Quantcast

Čovek bez kože (knjiga deo 27)

Sandveil dance

Wild goose feathers
Poruka
4.516
1596534276810.png


(Svi ostali radovi mogu se pronaći ovde)

Koliko je još koža mogao sa sebe skinuti? Šta je značilo sve to: ime, opis kojim ga je neki bliski neznanac zaodenuo ruhom junaka sopstvenog romana; poreklo, dičenje karakteristikama davno nestalih ljudi u nadi da će se one ponoviti kao kod novog sađenja odeđenih sorti paradajza, krompira ili karfiola; izgled, ogledanje u tuđim ogledalima vagano na terazijama njihovih vrednosti i sviđanja; zanimanje, najgluplji način gubljenja sebe u samopoistovećenju; postignuća, samo mehuri od sapunice van vidokruga neke suštinske potrebe čija vrednost je uzdignuta jedino u svetilištima samoljublja; dela, bića za sebe koje ko zna kakve sile otiskuju u okeane postojanja koristeći ljude kao brodogradilišta i prijemčive luke; ljubavi, sve ono za čije dobro i rast bi svojevoljno smanjio sebe; mržnje, sve ono čijem stradanju i uništenju bi se radovao; strasti, čeljusti koje su držale opsednutog roba kao veštičjeg familijara i lična i opšta istorijska priča koje su ih uzemljivale sadeći ih u sebi, pružajući se poput fantazmagoričnog terena na kome mogu sazidati kule i gradove tovljene, prezidavane i naopako restaurirane prepričavanjem u sećanju?

A šta ako je celu svoju istoriju izgubio i to nekoliko puta? Mislio je da ima narode, gradove, ljude, životinje, čak i drage biljke i stvari da bi se dok pucneš prstima sve preokrenulo naopačke i iskliznulo mu iz ruku ostavivši za sobom jedino varljivu fatamorganu uspomena... Kako se veoma lako širio gramzivi opseg ličnosti da obuhvati bića, stvari, predele, pojave, čak i pojmove, žigosao ih posedničkim pravom slabovido zanemarujući da su zapravo bili stranci u prolazu koji su možda samo gazili prašinom jednim delom istog puta ili se slučajno zadržavali u oazi pre nego bi se uputili pravcima koji su se mimoilazili u hodu. Ništa nije nikome pripadalo. I niko. To je bila laž u koju su ljudi bili voljni da poveruju ne bi li ukrasili gorku i turobnu istinu o beskrajnoj samoći svih bića na ovoj razini najvećeg i poslednjeg usitnjenja. Sva osećanja jedne osobe, svi čulni oseti, zapažanja, utisci, odigravani su u pozorištu senki i svetla u okviru samo njegove pećine jer niko nije mogao da oseti tuđ bol ili ushiti se tuđom radošću. Ne, moguće je bilo samo poput odsjaja sunčevog zraka sa površine jezera odraziti nešto od srodne prirode, ali nikad se nije mogao podeliti tuđ doživljaj, osećaj ili dojam. Mada se moglo mnogo raspravljati i o tome šta je zaista značilo biti srodne prirode. Kolika je postojala srodnost između tuge jednog i drugog čoveka? Kao srodnost dva talasa jednog svetlosnog, drugog zvučnog ili oba vodena gde bi prvi bio mreškanje vode u kadi za vreme detetovog kupanja, a drugi rođen igrom zemljinih oklopa kao zid morske vode što bi samleo i sravnio sa zemljom celo priobalje? Pa opet su svi bili samo talasi. Još manje sličnosti se moglo pronaći u shvatanju koje su skupovi reči konstruisali u raznoraznim umovima jer su te čudnovate biljke mogle izrasti u najrazličitijim oblicima i donositi još više raznorodnih plodova sasvim različitog smisla iako su poticali iz istih semena. A tek ideje! Svaka ideja, pripadnica najmoćnijih pojava među šetačima ulica, prolaza i hodnika i privremenim stanarima zgrada, kuća i soba ljudskih bića, samo razilaženjem svojih različitih pojavnih vidova otvarala bi među njima pukotine razdora iz kojih bi rasli bezdani gigantskih razmera koji su umeli da progutaju čitave svetove. Šta su tek donosili međuidejni sukobi?

Još davno je došao do sličnih misli i zaključaka, ali nije bio odvraćen od želje i potrebe da pokuša da bude ocu Iskupitelj koga je tražio, da propiša krv u sumanutoj misiji ne da li spasao tog čoveka od utvara njegove sopstvene savesti i sabranih strahova, nemogućem činu i teretu koji ni rukama bogova ne bi mogao biti skinut. Još više se zalagao da majci pruži utehu, da je obmota velovima bezbednosti i udobnosti u danima njene bolesti, da joj bar malim delom uzvrati bogatstvo kojim ga je obasula pretvorivši turobno celoživotno bežanje u nizovima sivih i mukotrpnih dana u svežu i sočno zelenu livadu naseljenu raznobojnim i mirisnim cvećem. Ni njoj nije mogao pomoći sem kljukanja lekovima pod čijim dejstvom bi bar podlegla blagoslovenom snu u čijim strujanjima je ronila godinama dok su je njih trojica posmatrali kako postepeno kopni izgubljena u lavirintima maglenih prikaza i sasvim nepostojeća za njih sem tog tananog usnulog tela koje su vozili u karavanu sa sobom. Učinio je najbolje što je umeo da braći bude roditelj koga nisu imali, da ih zaštiti od sveta i poduči veštinama preživljavanja, on, i sam dete prestrašeno i izgubljeno što se batrgalo i spoplitalo na svakom koraku po mapama ukrštenih puteva sudbine i ljudskih očekivanja ne znajući kuda bi pošao, a još manje zašto. Tešio se mišlju da im je bar uspeo na kraju, a možda čak još uvek u pravo vreme za njh, pronaći porodicu da ih primi u kuću i prigrli kao najrođenije. I onda, kao kruna skupa uzaludnih i stihijom nošenih radnji i događaja svog života, služio je ljudima nekolicine obližnjih sela kao Lovac nagoveštaja.

Istini na volju, služio ih je dobro i iskreno, uz pesmu i ples i isprva tek povremeno progovarajući, a poslednje dve decenije bez ijedne izgovorene reči. Nije ništa od njih tražio sem da poštuju svetost obrisa njegove pesme i vatre i ne ubijaju ništa u tom području. Ako bi mu ipak donosili novac, hranu ili druge ukrasne i praktične predmete on ih je uzimao bez neke naročite zahvalnosti ne pridajući tome veliku važnost. Nikakvo čudo nije bilo da posle kratkog vremena nisu više ništa donosili i prestali su ga ceniti ponašajući se prema njemu kao prema korisnoj alatki koja im je svojevoljno ponuđena na besplatno korišćenje. I on ih je dugih dvadeset godina puštao da govore pred njim kao da nije bio prisutan ponašajući se kao prema stolici ili panju, manje uvažavajući njegovo društvo od pratnje životinja ili okruženja biljaka, prolazeći pored njega bez naklona, bez pogleda kojim bi pokazali da su ga primetili ili uopšte smatrali ljudskim bićem. Koristili su se njegovom vatrom i pesmom u bilo koje doba dana ili noći koje bi im bilo potaman bez pomisli ili pitanja da li je i njemu tada odgovaralo. Sve im je dozvoljavao blag i mekan, jedva primetnog postojanja kao letnji povetarac koji je ovlaš milovao lice i nije bio sasvim prisutan, onako povazdan utonuo u unutrašnju tišinu čije tajne je iznosila pesma bez reči koju je neprestano pevušio, pesma što je otvarala oči, lečila srce, smirivala strasti, zatrpavala jame nesreće, ali i tupila zašiljene vrhove neumerene i neobuzdane radosti. Pevajući, on ih je pak veoma pažljivo posmatrao i video bolje nego što su ikada videli sami sebe ili jedni druge i strpljenjem drveća čekao da se bar na jednom mestu rascveta neki pupoljak dubljeg razumevanja, otpadnu sasušeni slojevi blata zatucanosti, predrasuda, raščine se mržnje ili obožavanja neprepoznatih odraženih autoportreta na tuđim licima, izoštri vid koji bi sred mnogih podela umeo da vidi i istovetnost obrazaca unutar materijala ispoljavanja svega postojećeg. Čekao je dugo bez nade, ali i bez ogorčenosti i sred mora nepromenjenih svakodnevnica i osoba tu i tamo mu se napunilo srce srećom usled iznenadnih ili iz daleka vidljivih nicanja klica mudrosti. Napokon, jednog dana probudio se bez želje ili volje da nastavi. Ničim izazvan u njemu se pojavio osećaj oslobođenosti od tog jarma koji mu zapravo nije ni bio mrzak, već donekle i drag pa je sa određenim žaljenjem prihvatio da se vreme Lovca nagoveštaja isteklo. Spakovao je nešto hrane, svojih stvari i potrebština u naramak i bez pozdrava se uputio u nepoznato.

Ceo dan je hodao bez odmora dok nije počelo da se smrkava kad je zapalio vatru i spremio se da zanoći pored nje. Slučaj je hteo da se to dogodilo baš na obronku obližnje planine odakle je imao dobar pregled cele oblasti koja je obuhvatala seoca i njegovu bivšu kolibu. Pomislio je da je trebalo možda da ostavi neko pismo za sobom, da bar u nekoliko reči objasni zašto je otišao samo što nije znao šta bi im rekao. Odnosno, kako bi im kazao, a da ne shvate pogrešno, da je bilo sasvim svejedno za njih da li je Lovac nagoveštaja i dalje palio svoje vatre ili se prašina taložila na davno ugašenim ugarcima. Jer i jeste bilo potpuno svejedno i to ne samo njima već celom svetu. Nije to bio zagrljaj malodušnosti, već jedna duboka spoznaja krajnjeg odsustva posebnosti, važnosti ili sposobnosti uticanja bilo čega samog po sebi. Jer privid da okolnosti prirode, promene u ljudskom društvu, neke osobe, njihova mišljenja ili učenja prelaze na druge i presađuju u njih male pelcere svog doživljaja realnosti je bio sasvim pogrešan jer ljudi su dozvoljavali da iz njih niknu klice novog rasta samo onda kada su za njih bili spremni, u trenutku kad se prethodno već uspostavila neophodna prijemčivost u vidu nezadovoljene potrebe. Tada je skoro svako ili bilo šta moglo da je podstakne da raste i razvija se. Kad su, pak, bili zatvoreni duhom i dalje preživajući nesvarene životne i lekcije epoha, nije postojao učitelj, mudrac ili vođa sa dovoljno harizme da ih trgne iz teške inertnosti.

I tako je mogao i naopako prevrnuti odoru te spoznaje gde bi ona tada označavala podjednaku važnost baš svega, svake sitnice. Međutim ta čudna jednakost i sveprisutnost značaja takođe ga je i brisala razotkrivajući suštinsku nebitnost jednog dela u odnosu na tektonske poremećaje koji su pokretali čovečanstvo, uzvišeno, strašno, plemenito, grozno čudovište od milijardi duša što je u sebi ispoljavalo i spajalo sve krajnosti što su ikad postojale. Ko ga je pokretao, uzdizao pleća vetrova na kojima je jezdilo, budio jednog trena, uspavljivao drugog, terao trećeg do kraja sveta i nazad? Svakako to nisu delići činili jedni drugima jer nisu bili u posedu tolikih moći. Pored toga, nijedan čovek nije odvratio ljudsku prirodu i puteve od spuštanja vodopadima inercije kojima su tekli nošeni svojim različitim prirodama ka iscrtanim sudbinama. I kad je već bilo tako, pustiće put pred nogama da ga vodi kuda bude želeo i više neće skidati koža se sebe jer nijednu više nije imao. I to nije bilo loše, baš ni malo rđavo jer mu koža nije bila zguljena ili nekako prisilno skinuta, već je u cikličnom zbacivanju preraslih slojeva izrastao do visina na kojima mu nije više bila potrebna ni kao zaštita, a još manje kao maska kojom bi opštio sa svetom oko sebe. Od sad će se zvati Čovek bez kože.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.