Quantcast

Davno završeno, 19

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.540
Neko je vreme samo gledala kako more kvasi ne mnogo lepu, nepristupačnu obalu po kojoj su hodale.
U severnjačkom je moru za Teodoru bilo neke opore, grube lepote, od one vrste koju uspeva ceniti retko ko do starosedelaca i rodoljuba. Priroda je bila surova i negostoljubiva, i samo je more bilo takvo. S obalom se sudaralo o visoku stenu uz jauk, ne je ljubilo kao peščane plaže juga, tepajući. Ali opet, Teodori se činilo da je ceo taj severni krajolik kao one grube device iz vikinških saga. Njihova je lepota, pre svega, bila u oku poštovaoca, i hodala pod štitom i mačem: "lepa i strašna kao vojska pod zastavama."
Lepota severa bila je strahopoštovanje pred prirodom, više nego bilo šta drugo.

Mnogo šta što su se ljudi trsili učiniti lepim; sumnjivo je vuklo na preterivanje, teatralnost, izveštačenost. Nju su pre svega zanimali prapočeci. Koreni. Ogoljena ljudskost i priroda u svojoj biti.
Nedirnuta surovost škotske obale za Teodoru je bila istinski lepa, u onom smislu u kojem je lepa sama priroda bez ljudskog upliva - lepota kakvu su bogovi zamislili pre nego je se dočepala civilizacija sa svojom večitom, mahnitom željom da poboljša, nadogradi, usavrši. Bila je lepa jer je bila devičanska. Jer je bila to što jeste, bez ulepšavanja.

Ono što je ona primetila kod tetke Keti i Vila bilo je da su, usprkos svojim manirima, neobično pristajali toj obali, i samoj prirodi. Gotovo više nego Angus u svom autentičnom kiltu, naprimer. Tetka Keti i Vil su, svakako, i bez grba i plemićke povelje, bili aristokratija. Nije li sama priroda plavokrvnija od bilo koje hiljadugodišnje ljudske dinastije? Tetka Ketina i Vilova plemićka povelja bila je ta priroda koja im je, na neobjašnjiv način, bila majka više od onih koje su ih nosile u utrobama. Na zlatnom dvoru sagrađenom rukom najveštijeg neimara, tetka Keti bi bila nestvarna i izmeštena, kao što se njoj Vil učinio u Londonu. Ali na hladnoj, divljoj škotskoj obali na kojoj čovek nikad nije premestio ni kamenčić, ona je svetlela kao pod krunom. Na prvi je pogled bilo jasno da je to njeno kraljevstvo. Da je tu svoja na svome.

Autentična aristokratija, pomislila je Teodora, ne ona skorojevićka koja se postaje na kolenima, pred stopama vladara.
Ali, onda tetka Keti nastavi da govori, i ona se prene iz zamišljenosti.

-Taj novac, o kojem pričaš... Oni koji su skloni takvim poređenjima, nazvali bi ga Vilovim krstom. Ja kažem: novac Bojdovih je način koji je Vil iznašao da Bojdovima u lice baci sve gnusobe koje su ikad počinili. Ali, on to svakako plaća visokom cenom. To jeste njegovo breme.
Pogledala je u Teodoru.
-Lepotice? Veruješ li u naplatu dugova?
-Kako to mislite?
-Veruješ li, možda, u okretanje drugog obraza?
-Oh, to. Ne. Pre bi se reklo u - krvarinu. Nemojte mene pitati o hrišćanskom milosrđu. Moji su stavovi o tome pre paganski nego...
-Hoćeš da kažeš..?
-Da ljudi moraju platiti sve što čine, ili im je učinjeno. Dobro dobrim, i zlo zlim.
Malo se osmehnula.
-Vil mi je jednom rekao da sam ja sasvim isključiva. Pretpostavljam da je bio u pravu. Zli treba da požanju zlo koje su posejali. Naravno, pričam o stvarnim, očiglednim gadostima. Bez obzira ko šta tvrdio, ali ja verujem da postoje zli ljudi, isto kao i dobri. Postoje na ovome svetu opakosti koje se ne mogu oprostiti, od kojih se kopilad ne može izlečiti, naučiti se da ih ne čini.
-Ti si svakako u pravu. Zaista postoje ljudi kojima je duša crna. Koji čine zlo zbog zla, ili zato što ih nije briga.
-Nije moguće pomoći beznadežnima. Ili nepopravljivima.
-Ali, kako razlučiti ko je nepopravljiv?
-Gluposti. To je kao dan očito!..
-Je li, lepotice?
Teodora se zbuni.
-Ne razumem. Šta želite reći?
-Razmišljam o tome kako mnogi uopšte ne vide zlo u čoveku čak ni ako im je pod nosom. I, svakako, onim drugima koji vide zlo gde ga nema.
-Ali ja nisam budala, barem se nadam.
-Ali to nema nikakve veze s tim, draga. Ljudi ponekad učine zlo iz dobre namere, jesi li kad razmišljala o tome?
-Oh, da. Ali, šta je s onima koji čine zlo iz namere koja je takođe zla? Iz svojih bolesnih, neljudskih želja, ili iz puke zavisti, ili ljubomore...
Za časak joj je na um pala Isabel Vilijams.
-Ili iz svojih poremećenih ubeđenja, naprimer.
Pogledala je tetku Keti.
-Laskam sebi da me nikakva vešta krinka ne bi navela da pogrešno ocenim nekog takvog. Barem ne na duže staze. Bez obzira ko su i šta, meni su kvarni ljudi obično u samom startu odbojni. Čak i ako im ne uviđam nameru od početka, nikad mi se ne uspeju svideti.
-Ali ja to znam, draga. Neki su ljudi kao nebrušeni dijamant, oni odbijaju zlo od sebe. Bude im mučno. Na njih se zlo ne hvata.
-Ne, zaista. Ne hvata se za vas, naprimer. Niti za Vila.
-Ni za tebe, zar ne, Teodora? Nisi li se bila obrela u delu sveta gde nije bilo čoveka koji Vila nije smatrao zlim?
-Ali to nije imalo veze sa mnom.
-Zaista nije. Ti si znala da on nije zao, bez obzira što ti je ceo svet to govorio. I još: ti si videla gde je pravo zlo, s koje, zapravo, strane dolazi.
-Meni se Isabel Vilijams nikada nije dopadala.
-I kako bi? Ali, to što ti umeš, to je jako malo ljudi u stanju. Ljudsko slepilo, to je jedini razlog zašto su Bojdovi na ovome svetu nosioci titula i posednici blaga.
Teodora postade neobično oprezna i budna.
Dotad apstraktna, tema se neočekivano (da li neočekivano..?) vratila u opasne vode.
-Hoćete mi reći, oprostite... Želite li, možda, da kažete kako je Vilov novac zarađen zlom? Je li to razlog što ga Vil mrzi?
Tetka Keti uzdahne.
-Mnogi među našim poznanicima, čak neki od porodice... Mnogima nije bilo jasno zašto je Vil prihvatio taj novac. Vidiš, kad je ostao sam, uzeli su ga Bojdovi. Ja nikad nisam digla ruke od njega, nikad nisam prestala zahtevati da Vil bude dodeljen meni, da se dovede u Škotsku. Međutim, Bojdovi, sa svojim novcem i vezama... Naprosto su me pojeli. Nikad im nisam mogla parirati na sudu. Jedino što mi je prostalo, bilo je da se pouzdam u - Vila. Da istrajem u ubeđenju kako ga Bojdovi neće skršiti, i kako će, jednom kad bude bio punoletan i kad mu oni više ne budu u mogućnosti zapovedati; sam doći meni. Kao što se, najposle, dogodilo. Ali ja neću reći: na sreću. Čemu? Zar nisam oduvek znala, još kad sam ga prvi put videla kao bebu u Belinom naručju, da je on Managan? Pred Vila, zapravo, nikad i nije bio postavljen izbor. On nije, srećom, izabrao pravi put. On je oduvek imao samo taj jedan put pred nogama. I Bojdovi su to znali, naravno. Godinama su pokušavali, na svaki zamisliv - i na još desetine načina koji ti na um ne bi pali, da ga skrše; privedu svom stadu. Budale!
Tetka Keti se neobično zvonko nasmije.
-Ima jedna velika istina o zlu, lepotice. Zlo je, u svojoj biti, sasvim budalasto. I hvala zemlji na kojoj stojimo što je tako. Zato dobro uvek naposletku pobedi. Jer se na dobro vraća dobrim, a na zlo zlim... Što zlo nikada nije, niti može naučiti. Pogledaj! Petnaest godina su Bojdovi držali Vila. A on je ostao šta je i bio. Petnaest su mu godina branili da dođe meni, a on je naposletku došao sam. Ostavili su mu novac koji advokati negde još uvek ne uspevaju ni prebrojati, a on je otišao da živi u kuću svog roda, u šumu. Shvataš li, lepotice? Oni nisu postigli ništa. Sav je njihov trud ostao sasvim jalov.
-Ali tetka Keti... O čemu se tu radi? Zašto su Bojdovi toliko hteli da zadrže Vila? I, ko su, uopšte, oni? Meni je rečeno da je Vilov otac bio seoski sevštenik. Isabel Vilijams nikad nije pomenula da je bio iz neke bogate porodice, kamoli zle i naopake...
-Isabel Vilijams ti to nije ni mogla reći. Ona ništa ne zna o Bojdovima.
Par trenutaka je ćutala, kao da se premišlja.
-Ne volim što sam započela ovu temu s tobom, draga. Nije na meni da pričam o stvarima koje su, pre svega, Vilove. Međutim, čini se da je Vil u vezi tebe na čudan način detinjast, kao što nikad nije bio. Opet, s druge strane, to je i razumljivo... Kako god, uzeću za slobodu da ti ispričam neke stvari koje bi morala čuti od njega, jer on, očigledno, još nije iznašao način da ti ih saopšti. Nikakve tajne, samo ono što je odavno svima poznato. Ali Vil sad ima drugih briga.
-Šta želite reći?
-Da se Vil, kako se meni čini, plaši. Sad kad je do tog došlo...
-Šta...
Tetka Keti neopozivom kretnjom podiže ruku u vazduh.
-Ne. To nećeš čuti ni od kog, do njega. O tome me nemoj pitati. Ono drugo što želim da kažem... To je da se Vil, izgleda, boji da ti obelodani svoje porekle s očeve strane jer ne zna kakav bi to uticaj moglo imati na tebe, i na sve s tobom skopčano.
-Ali to je smešno!.. Mene se uopšte ne tiče...
-Ne tiče te se još. Ali može doći vreme kada ćeš se zapitati. Međutim, to je tvoje breme, Teodora. Ono što je tebi zapalo u deo.
Uzela ju je za ruku i nežno se nasmešila.
-Lepotice... Šta god ti ja, ili Vil kasnije, ili bilo ko drugi bude rekao... Molim te da zapamtiš jedno. Vil nije Bojd. Vil nema ništa s Bojdovima. Vil je toliko suprotan od Bojdovih, kao što je svetlost sprotna od tame. Da li ćeš se toga setiti kad dođe vreme, Teodora?
Teodora je zurila u nju, bez daha.
-Da...
-Saslušaj me sad. Isabel Vilijams ti je rekla da je Vilov otac bio vikar. Međutim, ono što ona ne zna i što ti nikako nije mogla reći, to je da se vikar Bojd odrekao svoje porodice još kao vrlo mlad čovek. Bojdovi su... Kako da ti to objasnim? Bojdovi su sve ono što Managanovi nisu. Da li me razumeš? A opet, s druge strane, mi smo jedno. Dve strane ogledala.
Tužno je odmahnula glavom.
-Ko zna kad je prvima među nama palo na um da se Veština izvitoperi? Ali tako je sa svime na ovom svetu: sve može, i često bude, okrenuto na zlo... Veština je drevna, nezapamćeno stara, i čak ni Managanovi, koji broje svoja rodoslovlja do najranijih vekova ljudskog sećanja, ne znaju od kad, i od kud je Veština stigla. Ali ono što ti moraš znati odmah na početku, pre svih ostalih stvari koje će se desiti... To je da Veština, sama po sebi, nije ni dobra ni zla. Ona je nepristrasna kao priroda. Ona je oruđe, na neki način, isto kao i svako drugo oruđe na svetu: njome se može činiti dobro, ali može i zlo.
-Hoćete reći...
Teodora je mučno progutala.
-Hoćete reći da Managanovi Veštinu rabe na dobar način, a Bojdovi..?
-Ne na dobar... Kažem ti da Veština nije ni jedno ni drugo. Možda je bolje reći: na pravi način. Na jedini ispravan. Ono što Bojdovi čine, u svom je korenu pogrešno. I zato na zlo izlazi. Vilov je otac, nažalost, oduvek bio nestabilan. On je imao dara da vidi da je to što njegova porodica radi, loše; ali uopšte nije razumevao Veštinu, od detinjstva je se plašio... Uostalom, i nije do njega. Nesretnik nikad nije ni bio u mogućnosti da vidi šta Veština može ako se koristi pravilno. On je video samo šta rade njegovi otac i braća. Iz tog je razloga odbacio Veštinu sasvim, i okrenuo se onome što je smatrao da je suprotna strana zla... Hrišćanskom bogu.
Tetka Keti pogne glavu.
-Neću te vređati govoreći kako hrišćanstvo nema puno veze s Veštinom, i kako svakako nije njegova suprotna strana. Da ti to misliš, ne bi sad stajala ovde sa mnom. Da si se slagala i sa jednom reči Isabel Vilijams, nikad se ne bi mogla vezati za Vila, kao prvo.
-Oh, tetka Keti..!
-Znam, lepotice. Oprosti što tako nešto upšte pominjem. Ja znam da ti ne smatraš Vila satanskim slugom. Ali, njegov je otac mislio isto kao i Isabel Vilijams. On nikada nije shvatao da Veština nema nikakve veze s vragom, isto kao ni sa bogom. Za njega je svo veštičarenje bilo pogrešno, i svo mu je izlazilo na zlo. Kakva li je bila igra sudbine da ga spoji sa Bel, šta misliš? Ona je bila mlada, i zaljubila se u zgodnog vikara. Znala je da je on Bojd, ali je u njegovom odricanju svog porekla videla znak da se vraća na pravi put. Mislila je da je on prvi Bojd koji će se vratiti pravoj Veštini, i zato nije stala na kraj svojoj zaluđenosti, već je pustila da buja. Sve dok ih nije oboje progutala. Meni ta priča nikad nije zvučala kako treba. Bel je imala samo šesnaest godina kad se udala, ali ja sam starija od nje, i puno sam više znala, još onda... Bojdovi su prastara porodica, isto kao i Managanovi. Izuzetno su moćni u svom Crnom Učenju. Da ikad odeš u njihove palate, videla bi iste biblioteke krcate knjigama s njihovim imenom, kao što si kod Vila videla naše. Neki među nama zovu ih Crni Managani, jer su se, uporedo s Managanovima, kroz vekove razvijali i sticali moć i znanje, baš kao mi - a opet, naravno, skroz drukčije. Oni su izuzetno jaki. U moru nesretnika koji su prešli na Crnu Stranu, zapravo su Bojdovi jedini ikada bili dovoljno moćni da pariraju nama, Managanovima. Ja nemam straha od njih, drugačijeg od straha da me svojim prisustvom unize i isprljaju, i to je bio jedini argument iz kojeg nisam htela da se Bel veže za jednog od njih. Nisam verovala da bi joj oni bili u stanju ozbiljno nauditi. Međutim, nisam računala sa snagom ludila.
Sad su joj suze curile niz lice, bezglasno je plakala.
-Vil kaže da to sve ima svoj smisao. Na neki se način s njim slažem. Usud je hteo da Bel bude žrtva. Usud je hteo i da nesretni vikar Bojd bude žrtvovan. Jer je njihova propast ipak izrodila dobro. Danas je Vil ovde, a Vil će, konačno, stati na kraj Bojdovima. I tako če se krug konačno zatvoriti. Pitala si me iz kojeg je razloga Bojdovima toliko stalo do Vila. Iz istog razloga iz kojeg Managanovi žele sopstvenu decu: dar mora ići dalje. Veština je jedno, ali dar da se druge uči Veštini; to ide jedino preko krvi. Dar se nasleđuje, od majki ili očeva. A Vil ima dar.
-Ali...
-Znam šta misliš. Ali stvar je u tome da danas ima još samo jedan Bojd, osim Vila, a on ne može da ima dece. Bila su ih trojica, Vilov otac, i dva brata. Samo je nesretni vikar od njih trojice mogao rađati decu. To je prokletstvo Bojdovih: njima se već vekovima jedva da i rađaju deca; a i kad se dogodi da ih bude više u jednom pokolenju, obično su jalovi... Vil ima ogroman značaj za Bojdove. On je njihov opstanak.
Teodora dahne:
-Oh! Ja nisam znala za to...
Napregnuto je ćutala neko vreme, dok su joj se misli kovitlale glavom. Onda je, mršteći se, rekla:
-Ali vi kažete da ih je on sasvim odbacio.
-Naravno. Ostao je s njima sve dok su oni imali zakonsku moć da ga drže kod sebe. Poslali su ga na univerzitet koji su izabrali, zabranili mu da ikada dođe u Škotsku, kod mene. Da ima ikakvog kontakta s Managanovima, ili bilo kim ko se Veštinom bavi drugačije od njih. Međutim, kad je postao punoletan, više ga nisu mogli zadržati. Godinama već, Vil nema nikakvog kontakta s Bojdovima.
-Međutim, ima njihov novac.
Tetka Keti pogleda u nju. Teodora poče da petlja:
-Rekli ste da je bilo nekih koji nisu shvatali iz kojeg je razloga Vil zadržao prljavi novac Bojdovih... Jer, on jeste prljav, nije li, ako pravilno tumačim sve što ste mi rekli... Ali, Vil ga je zadržao. Objasnite mi to. Zašto je, do sto crnih vragova, Vil zadržao taj novac - zašto ga je uopšte primio..?
-Ne slažeš se s tim?
-Ali kako bih? Ja uopšte ne mogu da uklopim Vila u tu priču. Mogla bih dati desnu ruku da Vil nikada, ni u ludilu...
-Ali ti si svakako u pravu. Nije stvar u novcu kao takvom. Vil se, naravno, gadi tih para - to su, kao što si sama rekla, prljave pare, zarađene naopakim načinima i u naopake svrhe. Međutim, moraš znati da, kao što se dobro nekad okrene u zlo; tako i iz zla pokatkad proizađe dobro. Zar ne uviđaš šta ti pokušavam reći svo vreme, lepotice? Reci ti meni, koji bolji način slutiš do da se novcem Bojdovih, ispravi zlo Bojdovih?
Glas joj je bio tužan i ozbiljan.
-Novcem koji je nasledio, Vil finasira svakojake dobrotvorne ustanove. Tim se novcem finasira i naš sopstveni rad, napori uloženi u pravu svrhu. Pre par godina osnovali smo zakladu za decu kojom se finansira škola i internat, a gde je školovanje besplatno. I još stotine toga. Ako te podrobnije zanima, trebala bi da pitaš Angusa, jer on, zapravo, rukovodi tim novcem, ne Vil. Vil se ne meša mnogo ni u plemenite stvari koje se sponzorišu novcem Bojdovih - kamoli u novac kao takav. I, svakako, on ni penija nikad nije potrošio na sebe. Živi od sopstvenog rada, od svojih knjiga i predavanja.
Nasmešila se.
-Tako da, vidiš... Nemaš razloga da osuđuješ Vila, ne zapravo. U celoj toj priči, on je pre za saosećanje. Ti ne možeš shvatiti, nažalost, kakav teret predstavlja Managanu da raspolaže imenom i novcem Bojdovih. Da bi radio kako treba, Managan ne bi smeo ničim da se svesno unižava, jer dejstvo njegovog rada ovisi o tome kakav je on sam. Veština se ne može razlučiti od toga kakav je čovek koji je praktikuje. Zato on ne sme da mrzi, niti da teži osveti, ma koliko pravednoj... Ne sme da se opterećuje stvarima koje ga na putu ometaju. A novac Bojdovih je dovoljan za tako nešto.
-On je teret, da, razumem vas...
-Tačno tako. Prljav je i nečist, a Vil je položio ruke na njega. Međutim, to je, baš kako sam ti rekla na početku, Vilov krst.
Nagnula se malo da bi naterala Teodoru da podigne sagnutu glavu.
-Ali razvedri se, lepotice!.. Vil je jak kao temelji zemlje. On se godinama nosi s time, i uspeva. A kad, za koju godinu, ostane poslednji Bojd, krug će biti zatvoren sasvim. Onda će svi budući Bojdovi biti privedeni pravoj strani. I neće više biti Crni.
-Je li to razlog... Je li on zato ostavio prezime svog oca, tetka Keti..?
-Jeste. Iako je, zapravo, Managan...
Teodora je neko vreme samo utučeno zurila pred sebe, a onda reče:
-I vi mi, usprkos svemu tome, kažete kako nemam razloga stavljati Vila na oltar. Od početka sam znala da je on nešto drugo. Posle one priče Isabel Vilijams, počela sam ga još i više ceniti, jer je imao takvu jednu nesreću na samom početku života - a svejedno sačuvao dobrotu u sebi... Ali tetka Keti!.. To što ste mi ispričali večeras, kako da ne gledam Vila kao kakvo božanstvo, posle vaših reči..?
-Ali on to nije. On je samo čovek, lepotice.
-Čak ni to nije tačno. On nije samo čovek. Zar nije, u stvari, Managan..?
-Šta ti misliš da Managanovi jesu, draga?
-Oh, ne usuđujem se ni da pretpostavljam.
-Ne budi smešna, Teodora. Bez obzira šta mi umeli ili činili, samo smo smrtni ljudi.
-Oh, onda oni prvi među vama to nisu bili..!
Tetka Keti se nasmije.
-Ko bi to sa sigurnošću znao..? Ne, to su samo tlapnje i ne pristaju nekome kao što si ti, lepotice. Tako mogu da rezonuju samo neuki i plašljivi, a ti to nisi. Ako baš insistiraš da ti kažem u čemu se Managanovi, jedino, razlikuju od drugih... To je da su ljudskiji nego većina ljudi danas. Oni su još bliski svojim korenima, svojoj biti; dok je ostale civilizacija sapela i ugušila. Zbog toga sam ti rekla da su Managanovi nešto drugo. Samo zbog toga. Ne zbog pića bogova kojim, eventualno, održavamo svoju besmrtnost, niti jer se rađamo iz morske pene.
-Ako mi želite reći da su Managanovi do danas ostali kako smo na početku svi bili zamišljeni, dok su drugi propali i unizili se...
Tetka Keti se smijala.
-Oh, ne baš tim rečima, ne.
-Svejedno. Činjenica je da ste vi ostali u najdirektnijem kontaktu s prirodom, bar kako se meni čini.
-Onoliko koliko je to uopšte bilo moguće, da. Čak smo i mi pretrpeli određene posledice, to je neizbežno. Više na celom svetu nema čoveka koji je očuvao svoju ljudskost u biti.
-Jeste, ali zašto? Zašto je ljudski rod, u celini, odbacio svoje korene?
-Zašto ovaj svet izgleda kao što izgleda? Zašto su ljudi kakvi jesu? Zašto ne umemo da stanemo na kraj svojim željama? Zašto nam nikada ničega nije dosta?
Teodora vatreno prasne:
-Da! Zašto?
-Ali čak i da ti ja na to odgovorim, draga... Svet kojim hodamo ne bi se promenio.
-Oh, možda ne odmah, ali...
-Sad mi u sebi prebacuješ malodušje i kukavičluk, zar ne? Međutim, Teodora, revolucija o kojoj govoriš ne sprovodi se preko noći, i ne onako kako se inače sprovode prevrati.
-Oprostite. Ja pretpostavljam da to što radite, šta god bilo...
-Najvažnije što trebaš shvatiti, jeste da mi ništa ne možemo učiniti na silu. Veštinu siluju Bojdovi, i oni koji ih slede i obožavaju. Ne mi. Ako smo ikada nešto hteli učiniti, mi smo za to morali zamoliti. Pitati za dozvolu. Tražiti da nam se svojevoljno, čista srca i uma, odobri.
Pogledala ju je u oči.
-Kad si ostala s Vilom, ostala si jer je to bio tvoj izbor, zar ne? Vil nije uticao na tebe, nije te naterao.
-Oh, ne. On je naprosto tražio da izaberem. Kako god ja mislila da treba.
-Naravno. To je ispravan način. Međutim, tvoj slučaj nije primenjiv na raspravu koju si započela, draga. Ti si dala svoj pristanak, ali najveći deo ljudi nikad ne bi. Zar nas nisu stotinama godina žive spaljivali? Ljudi se mahom plaše Veštine i nas koji smo joj vični, baš kako nas se plašio nesretni vikar Bojd. A čak i oni drugi, koji se nazivaju nevernicima, čak nas i oni odbaciju - jer ne veruju ni u šta. Za njih je Veština puka opsena, mađionačiraski trikovi, šarena laža... Koliko vas ostaje, takvih kao što si ti, a da nam ne sudite, i još da imate poverenja? Zanemarljiva šačica, draga. Nama je jako teško unaprediti išta s tako malo verujućih na Pravoj Strani...
Dodirnula je Todoru po obrazu.
-To je razlog što smo se, pre svega, okrenuli sami sebi. Nazovi to sebičnošću ili kako god želiš. Ali mi moramo, kao prvo, odgovarati sami sebi. Jer, dok god ima nas, biće i takvih kao što si ti, draga, koji odluče da pristupe od svoje volje. I to je nešto s čim se moramo zadovoljiti. I, to je, na neki način, ta revolucija koju zahtevaš.
-Verovatno ste u pravu, da...
Nastavile su da hodaju dalje, ćutke, s rukom u ruci kao deca, dok je mesec bledeo na noćnom nebu a more šumelo.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.