Quantcast

Davno završeno, 20

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.363
Nedelju dana kasnije, Teodora je pomagala Megan u kuhinji. Hrpa opranih tanjira koje je slagala jedan na drugi, pretila je da je nadvisi, ali su ljudi neprestano unosili druge. Kuhinja, iako prostrana i ciglom uzidana, sad je bila vruća onako kako ona nije ni pretpostavljala da bi jedna takva hladovita starinska kuhinja ikada mogla biti; i u sledećem je momentu pomislila da od vrućine više ne može disati. Viknula je Megan, koja je s druge strane stajala nagnuta nad lonce i tiganje:
-E sad je dosta!..
Megan se osvrnula i nasmijala. Jedna od žena je upravo ušla s novom gomilom prljavih tanjira. Veselo je rekla:
-Ovo su poslednji, draga.
Teodora na sav glas opsuje.
Žena ju je za časak zaverenički posmatrala, a onda joj se obrati tonom deteta koje sprema psinu:
-Hoćeš li da zapališ jednu, Teodora?
-Oh, koga bih trebal ubiti za cigaru..?
-Nikoga, zapravo...
U moru ljudi koji su već danima opsedali kuću, Teodora još nije videla da je neko zapalio cigaretu. Sitna plavkosa devojka pred njom, pegava kao ćureće jaje, sad je, smijući se, vadila dopola ispražnjenu kutiju i, dok su petljale oko šibica, Megan im se stvorila za leđima.
-Nema pušenja u mojoj kuhinji!
S narkomanskim sjajem u očima, Teodora joj odbrusi:
-Oh, nosi se, Megan.
Onda je besramno odgurnula u stranu suđe kojim je stol bio prekriven i sela.
-Ne osećam noge. Zašto svi neprestano jedu? Jeste li se okupili ovde samo da bi jeli i prljali tanjire?
Žena-devojčica s kojom je delila zabranjeni porok, stalno se smijala. Teodora je s njom dotad razmenila par rečenica, i ona se svaki put počinjala gušiti od smeha, kao da u svom veku nije srela duhovitije čeljade. Dok je, zabavljena, gledala u nju, primeti kako se Megan plazi za devojčinim leđima. Kad je otišla, reče joj:
-Ne mogu da je podnesem..!
-Zašto?
-Ona je takva jedna guska da...
-Nemoj da palacaš tim ružnim jezikom, Megan. Baš je fina. Dala mi je cigaretu, jedino što me je sprečilo da ne padnem ovde mrtva među tvoje blagoslovljene lonce i šerpe.
Megan joj odbrusi:
-Ti si razmažena i lena.
-A ti si iznašla zgodan način da svoj status kraljice kuhinje dokazuješ preko mojih leđa. Ja nisam u životu ni videla toliko tanjira na jednoj hrpi, kamoli...
-Ovo je Škotska. Gosti se moraju ugostiti.
-Ništa im ne bi falilo da ponekad jedu sendviče, zar ne.
Megan je izgledala užasnuta.
-Sendviči? Na praznik? Ovakva se jeres još nije čula pod mojim krovom..!
-Ne zameraj joj, Megan. Usuđujem se reći da je već danima jedina škotska stvar draga našoj Teodori - Mekdonalds.
Obe se osvrnuše ka Vilu koji je, neprimećen, ušao u haos i paru zakrčene kuhinje. Teodora se obrecne:
-Nego šta, dovraga. Godinama sam se hranila u Mekdonaldsu i ništa mi nije falilo. Ne razumem čemu ovoliki trud, danonoćno kuvanje i raspremanje stolova, samo da bi...
Megan je zgromi pogledom i onda joj dostojanstveno okrene leđa. Vil se odmah nagne nad njeno rame i šapne:
-Hajde, dok ne gleda.
Teodora odbaci cigaretu u lavabo pun suđa i hitro pobeže za njim iz kuhinje.

Nisu se uspeli iskrasti iz kuće sasvim nezapaženi, naravno. Otkad su pre par dana počeli pristizati, ljudi su napunili sve sobe tetka Ketine kuće, a činilo se da neprestano pristižu nova lica. Sav prostor oko kuće bio je zagrađen kolima. Nije bilo minute u danu tokom koje se ne bi čuo nečiji smeh, razgovor, koraci, lupanje vratima. Deca su trčala po stepeništu nadižući galamu goru od ruske konjice, ako biste hteli ući u kupatilo, mogli ste dati svoju desnu ruku da je zauzeto, a Teodora je, uz svu muku, još, od strane svi prisutnih, i ovdašnjih i gostiju; uzeta za domaćicu uz Megan - tako da je najveći deo dana bila do grla u poslu. Sve je te ljude trebalo smestiti i nahraniti, i o svoj je toj deci trebalo voditi računa. Kad su - najzad - uspeli otići od zadnjih ljudi koji su ih zadržali na ulaznim vratima, pa se zaputili među drveće; ona reče Vilu:
-Besramno sam prevarena, i ne bih se nadala nikakvom oprostu da sam na tvom mestu, Vile Bojde.
On se smijao.
-Oh? Žao mi je što to čujem. Kako sam te obmanuo, moliću?
-Uzalud mi se obraćaš tim oksfordskim engleskim. Perfidno mi je prećutana činjenica da moj lagodni škotski odmor nije nikakav odmor, i da ću se, zapravo, ropski naraditi.
-Buljuk ljudi koji mi se klati oko nogu nije ni moja ideja lagodnog odmora, devojčice.
-Ma nemoj mi reći. Nijednog trena nisam videla tebe kako trčiš hodnikom natovaren tanjirima ili dodatnim plahtama, niti sa rukama do laktova u sapunici.
-Šta da ti kažem?
-Ništa, zaista. Tvoje je da se smestiš u naslonjaču pored prozora i izvoljevaš nove šolje čaja. Stotine šolja čaja, kad smo već kod toga.
-Izvini, ali čaj kojim me dvoriš nije bahato mačoidno izvoljevanje.
-Pretpostavljam, obzirom da ga i žene piju. Zapravo, piju ga svi osim mene i sitne dečice. Zašto ja ne mogu da dobijem svoju šolju u pet popodne, moliću?
On je pogleda s nečim pažljivim u očima.
-Ti nisi sviknuta na taj čaj. Posle samo par šolja bila bi beznadežno pijana.
-Oh? Niko od vas nije pijan. Ti nisi pijan, naprimer. Ili to jako dobro kriješ.
-Ja pijem taj čaj ceo život, Teodora.
-Nikad ga nisi pio kod kuće, zar ne?
-Ne, u pravu si. Ali on se i ne pije ni u koje drugo doba godine do ovog.
-Oh, pa zašto ne kažeš? To je čaj sa značenjem..!
Smijala se, ali on osta ozbiljan.
-Zapravo jeste. To što pijemo čaj po ceo dan, ima svoju svrhu, Teodora.
Njoj se ruganje ugasi na licu. Osetila je kako počinje da crveni od čudnog stida, kao da se podsmhnula kakvoj svetinji - kao da je uradila idiotski gaf tokom audijencije kod kraljice.
Muklo je rekla, ne gledajući ga:
-Oprosti, Vile.
Ali on je šeretski povuče za pramen kose ispao iz punđe. Veselo je pitao:
-Zašto podižeš kosu? S puštenom ili podignutom kosom, devojčice, opet si na istom: sve što nosi pantalone u toj kući očajnički je zatelebano u tebe. A možda i neki koji ih ne nose, šta kažeš?
Ona se izvuče ispod njegove ruke.
-Kažem da pričaš gluposti. Dižem kosu jer je u kuhinji vruće kao kod vražje pete - što bi svakako i sam znao da češće svratiš.
-Već sam se ispričao zbog svog aristokratskog nemara spram kućnih posova. Kakvu bi bolju odštetu volela?
Hodajući, došli su do male čistine u drveću. Svugde po okolini, kako je ona već otkrila lunjajući prethodnih nedelja, moglo se naći neobično belo kamenje koje kao da nije pripadalo krajoliku. Izgledalo je kao da ga je neko, pradavno, razmestio s određenom svrhom. Većina tih, mahom velikih, masivnih belih stena bila je obrasla mahovinom; ali neke su bile čudno glatke i neumrljane, kao da su koliko juče postavljene. Jedna je takva bila na proplanku, i ona se zamišljeno osloni o nju, osećajući kako je topla od sunca. Rekla je:
-Odšteta, kažeš? Pa. Mogu li da tražim šta god?
Brzo ga je pogledala, ali on nije ni trepnuo. Smešio se, dobroćudno, bez onog svog uobičajenog ruganja. Zapravo, shvati ona, već danima nije kod Vila videla ono obesno podsmehivanje koje mu je, inače, bilo gotovo prirođeno. Ljubazno je odgovorio:
-Šta god, devojčice.
-Hoćeš li mi, onda, reći gde svi skupa nestajete svako veče? Svaku noć ostajem sama u pustoj kući, dadiljajući dečicu u krevetima. Nekako slutim zašto si bio toliko zapeo da me dovedeš u Škotsku - ja sam bila potrebna da čuvam decu, zar ne?
Bilo je izvesne pakosti u njenom glasu, i on je pogleda u oči.
-Ti si jedna mala pakosna zverčica.
-Jesam li, Vile?
-Da. Svakako znaš biti zla kad hoćeš.
-Je li to tvoj odgovor?
-Šta si me, zapravo, pitala? Gde idemo noću, ili da li je tvoje prisustvo bilo potrebno u svrhu dadiljanja?
-Oboje.
On se osloni o kamen pored nje, i Teodora pomisli kako je to uradio s određenim smislom. Kao da, možda, nije hteo stajati joj nasuprot, dok joj odgovara.
Kao da se možda nije hteo s njom suočavati. Ili sukobiti?
Rekao je:
-Ti otprilike slutiš šta radimo svake noći, devojčice. Sredina je leta, i ovo je vreme naših praznika. Nekoliko puta godišnje okupljamo se zbog svojih obreda.
-Da, znam.
-Znam da znaš. Zato sam te i pitao šta je, zapravo, tvoje pitanje.
Ona to oćuti. On nastavi:
-Ti me, u stvari, hoćeš pitati koje je tvoje mesto u celoj priči.
-Mene zanima koje je moje mesto već mesecima, Vile.
-Zašto me nikada nisi pitala?
Ona se zagleda u njega. Smešio se, posve mirno i spokojno. Gotovo još spokojniji nego inače.
-Zašto te nikad nisam..?
-Da, zašto, curice?
-Jesi li posve sišao s uma?
Odjednom joj se u glavi stvori tetka Keti, nasmešena, kako govori: Vil jeste džentlmen, nedvojbeno.
-Zašto mi nikad nisi sam rekao?
-Nisam pretpostavljao da te zanima. Ti nemaš nikakav problem da pitaš šta te interesuje.
-Oh, nećeš me time preći.
-Čime?
-Nećeš to pripisati meni u deo. Nećeš me ubediti kako si iskreno verovao da mene ne zanima. Kakve gluposti govoriš? Kako je moglo da me ne zanima?
-Pa...
-Prestani. Da li misliš da sam blesava? Mesecima čekam da mi, najzad, kažeš o čemu se radi! Mesecima ja čekam da se Vil udostoji i konačno mi objasni sve one misteriozne nagoveštaje...
-Kao naprimer?
-Kao naprimer: "tebi je bilo namereno doći ovamo i sresti mene, Teodora", ili: "stvar koju si učinila, pristavši da ostaneš sa mnom, nije naplativ ni u kakvim parama ovoga sveta", ili možda...
On se smijao. Ona se razgnevi još više od njegovog, činilo joj se, bešćutnog smeha.
-Ne smej mi se! Rekao si da će mi sve biti objašnjeno kad dođe vreme, nisi li? Tražio si da ti verujem, ne pitajući...
-Gluposti. To "ne pitajući" nećeš staviti u moja usta, Teodora. Ja sam tražio da mi veruješ. Tačka.
-Verujem ti, proklet bio. Zašto ti ne veruješ meni? Zašto si me pustio da čekam, ne znajući?
-Zašto si ti pustila?
Teodora je blenula u njega. Oči su mu postale čudne. Rekao je, za Vila neobično hladnim i oholim glasom:
-Na osnovu čega zahtevaš da ja verujem tebi, Teodora? Na osnovu toga što me se plašiš, možda?
-Ma šta ti... Ja te se ne plašim, nikada nisam...
-Oh, zaveži. Koji ti je drugi razlog, osim straha, držao vezan jezik?
Ona trepne. On je steže za mišicu.
-Hajde, do vraga. Odgovori mi. Nisi pitala jer se nisi usuđivala čuti ogovor. To je sva priča. Šta sam ja čekao? Čekao sam da se Teodora udostoji i najzad mi počne verovati dovoljno da bi pitala..!
Teodora, kao kroz maglu, ili iz velike daljine; shvati da se sunce nad proplankom ugasilo, da je kamen o koji se oslanjaju odjednom hladan i beživotan. Oko srca ju je čudno zazeblo i neka neimenovana jeza odigla joj je one fine, sitne žutozlatne dlačice na hrbatu. Shvatila je da podrhtava, iako je do pre samo par sekundi bilo toplo i ugodno.
Ali, to nije bilo do sunca, niti do kakvog oblaka koji je sunce, možda, zaklonio.
To je dolazilo od Vila.
Ona pokuša da se oslobodi od njegovog stiska.
-Oh, pusti me...
-Pogledaj me.
-Neću, ne želim...
-Teodora. Pogledaj me.
I, iako se otimala i odmahivala glavom, bez reči; on se hitro pokrete, pograbi joj lice u svoje prste i natera da pogleda u njega. Mislila je da je besan. Nikad se pre nije tako ponašao prema njoj, i jednog mu je trena mogla reći da je u pravu: zaista ga se uplašila... Međutim, u očima mu je, namesto gneva, bilo povređenosti i bola koji je zapanjiše, i njen strah u začetku razvejaše u ništa. Netremice, nesposobna da se pomeri, posve je oduzeto gledala u taj bol u Vilovim očima.
I on je dodirne onako kako nikakve njegove reči nikad ne bi uspele.
Osetila je da joj se suze kupe u trepavicama. On reče, odsutno:
-Ali zašto mi ne veruješ, curice?
-Oh, Vile..!
-Svaki sam dan čekao da sedneš pored mene i da me pitaš: objasni mi, Vile... Onaj ko nije upoznao tvoje ćutanje, taj uopšte ne zna šta je ćutanje.
Stisak mu se pojača.
-Celo si vreme bilzu, u mom vidokrugu, pričaš i smiješ se; a opet, kao da si oko sebe podigla bedeme. Tvoje zidove ništa ne prolazi, nikakva lepa namera, ni najtoplija reč...
Ona mu hitro stavi ruku na usta.
-Nemoj..! Nemoj tako da govoriš..! Oboje znamo da nije tako - da si ikada hteo zaći za te bedeme koje tvrdiš da sam oko sebe podigla - ko bi to uopšte mogao bolje od tebe, Vile? Ja jedva da verujem da na svetu postoji nešto što ti ne možeš...
-Teodora. To uopšte nije pitanje sposobnosti.
-Slažem se..! Već volje..! Ti to nisi hteo da učiniš..!
-Ja nisam, i nikada neću raditi bilo šta s čime se ti ne slažeš.
Ona proguta uzdah.
-Ti si odlučila da ćutiš i ništa ne pitaš. Tvoje je bila volja da se ogradiš nepristupačnim bedemima. Ja sam poštovao tvoju volju.
Pustio je.
Ona, smrknuta i jadna, uopšte nije primetila lako oklevanje s kojim je to učinio, kao da se, zapravo, ne želi lišiti kontakta s njenom kožom. Umesto toga, shvatila je da je na proplanku ponovo toplo, da sunce opet sija. Oblak Vilove tuge preleteo je svetlim nebom, i, kad je podigla glavu i pogledala ga, to je bio onaj stari, dobro joj poznati Vil, nasmešen i miran. Gotovo je posumnjala da je sve sanjala.
Oprezno je rekla:
-Pa... Hoćeš li mi reći, onda?
-Naravno da hoću, curice.
-Krajnje je vreme, zar ne? Jednom si mi bio rekao kako se stvri među nama ne smeju forsirati. ..
-I to je tačno. Poverenje se ne sme forsirati, slažeš se? Sve u čoveku mora da sazri: njegova odluka, njegova namera, i njegova vera.
-U pravu si. Mojoj je veri, očigledno, trebalo da ojača. Ja slabo kome da uopšte verujem, a nikad se ni u koga nisam pouzdavala... Postoje delovi mog bića koji nisu znani nikome pod nebom do meni samoj.
-Ali ti znaš moje uslove, devojčice.
Ona pogne glavu.
-Da, znam.
-Rekao sam ti, zar ne. Ja ne sklapam paktove na određeno.
-Rekao si.
-Ako zaista misliš da mi veruješ, ja ću ti reći iz kojeg si mi razloga toliko bitna.
-Do mene je što je ovoliko čekalo.
Pogledala ga je pravo u oči.
-Ali ne želim čekati ni dana duže.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.