili plen.
On je lagano odgurnuo od sebe.
Oči su mu bile čudno tamne i divlje ,
u njima su zvezde bile ugašene odavno .
"Moraš da ideš " njegov glas je bio oštar bodež u njenom...
Da li je pas zaista čovekov najbolji prijatelj?
Po meni ,jeste .
Psi su uvek tu .Vole te , nikada ti ne okreću leđa.
Osete tvoju radost ,ali i tugu ,znaju kada si zabrinut i kada te nešto boli .
Deluju sedativno .
Sam dodir .Prsti u njihovoj dlaci...
To tako deluje opuštajuće.
O vlažnim njuškicama da ne govorim.
Toliko toga smo prošli zajedno .Voleli se , mazili , svađali ..
Lečili se , gurali dalje ..Kroz život.
Da...
Mnogo ih volim.
Ovaj blog posvećujem psima koji su sastavni deo mog života.
Bleki
Stigao je kod mene jednog proleća.Toliko malen , da se nije video u pokošenoj travi .
On je vođa čopora.Iako malen, vrlo je samouveren i ponosan.
Voli da se izdvaja i ima neki svoj svet .
Ne voli mnogo da se druži sa ostalom grupicom.
I...
Spavala sam prekrivena slojevima prašine, koja je u plesu sa vlagom postala gusta i teška.
Ovijena bršljanom koji je iz svake pore nicao, lica bez izraza,
kao mermerni lik statue na nekom groblju, imala sam dah.
Disala sam memlu i hranila se smrvljenim opekama svojih zidina, u tišini.
Svaki sloj prašine i mahovine bio je jedna godina, svaka čestica bila je jedna minuta.
Senka, ostatak prošlosti, šta li sam bila uopšte?
Tiho su došli da me vode.
Odneli su me u podzemnu odaju moga jadnog uma,
govoreći da su dobri i da žele da pomognu.
Čeprkali su svojim prljavim prstima po mojim mislima, kopali uporno po najtanjim sećanjima.
Kamenih lica koja su se kezila, skidali su mi skorele slojeve. I svaki je bio kao stena,
težak i tvrd...
Cini mi se
neko me doziva iz mraka
Imala sam osecaj
kao da me neko tamo ceka,
u tami na kraju staze,
mozda je to samo varka
Ali ipak kao da se nazire
neka cudna senka...
To su te tamne staze
kojima se redje ide
I nije da me zivot nije
cesto vukao po njima
Ali moje oci su zmurile
da tamu ne vide
A dusa se trudila
da se bori i iz mraka otima.
Prvi put
dobrovoljno sam krocila u tamu
pre no sto se oci navikose
neko ruku pruzi
Osetila sam
da me nece ostaviti samu
Iako nisam znala
ko me to za ruku drzi
Ugledah tada belo lice
u ramu te slike crne
Preko lica pali pramenovi
tamne duge kose..
Ispod nje zasijase
krupne oci plasljive srne
Zavijori crna haljina
a ispod bele noge bose
"Ko si ti,
da li si me mozda ti ovamo pozvala?"
"I...
Razlilo se probuđeno sunce
Po rasparčanim telima bulki.
Crveno ,krvavo žito kao more
U beskraj se prosulo ,
Zlatnim valovima nošeno.
Slomljene stabljike ječma
Rane svoje broje i ruše se.
Ne diše ništa više.
Tišina je zdrobila ptice.
Samo napuklo nebo
Svojim sitnim, plavim kapima
Spušta prekrivač od odsjaja ,
Pokriva trupla po poljima
I govori tiho -
Spavajte..
Samo spavajte ..
Ne morate znati da se probuditi
Nećete nikada više...
Čvrsto se držite snova, jer ako snovi umru,
život postaje ptica slomljenih krila koja ne može da poleti.
– Langston Hjuz
Atelje obojen prošlošću , zaražen vremenom...polupanog stakla sa oknima
po kojima je bršljan klizio kao vijugava zelena stazica ...a dole , nanešeno letnjim vetrovima ležalo je lišće ..
.Sunčevi zraci kroz krhotine ulaze , stidljivo bacaju svoje zlatne prahove po mojoj kosi ,
po suvom lišću i igraju na platnu koje čeka da bude završeno...
Stojim pred platnom , umazana bojama i četkicom stvaram neku svoju priču..
pomalo setnu i svakako mračnu , ali kako bi moja priča i mogla da bude drugačija?
Zaneta , opijena vazduhom koji se u mene uvlači , zaboravljam ko sam i gde sam i šta radim...
Ali dah na vratu me...
Slučajno zalutala sam u taj svet.
Svet koji je drugačiji i topliji od mojeg.
Pomalo zbunjena i zatečena,
Pitala sam se da li u tom svetu ima još mesta.
Mesta za mene.
Za moju tamu .
Za moje ludilo.
Slučajno je bilo.
Neplanirano,.
Utkalo se u moju srž,
Obuzelo me
I ja...
Pomalo zbunjena i nenaviknuta -
Na tren zastala u međuprostoru -
Zapitala sam sebe -
Šta dalje?
Nečiji prsti ,
Nečije reči ,
I lik,i plavo,
Plavo , plavo ....
I obraz uz moj
I to što peče,
To što se sanja
I ne nestaje....
Da li je dovoljno
Za ono što tražim
U svojim mrakom prelivenim stazama ?
Napustiti sebe ,
Srušiti zidine ,
Ostati nag kao kamen u rosi -
Da li smem i da li mogu
I da li dovoljno verujem?
A slučajno je bilo...
Slučajno sam zalutala u taj svet -...
Misliš li da možeš?
Mogu da mislim....
I vučeš teške lance.
Alke uhranjene, napojene nadama.
Okovan u svoje bedno
Misliš da možeš.
Duboki urezani tragovi
U prašini, za tobom vijugaju-
Niču iz njih neki novi ljudi,
Ljudi bez lica i imena.
Oreš noktima.
Zemlja ti jalova vrišti pod njima
I grebeš, grebeš...
Lepljiva krv meseca
Niz lice ti se sliva.
Kikot zveckanja.
Kiša dobuje po tvom temenu
I čuješ -
Vetar već paniči nad krstovima...
Za nekoga - mora.
Za tebe - odluka.
Na ramenu ti sede senke,
Teške od mraka i kiše.
Skrivaju tvoje tkivo
Od mesečine.
Da te ne vide,
Da te ne spreče,
Da te ne popljuju
I potope te.
Daljine su ono što te čeka.
Ti krici-
Njihov je zov.
Usplahirene su i nestrpljive.
Žele te.
Spremaju gnezdo od kostiju...
“Ponekad se i dobar čovek umori od svoje dobrote. Jer dok je svima bio dobar sebi je bio najgori.”
- Pojam dobrote je u potpunosti izgubio pravo značenje. Poistovećen je glupošću, kukavičlukom, samoobezvredjivanjem ili bolesnim podcenjivanjem vlastite ličnosti. To je daleko od istine. Dobrota stvara harmoniju tako što se zalaže za ravnopravan odnos izmedju ljudi.
Dobar čovek poštuje i sebe i druge. Ima zdrav ego i ličnost. Mudar je, hrabar, pravedan i pošten. Izjednačava vlastite potrebe s potrebama drugih. Razmatra ih da bi dobio pravilnu procenu njihovog prioriteta. Zato i zna kada nešto treba da učini za druge, a kad za sebe. Ne iskorišćava nikoga, ali ne dozvoljava ni da ga koriste.
-----------------
Eckhart Tolle: "Vreme...
Želja mi je da neko svoje sajber putovanje koje datira od 2003 godine objedinim na jednom mestu
Krenulo je slučajno na jednom forumu " Aladim" gde su se izrodila lepa prijateljstva , pa i ljubavi
I tako krenuh i bih zarobljen u tom sajber svetu
Kako je forum ukinut tražio sam mesto gde će se sve te čudnovate stvari u meni sačuvati i neće biti uništene .
Bez obzira kako ko glede na ovaj virtuelni svet , ipak su to delovi osećanja , sećanja i duše utkani u sve postavke na forumu.
Tu sam na Krstarici od 2013 godine, toplo i lepo prihvaćen i ostah tu do dana današnjeg.
Uvek sam pisao i postavljao stvari srcem i trenutnim raspoloženjem. Ne umem...
Nojeva barka
Kao deca, mnogi od nas su culi pricu o opstem svetskom Potopu u Nojeve dane, kada su sve kopnene zivotinje usle u barku, dve po dve. Samo Noje i njegova zena, njihova tri sina Sim, Ham i Jafet, i njihove zene bili su spaseni. Vecina ljudi ne misli da se ova prica stvarno dogodila. Da li se mogla dogoditi ? Da li je to istorija ili je Biblija, kao i mnoge druge knjige, prepuna prica kao sto su Grimove ili Ezopove? Da li je istina stvaranje ili evolucija, katastrofizam ili uniformizam?
Čekam da me zasniš
U najzabačenijem uglu
Svojih iščekivanja.
Da mi skineš mahovinu sa usana,
Da mi zadeneš vlat pšenice u kosu-
Znam,
Snovi dolaze na prstima.
Oštrice stvarnosti
Prste su sasekli.
Leže kraj mene
Sa krvavim komadima moga srca.
Vrište bez glasa.
I svaka krhotina
U tabane urezana
Slatko boli
I svaki ubod u golo meso
Pesma je koja na plavo miriše.
Užareni leptiri
Još uvek ječe na mom ramenu
Gde je tvoja ruka nekada spavala.
Beleg nezaborava na usnama,
Rezovi od tvojih prstiju
I kamen,
Na koji smo oboje nabasali,
Pali u travu
I popili jedno drugo.
Znaš,
Besno su sasekli one topole kraj puta,
Blatnjavim čizmama pšenicu izgazili,
Ostavili pustoš.
Tišinu.
Ranjene panjeve i prašinu.
I život , kažu , teče dalje....
Kao...
Kada sam zaplakao rekla si i sta ja sad da radim, kada sam hteo da ti cujem glas jos malo rekla si ajde ajde, kada sam visio na plafonu okacen o crevo od tusa nije te bilo, zabrinula si se da nisi trudna mozda pa ti je laknulo kad si dobila jer mozes cista dalje bez traga mene u sebi... I rekla si pre bi se ubila nego bila opet s tobom... A onda zatim dobar si ti covek... Da me utesis... Zalis me I prezires... I besmislenim znacenjem koje si mi dala za koje se nadam da ces da obrises... Zauvek... A kada ga nestane obrisimo I ove pisane strane... Nikada nas nije ni bilo siguran sam u to... Drhtaje prebaci za nekog drugog... Jer ne znam vise ko si... I koga sam dodirnuo one noci...