Quantcast

Mrzim naslove, 13

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.674
NIje morao tražiti od Celine Wittleshire da dolazi u sedište Straže i potvrdi očigledno. Čak i da nikada nije čuo za nesretne sestre Shaw prepoznao bi ih na prvi pogled: još uvek su imale na sebi krpe od iscepane uniforme sirotišta.

Rano u zoru pronašao ih je neki beskućnik koji je dole u luci čeprkao oko odvodnih cevi. Bratu Devonu se najviše od svega smučio način na koji je ubica postupio s decom: to kako ih je bacio na đubrište. Kako se nije udostojio čak ni da ih negde zakopa. Da je stari beskućnik bio pijaniji, ili da je, naprosto, bila noć; verovatno ih uopšte ne bi primetio među raspadnutim leševima crknutih mačaka i klaničkom otpadu; i već za nekoliko dana proždrali bi ih poludivlji gradski psi. I tako jedva da se imalo šta za pogledati kad su ih doneli u podzemne ćelije narednika Andersona na njegov stol za seciranje.
Veoma je mali broj leševa zahtevao posmrtni pregled. U najvećem broju slučajeva bilo je sasvim očigledno kako je do smrti došlo. S gradskim se mrtvacima postupalo na dva načina: ili su polagani u porodične kripte uz sve počasti, ili ih je grad zakapao o svom trošku u krečnim jamama u podnožju planina. Mnoge je, a pogotovo gospodske naslednike; iznenadilo što je s dolaskom brata Devona Straža počela smatrati da se tu uopšte ima šta za podrobnije ispitivanje. Čak ni najplemenitije se porodice nisu gadile otrovnih praškova kad je s puta trebalo maknuti kakvu matoru a napornu tetku, naprimer. Dok brat Devon nije postao Zapovednik, niko nije smatrao smrt naročito sumnjivom rabotom. Ali on je mnoge nadobudne ubice otpremio na vešala, čak i neke koji su bili sasvim sigurni da su sjajno obavili posao ili da im je ime preveliko za Gradsku stražu.
Stojeći u podzemnoj ćeliji bez okana osvetljenoj titravim plamenovima baklji po grubo obrađenim zidovima, brat Devon je odjednom osetio nov nalet gneva.
Maltene svi ljudi koje je znao užasavali su se ove prostorije. Ovde su i najodaniji ljudi narednika Andersona nerado zalazili. Mada je razumom posve shvatao koliko krvlju poprskana slama poda i zadah sečenog ljudskog mesa prestravljuju ljude, brat Devon nikad nije imao taj problem. To je bio njegov posao, a on nije imao problema sa svojim poslovima.
Do sad.

Mada je leto bilo u punom jeku, podzemna ćelija bila je samrtno hladna. Sedište Straže bilo je jedna od najstarijih građevina u gradu, i njene su podzemne katakombe poticale još iz vremena dok grad nije bio ništa do nakupine kućeraka pokrivenih trskom. Čak i ako je bilo drevnijih zgrada na tom mestu, nije bilo krvavijih. Mali trg na kojem se nalazila skoro je uvek bio pust jer se niko nije voleo zadržavati u mračnim senkama šiljatih krovova i zabata s kojih se keze gargojli i krilate zveri oštrih očnjaka. Brat Devon je imao sopstvene prostorije na tom mestu, i bio je prvi Zapovednik koji je to učinio - nikome pre njega nije palo na um da ovde živi. Ali njegov se život teško mogao nazvati uobičajenim. Odaje su bile zidovi i krov koji vas štiti od hladnoće i sunca; nameštaj je služio za upotrebu; postelja da se u nju legne i spava. Gde god našao sve te stvari, dobro ih našao. Za brata Devona sedište Straže imalo je jednu izuzetno važnu prednost: izolaciju. Ovde niko nije dolazio od sopstvene volje. Narednik Anderson bio je jedina osoba na svetu koja se smela uspeti mnogobrojnim kružnim stepeništem do vrha kule i uznemiriti brata Devona u njegovom snu ili odmoru. Baš to je učinio u ranu zoru tog dana da ga obavesti kako je Straža najzad pronašla sestre Shaw. Bilo mu je jasno u kakvom stanju još pre nego je Max Anderson završio rečenicu. Ili je barem mislio da mu je jasno.
Slušao je narednikov izveštaj mirnog i bezizraznog lica. Divovski čovek je brisao krvave ruke. Čizme su mu bile poprskane kapljicama boje rđe a sva njegova, inače bolesno čista sečiva; sad su crvenim bojala vodu u lavoru položenom uz jadni dečiji leš.
-Ovo je starija od sestara. Mlađa nije ostala dovoljno cela čak ni za ovaj stol.
-Kako znate o kojoj se radi, naredniče?
Video je više nego dovoljno leševa u zadnjih pet godina, ali svejedno ga je iznenadila sigurnost narednika Andersona. Čovek podiže jednu do neraspoznatljivosti izobličenu krpu za koju se napola srca moglo reći da je nekad, možda, bila sivoplava.
-Njena uniforma. Ima aplikaciju s imenom ušivenu iza kragne. Mary Shaw.
-Postoji li bilo šta što mi možete reći o njoj, naredniče?
-Mislite, osim činjenice da bi mi ti jedva pošlo za rukom?
Brat Devon se zagleda u njegova leđa. Odjednom je imao dojam da mu narednik Anderson ne pokazuje lice iz izvesnog razloga.
-Malo šta sigurno možete reći o čoveku kad vam ga donesu u ovakvom stanju.
-Ali ja se pouzdajem u vašu stručnost.
Narednik Anderson mu neko vreme ne odgovori. Prao je svoja sečiva pognute glave, i ćutao. U mračnoj, ledeno hladnoj prostoriji nije se čulo ništa osim pucketanja baklji i, upravo melodičnog, zveckanja metala o zidove lavora. Onda čovek progovori, još uvek mu ne okrečući lice:
-Mislim da je bila u dobrom zdravlju pre smrti. Nema nikakvih tragova bolesti i starih povreda. Možda je mogla bolje jesti, ali to nikom ne polazi za rukom kad se hrani na gradskom kazanu.
-Recimo, tipično siroče.
-Recimo.
Nije bilo potrebe da dalje razlažu tu temu. I brat Devon i njegov zamenik savršeno su je dobro poznavali. Bili su jedini ljudi u Straži koji su imali sećanja te vrste.
-Pretpostavljam da je mogla dugo poživeti da je bila bolje sreće. Ali kako stvari stoje, sumnjam da je uspela da dobije i prvu menstruaciju. Deca iz sirotišta se sporije razvijaju, verovatno zbog slabije ishrane. S druge strane, ne mogu biti naročito siguran.
-Zašto?
-Zato što od njene materice, ili bar onoga što je materica tek trebalo postati, nije ostalo bog zna šta, Zapovedniče.
-Koliko je dugo mrtva?
-Ne radi se o tome. Ne govorim o propadanju posle smrti ili prožrdljivosti gradskih pasa.
-O čemu govorite, naredniče?
-O najgorem silovanju koje sam u životu video.
Ispravio je ramena. Glas mu je bio neobično neutralan.
-Možete mi na reč verovati.
Brat Devon pomisli: verovatno zaista mogu.
Retko je ko bio kompetetniji po ovom pitanju od Maxa Andersona. On je bio redovan posetilac madam Viktorije, a ceo je grad znao šta se na tom mestu dešava. Jedini razlog što brat Devon nikada nije zatvorio bordel madam Viktorije i sve koji ga posećuju povešao duž trga; nalazio se u činjenici da tamo niko nije odlazio protiv svolje volje. Ni oni koji su, poput Maxa Andersona silovali; ni oni koji su silovani bili.
Ljudski je um zaista bio čudno mesto.
-To je dete bespoštedno silovano više puta pre smrti, i samo zbog silovanja je i umrlo. Sećate se one male sluškinje s brda? Pa, ono što su čergari uradili njoj, nije ni prineti ovome što je učinjeno Mary Shaw. Čak i da je nekim čudom preživela - u čemu ne verujem da bi i najveći od Svih Velikih imali uspeha - ostala bi zauvek osakaćena.
Sad mu je glas, ako je to uopšte bilo moguće, postao još neutralniji.
-To je jedna od najodvratnijih stvari koje sam video u životu.
-U čemu je razlika, oprostite, naredniče?
-Razlika?
-Između silovanja i silovanja.
Narednik Anderson se obazre preko ramena.
-Kako vi pravite razliku, Zapovedniče?
-Ja nisam silovao nikoga.
-Kako pravite razliku dole niz hodnik, u ćeliji za ispitivanje? Kad uzmete bič u ruke? Kako ste napravili razliku neko veče sa Starim Paddy-jem?
Brat Devon ništa ne odgovori.
-Postoji razlika u voljnom pristanku obe strane, i pukoj igri.
Ponovo je pogledao leš.
-Ovde je na delu bila samo jedna volja, volja ubice. i smrt je bila namera, od početka.
-Zašto?
-Zato što neki ljudi ne prave razliku, zar ne.
-Ili možda zato što mrtva usta ne govore?
-Između ostalog.
-Naredniče, molim vas za oprost... Ali imam utisak da vam je nešto na pameti.
Čovek ne odgovori.
-Vi ste u Straži duže od mene, a u Kraljevini postoji verovanje da je grad zadnji pakao svih paklova. Da li se zaista nikad pre niste sreli s nečim ovakvim?
-Ovakvim? Ne. Naravno da sam video svašta. Pijani mornari koji šest meseci nisu stavili nogu na čvrsto tlo znaju biti veoma gadni. Kad u luku uplovi brod posle naročito duge plovidbe, na Dokovima nećete naći ni najhrabriju uličarku. Svi bordeli navale reze na vrata. Duga apstinencija, velika količina ruma i razbojnička narav prave gadnu kombinaciju. Viđao sam žrtve čoporskih silovanja piratske kopiladi, naravno. Viđao sam i napastvovanu decu. Godinu dana sam živeo u Vilin-dvoru pre nego je izgoreo, a tamo se svašta dešavalo, kao što vam je poznato. Ali nikad se nisam sreo s ovakvim mrcvarenjem.
-Je li to sve?
-Šta?
-Je li to sve što imate da mi kažete?
Narednik Anderson je toliko dugo čistio svoje noževe da je brat Devon već pomislio kako mu neće odgovoriti. Posmatrao je čoveka u njegovom poslu koji je nalikovao nekakvom bizarnom ritualu, način na koji postupa sa smrtonosnim sečivima kao da su neprocenjiva vrednost, nešto što mu je naročito priraslo srcu; jer, Max Anderson se ni prema čemu drugome nije odnosio s toliko pažnje kao prema svojim alatkama za mučenje; i nikako se nije uspevao otresti utiska da je čudniji nego ga je ikada pre video.
Zašto?
Ne prestajući s poslom, čovek najzad reče:
-Ubio sam mnoge, kao što ceo grad zna. Ja sam dželat. To je ono što radim, u čemu sam dobar. Ali ono što niko na svetu ne zna, jeste da sam zaista uživao samo u svom prvom ubistvu.
Opet je trenutak ćutao.
-Smrt me ne zanima. Mogli bi reći da mi je nebitna. Da sam spram nje ravnodušan. Volim da nanosim bol, ne da ubijam. Samo mi je jedno ubistvo u životu pričinilo zadovoljstvo. Bilo mi je četrnaest, godinu dana pre nego sam dospeo u sirotište. Ja se nisam rodio kao siroče. Imao sam oca, g.ovnara i pijanicu. I sestru.
Brat Devon je nepomično posmatrao kako savršeno glatka, od brijača oštrija sečiva bešumno ležu u navlake od crnog somota. Ni kler nije postupao tako ni sa najvećim svojim relikvijama.
-Bila je dve ili tri godine mlađa od mene. Sasvim mi neslična. Slabašna, nežna, bez svoje volje. Stalno je išla za mnom kao malo štene. Ja sam joj bio zaštita, jedina stvar u koju se mogla pouzdati. Živeli smo u Donjem gradu, među lopovima, secikesama i k.urvama. Otac je propijao svaki bakrenjak koji bi zaradio. Jedan je dan u luku pristigao brod. Otac se zakartao s nekim mornarima dole na Dokovima. Pred zoru više nije imao šta da prokocka. Pa je prokockao - nju. Dao je svoju rođenu ćerku grupi pijanih mornara za par srebrnjaka. Nikad je više nisam video. Jedva je bila prevalila desetu godinu.
Sad još samo jedno sečivo nije bilo u svojoj navlaci. Brat Devon shvati da ga narednik Anderson toliko steže da su mu zglobovi pobeleli.
-Tu noć nisam bio kod kuće. On se ne bi usudio da sam ja bio tamo. Ali ja sam je ostavio samu s kopiletom, a kad sam se vratio, već je nije bilo. Zatekao sam samo njega, mamurnog od pića. Kad mi je rekao šta je uradio, zaključao sam vrata i uzeo najveći nož koji smo imali, onaj koji seče kosti ko od šale. Uživao sam u svakoj sekundi. A potrudio sam se da potraje. Polivao sam ga vodom kad bi se onesvestio od bola. Hteo sam da bude svestan do zadnjeg momenta. Kad je pala noć, sakupio sam ono što je od njega ostalo u vreću i otišao do klaničkih obora, tamo gde drže životinje pre klanja. Svinje su dobile dobar obrok te noći.
Pogledao je leš na stolu.
-Ja sam oceubica, i da se ponovo rodim, učinio bih istu stvar, ne trepnuvši. Ovo je dete moglo biti i moja sestra, Zapovedniče. Jer ne verujem da je prošla iole bolje.
Brat Devon mu ništa ne odgovori.
 
Poslednja izmena:

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.