Quantcast

Mrzim naslove, 15

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.356
Brat Devon se našao s madam Viktorijom na jednom tihom trgu u Gornjem gradu. Bilo je to malo, ljupko i samotno mesto stisnuto visokim kućama bogatih trgovaca. Za razliku od Dokova gde su ulice vrvele ljudima preko cele noći, u Gornjem gradu retko se ko zadržavao napolju kad omrkne. Bogataši su imali sopstvena uređena šetališta, pozorišta i balske dvorane. Ulica je bila mesto na kojem ih dočekuje kočija. Gradom su pešačile samo sluškinje i sirotinja.

Iz tog je razloga Gornji grad bio sjajno mesto da čovek zakaže sastanak, pogotovo noću. Madam Viktorija je to dobro znala. Zato mu je po naredniku Andersonu poslala poruku o sastanku na ovom trgu obasjanom samo jednom gasnom lampom oko koje su noćni leptiri igrali svoj mahniti, slepi ples. Grmlje unutar kovane ograde činilo se malo preraslo, a iz njeg se dizao veoma star, veoma oronuo spomenik od crnog kamena. Prikazivao je čoveka koji u ruci drži svitak pergamenta.
Zatekao je madam Viktoriju kako stoji i posmatra spomenik. Nešto niže niz ulicu prepoznao je, dolazeći, njenu lepu, zatvorenu kočiju u koju su bili upregnuti vranci. Kad ga je postala svesna, žena se malo obazrela preko ramena.
-Poznajete li ovaj spomenik, brate Devone?
Bila je obučena u do zemlje dug ljubičastocrn ogrtač. Oči su joj bile uokvirene crnim.
-Da, gospođo, verujem da mi je poznat.
Brat Devon nije spavao dve cele noći. Njegova se potraga, kako je osećao, bližila kraju; a bila je gadna i iscrpla ga. Pet je godina na čelu Gradske straže, i to u gradu u kojem je zlo evoluiralo do nesagledivih visina, ali tek ga je ovaj slučaj zaista pogodio. Imao je dojam da se već pet godina bavi sitnicama, trivijalnim stvarima. Uličnim ološem, pijanim mornarima, k.urvama. A da nijednom nije pogledao u pravom smeru.
Madam Viktorija reče:
-Desmond Rutheford, osnivač porodice Rutheforda. Čovek bi rekao da bi ga stavili na kakvo grandioznije mesto. Ruthefordi su jedni od četiri velike osnivačke loze grada.
-Upravo tako, gospođo.
-Ruthefordi, Emmersoni, Willowbanksi, koga sam zaboravila? Oh, da. Wittleshire. Vaša poznanica, upravnica gradskog sirotišta, zar ona nije zadnji potomak Wittleshira?
Brat Devon reče veoma mirno:
-Jeste.
Za trenutak se upitao zašto madam Viktorija pomije Celinu Wittleshire.
-Svet je čudno mesto, zar ne, Zapovedniče? Gospođica Wittleshire, čiji su preci udarili temelje ovome mestu; danas je na gradskom platnom spisku, i čula sam da joj više nije preostao nijedan komad porodične zemlje i bogatstva. Dok, naprimer...
Okrenula se prema njemu.
-Znate li kako se prezivam?
Brat Devon se nasmeši.
-Znam, gospođo.
-Naravno da znate. Priča se da vi sve znate.
-Ja bih rekao: dovoljno.
-Pa, recite mi onda, Zapovedniče. Šta mislite da bi Desmond Rutheford rekao kad bi saznao da zadnji njegov potomak vodi javnu kuću?
-Slutim da vi niste osoba koju bi pogodilo mišljenje davno mrtvih otaca.
-To nije odgovor na moje pitanje. Ili možda jeste?
Nekoliko trenutaka samo su gledali jedno u drugo. Onda žena reče:
-Razmišljala sam o onome što ste rekli tokom našeg zadnjeg susreta. Stvar je u sledećem: imala sam grdne probleme sa Stražom pre nego ste joj vi došli na čelo. Posao kojim se bavim je, pa, recimo, delikatan. Činjenica je da grad obiluje bordelima, ali...
Zaćutala je. Brat Devon ljubazno reče:
-Ai vaš je jedinstven.
Žena mu udeli onaj svoj kao suza od bisera redak osmeh.
-Znate li zašto sam odlučila da vam pomognem?
-Zašto?
-Zato što niko drugi u celom gradu ne bi tako govorio o onome čime se bavim. Niko ne bi nazvao moj bordel jedinstvenim.
Posmatrala ga je.
-Ne želim reći kako ste time mislili naročitu pohvalu. Ono što hoću da kažem, jeste da ste vi prvi pošteni Zapovednik Gradske straže kojeg sam srela. Moj vam se posao možda ne sviđa - ili, što je mnogo verovatnije, sasvim ste spram njega ravnodušni. Pa, brate Devone... Ravnodušnost je najbolji kompliment koji ste mi mogli udeliti.
-Ljudi čine grešku. Misle da sam sudija.
-Da, zaista. Ali vi to niste.
-Ne, gospođo. Monah nikome i ničemu ne sudi.
-Rekli su mi da monah, u stvari, uspostavlja ravnotežu. Između čega?
-Između stvari. Između volje i prisile, naprimer.
-Vi znate da ja ne silim nikoga.
-Upravo je to razlog zašto sam oduvek bio ravnodušan spram vaše profesije, gospođo.
-Da, znam. Zato ste me uvek ostavljali na miru.
Oćutala je trenutak.
-Malo sam se raspitala. Došla sam do nekih imena. Čudnih imena, možda, za neke.
-Ne za vas?
-Ne, brate Devone. Odavno sam se prestala čuditi.
-Da li će začuditi mene?
-Ne verujem.
-I ja tako mislim.
Ispod svog do zemlje dugog baršunastog ogrtača, žena izvuče jedan svitak. Pružila mu ga je, bez reči. Brat Devon reče:
-Najlepše zahvaljujem, gospođo.
-Vi ste verovatno jedina osoba u gradu koja zna kako se prezivam. Možda bi me mogli početi oslovljavati imenom.
On se smešio.
-Nikog ne oslovljavam imenom, gospođo.
Žena oćuti malo. Onda se okrenula da pođe.
-Gospođo... Oprostite.
Ona zasta, ali se ne okrene ka njemu.
-Da li ste mi pomogli zato što sam prvi Zapovednik Straže koji vas ostavlja na miru?
-Šta vi mislite?
-Mislim da ste to učinili jer je u pitanju dobro delo; baš kako sam vam rekao zadnji put.
-Jesu li te dve stvari povezane?
-Kod mene, da.
Ona više ništa ne reče. Otišla je i ubrzo ju je tama progutala.
 
Poslednja izmena:

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.