Quantcast

Davno završeno, 23

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.526
Pitala je Megan:
-Hoće li se tetka Keti vratiti do večeras?
Megan je uzdahnula.
-Oh, ne, draga. Nešto se iskomplikovalo kod Morag.
Najmlađe dete Ketrin Managan, i jedina ćerka, živela je u Irskoj. Udala se pre nepunih godinu dana i upravo se trebala poroditi.
-Šta nije u redu s Moraginom bebom, Megan?
-Ništa strašno. Morag je mlada, i ovo joj je prva trudnoća.
-Tetka Keti je bila zabrinuta kad je odlazila.
Megan se smešila.
-Nema tog što Ketrin Managan ne može srediti. Nemoj to da zaboravljaš. Sad dosta priče. Idi u kadu pre nego se voda skroz ohladi.
-Oh, da.
Prenuta u svom zurenju kroz prozor, Teodora sneno pođe u kupatilo.

Tražila je Megan da ostavi prozor širom otvoren. Pre pola sata bezvoljno je ušla u kuću, i sad se osećala kao u kakvoj jazbini. Nije se uspevala nadisati noćnog vazduha i činilo joj se da su svi zidovi preblizu postavljeni, bliže nego je pre primećivala; kao da će joj se sastaviti nad glavom i pod sobom je pokopati. Dok se kupala, čula je glasove u prostoriji pored, i napola se srca nije htela vraćati. U zadnjih par sati sva su joj čula dobila na snazi i osetljivosti - nauštrb govora. Postalo joj je jako teško da se usredsredi na razgovor, gotovo čak i da otvara usta. Pomislila je: kako nikad pre nisam shvatala koliko je govor precenjen? I kuće? Zašto ljudi uopšte prave proklete kuće? Noć je bila raskošna napolju. Miris trave gotovo se mogao popiti. Ona je želela bosonoga istrčati na travu pod mesečinom, smijati se i pevati.
Nije htela biti u kući.
Vratila se u sobu i tek ovlaš primetila da, osim Megan, sad u njoj ima još ženskih lica. Činila su joj se poznata, bila je sigurna da im zna imena i da je s njima već razgovarala - u prošlom životu, možda? Ona nikad nije marila za ljude bog zna koliko, ali sad je bila sasvim ravnodušna na te žene okolo. Megan (jedino je nju imala u fokusu) je pričala o nekakvoj haljini, čemu li. Ona reče:
-Oh, ne, Megan. Ja nikad ne nosim haljine, znaš. Osećam se kao budala u haljini.
Ženska su lica bila nasmijana oko nje. Čula je kako jedna kaže:
-Ali ova će ti se svideti, draga, sigurna sam.
Namrštena, ona pogleda u pravcu tog glasa. Bio joj je neobično poznat u moru glasova koje više nije uspevala povezati s licima i imenima. Taj glas još nije bila čula u tetka Ketinoj kući, znala je; a opet ju je na nekog podsetio. Pitala je, ne mnogo učtivo:
-Ko ste vi?
Iz blesavog razloga, lice te žene odjednom joj je bilo sasvim jasno i oštro pred očima. Već satima, sva su druga lelujala oko nje kao u izmaglici. Ono čeg je bila kristalno svesna, bile su boje, mirisi i zvuci, ne ljudi. Međutim, sad je na trenutak zaboravila sve ostalo u prostoriji, čak i noć napolju u koju se očajnički htela vratiti, čim pre. Jedan je izuzetno dug trenutak bila svesna te žene, do u najmanji detalj njenog lica i odeće.

Bila je visoka, vitka i crna joj je kosa bila podignuta u veštu punđu. Postoje frizure koje žena ne može napraviti sama sebi, kao što je celom tom rodu poznato. Ta žena nije sama negovala svoju blistavo crnu kosu. Teodora primeti da joj je ten besprekoran. Čak i podalje mogla je nanjušiti skup miris njenog pudera u prahu. Imala je na sebi jednostavan crne komplet, ali oskudnost kroja bila je puka varka: ta je odeća vredela, verovatno, koliko njena sva.
Retko je sretala tako očigledno bogate i negovane žene, osim izdaleka na ulici, u Londonu. Do ovog trenutka nije verovala da bi jednu takvu ikada mogla sresti ovde. Vil, tetka Keti... Oni su bili sasvim van takvih stvari. Vilova rodbina i prijatelji, sve su to bili nonšalantni, nekonvencionalni ljudi - ako bi ih čovek već morao određivati po nekim kriterijumima. Možda je bilo bolje reći da su oni imali sopstvene konvencije, ne one u opštoj upotrebi. Teodora je slabo mogla verovati da će među njima odjednom naći nekog tako "fensi", kao iz ženskog časopisa u članku o najglamuroznijim ženama džet-seta; čak iako joj je živ dokaz stajao pred očima. Pomislila je: šta ta žena radi ovde, dođavola?
Kao da joj čita misli, Megan reče:
-Oh, zaboravila sam, ti ne poznaješ Beatris, zar ne? Tek je malopre stigla.
Međutim, žena reče:
-Grešiš, Megan. Upoznale smo se pre par meseci u Londonu, zar ne, draga?
Teodora trepne. Ženine su oči bile crne kao ponoć, a opet u dubinama prigušeno tamnoljubičaste, poput maćuhica. Žena se smešila i onda pružila ruku da joj nadlanicom dodirne obraz, i ona se istog momenta seti.
Čula je njen dubok, neobično promukao glas kakav samo malo žena ima:
-Retko mi se dešava da me se ne sećaju, priznajem!..
Smijala se. Tedora reče:
-Sećam vas se.
I zaista jeste. To je bila ona žena s držanjem vojvotkinje koja je pričala s Vilom u otkačenom kafiću-knjižari. I tamo joj je bila čudna, kao izmeštena, a ovde je štrčala kao da joj upire prst u oko. Međutim, tada njeno interesovanje prestade. Okrenula je leđa toj ženi jer je Megan počela da priča kako je krajnje vreme da se obuče, ma šta mislila o haljinama. Neko joj je u ruke utisnuo novu šolju čaja, i ona se više malo čeg određeno i jasno sećala. Tu i tamo poneko lice, nečiji glas ili smeh, ali je zato bila sasvim, potpuno svesna zrikavaca u travi pod prozorom, šuma lišća na vetru, udaranja talasa o obalu... Za jedan kratak časak, koliko bi blesnula munja, ugledala je svoj nag odraz u velikom ogledalu preko puta, pre nego joj je mnoštvo užurbanih, veštih ruku preko glave prebacilo slap jedva osetne zelene tkanine. Haljina je pala do poda, do njenih bosih stopala, a ona je pomislila da je gnjave - hoće li više prestati? Nestrpljivo je odmakla nečije prste koje su joj pokušavale izvaditi šnale iz kose, pa je onda sama to učinila. Neko je vikao: vreme, devojke, vreme!.. I ona se, poput mačke spretno i hitro, izvuče između mnoštva razbrbljanih lica, kao dosadnih ptičica; i pobeže na vrata.

Danima je posle pokušavala skupiti sećanja i utiske. Međutim koliko se god trudila, pred oči su joj izlazile samo sekvence, fleš bekovi. Pojedine scene osvetljene jasno kao pod reflektorom, i isto tako sablasne. Tako je pokatkad viđala prizor oko sebe pod svetlom stroboskopa u londonskim klubovima: ljude, mesta i situacije zaleđene u vremenu. Neizbrojivo kratak prizor prostranog proplanka osvetljenog bakljama pobodenim u zemlju. Njihov se plamen nisko povija pod naletima vetra u toploj noći. Masa ljudi bez lica, i njihovi glasovi bez značenja. Onda jedva prepoznat prizor Vila, iz profila, nagnutog nad velikim, savršeno glatkim belim kamenom uraslim u travu. Znala je to mesto i taj kamen iz svoji ranijih lutanja, ali sad je bio iscrtan tajanstvenim crvenim znakovima koji su njenom neusredsređenom oku izgledali kao rane od kandži po avetno belom mesu. Mesec, besprekorno okrugao i žut, neobično nisko na nebu, kao da se doticao vrškova drveća koje je okruživalo proplanak. Krupne zvezde. Osećaj nepostojanja odeće na sebi, toliko je laka bila, kao šapat. Hladan i pomalo mokar dodir trave pod bosim stopalima. Vilov glas; čudno nesličan Vilu; neprepoznatljivih reči, i onda hor drugih glasova koji mu, isto tako nerazaznatljivo, odgovara. Bockav, uznemirujuć dojam da je nešto golica iznutra, usled čega ne uspeva udahnuti dovoljno noćnog vazduha, smiriti pogled, usredsrediti pažnju. Onda kristalno jasan prizor nagih, tamnoputih leđa žene-vojvotkinje koja pleše. Slap njene blistave kose pada joj niz kičmu kao razliveno mastilo. Ona je tetovirana; ima opaku malu crnu škorpiju na desnoj lopatici koja se pomera usled pokreta njenih mišića koji postaju sve luđi i mahnitiji. Ta je škorpija živa, misli ona. Iz čudnog, nejasnog razloga, oseća da joj se žena ne dopada, iako je besprekorno lepa i bez obzira što ju je njen ples sasvim zaokupio. Noge su joj slabe i zato se naslanja na kamen - ili ju je neko doveo do kamena? Tog se ne seća. Sad vidi još jednu ženu da pleše pored one indijske vojvotkinje, u stvari ne, ne ženu, izuzetno mladu devojku. Kratak blesak, kao posle dužeg perioda potpunog crnila, u kojem shvata da je to ona fina devojka, gotovo devojčica srcastog lica i kratke i plave kose s kojom je pre neki dan podelila cigaretu. Ona ne želi gledati u vojvotkinju koja joj je mrska, i zato gleda u devojku, kako se beše zove? Ona joj je draga, i što više pleše, nekako joj je sve više draga. Veoma je beloputa a gornja joj usna ima onaj poseban luk usled kojeg joj lice izgleda kao njuškica - kao iz daleke prošlosti, ona se seća da je takva lica zamišljala da imaju zločeste šumske vile koje rade psine neopreznim zalutalim putnicima... Opet blesak, kao da možda munje obasjavaju svod - a noć je potpuno vedra i mirna! - i ona shvata da je nekakav pokret svud naokolo, kao vrzino kolo. Mnogo ljudi, stotine čini joj se; više nego je ona ikad videla na jednom mestu, čak i na ulicama Londona. Umnožavaju li se? Da li izlaze iz drveća? Vrlo su joj blizu i sa svakim bleskom u njenoj glavi sve bliže. Može da ih dodirne, i zaista ih i dodiruje. Odjednom je lice one devojke-vile mnogo blizu, tako blizu da joj vidi male bele zube pod lukom usana. Dah joj miriše na neko voće, na trešnje ili jagode. Ona zatvara oči, a kad ih je ponovo otvorila, sad je to lice vojvotkinje s opakom škorpijom na leđima, a njena kosa miriše na indijski tamjan. I onda se sve okreće oko nje, tako brzo i mahnito da je hvata panika, kao da je na poludeloj vrtešci. Ponestaje joj daha, pluća joj se ne mogu nahvatati dovoljno vazduha iz noći koja joj se, neopazice, sklopila nad glavom, noći pune čudnih, oprečnih mirisa. Više ne oseća miris trave i šume već ljudskih tela, i od tog je obliva jara, a kamen pod njom je klizav od njenih mokrih dlanova i bedara. Onaj osećaj od poslepodne, da nema tela ni identiteta, odjednom je opet obuzima, ali stostrukom jačinom ovaj put, tako da panika sve gore udara u njenom grlu. Još bleskova pred njenim širom otvorenim a nevidećim očima, dok se zadnjim atomima snage bori da ne vrisne: ne!.. Dosta!.. Ali onda jedan glas, jedan jedini glas u urliku neizbrojivo mnogo drugih svud oko nje kaže:
-Teodora.
Ona zna taj glas.
Otvara oči, i užas odleće od nje, lako kao ptica, nestaje u noć. Jer, to je Vil, a ona se ne zna bojati kad je Vil tu. Želi mu reći: kako mi je drago što si tu, Vile; ne mogu ti objasniti koliko... Ali on se smeši i govori joj gotovo bezglasno, iz nezamislive blizine, tako da im usta maltene dotiču: ne govori, devojčice. Ona gleda u njega kao što ga, zna sasvim sigurno, nikad u životu nije gledala, i kao da ga, zaista, gleda po prvi put. Oči su joj pune vrućih i peckavih suza i usled njih ne vidi nikog drugog do Vila - a možda i nema nikog drugog do njih dvoje..? Kako je onda moguće da ne uspeva videti nikoga do njega? Ako nisu sami, i jedini.
Ali, oni to jesu. Oni su posve sami, njoj se čini, jer tako treba da bude. Hiljade ljudi može biti sad ovde s njima, ali to ne znači ništa, jer su njih dvoje bitni. Važno je samo to što su njih dvoje skupa. Ceo preostali prokleti svet može mirne duše propasti u ambis, kad su ona i Vil zajedno.
Kad je posle prebirala sećanja i misli iz tužno siromašne riznice pamćenja te noći; Teodori se činilo da se jasno seća samo jednog: potpuno stvarne, gotovo rukom opipljive, konkretne svesti, saznanja da je Vilovo prisustvo najvažnije za nju u celom svemiru, i da ništa drugo nije, ako ima to prisustvo.
Kako je to bilo prosto! Danima se posle smijala i plakala u isti mah kad bi joj palo na um kako mesecima nije shvatala najočigledniju i najjednostavniju stvar na svetu: to koliko joj je Vil bitan. Koliko ona, zapravo, sasvim i potpuno, voli Vila Bojda.
Onda je sve postalo savršeno uklopljeno u jednu jedinu celinu: noć, i mesečina, i zvezde, i vetar, i svi ti ljudi oko njih, i najzad, ili još bolje: kao prvo, ona i Vil. Krug je polazio od njih dvoje i s njima se završavao. Onaj apsolutni mir i smisao koji je ceo život tražila i za koji već mesecima zna da joj je nadohvat, konačno je bio u njenim rukama.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.