Blogovi

Maske i doba antihrista

Maske i vreme antihrista. Niko od nas nije ni mogao ni da pomisli a kamoli zamisli ceo ovaj scenario i dogadjaje sa ovim virusom, da ga ne pominjem jer se odma sve cenzurise i brise. Svako od nas je imao iskustvo sa ovim novim virusom i svim ovim dogadjajima. Mogli ste da vidite strah u ljudima i kako su vas ljudi gledali ako ste prekrsili neko pravilo, vecinom nenamerno. Prisli ste malo blize, ili ste zaboravili da stavite masku ili ste izasli u ne odgovarajuce vreme itd. Odma ste osetili desetine ljutih i kritickih pogleda a neki su vas opomenuli i to nikako ljubazno. Neki su se izdrali na vas, bilo je i fizickih obracuna. Jer mnogi od nas se jos nismo navikli na novu situaciju i pravila ili smo bili duze kuci po predlogu...

Davno završeno, 23

Pitala je Megan: -Hoće li se tetka Keti vratiti do večeras? Megan je uzdahnula. -Oh, ne, draga. Nešto se iskomplikovalo kod Morag. Najmlađe dete Ketrin Managan, i jedina ćerka, živela je u Irskoj. Udala se pre nepunih godinu dana i upravo se trebala poroditi. -Šta nije u redu s Moraginom bebom, Megan? -Ništa strašno. Morag je mlada, i ovo joj je prva trudnoća. -Tetka Keti je bila zabrinuta kad je odlazila. Megan se smešila. -Nema tog što Ketrin Managan ne može srediti. Nemoj to da zaboravljaš. Sad dosta priče. Idi u kadu pre nego se voda skroz ohladi. -Oh, da. Prenuta u svom zurenju kroz prozor, Teodora sneno pođe u kupatilo. Tražila je Megan da ostavi prozor širom otvoren. Pre pola sata bezvoljno je ušla u kuću, i sad se osećala kao...

Mrav

Мрав „Чекамо причу Михајло и ја. Ти си мајстор за приче“, рече Д и завали главу уназад наслонивши теме на дрвени рам брачног кревета. Бебац настави да сики, Т, рашчешкани малтезер, настави да на паркету ногом урнише лево уво, а ја почех са причом. Био једном један мрав. Какав мрав? Вредан мрав. Вредно је радио сваки дан, није знао шта је сан и све у том правцу како то већ бебећа песма казује. Т долази до десног руба кревета и тражи да га подигнем горе. Ја га мало чешкам палцем по челу и иза десног увета а онда га подижем. Нога му се запетљава најпре о кабл лаптопа који сам положио на ноге а затим о трегер мојих панталона. Распетљавам му ногицу и спуштам га на душек, он се смешта уз моју леву ногу и почиње да грицка своју шапу. Д пева...

Davno završeno, 21

Rekao joj je: -Prihvati da nije do mene, Teodora. Ne radi se o mojoj bešćutnosti, ili nepoverenju. Ako sam ikada i prešao preko tvojih pitanja... Stvar je u tome što nisam osećao da ti to, zaista, želiš znati. Teodora je podigla glavu još jednom, shvatajući da je on netremice posmatra. Ponekad bi mislila: mogu ja to, mogu ga gledati u oči... Međutim, nije, a nekako je slutila da nikad i neće imati dovoljno mentalne snage da Vila gleda direktno u oči dok pričaju. Iako se on smešio, iako je sunce veselo sijalo, iako je bio retko lep dan severnjačkog leta; ona je skrenula pogled. Tog se straha, znala je, nikada neće osloboditi. Rekla je, malo mrzovoljno: -Da, u pravu si. Mnogo sam razmišljala o tome u zadnje vreme. Ja se, zaista, nisam...

Davno završeno, 20

Nedelju dana kasnije, Teodora je pomagala Megan u kuhinji. Hrpa opranih tanjira koje je slagala jedan na drugi, pretila je da je nadvisi, ali su ljudi neprestano unosili druge. Kuhinja, iako prostrana i ciglom uzidana, sad je bila vruća onako kako ona nije ni pretpostavljala da bi jedna takva hladovita starinska kuhinja ikada mogla biti; i u sledećem je momentu pomislila da od vrućine više ne može disati. Viknula je Megan, koja je s druge strane stajala nagnuta nad lonce i tiganje: -E sad je dosta!.. Megan se osvrnula i nasmijala. Jedna od žena je upravo ušla s novom gomilom prljavih tanjira. Veselo je rekla: -Ovo su poslednji, draga. Teodora na sav glas opsuje. Žena ju je za časak zaverenički posmatrala, a onda joj se obrati tonom...

Priča

Jednom sam obećao prijateljici da ću napisati neku priču. Možda je ova kiša inicirala razmišljanje o tome ili neki drugi faktor, ali priča se rodila. Ovo nije blog ni priča nije istinita, a likovi su izmišljeni i svaka sličnost sa živim ljudima je slučajna. O Boži ne bih ni pisao priču, a ako ima greški praštajte, pišem je iz glave i prvi put. Pretilo je da će leto biti jako dosadno i već sam razmišljao o kupovini nekog prevoynog sredstva da mogu da izbegnem dosadu malog mesta odakle su svi negde otišli. Baš o tome sam pričao u slučajnom susretu sa poznatim likom ispred legendarne poslastičarnice " Pelivan" jedne dosadne prolećne večeri oko prvog maja, tačnije 18. maja drevne godine u znaku petla, kada pored mene prođe dupence boje...

Pozivam Te

Isti zrak udisemo sa prvim udisajem. Ista nas zemlja pokriva sa zadnjim izdisajem. Pozivam te na ujedinjenje svega sto imamo podjeljeno a nasi neprijatelji jedinstveno. Svoja spajanja poznajemo i Ti i ja, njihova su nam tudja i strani putevi. Nas problem je sto imamo lose razloge i losu istinu. Kada bi pravu istinu vidjeli mi bi smo je uprljali, kao sto smo uprljali sve sto je u nas vrijedilo, i sve neistinama ucinili, trazenjima se za prljavstinu borili----zbog cega, za koga, dokle----

Život sa slike...

AutoBild - časopis za muškarce da gledaju slike šta će neko drugi da vozi Playboy - časopis za muškarce da gledaju slike šta će neko drugi da vozi NewYorkTimes - časopis za muškarce da gledaju kako će drugi ceo svet da voze Na kraju kad ti dojade gomile tih časopisa sve odneseš do kontejnera, sebi kupiš polovnog Opela, klekneš pred Ružu Milanovu, vreme joj, i zajedno vodite seljačku politiku do kraja života... ...oči puste videle al' nije život slike iz novina.

Sedam poslednjih zala i Armagedon

SEDAM POSLEDNJIH ZALA U Otkrivenju imamo sedam crkava,sedam pecata, sedam truba i sedam zala. Sedam zala se izlivaju na kraju posle perioda sedam crkava, sedam pecata i za vreme sedam truba. Sedam zala su izraz bozjeg gneva, ali ne osvete u smsilu, sami ste to trazli. Vec sedam zala se izlivaju na ovaj svet u smislu bozjeg punog gneva kao bozja zastita vernima posle nametanja ziga zveri, i klanjanja zveri i njenoj ikoni. Da nije sedam zala, ili bi svi bili naterani da prihvate zig zveri ili bi svi bili pobijeni koji ene zele da prihvate. Tako se sedam zala izlivaju kada su svi vec doneli konacnu odluku, jedni da prihvate zver i njen zig i njenu sliku. A drugi koji su manjina, ali su sve to odbili. I da se Bog ne umesa sa sedam...

Davno završeno, 19

Neko je vreme samo gledala kako more kvasi ne mnogo lepu, nepristupačnu obalu po kojoj su hodale. U severnjačkom je moru za Teodoru bilo neke opore, grube lepote, od one vrste koju uspeva ceniti retko ko do starosedelaca i rodoljuba. Priroda je bila surova i negostoljubiva, i samo je more bilo takvo. S obalom se sudaralo o visoku stenu uz jauk, ne je ljubilo kao peščane plaže juga, tepajući. Ali opet, Teodori se činilo da je ceo taj severni krajolik kao one grube device iz vikinških saga. Njihova je lepota, pre svega, bila u oku poštovaoca, i hodala pod štitom i mačem: "lepa i strašna kao vojska pod zastavama." Lepota severa bila je strahopoštovanje pred prirodom, više nego bilo šta drugo. Mnogo šta što su se ljudi trsili učiniti...

Blagoš onom kom u glavi duva...

:hahaha: Jel znate da postoji jedan narod koji osmočasovno radno vreme sa obaveznim kuvanim toplim obrokom, ugovorom o radu, pravom na godiśnji džorao za posao od danas do sutra, minimum 10 sati rada i to gladan i bez ugovora? :hahaha: Znate šta kažu u tom narodu? :D "Ti bi penziju? Ahahahaha..." :rotf: Verujte da niśta nisam izmislio! Nekada su radnici bili ponosni ako u istoj firmi rade 25 ili 30 godina a danas samo firma ako doživi 5 godina :rotf: Lud narod 101% :hahaha: Blagoš ludima njihovo je Carstvo Nebesko :pop:
FRAGILNI, A SLOBODNI

FRAGILNI, A SLOBODNI

Ne znam da li mi se čini ili ne, ali nazirem vreme ljudskosti I emocija koje se približava, a koje jeste naša najveća snaga I smisao… vreme da se zagledamo dublje jedni u druge I da shvatimo da nismo sami… Da li ponekad treba biti hrabar I učiniti ono čega nas je strah? Da li treba da nas se NE tiče bilo šta, tj. sve što se dešava bilo kome, bili oni i naši najrođeniji? Otkud nam pravo da nas se NE tiče? Otkud nam pravo da za druge nemamo saosećanja? Otkud nam hrabrost da nas se ne tiče naša suština? Otkud nam hrabrost da sopstvenu suštinu ne podelimo sa našim najbližim? Da li ćemo ostati pomireno da bitišemo u svojim malim torovima, zaigrani sopstvenim maskama I malim interesima? Da li ćemo se ponizno sklupčati ispod svojih...

Davno završeno, 18

Iako su Vil i ona, barem kako se njoj činilo, bili izuzetno bliski, pred tetkom Keti je imala mnogo više slobode. U njenom i Vilovom odnosu u samom su startu postavljeni određeni tabui koji, iako sad naprsli, svejedno nikad nisu sasvim raskinuti. Međutim, pred tetkom Keti Teodora je bila posve slobodna pitati šta joj god na um palo. Još više: tetka Keti je sama pružala obaveštenja, nepitana. Rekla joj je, tokom jedne od njihovih dugočasovnih beseda: -Možda izgleda blesavo, ali postoje određene stvari koje se Vila nikad ne bih usudila pitati. Hoćete li da vam ispričam nešto? -Draga? -Pa... Nakon što je par trenutaka birala reči, Teodora otpoče da priča uvrnutu stvar koja se dogodila veče uoči njihovog dolaska u Škotsku. Bili su u sobi...

Davno završeno, 17

Sve je to ispričala tetka Keti jedne olujne, strašne noći u kojoj je more besno udaralo o milje nadvitih stena. Pričala je satima, sve otkad su ostali napustili sobu, i dok se nebo nije počelo rasvetljavati. Pričala je kao nikada nikome u svom životu. Čak ni Vilu nije toliko pričala. Ali kako bi, drukčije? Nije mogla pričati Vilu o Vilu... Međutim, tetka Keti joj je rekla: -Ali njemu si prvom morala reći, lepotice. Rekla je: -Čemu? Kao da on to sve već ne zna. Tetka Keti je s neobičnom tugom gledala u nju. -Ponekad mi sami sebi ne dozvoljavamo da vidimo. Nije ju razumela, ali to ionako nije bilo bitno. Retko je ko, činilo joj se, uopšte razumevao tetka Keti. Ako je Vil bio poseban, svet za sebe; tetka Keti je bila to još i više. Ako je...

Davno završeno, 16

Ali ona je po prvi put bila spremna da ne da Vilu za pravo. On to nije mogao da shvati. Nije razumeo da se njoj, pri samoj pomisli na bešćutnost londonskog pločnika pod petama, dlanovi znoje a srce lupa sve mahnitije. Otišla je s njim kao da ide na vešala. Celim je putem bila plaha i napeta, kao zverčica kad iščekuje opasnost, i zaista, čim je izašla iz Vilove stare bube, istog je trena znala da se nije smela vraćati. Bio je to kao povratak u internat posle prelepog, prekratkog raspusta. Sa svakim je korakom osećala kako je napušta raspoloženje a poznata, kruta kora ponovo se hvata njenog srca. Zašto si mi to morao uraditi, Vile Bojde, proklet bio? Zašto si me, mislila je, morao buditi iz sna? Naposletku, zašto si me, kao prvo, naveo...

Davno završeno, 15

Život s Vilom ispao je neobično pitak i lagan. Ona nikada nije bila društvena, a sopstveni je dom, pogotovo, smatrala oazom mira i intime. Postojali su određeni ljudi koje je volela ugošćavati, ali to je imalo svoje vreme i rok trajanja. Čak bi i u Ivaninom društvu obavezno dolazio momenat kad bi osetila da je dosta. Zaista, da je ikada bila naterana da poreda stvari u svom životu po važnosti; samoća, mir neometan tuđim prisustvom, svakako bi bio prioritet. Ali zar nije, u isto vreme, bilo izvesno kako Vil toga ima na bacanje? Nijednom joj nije pomenuo nekakve prijatelje, nikada. Nikada mu niko nije dolazio, niti je on ikome išao. Takvi ljudi, znala je, slabo trpe bilo čiji boravak pod svojim krovom. Njihova sličnost po ovom je...

Trenutak

M. Antić: "Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da prevaziđeš trenutak, jer trenutak nekada ume da bude duži i strašniji od vremena i večnosti." -Trenutak je koncentracija vremena u večnosti. U trenutku užasa nestaje i vreme i večnost. Postoji samo stradanje koje nas preplavi. U kojem se izgubimo, pa ne vidimo izlaz. Nismo svesni izbora. Ne shvatamo da je izvan užasa neuništivo svetlo života i smisla. Kad se odvoji od tog svetla stvara se krajnja ograničenost. Spirala patnje i besmisla koja vrtoglavom brzinom vuče u ambis. Dok se ego ne suoči sa vlastitom zabludom i malenkošću ne može se vratiti svetlu života. Ne može postati celovit i dobiti novu snagu i entuzijazam da rastera tamu ambisa. —————— -Kao što postoji razlika...

Prljam ja i po cistima

Prljam ja i po cistima ali se oni brzo operu ............................. velike odluke prepustite bogovima a ne snobovima .............................. Kraj dolazi uvek posle pocetka...... ako zaboravimo sredinu

Potraga za izuzetnošću

(Svi ostali radovi mogu se pronaći ovde) Jedan od sigurnih pokazatelja nedostatka izuzetnosti je nezasitljiv nemir što halapljivo žudi za njenim pronalaženjem. Jalov je taj trud. Izuzetnost se javlja po nekom samo sebi znanom zakonu ispoljavajući se najjače kad je neprimetna i trag koji ponekad ostavlja popločan velikim delima ne označava izuzetnost čoveka ili dela već sposobnost odražavanja iste rođenjem i rastom pod njenim pokroviteljstvom. Zabluda da se ona prikazuje izvitoperenjima, neobičnostima i nastranostima, gađenjem prema neukrašenoj neobojenosti, prezirom jednostavnosti i obožavanjem svih lažnih dragulja oduševljava i zasenjuje do slepila izgladnele oči bića koja su izgubila sopstvenu dragocenost. Impozantni skup...

San ili java?

Dogovor je bio da se nađu u letnjoj bašti jednog kafića. On sedi zavaljen u stolici, pijucka kafu i čeka. Iz mase sveta izdvaja se jedna žena i polako mu prilazi...pruža mu ruku...grle se u znak pozdrava... Prvi put čuju jedno drugom glas. Gledaju jedno drugo i pokušavaju da shvate da je onaj preko osoba sa kojom su razmenjivali onoliko poruka, da su se kroz poruke toliko osećali; da su na taj bleskast način uživali jedno u drugom. Da li je i sada isti osećaj? Videli su se na fotografijama ali sada su tu, jedan nasuprot drugog, stvarni i opipljivi. Odlaze u noćni klub gde svira tiha, opuštajuća muzika. Prigušeno svetlo, veoma prijatna atmosfera...pričaju, gledaju se...na podijumu po neki par pleše; on joj pruža ruku u znak poziva na...

zepam

osecaj da me nema po ulicama grada kao da sam ...sam to godine otimaju razuzdano bice punacko slobodom a prazna dusa ne moze vise da se seca kad zivot zakuje koceve u bivak nema srece

Anđela

Rođena je za vreme I svetskog rata u trgovačkoj porodici kao jedina ćerka.Brižljivo je odgajana u duhu građanske patrijarhalne tradicije da odraste u dobru suprugu ,domaćicu i majku.Kao gimnazijalka je upoznala momka iz takođe dobrostojeće trgovačke kuće i rodila se simpatija ,a kasnije i doživotna ljubav.Bila je jako lepa,ženstvena , tamnooka sa visokim jagodicama i skladnom ženskom figurom.Kosa tamna i talasasta na svim fotografijama je očešljana a ipak nestašna kao u devojčice. Na fotografiji sa venčanja ona blista u haljini beloj jednostavno elegantnoj sa ponekim ukrasom od poentlas fine čipke ,ali ono najlepše na celoj slici su njene oči..Oči blage,nasmešene i srećne .Njen mladoženja je elegantan,markantan pomalo krut,ali i na...

Davno završeno, 14

Sedeli su pored razbuktale vatre, i ona mu je rekla: -Zar ne misliš da je krajnje vreme da mi na neka pitanja odgovoriš, Vile? S dolaskom večeri, njena je euforija počela da bledi. Ceo dan ju je u vazduhu držala jedna jedina misao: ne moram se vraćati..! To kao da je bio cilj po sebi, sve što je ikada u svom životu želela. Kao da se ispela do vrha nečega, nepregla sve svoje nerve, volju i snagu, a onda shvatila da se s druge strane, dotad još neviđen i neslućen; pruža ambis bez dna. Oh, da. Već mesecima ona ima samo jednu misao vodilju, ideju koja je ne napušta sasvim ni trena, čak ni dok spava. Uvek je negde pri dnu njene svesti treptala mala, sićušna nada: kad se barem nikad ne bih morala vratiti. Ali, sad je to ostvarila; i sve je...

Davno završno, 13

"Jesi li sasvim sigurna, draga", pitala je gospođa Marpl po stoti put. Došavši to jutro, dočekala ju je scena ne mnogo drukčija od one posle olujne noći. Gđa Marpl je brisala suze, negodovala i jadala se, kao kvočka kojoj odluta pile. Ali, čudna opijenost u kojoj je Teodora hodala celo jutro, u isto je vreme bila pomalo sebična i bešćutna. Radilo se o njenom životu. Ona nije polagala račune nikome pod nebom već toliko dugo da je maltene verovala kako nikada i nije. Ništa što je gđa Marpl ili bilo ko drugi na svetu mogao reći, ni najmanje nije uticalo na odluke koje je donela, pogotovo ne na veru u ispravnost istih. Pogled gđe Marpl još uvek je bio uplašen. "Jesi li, Teodora?" Nasmijala se. "Po prvi put u životu, gospođo, da." Onda su...
Čovek bez kože (knjiga deo 27)

Čovek bez kože (knjiga deo 27)

(Svi ostali radovi mogu se pronaći ovde) Koliko je još koža mogao sa sebe skinuti? Šta je značilo sve to: ime, opis kojim ga je neki bliski neznanac zaodenuo ruhom junaka sopstvenog romana; poreklo, dičenje karakteristikama davno nestalih ljudi u nadi da će se one ponoviti kao kod novog sađenja odeđenih sorti paradajza, krompira ili karfiola; izgled, ogledanje u tuđim ogledalima vagano na terazijama njihovih vrednosti i sviđanja; zanimanje, najgluplji način gubljenja sebe u samopoistovećenju; postignuća, samo mehuri od sapunice van vidokruga neke suštinske potrebe čija vrednost je uzdignuta jedino u svetilištima samoljublja; dela, bića za sebe koje ko zna kakve sile otiskuju u okeane postojanja koristeći ljude kao brodogradilišta i...
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.
Back
Top