Quantcast

Davno završeno, 18

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.335
Iako su Vil i ona, barem kako se njoj činilo, bili izuzetno bliski, pred tetkom Keti je imala mnogo više slobode. U njenom i Vilovom odnosu u samom su startu postavljeni određeni tabui koji, iako sad naprsli, svejedno nikad nisu sasvim raskinuti. Međutim, pred tetkom Keti Teodora je bila posve slobodna pitati šta joj god na um palo. Još više: tetka Keti je sama pružala obaveštenja, nepitana.
Rekla joj je, tokom jedne od njihovih dugočasovnih beseda:
-Možda izgleda blesavo, ali postoje određene stvari koje se Vila nikad ne bih usudila pitati. Hoćete li da vam ispričam nešto?
-Draga?
-Pa...
Nakon što je par trenutaka birala reči, Teodora otpoče da priča uvrnutu stvar koja se dogodila veče uoči njihovog dolaska u Škotsku.

Bili su u sobi pored veselo naložene vatre. Ona je, čitajući, zaspala. Vil tada nije bio u sobi, ali kad je otvorila oči, zatekla ga je malo dalje, okrenutog leđima. Odmah je shvatila šta je radio dok je ona spavala: gola su mu leđa još bila pomalo vlažna od kupanja. Sedeo je na podu kao Indijanac, nagnut nad nekakvu raskriljenu knjigu. Činilo se da uopšte nije svestan da je ona budna.
Neko je vreme zadovoljno posmatrala igru senki po njegovoj koži i onaj neponovljiv način na koji mu kosa padne preko lica kad sagne glavu. Onda je glasno rekla:
-Hej..!
U sledećem se momentu dogodi nekoliko stvari istovremeno.
Vil se hitro trgao; strelovitom se brzinom okrečući prema njoj, tako da joj je ponestalo daha od munjevitosti tog pokreta. Vatra u kaminu, dotad veselo pucketava, odjednom je buknula visoko u dimnjak, počevši da urla kao da cela kuća gori. Sve knjige u prostoriji, a bilo ih je na desetine duž zidova, počeše se rušiti kao domine. Za časak su sva okna uz tresak zaklepetala, vrtoglavom se brzinom sklapajući i otvarajući.
Jedino svetlo u sobi, sijalica pod tamnocrvenim abažurom lampe u ćošku, prvo je blesnula, a onda uz prasak pukla, raspala se na hiljadu delića.

Teodora je bila prestravljena. Nije pamtila da je ikad u svom životu bila više uplašena, a znala je i kako izgleda kad vam zapaljeni avion, pri padu, krilima ruši crep s kuće. Nije mogla govoriti od tog straha, ali on joj i nije pružio priliku da bilo šta kaže. Sve što se dogodilo, trajalo je koliko bi i blesak munje, a već sledeće sekunde on je bio pored nje, na kolenima.
Glas mu je bio užasnut.
-Oh, devojčice, oprosti..!
Takav glas ona nikad pre nije čula od Vila. Do tog je trena slabo verovala da je Vil uopšte sposoban za tako uraganski strah. Kako je to bilo moguće? Vil se, bila je ubeđena, nije bojao ničega pod kapom nebeskom. Ona se mogla zakleti da Vil uopšte ne poznaje strah ni kao reč, kamoli emociju. Međutim, šta god verovala, on je u tom momentu bio, čini se, uplašeniji i od nje.
Još ju je jače prestravio dodir njegovog tela: svi su mu mišići pod kožom igrali kao nategnute strune, i tresao se kao od groznice. Neprestano je ponavljao:
-Oprosti, oprosti...
Ona se jedva izborila za dah.
-Vile... Šta je to bilo..?
Govorio je lica zakopanog u njenu kosu.
-Naprosto si me uplašila... Čitao sam, nisam video da si budna...
-Ali...
Toliko ju je jako stezao da gotovo nije uspevala disati.
-Znam. Oprosti! Trebao sam ti reći ranije ali...
Onda se odmakao od nje, iako samo za toliko da je može pogledati u lice. Počeo je da govori, ozbiljno i tiho, kao da hoće da ona obrati najveću moguću pažnju.
-Ponekad... Ponekad kad ne pazim, kad me nešto uplaši, kao ti sad... Onda se događaju takve stvari.
Nasmešio se, ali čudno gorko, kao da se sam sebi ruga.
-Ili ako sam besan, ali to je mnogo gore. Oprosti, Teodora. Nisam mislio da ćeš ikada doći u situaciju da to vidiš pre nego ti objasnim, kažem šta možeš očekivati. Ali, ti nekako deluješ na mene. Na upravo me opasan način umiruješ. Vrlo često s tobom u društvu uopšte ne pazim, ne vodim računa.
Njen je strah lagano jenjavao, i sad je još jedino u čudu posmatrala haos u sobi. On reče:
-Nemoj me se plašiti, molim te. Davno sam ti rekao da nemaš nikakvog razloga da se plašiš od mene, Teodora.
-Znam to, do vraga... Prestani. Ja se ne plašim od tebe. Naprosto nisam očekivala nešto ovakvo, ja...
-Znam. Znam da nisi. Trebao sam ti reći ranije.
-Zašto... Zašto kažeš da sa mnom ne vodiš računa?
Gledala ga je širom otvorenih očiju.
-Je li to, ovaj... Mislim, je li to nešto što moraš da kontrolišeš?
-Zapravo...
Nasmešio se. Izgledalo je da ga je jenavanje njenog straha počelo opuštati.
-Zapravo, tako je. Postoje stvari koje ceo život naprosto držim na uzdi. Možeš li da razumeš?
-Iskreno? Pa, ne baš. Ali ne mari.
Uzdahnula je.
-U redu je, Vile. Oprosti ti meni. Oprosti što sam reagovala kao kakva...
Odjednom se osećala čudno posramljena. Odjednom je imala dojam kao da je, na časak, grubo upala u Vilovu intimu, da ga je, na neki uvrnuti način, ozledila.
Nije želela čuti podrobnije objašnjenje. Gotovo je odmah počela šeprtljavo lupetati da je umorna i da ih sutra čeka dug put, a onda je besramno pobegla.

Tetka Keti ju je gledala pravo u oči. Pitala je:
-Zašto?
Ona je trepnula.
-Šta..?
-Zašto si pobegla, lepotice? Zašto nisi tražila da ti objasni?
Ona se nervozno nasmijala.
-Oh! Možda se vaše i moje viđenje Vila razlikuju, gospođo. Zapravo, sigurna sam da se razlikuju. Ali ja Vila, na blesav način, doživljavam kao nekog kog se ne smeju pitati slične stvari.
-Ali zašto?
-Vil je iznad toga. Ili sam ja možda toliko ispod, da ne bih ni razumela.
-To su gluposti, i ti to znaš.
Uzela ju je za ruke.
-Slušaj me. Da li me slušaš, lepotice?
-Oh, da...
-Meni je savršeno jasno zašto si ti Vila stavila na oltar. Potpuno razumem da je on čovek kakvog nikada nisi srela - i, usuđujem se reći, nikada više i nećeš... Ali, on nije bog. Vil nije nikakvo božanstvo kojem se prinose žrtve. A čak i da jeste, on to nije za tebe.
-Ne razumem.
-Vaš je odnos nešto drugo, lepotice.
Smešila se na onaj Vilov način, usled kog su joj, kao i njemu, oči postajale malo kose.
Teodora utučeno reče:
-Svi to stalno govore. Vaš odnos, ti i Vil, vas dvoje... On prvi to neprestano provlači kroz razgovor. Ali, tetka Keti... Nema "nas dvoje". Ne postoji ništa takvo među nama. O kakvom odnosu govorite?
-Ti i Vil, očigledno, imate velik problem u komunikaciji. Kažeš da stalno razgovarate. O čemu, kad nikad niste izgovorili najvažnije? Ali, to nije nešto što ćeš čuti od mene. Vil verovatno ima svoje razloge zašto dozvoljava da tebi još uvek nije jasno.
Pojačala je stisak na njenoj ruci.
-Međutim, lepotice... Ti ga svakako moraš pitati. Nemaš nikakvog razloga da se plašiš pitati Vila šta god. Da li misliš da je njegovo dosadašnje ponašanje, ponašanje nekog ko je nameren od tebe kriti tajne? On ništa ne taji od tebe.
-Zapravo...
Teodora je napregnuto razmišljala.
-U pravu ste. Nije stvar u tome da on od mene nešto krije. Primio me je pod svoj krov, u svoj svet. Je li moguće da sam tabue među nama ja postavila..?
Pogledala je tetku Keti pravo u oči.
-Je li moguće da on, naprosto, džentlmenski poštuje moje ćutanje?
Tetka Keti se nasmije.
-Vil jeste džentlmen, nedvojbeno.
Ona prasne:
-Ali to je apsurdno!.. On ne može da ćuti samo zato što ja...
-Ništa ne pitaš? Ali lepotice... A šta da uradi?
Neko su vreme ćutale. Onda tetka Keti nežno reče:
-Možda ti on, naprosto, daje vremena. Vreme je vrlo bitno. Možda ti ne želi odgovoriti pre nego zaista budeš spremna da pitaš.
Teodora je posle razmišljala o svim stvarima u vezi kojih se pravila nevešta. O tome kako je odlučila ne pominjati Vilu ništa od onoga što ju je kod njega zbunjivalo i pomalo plašilo: njegovu vidovitost, njegovo apsolutno spoznavanje nje, njegovo predviđanje njenih raspoloženja, želja, bolesti... Pa onda svađu s Isabel Vilijams. Ništa od onoga što je ta luda baba rekla o njegovoj majci. Ni o njegovoj porodici. Onda, to kako nijednom nije pitala da joj se podrobnije objasni šta to Vil radi, šta ume - ko su svi ti ljudi s njim, očigledno, povezani...
Ni zašto ih svi smatraju parom. Niti zbog čega on govori kao da su nekakav par - u zločinu, čemu li? Zašto joj naglašava da ona igra sasvim posebnu ulogu u njegovom životu. Zašto ima osećaj da ga je morala sresti, da je to nešto višom silom propisano, nešto još u iskonu sveta predodređeno...
Konačno, šta je značio taj ispad u kući uoči puta. Otkud mu to; kako to objašnjava; kako se, dođavola, zovu ljudi kao što je on..!
Sve što je ona uradila, bilo je da se pravi mudra, i ništa ne pita.
Mislila je: možda, naprosto, verujem kako ne bih podnela istinu.
Jer, tu je definitivno bilo na stotine stvari koje su se mogle pojmiti samo krajnjim naporom razuma.

Otkad je tetka Keti stigla, Teodora je, činilo joj se, svo vreme provodila s njom. Šetale su uz more satima, ponekad do duboko u noć. Tetka Keti je jako volela more. Ponekad bi stala, okrenuta licem ka pučini, sklopljenih očiju i nasmešena, kao da pomno osluškuje. Kao da razume vetar i talase. Kao da čuje zov koji njoj, Teodori, uopšte nije pojmljiv. Pod mesečinom okruglom i zlatnom kao iz priče, kosa joj je nestvarno sjajila. Neočekivano je počela govoriti, još uvek nasmešena.
-Ima stvari koje uopšte nisu objašnjive ikakvim jezikom čoveku poznatom. Ima reči koje se ne mogu izgovoriti ljudskim jezikom. Da li čuješ vetar, lepotice? Da li čuješ kako se talasi razbijaju o stenu? Ali, to nije samo vetar, i nisu tek talasi, ne uvek...
Teodora je odsutno odgovorila:
-Za mene je to samo vetar, nažalost, i ne čujem ništa do talasa.
Bila je svesna ozlojeđenosti u svom glasu. Tetka Keti se nasmijala.
-Ne mari. Tebi, zapravo, nije potrebno da čuješ.
-Hoćete reći da vama jeste?
-Svakome nešto padne u deo, lepotice. Meni i Vilu, i sirotoj Bel dok je živela.. I svima nama zlosretnim Managanima otkad je veka. Nama je palo u deo da moramo da čujemo. To nije nešto što smo bili pitani želimo li. Naprosto smo se rodili s darom da čujemo.
-Zašto kažete "darom", a kao da, zapravo, mislite "prokletstvom"?
-Jer to i jeste kletva, na neki način.
Pogled joj je bio uperen u nemerljivu daljinu, kao da uspeva videti preko mora - ili ko zna gde...
-Ako su ti, a verovatno jesu; rekli da su Managanovi ukleti; nisu mnogo slagali.
-Pretpostavljam da je pravo prokletstvo biti drugačiji.
-Sada ti zvučiš kao da znaš o čemu govoriš.
-Na neki način. Ali, moj način i vaš..! To uopšte nije za poređenje.
-Međutim, jeste.
Teodora je svrnula pogled s mora na nju, nasmešenu.
-Zašto to kažete?
-Ima mnogo načina na koji ljudi mogu biti drugačiji. Razlog iz kojeg Vila doživljavaš s toliko bliskosti sasvim je očigledan, zar ne? Jer ste vi drugačiji na isti način.
Uzela je pod ruku i povela obalom.
-Ti si slična nama, lepotice. Meni, i Vilu. Na neki način sličnija nego su to moja sopstvena deca, Angus i blizanci, i Morag u Irskoj.
Teodora se nasmijala u neverici.
-Ali tetka Keti... O čemu pričate? Niko nije sličan vama..! Vi i Vil, vi ste Managanovi..! Mnogo ste mi puta to rekli..!
-Oh, to je tačno. Vidiš, moja deca, kao ni Vil, ne nose to prezime. Po pravu, oni nisu Managanovi. Međutim, s Vilom je svejedno ispalo drukčije.
-Zašto? Zašto on nije Bojd?
Tetka Keti je sekund ćutala. Onda reče:
-Zato što se prava snaga Managanovih pokaže tek kad su suočeni sa zlom.
Teodora raširi oči.
-O čemu pričate?
-Vil ti nije o tome govorio, zar ne?
-Hoćete reći, ja ga nisam pitala...
Podsmehnula se sama sebi. Ali tetka Keti je izgledala čudno odsutna i daleka. Nastavila je kao da Teodora ništa nije rekla.
-Postoji jedna stvar koja nam nikad nije bila jasna. Nikada, kroz čitave vekove i generacije, Managanovi nisu dokučili zašto su nam se ponekad rađala deca koja su nosila naše prezime a opet nisu bili Managanovi. Još manje zašto neka jesu, iako pod tuđim imenom. Usud bira ko će naslediti dar, ne mi. Rekla sam ti već, moja deca, naprimer... Oni to nemaju. Jedino što oni mogu, to je da budu - sledbenici. S druge strane, Vil je Managan potpuno i sasvim, iako je na početku izgledalo da neće imati nikakve šanse. Kad to kažem, onda svakako mislim na vreme dok se još nije ni rodio.
Za tren se namrštila, kao da nanovo proživljava mračne uspomene.
-Trebala mi je sva hrabrost ovoga sveta kad mi je Bel rekla da se udaje za jednog Bojda. Sve što sam znala, i slutila da znam o našoj snazi, sve sam morala prizvati da mi pomogne da poverujem kako to dete koje nosi neće biti Bojd... Ja sam znala da bi Managanovi trebali da trijumfuju u takvom okršaju. Uvek jesu, najposle. Znala sam da nema, niti je bilo, niti će ikada biti Bojda koji bi s uspehom parirao Managanovima. Ali, ta je situacija bila tolio bezizgledna da nisam zapravo poverovala sve dok svojim očima nisam videla Vila. Tek je onda moje srce bilo mirno.
Njen stisak, kojim je stezala Teodoru za zapešće, neznatno se pojačao.
-Tako da, vidiš... Naposletku nije bilo bitno što je Vilov otac Bojd. Bojdovi ni tada, baš kao ni sada, nisu imali ništa s Vilom.
-Ali zašto tako govorite, gospođo..? Šta su, ili ko, Bojdovi? Meni je odavno jasno da Vil ne voli porodicu svog oca. On ne priča mnogo ni o Bel, vašoj sestri, međutim, Bojdove nikad ne pominje. Sve što ja znam o njegovoj porodici s očeve strane, jeste da su mu ostavili neki novac koji on mrzi...
Tetka Keti oporo reče:
-Oh, da. Novac Bojdovih.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.