Tema se odnosi na sva naša očekivanja, nadu, nešto u šta smo verovali.
Zadržaću se na emocijama , koje nosimo u sebi , bez obzira kakav utisak želimo da ostavimo na druge.Takođe i na razočarenja koja su neminovna.
Koliko duševna bol može da utiče na naše ponašanje , koliko na misli , osećanja.
Da li uspevate da zadržite ljubav u sebi ili je pustite da se raspe , smatrajući da je ionako sve besmisleno.
Slobodno se izrazite pesmom, citatom ili slobodnim izborom reči.
Hvala na odgovorima.
Temu sam otvorila na romantici, činilo mi se kao najbezbednije i najiskrenije mesto.
Ako nije prikladno , premestite je.
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
као у некаквој правој...старој Немачкој ..
из Немачке руралне Бајци
Једном земљом су ходили Непоменке Непоменци Уснашице Качкеташи
тражили су које и који су им непријатељи
и од којих треба само своју децу бранити одвојити и одхранити
да ли је нешто било у води или храни ...или су сви просто
Непоменке Непоменци Уснашице и Качкеташи
рођени такве/и
баш ништа их није могло ни убедити нити им се доказати
да су земљу баш оне/и
само оне/и
не неке/ки други
продали .. као прћију ...безсрдно
да ли су биле/и зли ..дали су биле/ли заувек деца
незнајући да су саме/и себи непријатењи и злотвори
са напола телепатије без емпатије
ко ће вам рећи ...ко то данас да зна
за њима само је прича остала
ни једнога земнога трага
умишљени и умислили да баш јесу...
„Svet je moja predstava”, to je, slično Euklidovim aksiomima, stavka koju svaki čovek mora prihvatiti kao istinitu, čim ju je jednom razumeo, mada to nije od onih stavki koju svaki čovek razume čim je čuje.
citat: Šopenhauer
Неки то не разумеју када чују, а неки никада. Али као што рекох, они који могу доћи до непосредног увида у непостојање објективне егзистенције изван свести, тиме су дошли до нечега што фундаментално мења њихов дотадашњи поглед на свет а у исто време је аподиктична истина, дакле апсолутна истина која се не може оспорити. Замислите колико је такво знање моћније и колико се разликује од догми религија и хипотеза наука.
Зато да покушам да на њега још једном укажем, не да бих расправљао глувим телефонима, већ да бих...
"O, zagrli me sad, jako, najbolje što znaš
i nemoj crnoj ptici da me daš.
O ne, ne brini, proći će za tren,
ja sam samo malo lud i zaljubljen.
U mojim venama davni sever samuje
i ja ponekad ne znam šta mu je,
što luduje, od sreće tugu tka
moja prosta duša slovenska.
Uplaši me sjaj milion sveća kad se nebom popali.
Gde je tome kraj"?
...............................................................................
"Za kog su tako dubok zdenac kopali?
Zašto se sve to dešava, dal' covek ista rešava
il' smo samo tu zbog ravnoteže među zvezdama?"...
Dj Balašević
(Pjesma o iskonu)
Rig Veda, X, 129
Ni bitka ni nebitka nije bilo tada,
ni zračnog prostora niti nebesa nad njim.
Što je prolazilo čas tamo čas amo?
U čijem okrilju i gdje...
Vino se pravi od grožđa.
Roštilj od mesa, (valjda).
Od čega se, onda, pravi ljubav?
Od bezobraznog pogleda i leptirića u stomaku?
Ma jok, to je strast i traje samo onoliko dok plamen gori.
Od meseca, sveća i šetnji po kiši?
Ccc...dobar materijal za pesnike i tekstopisce i traje taman onoliko koliko život vilinog konjica.
Sigurnost doma, puno novca all inclusiv i dojava o tiketu životnom koji sigurno dobija?
Ne, dosada koja na kraju sigurno ubija.
Deca, kuce i mace i ribica zlatna?
Samo pokvaren punjač koji te izda baš onda kada se najmanje nadaš.
Od čega onda?
Prvo ljubav se ne pravi ona je tu.
Od početka vremena, pamti rađanje sveta i njegov je sastavni deo.
Kao vazduh, zemlja, vatra i voda.
Peti ili prvi element postanja.
Magija...
Ovo je potpuno nova tema. Sa pitanjima. Ne trazim odgovore, samo skupljam pitanja. Ako bas morate da odgovorite, odgovorite.
Sva zla ovog sveta su uzrokovali vernici. Ko su vernici?
Svi ljudi na svetu, koji su prripadnici određenih ideologija, politika, religija i nacija su vernici. Zato jer ne rasolažu nikakvim dokazima da si to što veruju da jesu. Jedini dokaz koji imaju o tome kp si i šta su, jeste to da su samo ljudi i ništa drugo i to je jedina istina o njihovom postojanjau. Dakle, sve drugo u šta veruju da jesu, je laž.
A laž je sama po sebi zlo, pa je i svaka vera zlo. Da je to tačno, postoje debeli i neoborivi dokazi za to. Naime, niko ne može negirati da su sve svetske ratove, kojo su za svoju posledicu imali masovna ubijanja ljudi, rušenje njihovih ekonomija i njihovu patnjuu i bedu, uzrokovali upravo vernici, tj. pripadnici različitih...
Sve je više interesantnih viđenja Beograda i Srbije očima stranaca, tako da prosto vapi da se sve stavlja na jedno mesto. Oni govore o životu u Beogradu i Srbiji, hrani, znamenitostima, ljudima, cenama i arhitekturi.
Da pogledamo.
Počećemo od ovih Turaka koji su video objavili pre tri nedelje.
Imanuel Kant: "Potrebna je intelektualna smelost da se otkrije istina."
---------------
Epiktet: "Ono što uznemirava ljude nisu same stvari, već njihovi sudovi o stvarima. Dakle, kada smo osujećeni ili uznemireni ili očajni, nikada nemojmo da krivimo nekoga drugog, već sebe, odnosno svoje sopstvene sudove."
- Slažem se da smo jedino mi odgovorni za naše odluke, ponašanje, aktivnosti i da se niko ne može kriviti za njih. Medjutim, postoje i traumatična dešavanja, tragedije, katastrofe, nasilje, okrutnost, zločini, gubitak voljenih bića itd. koja nanesu psihičke ozlede.
Ničiji razvoj nije savršen i kompletiran. Postižemo ga ceo život kroz različita iskustva. Telo prvo reaguje i stvara pometnju u umu. Zato je normalno da se u takvim...
Што си у каву ставила...
Губим контролу....
Нисам те видео
Била си ми неприметна
Далеко од свега
А опет...ту
Који килограм...елегантан
Дебели оквири наочала...
Све што треба да одагнаш сумњу...
Сасвим случајан трен
Онако како само живот уме
Стицајем околности сам ти се нашао...
Знам да нисмо хтели...
Још памтим другарски загрљај
Безазлен
Тада
Први пут сам те осетио као девојку...
Жену...
Појма нисам имао каквом енергијом зрачиш
Мисли се роје...
Зар Милена?
Најбоља ученица...
Тиха,мирна...
Пробудила си нека осећања
која нисам ни знао да поседујем...
Немогуће
Ја?
Увек међу лошима
Непоправљиви...
Живот јесте чудо
U pustinji, gde dan počinje bez obećanja, a vetar nosi više peska nego reči, Beduin pali vatru.
Ne da bi se ugrejao - sunce već to čini bez milosti - nego da bi skuvao čaj. Jer čaj je ono što
ostaje kad sve drugo nestane.
Njegov sin, bosonog i radoznao, donosi vodu iz bunara udaljenog sat hoda. Voda je topla, ali
to nikome ne smeta. U čajnik ide crni čaj, šaka nane i šećer - mnogo šećera. Jer dan je gorak,
a život još više, pa se slatkoća dodaje unapred, kao protivteža.
Dok čaj ključa, Beduin ne govori. Gleda horizont, kao da tamo traži odgovor koji već zna.
Njegova žena, u senci šatora od kozje dlake, mesi hleb. Deca se smeju, iako nemaju igračke.
Imaju pesak. Imaju jedno drugo.
Kad čaj bude gotov, sipa se u male čaše.
Prva runda je...
Neki dan me je miris pokošene trave i jato ptica pred sumrak vratio direktno u bakinu kuću.
U onu sobu sa ćilimima, stolicama koje škripe i ikonama koje gledaju pravo u srce.
Baka je znala da me pogleda, i da zna sve. Nije pitala. Samo bi rekla:
„Vidiš ti kako ti lice izgleda kad si ovde.“
A ja tad nisam znala da ću se baš tog lica najviše sećati.Da će mi to lice najviše nedostajati.
Volela bih da je tu.Da mogu da se spakujem i odem.Da je jos jednom vidim kako me ceka dok prilazim do kuće.Da osetim njene ruke kako me grle i kažu mi:"Gde si sine"?
Nedostaje mi njen glas koji šušti, ruke koje mirišu na sapun i drvo. Nedostaje mi da sedim na stepeniku i gledam kako sunce pada preko njenih ruku dok čisti pasulj.
Nedostaje mi što sam tamo...
Trazim pomilovanje....
...za moju nemirnu dusu
...za jedno srce koje nije umelo da kuca
...za par poljubaca koje nisam sacekao.
Trazim pomilovanje....
...za sve nedosanjane snove
...za sva mastanja koja nestase
...za sve zelje koje izbledese.
Trazim pomilovanje...
...za jedno daleko prolece
...za vreme koje više ne postoji
...za sve lazi izgovorene.
Trazim pomilovanje,svestan da ga neću dobiti.
Trazim pomilovanje a nikada ga necu dati
Dan je otpočeo zbrda-zdola. A to baš ne volim!
Nisam imala poseban plan za danas. Smenjuju se oblaci i sunce. Sparina. U glavi lelujanje. Ni ovako ni onako.
Ne 'drži me mesto' ali nisam nervozna. Muzika mi, po občaju, prija.
Kada nesvesno biram Bluz za današnju plej listu, znam da je to ono moje 'ni ovako ni onako'. E, sada, hoće li prevagnuti Ovako, ili Onako, to ni sama ne znam do kraja dana.
Pokušavam da kontrolišem misli. Selektujem i dajem prvo na opstanak samo lepim mislima. One druge, pri prvom naletu u moju glavu, ubijam. Ne dam im da se roje!
Kasno popodne. Samo jakom voljom teram sebe da se provozam biciklom.
Spremila sam biciklo, obukla se sportski, uzela flašicu vode, telefon (mada ga izbegavam).E, da, setih se zelene...
Vesti su saopštile
Čovek 44 godine iz Beograda
Dobio život
Komšije su primetile da je oživeo i prijavile slučaj policiji, novinarima i rodbini oživelog
Strah i neverica su obuzele sve stanare zgrade u kojoj čovek ima adresu
Rodbina u šoku, pokušava da pomogne oživelom da se vrati u normalno stanje, ali bez uspeha
Na teren je izašla i ekipa hitne pomoći i shvatila da tu nema pomoći
Čovek je oživeo
Dragi prijatelji i ostali dobronamernici, u ovo vreme oseke ideja, a plime toksičnih odnosa, sa velikom radošću
sam shvatila da je lični blog dragoceno i spasonosno mesto za dobre odnose... za poklanjanje životne energije,
ali i prihvatanje iste...za javno iskazivanje ljubavi i pažnje, prijateljstva i razumevanja, bez straha da ćete biti
ismejani, ili da nećete biti shvaćeni...u svakom slučaju, bićete zagrljeni prijateljskom rukom...
Dragi prijatelji, hajde da oživimo ovaj blog - šalama! Uživajte!
:vzagrljaj: :heart2::vzagrljaj::heart2::vzagrljaj::heart2::vzagrljaj::heart2::vzagrljaj::heart2::vzagrljaj::heart2::vzagrljaj:
POŠTA JE KRIVA ZA SVE
Jeste, kriva je i poštarina visoka.
I kafa stidljivo predložena.
Šampion glupih ufura, neizmerno simpatičan.
I srce koje kuca sinkopom, nade i strepnje.
Da, pošta je kriva za sve.
Za Nemanju koji se tako ne zove i voli da prisluškuju naše tirade o vinu.
I za kafanu koja je izgubila sjaj jer konobar nije imao sluha za poznavaoce koji nisu somalijeri i ne veruju da lignje rađaju u Moravi. Ni jednoj od njih tri.
Svakako je pošta kriva,
za Rupu koja nije rupa a jeste naš dvorac u kome si ti Kraljica a ja Vitez-Čuvar. Tamo negde gde cveta mak od koga si umela da praviš crvene balerine.
I za Tiganjicu je kriva, gde se jedu, najukusnije strinine štrudle i gde se prepoznaš pogledom sa konobarom i zaverenički ogovaraš...
Hej...jesi li još uvek tu?
Došla sam da proverim,
da li još uvek mogu,
tebi da se poverim?
Treba mi da znam,
da li još postojiš?
Dovoljno jaka, da se
s mojim bolima izboriš?
Ne pitaj gde sam bila!
Ne znam za sebe.
Ali ni jednog trena
nisam zaboravila tebe.
Želim da ti kažem
jedno veliko izvini,
Što sam te ostavila
u ovoj mukloj tišini.
Napustiću te opet!
Ti znaš to, a i ja znam!
Iako tamo gde idem
uopšte i ne pripadam.
I nisam ovde da se žalim,
Niti da svoj čemer slivam,
Želim samo da znaš...
bez tebe ja ne bivam.
Oprosti što sam nema,
što sam stih zaključala,
Oprosti mi što sam pala,
što ustati nisam znala.
Reci mi jedno samo?
Da li sam još uvek živa
Da li je duša umrla
Ili se negde skriva?
Došla sam da pitam,
Umem li jos da...
Nađeno među travom, zalepljeno za prašinu jednog daha
(dok je sviralo: "Mariage d'Amour – Jacob’s Piano")
Ležim na zemlji,
lice mi pluta u plavom.
Ne tražim ništa.
Samo želim da se setim kako dišem.
Oblaci prolaze kao stari rođaci
- jedni me podsete, drugi zabole.
Muzika u slušalicama ne svira.
Ona - pamti.
I onda zatvorim oči.
I vidim. Sve.
Ne kao film.
Više kao staklo puno otisaka.
Ruke koje više ne drže,
glas koji je rekao:
„vrati se“
kad je već bilo kasno.
Kad otvorim oči,
ima nešto između mene i sveta.
Nisam sigurna šta.
Možda ja.
Možda život.
🍁🌸🍀
imam dlan,
ali nisam ga pružila
ne zbog stida -
već zato što više ne znam kome
u tvom tanjiru svetluca srebro
u mom dlanu -
toplina ničijeg pogleda
ne znam da brojim
(i bolje tako)
ali znam kad ostaneš bez ijednog „biće“
kad se „možda“ stvrdne kao kamen
i više ne umeš da ga zaobiđeš
ako mi pružiš hleb,
neću da ga pojedem
ne zbog ponosa,
nego zato što srce prvo mora da ga oseti
da zna da postoji dom
a ako ga ne pružiš -
ništa
neću da pitam
ni da gledam
imam oči koje su videle
više nego što svet priznaje
i sad samo pamte,
kao prazan zid
što još čuva senku slike
koja je tu nekad bila
(pisano negde između
jedne suze i komadića tišine)
Postoje te noći... kad sve utihne.
Kad spava i kuća i svet, a samo ti ne možeš.
Ležiš u mraku, okrećeš se, pokušavaš da ućutkaš misli, ali one su baš tada najglasnije.
To su one noći kad te sustignu pitanja na koja preko dana nemaš vremena da odgovoriš.
Jesi li srećna? Da li si pogrešila? Da li ti je neko nedostajao, a nisi to smela da priznaš?
I da li si danas nekome značila – zaista, duboko, značila?
U tim noćima se setim rečenica koje sam prećutala. Zagrljaja koje sam zadržala.
Pomislim na sve što sam želela da budem, i sve što sam postala usput – možda čak i nehotice.
Poželim da nazovem nekoga. Da napišem pismo sebi od pre deset godina. Da zaspim u miru, ali ne mogu.
Zato ćutim.
Zato dišem duboko i brojim sve ono što nisam stigla...
Podiže se zavesa večeri...
Pucketaju reči kao vatra u Radovanjskom lugu,
Stari sto u kuhinji u kojoj prošlost nije prestala da diše,
a za stolom sede - Đorđe Kadijević i Vožd Karađorđe,
licem u lice, kroz vekove, kroz tišinu i sene...
Sveća između njih.
S vremena na vreme - ćutanje jače od pitanja.
KADlJEVIĆ, lagano, kao da razgovara sa ikonom, ne čovekom:
"Vožde... snimao sam tvoju smrt kao da ti je život ćutao sve vreme.
Jesam li uspeo da ti vratim lice koje su ti vekovi skinuli?”
KARAĐORĐE mu odgovara tiho:
"Nisi morao da mi vraćaš lice. Trebalo je da pogledaš ruke.
U njima su bila i oružja... i hleb... i krv...i vera.
Jesi li to uhvatio?”
KADIJEVIĆ skida naočare i govori:
"Uhvatiti ruke... to je teže nego istoriju.
Narod od...
Zastanem ponekad dok držim šolju kafe u ruci, dok gledam dete kako se smeje bez razloga, i pomislim – da li je ovo sreća?
Nije ni uzbudljivo, ni glamurozno. Ali je moje. I to me nekako ispuni tišinom koja prija.
A opet, toliko puta sam i sama sebi rekla – “kad budem imala još ovo... kad budem završila ono... kad se sve malo sredi – tad ću biti srećna.”
I onda prođe mesec, godina, život.
Čekamo idealne uslove, a možda ih nema.
Možda je sreća zapravo tiho prisutna – dok je ne ugušimo sopstvenim očekivanjima.
Nekad sam mislila da ću biti srećna kad završim fakultet. Onda kad nađem posao. Pa kad kupimo stan. Pa kad dobijem dete. Pa kad napokon prespavam noć. I sad kad sve to imam – ne mogu da kažem da nisam srećna, ali se osećaj te...
Ponekad se sreća ne najavi,
ne zatraži dozvolu da dođe,
samo se ušunja i
to na četiri šape...
I legne na tepih dana...
I tačno znaš da je stigao trenutak
koji je ostao da diše.
Ovo je priča o tom trenutku.
O Dušici.
I o meni.
U mojoj kući sada stanuje još jedan repić.
Malecki dokaz da je nežnost ponekad razigrana, da se najdublji mir pojavljuje na
četiri šape sa jezičkom koji ne traži dozvolu da ostane
Sa imenom Dušica koje ne zna za granice...
Imenom koje šušti kao zvižduk na usnama koji zapinje o sopstvenu sreću...
Došao je tiho sa pogledom koji još ne zna sve, ali već sve razume...
Sa šapama koje traže ravnotežu, ali već znaju da je centar sveta u mom naručju...
Moj dom sada odzvanja njegovim prisustvom koji nosićem otvara...
SESTRA SANDRICA, NAJVERNIJA I NAJODANIJA SLUŠKINJA BOŽIJA
Kada te oko privuče nekom preslatko-izazovnom reljefu ženskom, nešto ti razum opseni kada počneš da udvaraš se, mediš i tepaš toj, do tada nepoznatoj, ženi prorade nagoni i u tebi se stvori iluzija nekakve ljubavi koja traje sve dok se ne okreneš i(li) zatvoriš okice čarnije i posle, tako uvek bude , od prelepog obličja te, za oko neodoljive, žene ostanu samo titrave uspomene, nekakve scene ledene i blede sene, ali kada nečiju nebesku dušicu dodirneš oblutkom svoje vrludave duše tada ti sva čula zapevuše najmilozvučniju ariju, osetiš da se baškariš u ovozemaljskom Raju i te, med-medene, miline se nikada ne raspršavaju, ne nestaju, zaboravljaju – večito traju, telo golicavo...
Њено величанство Марија Магдалена, витинијска принцеза, неодољива лепотица, злобници кажу жена са безброј лица, Исусова најомиљенија ученица и највернија животна сапутница, увек ће остати, за развратне педере, који су упоганили Цркву Христову, прешусница, прељубница, грешница и сваколика људска негација, а за уметнике, од Бога надахнуте људе, најслађа инспирација, медитација и за мисли најузвишенија сваколика сладација.
-------------------------------------------------------
У Лувру се налази импресивна статуа Марије Магдалене коју је урадио Грегор Ерхарт (1465–1540). Скулптура голе жене са црвеном таласастом косом која пада, попут најлепшег водопада низ леђа до колена, преко груди напред и покрива јој гениталије. Постоји нешто крхко...
Pred smrt cu se ozderavati I opijati misliti o tome da si ti vec mrtva
I da nista to ni nema veze ni da cemo ikad moci o tome da pricamo a taj presamrtni osecaj je odlican ne znam dal si ga ti isto dozivela sve to sto pojedem I popijem raspasce se kao I mi sto smo Ali eto jedem I pijem I automatski zadovoljabam instinkte voda hrana pivo pivo hrana voda tako je bilo I u detinstvu samo bez piva ali ja to nisam znao tad da ce taj unos dovesti do mog rasta a kasnije I raspada...ko su Ovi ljudi sad ne znam Ali isto se raspadaju od poroka I materije...jer su od materije I sazdani cula mozda varaju Ali imam vene na nogama trule zube I ko zna kakve krvne sudove ...prijatelj je izgubio nogu Ali zadrzao glavu...kakav je to redosled pozeljan noga...
Na nekom trgu, u nekom nevažnom mestu digitalne stvarnosti,
susreću se dve senke... zastaju, kao da se poznaju...
Da li je baš tako?
Na trgu koji nikada nije imao nameru da bude važan,
dve senke stoje jedna naspram drugoj...
Jedna - govori stisnutih pesnica...
Druga - već zna šta će čuti...
"Tvoj pogled je bio...neprimereno slobodan!“
- uzviknu senka vitlajući pesnicom...
"Imamo propise o načinu posmatranja svetlosti.
Tvoj ugao...odstupa!“
Tišina caruje...
Zanemeo je vetar,
ptice,
sam život...
"Zabeleženo je i da si prošla pored biste bez naklona!
Kako sme to da bude!
To se beleži! To...proizvodi posledice.“
Druga senka ne mrda.
Liči kao da se zrak svetla priklonio njenom ramenu.
"Takođe, primetili smo da ne postavljaš...
Aristotel: "Svrha znanja je akcija."
- Neprimenjeno znaje je beskorisno. Svrha znanja je svesnije delovanje koje stvara pozitivne promene, bolje uslove života i humanije društvo.
----
Volter: "Poslednji stepen izopačenosti je korišćenje zakona za nepravdu."
- To je pretposlednji. Poslednji je stvaranje zakona koji to omogućavaju. Kada su zakoni pravedni ne mogu se koristiti za nepravdu.
----------
Marvin Minsky: "Svaka pametna osoba želi da je isprave, a ne da joj se dive."
----------
Isaac Asimov: "Posao nauke se nikada neće završiti samo će tonuti u sve dublju i dublju, beskrajnu složenost."
-----------
Richard Feynman: "Upravo u priznavanju neznanja i priznavanju neizvesnosti postoji nada za kontinualno kretanje ljudskih bića u...