Quantcast

Mrzim naslove, 6

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.674
-Kakav gubitak vremena.
Brat Devon je podigao glavu. Narednik Anderson upravo je doneo još jedan svežanj dosijea iz stražarske arhive. Izgledao je kao da su ga prisilili da plevi baštu.
-Gubitak vremena, naredniče?
-Upravo tako. Zar Straža nema pametnija posla nego da traži nekakvu siročad po gradu?
-Traženje siročadi je posao Gradske straže, naredniče.
-Ne na planeti na kojoj ja živim.
-Naredniče Anderson, zar nemate nekakvih zaduženja dole u tamnicama?
-Ne, nažalost.
-Onda dajte da ja nešto smislim. Naprimer, otići ćete dole do Dokova i raspitati se o dve devojčice u uniformi sirotišta.
Osmehnuo se.
-Iz ovih stopa.
Mada na prvi pogled nije tako izgledalo, narednik Anderson je duboko poštovao autoritet brata Devona. To je imalo neke veze s danom kad ga je prvi put video tokom ispitivanja. Nikada potom nije doveo u pitanje zapovest brata Devona. Kad su se za njim, namrgođenim, zatvorila vrata, brat Devon je skinuo prvi dosije odgore s gomile. Prašina se uzvitlala dok je otvarao korice. Narednik Anderson nikada nije imao strpljenja za baktanje papirologijom. Mnogo se više pouzdavao u svoje noževe. Ali, brat Devon je naučio da ovaj deo posla često donese ploda. U stražarskoj arhivi bili su zavedeni maltene svi gradski prestupnici. Imena, poslednje adrese, počinjena zlodela, presude, vrste kazni; ali i ono najvažnije: poremećene sklonosti, nastrana interesovanja - sve što je neke ljude činilo manijacima. U dosijema Gradske straže brat Devon je mogao pronaći svakog ludaka kojeg su zanimale devojčice u poslednjih deset godina. I zaista ih je i našao. Neka su mu imena bila poznata, a neke je čak i lično uhapsio. Neki od njih otišli su iz grada, neki su sedeli dole u tamnicama dok je nekima narednik Anderson presudio bez porote još tokom ispitivanja. U svakom slučaju, ništa što bi mu zapalo za oko.
Odgurnuo je zadnji dosije od sebe i zavalio se na naslon stolice. Padalo je veče. Odjednom je odlučio da ode do Willow Peak-a.

Put je bio dug a on nikada nije uzimao kočije. Gradom je uvek išao pešice. To je bio glavni razlog što ga je za pet godina upoznao podjednako dobro kao i svoj dlan. Obišao je svaku rupu, najcrnje jazbine Donjeg grada i Dokova, poslednju udžericu u predgrađu. Svaki je monah obučen da pamti sve što vidi i on se nikada u životu nigde nije izgubio. Imao je osećaj za pravac, strane sveta. Uvek je znao s koje će strane izaći mesec i kad je vreme za koju četvrt. Ali opet nije imao krila prikačena za pete pa je već sasvim palo veče kad je došao do Willow Peak-a. Zdanje je bilo golemo, na nekoliko spratova i puškarnicama na svakom uglu. Puteljak je presecala reka koja je par kilometara niže, kod Dokova, uticala u more. Obale su bile sasvim obrasle tužnim vrbama. Drveće je činilo čitavu šumu oko sirotišta. Kad je prošao kapiju okrunjenu krilatim lavovima i našao se nadomak ulaza, već je jasno mogao čuti prigušenu graju. Bilo je leto i prozori u prizemlju stajali su širom otvoreni. Dečiji su glasovi molili pre večere. Neko je sasvim malo dete plakalo negde duboko unutra. Posuđe je zveckalo u kuhinjama. Jedan je ženski glas vikao: "Da si smesta prestao gurkati to dete do sebe, Alexe Thorntone!"
Zvuci jedinog doma koji je poznavao pre svoje ćelije u sedištu Reda.
Iza ugla odjednom se pojavi baš ona koju je i došao videti.
Nosila je na boku jedno malecko uplakano dete. Dečak ju je grlio oko vrata, a ona se smijala i tešila ga.
-Zločesta maca, jeste, Billy, kako je samo ogrebala mog dečaka!..
-U ruku, ujela Billy-ja u ruku!..
-Jeste, dušo, baš u ruku. Ali teta Celina ju je oterala, zar ne?
-Zločesta cica! Ući će mi kroz prozor!
-Teta Celina će čvrsto zatvoriti prozor. Nemoj se plašiti, dragi.
Brat Devon je osetio čudnu hladnoću u srcu.

Nikad pre nije video Celinu Wittleshire s nekim od njenih pitomaca. Ona je uvek bila u galami, jurnjavi, haosu. Neprestano ju je neko vukao za rukav, nešto od nje tražio, na nešto se žalio. Kuvarica je trčala za njom hodnicima tražeći da se smočnice napune, baštovan je insistirao na novim sadnicama, vaspitači su kukali da nemaju čime da rade. Gradonačelnik je urlao zbog gradske kase a osoblje zbog malih plata. U centru svega stajala je mlada upravnica i balansirala po žici razapetoj nad ponorom.
Odjednom je posve pouzdano znao da će joj vrlo skoro biti svega preko glave. Nikad je pre nije video s decom, a sad kad jeste, naučio je još jednu stvar o Celini Wittleshire: bila je rođena majka. Upravo se nije mogao dovoljno načuditi što još uvek nije batalila celu tu muku, udala se za nekog momka i počela da rađa sopstvenu decu.
Nije imao pojma zašto ga ta pomisao toliko iritira.
Jer, možda ga je Alejandro odrešio mnogih zabrana koje je Red propisivao, ali niko ga nikada neće biti u stanju odrešiti od celibata. On će ceo svoj život biti monah. Nikada se neće ženiti ni imati svoje dece.
Niti je to uopšte želeo.
On je hteo da bude monah Reda Čuvara Znanja.
Onda, zašto?

Kad je zakoračila na prvu stepenicu ulaza, izašao je iz senke i nimalo se nije iznenadio kad se ona vidno poplašila. Još mu se nije dogodilo da ga vide ako on to ne želi. Žena se zbunila i uplašila. Spustila je dete na zemlju i rekla mu:
-Idi unutra, dragi, idi da večeraš.
Dečak je otrčao, još uvek trljajući suzne obraze. Ona nesigurno pođe u njegovom pravcu.
-Uplašili ste me, brate Devone.
-Oprostite, gospođice.
-Ne, ne, nije važno... Da li se nešto dogodilo?
On iznenada shvati kako je ovo sasvim neprilično vreme za posetu. Rekao je:
-Ne, gospođice Wittleshire. Palo mi je na um da bih voleo obići imanje.
-Da, ali... Mislim, noć je.
Nasmešila se.
-Mislite li da su ovi nestanci povezani s nekim iznutra?
Rekla je to s upravo rugajućom nevericom.
-I to mi je palo na pamet, da.
-Za ime sveta!.. To ne može biti.
-Vi ne možete garantovati za svakog pod ovim krovom.
-Ali mogu. Sve sam te ljude lično birala. Ideja da bi neko odavde mogao nauditi deci... Ma hajdete. Čak ni Thomas Parker nikad ne maltretira ostalu decu, a on je simpatičan naredniku Andersonu.
-Vezani ste za Thomasa Parkera, zar ne?
-Jesam. Nek su mi bogovi na pomoći... Ali zaista ga volim. I ne samo njega. Ja volim decu, brate Devone.
On oseti kako se hladnoća u njegovim grudima širi.
-To mi je jasno, da.
Ona je ćutala nekoliko trenutaka. Onda je rekla, oklevajući:
-Kad sam bila još vrlo mlada, razbolela sam se i to mi je ostavilo posledice za ceo život. Ne mogu da imam decu. Pretpostavljam da sam zato toliko vezana za ovaj posao.
Pocrvenela je i delovala kao da se stidi.
-Odavno sam prebolela tu stvar, mada ne volim da je ma pred kim pominjem. Nema većeg zla za ženu nego da bude nerotkinja.
-Možda, ne znam. Ali ja ne vidim kako bi vam ta stvar bila u stanju nauditi.
-To što ne mogu da rađam? A kako da mi ne naudi?
-Vi imate stotinu sopstvene dece. To je dovoljno za čitavo kraljevstvo majčinskog instinkta.
-Možda. Ali mislila sam na svoj dobar glas.
-Vašem dobrom glasu ne preti nikakvo zlo.
Ona ga čudno pogleda.
-Mislite, u vašim očima?
On joj odgovori sasvim ljubazno:
-Da, gospođice Wittleshire. U mojim.
Žena zadrhti. Pitala je:
-Kasno je. Hoćete li da uđete?
-Ne. Imam još dosta posla dole u gradu. Ali vi ste nedovoljno obučeni. Idite unutra.
-Jeste li sigurni?
On pomisli: ne, dođavola. Nisam siguran.
-Sasvim.
-Pa... Laku noć, brate Devone.
-Laku noć, gospođice Wittleshire.


U najmračnijoj ulici Dokova nalazila se, valjda, najmračnija krčma u gradu. Zbog blizine vode, temelji Dokova postepeno su ali sigurno tonuli. Ovo je bio najstariji deo grada kome su i novi kvartovi već bili dedovi, jer neki su tvrdili da je grad stariji i od celog prostranog Kraljevstva. Jedini bezbedni deo Dokova bila su stovarišta veletrgovaca koja je danonoćno čuvala Straža; mada se ponekad dešavalo da neko skladište misteriozno (ili manje misteriozno) izgori. Dokovi su bili mesto gde jutro često osvane iznad bezimenih leševa u kakvoj uskoj, zavijenoj uličici; i gde ni maloletne prostitutke nisu bile naročita sablazan. Niko kom je glava bila mila nije odlazio na Dokove kad omrkne, i bez telesne straže.
Niko osim brata Devona.

Krčma "Obešenjak" imala je mala, okrugla i ispupčena okna poput žabljih očiju; te prozore nalik brodskim kakvi su se nalazili na najvećem broju kuća u ovom kraju. Činilo se da nisu oprani otkad je sagrađena. Nakon što se bezmerno pružio naširoko, grad je nastavio da raste naviše; preteći da šiljatim vrhovima svojih krovova probije nebesa. Bez reda i plana nadograđeni spratovi i tavani pijano su se krivili nad čovekovom glavom dok bi hodao klaustrofobično uskim ulicama, pa bi vam se ponekad činilo da hodate morskim dnom. Jedine uređene pešačke staze mogle su se naći gore na brdu; u kraju bogatih trgovaca i plemića. Širom Kraljevine čuveni pesnik jednom je nazvao grad paklenim lavirintom; i pri tom jedva da se poslužio metaforom.
Međutim, ljudi koji su tu obitavali, čak i najstrašljiviji od njih, toliko su se svikli da ih nikakva promena ne bi naročito oduševila. Najveći deo stanovnika grada rodio se i umirao u njemu bez namere i potrebe da ma kud odlazi. I gde bi, kad su na ovu stranu išli svi putevi? Postojala je uzrečica da ako nešto ne postoji u gradu, onda ne postoji uopšte.
Brat Devon koji se u životu ni za šta nije vezivao; ipak se vezao za grad, i danas, posle pet godina, osećao se njegovim stanovnikom do srži u kostima. Tu je bilo sedište njegovog Reda, jedini dom koji je znao, ceo njegov život. Upoznao je sva lica ovoga mesta: njegove balske dvorane i njegove jazbine; sve lepo i ružno za šta je grad bio sposoban. Nikad mu nije sudio. Grad je bio to što jeste, a ko je god imao s tim problem, mogao se nositi dođavola.
 
Poslednja izmena:

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.