Quantcast

Davno završno, 13

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.674
"Jesi li sasvim sigurna, draga", pitala je gospođa Marpl po stoti put. Došavši to jutro, dočekala ju je scena ne mnogo drukčija od one posle olujne noći. Gđa Marpl je brisala suze, negodovala i jadala se, kao kvočka kojoj odluta pile. Ali, čudna opijenost u kojoj je Teodora hodala celo jutro, u isto je vreme bila pomalo sebična i bešćutna. Radilo se o njenom životu. Ona nije polagala račune nikome pod nebom već toliko dugo da je maltene verovala kako nikada i nije. Ništa što je gđa Marpl ili bilo ko drugi na svetu mogao reći, ni najmanje nije uticalo na odluke koje je donela, pogotovo ne na veru u ispravnost istih.
Pogled gđe Marpl još uvek je bio uplašen. "Jesi li, Teodora?" Nasmijala se. "Po prvi put u životu, gospođo, da." Onda su sele u salon, i dok je između šolja s vrućim čajem stajala Teodorina poslednja stanarina, gđa Marpl je uzdahnula. "Pa, to je znači to." Teodora pomisli kako su njena objašnjenja sve i jedno bila zbrkana i nedorečena, i kako gđi Marpl verovatno ništa pod bogom nije jasno, ali ta je misao svejedno ne uznemiri.
"Po selu se svašta priča, znaš." "Oh?" Gledala je kako u zraku svetla igraju sićušna zrna prašine. Bilo joj je teško da se seti o kojem selu gđa Marpl govori.
"Da. Sinoć su Oliv Frenklin i Mardž Hejstings u prodavnici pominjale nekakve Managanove. Sigurna sam da nikad pre nisam čula to ime, uopšte ne znam nikakve Škote u blizini. A Isabel Vilijams je napravila scenu na crkvenom odboru. Rekla je vikaru - zamisli - da ne može shvatiti zašto organizuje dobrotvorni sajam u korist obnove zvonika na paganski praznik - znaš, Noć Veštica; dok mu u isto vreme sekte divljaju selom. Rekla je: radi li se o kakvoj sprezi..? Sasvim je sišla s uma!.. Zašto se smeješ?" Teodora pograbi šolju da prikrije osmeh. Gđa Marpl je nesretno nastavila: "A sad i ti kažeš kako odlaziš da živiš u šumu s onim mladićem. Ja uopšte ne razumem šta se tu događa." Zloslutno je tresla glavom. Kako joj Teodora ništa ne odgovori, ona nastavi malo višim tonom: "I dolaziš mi tako... Pogledaj se! Šta se s tobom sinoć dogodilo, devojko? Izgledaš kao..." "Kao šta, gospođo Marpl?" "Oh, ne znam objasniti!.. Ti si lepa devojka, jesi, ali, ili sam ja za jednu noć zaboravila koliko si u stvari lepa, ili... Kosa ti sija, i kao da je duža od pre dva dana - i da li ti svo veme imaš takve oči, Teodora? Kao da uopšte nisam primetila ranije. Ne, nije mi jasno, bog s nama, nije..."
Verujem, pomisli ona. Još ni njoj samoj to sve nije bilo jasno - kako bi dragoj staroj gospođi Marpl?
Dok je izlazila, gđa Marpl joj reče: "Ti si gradsko dete, draga. Cipele naviknute na londonski pločnik teško se svikavaju na šumske staze šta god na njima našle, ili misle da jesu... Kažeš da si dobro promislila, i ja se nadam da si u pravu. Možda je razlog što te ne razumem vrlo prost: možda me je vreme pregazilo. Predugo sam u ovom selu. Postala sam kao i oni, više ne razumem drugačije ljude.."
"Ne brinite se, gospođo," rekla joj je. Onda je otišla, laka kao paučina, usprkos knjigama koje je nosila i teškim potplatama svoji martinki.

Pitao je:
-Zar nemaš nekih prijatelja kojima bi htela javiti kako se ne vraćaš u London?
-Praznici su, Vile. Moji prijatelji verovatno ne znaju gde im je d.upe a gde glava.
Sedela je na prostranom krevetu, do poda prekritim prelepim starim pokrivačem za kakav bi neki ljudi koje je znala platili stotine funti; usred mora svojih rasutih knjiga. Tek je sad primetila koliko se naslova nakupilo u zadnjih par meseci. Nikad nije mogla odoleti knjigama, pogotovo ako su joj neprestano pod nosom, a kako ovde gotovo da nije imala izdataka, stalno je nešto kupovala.
-Javiću im kad se otrezne.
On se smijao.
-Opijaju li ti se prijatelji za sve praznike?
-Uglavnom. Sa izuzetkom Ivane, koja se verovatno upravo š.evi s predsednikom svoje kompanije, ili njegovim sinovima blizancima, ili sa svima odjednom.
-Ivana je tvoja najbolja drugarica, zar ne?
-Poznajemo se još iz obdaništa.
Seo je pored nje.
-Kakva je?
Teodora je pokušavala napraviti nekog reda u haosu sjajnih novih korica oko sebe. Odsutno je odgovarala:
-Ivana? Oh, pa Ivana je, prosto, Ivana. Sujetna, blazirana, promiskuitetna. Voli da se bezobrazno oblači, i da je bezobrazno gledaju. Osim tog, nikada ne trača, ničije tajne ne odaje i u životu me ni u čemu nije izneverila.
-Jesu li to osobine koje čovek mora imati da bi ga doživela kao prijatelja?
-Na prvom mestu. Ne slažem se sa svim što Ivana u svom životu radi, niti kako taj život, u globalu, izgleda. Ne razumem njenu zavisnost o izlascima, obožavateljima, haosu, galami... Što je frka veća, to se Ivana bolje oseća. Ona bi umrla od dosade ovde. S druge strane, Ivani mogu doći u ponoć, još krvavih ruku, i ona bi svedočila lažno pred bilo kim u moju korist, a da ne trepne.
-Zar se nije bunila kad si rekla da napuštaš London?
-Iskoristila je svaku moguću smicalicu da me spreči. Zapravo, ako ćeš iskreno... Njoj je moj odlazak poremetio ceo život, iz korena. Pomirila se s tim da je na kratko, ali se jedva usuđujem misliti kako mi ovo neće uzeti za zlo, do groba. Jer, vidiš.
Namrštila se.
-Ja sam oduvek krpila Ivanin katastrofalno loš emotivni život. Što je prava sprdnja, kad uzmeš da ni moj nije bio bolji.
Vil se smejao.
-Da li vam je, ijednoj, nekada palo na pamet kako ste emotivno defektne upravo iz razloga što vam ni savetodavac nije bolji?
Ona mu ljutito ote iz ruku knjigu koju je podigao s hrpe.
-Nije, hvala na primedbi.
-I mislio sam.
Legao je na bok i nalaktio se. Ne gledajući ga, svejedno je osećala posprdnu zabavljenost njegovih očiju.
-Ljudi to često rade. Upletu se u nerazmrsivo klupko svojih frustriranih drugova iz detinjstva, tako da prestanu shvatati gde završavaju oni, a počinju drugi.
-Šta hoćeš da kažeš?
-Da postoji vreme kada čovek treba okončati spone koje ga vežu za nezadovoljavajuće partnere, pa makar mu oni pružili alibije za sve zločine sveta.
-Šta je s odanošću u toj priči, Vile?
-Odanošću prema kome? Misliš li da ima veće odanosti od one koju duguješ sebi?
-Ali zašto govoriš kao da se te dve stvari potiru?
-Ne nužno. Ne kad je ona druga osoba - prava.
Ona je zaboravila na svoje knjige. Sad je budno i sumnjičavo gledala u njega.
-Ne razumem. Da li mi hoćeš reći da je moje duševno nezadovoljstvo skopčano s Ivaninim? Da sam sve ove godine nastavljala bivati nesretna jer sam se družila s njom?
-Između ostalog, da. Ali ne budi licemerna, devojčice. Isto je tako ona bila nesretna jer se družila s tvojom nesrećom.
-Nikada nisam mislila, ona još manje, kako jedna drugu unesrećujemo..!
-Vi o toj stvari uopšte niste mislile. Prijatelji povode jedni druge za sobom, pogotovo oni koji se intenzivno druže. Ženama koje se svakodnevno sreću čak se i menstrualni ciklusi sinhronizuju, Teodora. Ženska su prijateljstva perfidna stvar. I, kad smo već kod toga... Ja u njih slabo verujem.
Ona ga belo pogleda. On se isceri.
-Žene se uvek nadmeću, ludice!
Teodora se podsmehne, misleći kako počinje da shvata smisao tog razgovora.
-Za muškarce, hoćeš reći..!
-Ali naravno.
-Nikad u životu nisam čula veću glupost! Ivana i ja se nikad nismo nadmetale...
-Ali jeste, devojčice. Posle svih tih godina, danas se još uvek volite ponajviše iz razloga što nijedna nikad nije našla muškarca.
-Ivana jede muškarce za doručak, Vile, a usuđujem se reći da ni ja nikad nisam imala problem da...
-Pravog muškarca, Teodora. Svog.
Ona se ugrize za jezik.
-Cela ta tvoja velika, grandiozna priča o apsolutnoj odanosti, pouzdanju... Sve je to lepo i krasno. Ali, osim što te Ivana ne olajava okolo, što te ne bi izdala pruži li joj se zgodna prilika i što bi, svakako, za tebe lažno svedočila... U čemu te je ona usrećila, ili ti nju? Jeste li jedna drugoj ikada uspele ispuniti život? Jeste li si međusobno umele biti od istinske pomoći, umesto što ste jedna drugoj plakale na ramenu i jalovo kukale? Ali takvu bi pomoć dobila i od bilo kojeg stranca kojeg bi zaustavila na ulici i pojadala mu se. Usprkos tome što imaš Ivaninu odanost, tvoj je život bio nesretan, Teodora.
-Ali to nema veze jedno s drugim! Nisam od Ivane mogla tražiti da me usreći!
-Nisi, zaista.
-Nisam od nje mogla tražiti da smiri moj celoživotni nemir, moje besplodno traganje..!
-Pa šta si onda s njom radila?
-Do sto vragova! To nema nikakve veze s njom!
-Drago mi je što se konačno razumemo.
Ona dahne:
-Šta..?
-Teodora. Sama si rekla, zar ne? To nema s njom nikakve veze. Tvoja potraga za smislom, tvoja ljubavna i seksualna pustoš... To ništa nema s Ivanom.
Zurila je u njega. Pijanstvo u kojem je hodala ceo dan, kao da je bilo rukom odnešeno. Činilo joj se da nikada u svom veku nije bila treznija i svesnija.
-Baš kako sam ti rekao, devojčice: čovek mora biti odan sebi, pre svega.
 

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.674
Htela bih da zahvalim svima koji imaju strpljenja i dobre volje da čitaju ove moje šašavosti ovde.
Pri tom svakako na prvom mestu mislim na @mina68 i @pustinjakinja

Izvinjavam se onima koji takođe, eventualno, prate, a koje nisam pomenula. Mnogo vam hvala. :)
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.