Quantcast

Davno završeno, 14

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.472
Sedeli su pored razbuktale vatre, i ona mu je rekla:
-Zar ne misliš da je krajnje vreme da mi na neka pitanja odgovoriš, Vile?
S dolaskom večeri, njena je euforija počela da bledi. Ceo dan ju je u vazduhu držala jedna jedina misao: ne moram se vraćati..! To kao da je bio cilj po sebi, sve što je ikada u svom životu želela. Kao da se ispela do vrha nečega, nepregla sve svoje nerve, volju i snagu, a onda shvatila da se s druge strane, dotad još neviđen i neslućen; pruža ambis bez dna.
Oh, da. Već mesecima ona ima samo jednu misao vodilju, ideju koja je ne napušta sasvim ni trena, čak ni dok spava. Uvek je negde pri dnu njene svesti treptala mala, sićušna nada: kad se barem nikad ne bih morala vratiti.
Ali, sad je to ostvarila; i sve je sumnjivo počelo nalikovati onome kako čovek mora paziti šta želi, da mu se ne ostvari.
Ona uopšte nije imala ni najbleđu predstavu kako je Vil ovo zamislio.

Ceo se dan ponašao kao da oboje rade najnormalniju stvar na svetu. Kao da već mesecima žive zajedno, i kao da su sve reči među njima odavno izrečene. Potrošio je sate tog dana listajući njene knjige, i još toliko na sasvim apstraktne teme, pa za čaj i večeru... A da nijednog trena nije našao za shodno da pomene činjenicu da je ona došla da živi u njegovoj kući.
Kao da je oduvek tu.

Kad mu je to rekla, odgovorio je:
-Na neki si način u pravu, curice. Tvoje je mesto ovde, oduvek.
Tako postavljena, ta je stvar imala smisla. Ona pomisli kako se od početka svog poznanstva s Vilom oseća kao da se, posle predugačkog i sumornog puta, vratila kući. Bliskost koja je među njima postojala, ona je umevala tumačiti jedino nekim prethodnim, van poimanja razuma, poznanstvom, uspomenom iz prošlih života ili drugih dimenzija. Njoj je zanemarljivo tog kod Vila bilo zaista novog; čak i kad ubroji sve one stvari koje su je svesno zbunjivale ili im uopšte nije razumevala poreklo i svrhu. Zar nema od prvog dana utisak kao da hoda bajkom, otelotvorenom misterijom..? Zar nije na svakom koraku susretala poneko čudo..? Ali, ona je nisu uplašila, ni oterala. Čak i dok se čudila, znala je da, u stvari, nema razloga.
Negde van protoka ovog i ovakvog vremena, ona je to sve već spoznala. Vil i njegova čuda - oni nisu bili novina za nju.
Pomislila je kako se slaže. Ai, zapravo, to nije bio odgovor koji je zahtevala.

-Ne pričam o tome, Vile.
-Nego o čemu?
Ona strpljivo uzdahne.
-Ai zašto se praviš da ne razumeš?
-Pravim se, devojčice?
-Da..! Znaš isto tako dobro kao i ja da sam emigrant bez stalnog zaposlenja, bez naročite ušteđevine, bez sredstava za život... Rekao si da hoćeš da kažem želim li ostati ovde ili ne. Onda si tražio da tako i postupim. Šta sad?
Imala je neugodan dojam da ga tema ne zanima previše. Svo vreme dok je govorila, on je, s nečim čudno mačijim, pratio pomeranje njene ruke ka šolji, ka doručju fotelje...
-Da li me slušaš, Vile? U šta kog đavla gledaš?
Oči mu hitro poleteše nagore do njenog sve nestrpljivijeg lica.
-Ali šta hoćeš od mene, Teodora?
-Da li si čuo i reč od onoga što sam upravo rekla? Zašto se ponašaš kao da nema ničega o čemu bi trebali razgovarati?
-Oh, ima, stotine stvari.
Zaustila je, ali on je prekide:
-Međutim, ništa od toga na šta ti misliš. Zašto mi pominješ svoje finansijske prilike?
Ona zareži:
-Pa. Možda iz razloga što ti želim objasniti kako nisam u mogućnosti finansirati svoj život pod tvojim krovom. Bi li te taj odgovor zadovoljio?
-Trebam li sad pasti mrtav?
Smejao se. Ona pobesni i udari dlanom o rukohvat fotelje.
-Prestani se ponašati kao posednik svih rešenja sveta! Prestani mi se obraćati kao nedotupavoj! Kao da tražim da mi se objasne najočiglednije stvari na...
-Ali ti to i tražiš, do vraga.
Pomerio se u svojoj naslonjači, nagnuo ka njoj.
-Zar ti nisam sinoć rekao da se nemaš oko čega brinuti? Zar ti nisam rekao kako nikakvih briga i nema?
-Ali...
-Teodora.
Umeo je njeno ime reći na takv način da se ona momentalno smiri, ohladi, obrati punu pozornost. Da istog trena prestane bistriti konfuznu zbrku sopstvenih misli, i počne slušati šta joj on govori.
-Ako će neko naposletku ispasti oštećen, to svakako neću biti ja. Kad sam te pozvao da dođeš živeti ovde, sa mnom, zar misliš da sam za to očekivao novčanu nadoknadu?
-Ali kako može biti da nisi?
-Meni ne treba tvoja stanarina, Teodora, jesi li blesava? Znaš li koliko novaca uopšte imam?
-Kao da me to zanima!
-I ne treba. Moj novac nije ničija briga do moje sopstvene.
Nije to rekao oholo ni bahato, i zato se ona ne uvredi. Za časak je zastala, kao u čudu osluškujući nenadano mračan i opor ton njegovog glasa, pre nego je radoznalo upitala:
-Zašto to kažeš?
Dodala je, zabavljeno:
-Jesi li opljačkao kakvu banku, Vile?
-Šta kažeš na zmajevu jazbinu?
Njoj se osmeh ugasi na licu.
-Novac Bojdovih nije tema ovog razgovora. Kao što nije ni onaj koji ti imaš. Želiš li otvoreno? Baš me briga imaš li ili nemaš novaca, Teodora. Baš me briga sve i da više nikad u svom životu ne zaradiš ni penija. Stvar koju si učinila, pristavši da ostaneš sa mnom, nije naplativ ni u kakvim parama.
Ona se namršti.
-Šta to znači? Šta sam ja to učinila?
-Veruješ li mi, Teodora?
Sad se još više mrštila.
-Kakvo je to idiotsko pitanje? Misliš li da sam nešto ovako ikad ranije napravila?
-Znam da nisi.
-Da su mi bogovi u pomoći, Vile... Ali ja zaista imam poverenja u tebe. Ne razumem posve otkud mi to, odakle mi hrabrost. Moj život nije bio šetnja rajskim vrtovima. Jako sam malo ljudi uopšte srela a da im se moglo iole verovati. U principu, ja ne verujem ljudima. Ali verujem tebi.
-Jedino što tražim, to je da mi nastaviš verovati i dalje. Možeš li to, Teodora?
Ona je zurila u njega.
-Šta god budeš htela... Naknada koju zahtevam, jeste da ostaneš sa mnom, verujući.
-Ali dokad?
On podiže obrve.
-Dokad? Menjaju li se ljudi?
-Ne, ali kakve to veze ima...
-Recimo da sam uzeo tapiju na ceo tvoj život.
Smešio se.
-Ja ne sklapam paktove na određeno, curice.
Polako je obuhvatio dlanovima njene oko šolje ovite prste.
-Ali, ti to znaš od početka, zapravo. Zar ne?
-Govoriš takve stvari, i očekuješ od mene da im se bez reči povinujem, da ih uzmem za same po sebi logične, da se, bez pitanja i nedoumice, prepustim...
-Tvoje je srce izabralo, Teodora. Ono traži da se prepustiš, ne ja.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.