Quantcast

Mrzim naslove, 10

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.314
Narednik Anderson je doneo u kancelariju jedan koverat službenog izgleda. Vosak se na njemu još nije ni osušio propisno, a bio je zapečaćen gradonačelnikovim grbom: trokrakim tulipanom. Njegova ekselencija nije bila plemić po krvi, pa je prisvojio porodična obeležja svoje žene. Brat Devon se nije čudio što je koverat otvoren, obzirom da je sva službena pošta prvo prolazila ruke narednika Andersona. Čudio se neobičnom osmehu na njegovom licu. Bez reči, narednik je spustio pismo na stol.
-Mislim da bi vas ovo moglo zanimati, brate Devone.
Brat Devon je izvadio pergament.
U sedištu Reda postojale su određene knjige koje su smeli, i umeli, čitati samo monasi. Čak ni Visoki sveštenici nisu govorili mrtve jezike kojima su te knjige bile napisane. Ali ova slova brat Devon nikad pre nije video. Iščitao ih je dva puta pre nego su mu postala jasna.
Mada ne i razumljiva.
-Šta je to, naredniče?
Da pismo nije nosilo zvaničan gradonačelnikov pečat, odmah bi ga prezreo kao anonimnu gadost. Ali, grb je bio tu; trokraki ljiljan drevne, uzurpirane porodice.
-Stiglo je maločas. Iz gradske kuće.
Brat Devon ništa ne reče.
-Šta hoćete da uradim? Da idem po nju?
On podiže pogled.
-Da idete po koga, naredniče?
Glas mu je bio upravo mazno tih; preo je poput mačke.
-Ne verujem da bih vam ma kad naložio da gospođicu Wittleshire sprovodite gradom kao zlikovca. Ne, naredniče. U stvari ćete je najljubaznije zamoliti da nas poseti. I ispričati se zbog uznemiravanja.
Narednik Anderson trepne. Na sekund je izgledao upravo komično, kao da nije sasvim siguran da je dobro čuo.
-Da uradim... Šta?
Brat Devon mu pokaže vrata takvim pokretom da je video sopstvene noge kako im prilaze još pre nego je postao svestan da to rade. Na dovratku je otresao glavom, kao da tera privid iz očiju, ili se pokušava otresti čini. Ali nije bilo nikakve sumnje.
Upravo u tom trenutku po prvi je put video brata Devona besnog.

Narednik Anderson je pozvao Celinu Wittleshire i ona se odazvala, baš kako je brat Devon i znao da će biti. Posmatrao ju je dok je sedela preko puta njega, čudno odsutna i daleka; kao da sedi u drugoj dimenziji. Već uvrnuto dugo vremena niko u prostoriji nije progovarao. Narednik Anderson je stajao iza njegove stolice, kao i obično, ali mogao je biti i portret obešen o zid jer Celina ni njemu ni bratu Devonu nije poklanjala nikakve pažnje.
Najzad to više nije mogao trpeti. Rekao je:
-Gospođice Wittleshire, slutim da znate zašto smo vas pozvali danas.
Ona ga najzad pogleda, širom otvorenim očima deteta. Umorno se nasmešila.
-Pretpostavljam da vam trebam zahvaliti, brate Devone.
-Zahvaliti, gospođice?
-Nije mnogi lopov u gradu video unutrašnjost vaše kancelarije.
-Zaista ne.
-Pa, pređite na stvar, Zapovedniče. Za šta me njegova ekselencija tereti? Da li već pet godina potkradam gradsku kasu? Da li se koristim teško zarađenim novcem vrednih ljudi koji samo plaćaju poreze? Otkidam od usta siročadi koja su mi dodeljena na staranje? Zloupotrebljavam svoj položaj i ukazano mi poverenje?
On reče, veoma nežno:
-Nešto slično, gospođice.
-Hvala vam.
-Zašto?
-Zato što me ne lažete. Ali, vi nikada ne lažete, naravno.
Narednik Anderson učini nešto vrlo čudno. Neobično se pokrenuo za njegovim leđima, kao da, nestrpljiv, zauzdava jezik. Brat Devon se jedva primetno obazre preko ramena, pokret kojeg bi malo ko na svetu bio svestan, a Celina ga uopšte ne primeti; i Max Anderson se smiri.
-Gospođice Wittleshire, gradonačelnik mi je tražio da vas privedem na ispitivanje. Kako sam razumeo, vaše knjige još nisu sravnjene sa onima u gradskoj kući, i njegova ekselencija zahteva da vas zadržim dok to ne bude učinjeno.
Žena se strese od groze. On reče, još tiše:
-To je gradonačelnikova želja.
Celina ga pogleda.
-Želite li mi nešto reći, gospođice?
Još uvek je zurila u njega.
-U redu. Oprostite zbog uznemiravanja, molim vas.
-Ali...
Videlo se da s ogromnim naporom traži reči.
-Zar hoćete reći da mogu da idem?
-Ne vidim zašto bi bilo drugačije.
-Oh, za ime sveta!..
Nešto krvi povratilo joj se u obraze.
-Ali gradonačelnik hoće da me uhapsite!..
-To je njegova želja, da.
-Ali...
U očaju je zaokružila pogledom po prostoriji, kao da traži logično objašnjenje od golih zidova.
-Ali ništa me niste pitali!.. Niste ni pokušali da saznate istinu!.. Ja bih mogla biti lopov!
-Pa, jeste li, gospođice?
Ona se zablene u njega.
-Ne, nisam.
-Dakle?
Ustala je.
-I to vam je dovoljno? Moja reč?
-Da, gospođice.
Gledao je kako joj se oči pune suzama, a onda je skrenula pogled, hitro prišla vratima i otišla; bez ikakvog odgovora.

Narednik Anderson prasne:
-Šta je, dođavola, to bilo?..
-Ne, naredniče.
-Izašla je!.. Naprosto je ustala i izašla iz...
-Rekao sam: dosta.
Narednik Anderson odmaršira do vrata. Besno ih je otvorio, a onda zastao na pragu. Rekao je:
-Ona nije lopov. Upravnica Wittleshire ne bi okrala sirotište ni da joj od toga život zavisi. Gradonačelnik je ili budala, ili ima sopstvene razloge. Ali šta je, koji moj, ovo bilo? Šta je sa pravilima i procedurom? Iskazom, istragom? Kako ste mogli dozvoliti da osumnjičeni naprosto išeta iz sedišta Straže?
-Celina Wittleshire nije osumnjičena. A vi, naredniče, hodate po tankom ledu.
Ogroman čovek se obazreo preko ramena.
-Ima žena koje će vam pojesti živo srce iz grudi a da i ne primetite da to čine. Ima ih zaista opasnih.
Onda je izašao, tresnuvši vratima.

Po prvi put u životu, Celina je počela da paniči.
Willow Peak je bio sve što je znala. Došla je u njeg kao mlada vaspitačica, takoreći pravo iz internata, a roditeljski dom je izgubila toliko davno da ga se jedva sećala. Willow Peak je bio njen dom. Osećala ga je svojim više nego što je osećala bilo koje drugo mesto na svetu. Nije imala pojma šta će da uradi ako ga izgubi.
Danima je lupala glavu razmišljajući kako se, i zašto, zamerila gradonačelniku. Istina, od prvog ga je dana nervirala. Neprestano su se sukobljavali i nadmudrivali, i, da, nek su joj bogovi na pomoći; mnogi je put trčala u sedište Straže i zahtevala pravdu. Pravdu koju je na tom mestu - dobijala. Možda je ceo grad sablažnjen njenim odnosom s bratom Devonom, a da ona o tome nema ni pojma. Možda se za nju zauzimao više i češće nego je znala.
Možda je gradonačelnik, prosto, postao surevnjiv zbog naklonosti koju uživa kod najmoćnijeg čoveka u gradu.
Oduvek je bila preneražena poštovanjem koje je gradska kuća iskazivala bratu Devonu, obzirom da su je naseljavali ljudi koji nisu nikoga posmatrali na ravnoj nozi. Radilo se o jednoj veoma oholoj bratiji. Ali, pretpostavljala je da njegova ekselencija nije služila svoj treći mandat zato što je šuplje glave. Gradskim ocima svakako je moralo odgovarati da se neko drugi stara za red i mir u gradu, dok oni vode svoje sopstvene poslove. Položaj koji su zauzimali pre sveg im je donosio materijalnu korist, a sticanje je zahtevalo red, sigurnost i pravila. Gospodin Thuckeray mogao je reći šta god hoće o opsednutošću brata Devona kontrolom, ali njegova potreba da sve drži pod prismotrom svakako se lepo odražavala na trgovačke kese u gradu.
Poštovanje koje je gradonačelnikova svita ukazivala bratu Devonu bilo je, pre svega, u vezi sa prosperitetom koji im je svojom službom obezbeđivao. Dok je on išao u racije i punio zatvorske ćelije, gradski su se oci na miru mogli baviti zaradom. Ali, to je bio vrhunac tolerancije za koju su bili sposobni.
Ona im nikada nije bila ni od kakve koristi. Samo ih je gnjavila: svojim pritužbama, svojim zahtevima, svojim čovekoljubljem. Još je pamtila kako su spočetka pokušavali da je kupe finim (i manje finim) povlasticama i luksuzima. Ali ona je odbila sve ponude, laskanja i udvaranja. Ona nije htela sarađivati sa njima. Ako će iskreno, najveći deo vremena htela je da ih može pošteno išćuškati i prizvati pameti. Ili srcu kojeg nemaju.
Odjednom joj je palo na um da je već pet godina ohola i drska, i da je se gradonačelnik zbog toga poželeo rešiti. Previše se pouzdavala u svoj neznatan položaj, i sigurnost koju joj je ulivao brat Devon. Kako je do tog došlo?
Bilo je pitanje dana kad će je otpustiti, a to je najbolje što sme očekivati. Biće srećna ako izbegne zatvor. Otkad je Max Anderson dobio svoj čin, lopovi u gradu dobro su se čuvali da ne dopadnu zatvora. Nije mogla verovati šta joj se događa. U roku od samo par nedelja! Još prošlog meseca glavna joj je briga bila epidemija ospica u Willow Peak-u. Ni u ludilu joj nije padalo na pamet da strahuje za svoj položaj ili strepi od zatvora. Šta je učinila? Kako im se zamerila? Zar je nisu, prosto, mogli maknuti? Reći da je nesposobna? Šta je učinila gradonačelniku da je želi zatvoriti, zauvek je se rešiti?
Za ime sveta, šta će se desiti?
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.