Quantcast

Davno završeno, 16

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.370
Ali ona je po prvi put bila spremna da ne da Vilu za pravo.
On to nije mogao da shvati. Nije razumeo da se njoj, pri samoj pomisli na bešćutnost londonskog pločnika pod petama, dlanovi znoje a srce lupa sve mahnitije. Otišla je s njim kao da ide na vešala. Celim je putem bila plaha i napeta, kao zverčica kad iščekuje opasnost, i zaista, čim je izašla iz Vilove stare bube, istog je trena znala da se nije smela vraćati.

Bio je to kao povratak u internat posle prelepog, prekratkog raspusta. Sa svakim je korakom osećala kako je napušta raspoloženje a poznata, kruta kora ponovo se hvata njenog srca. Zašto si mi to morao uraditi, Vile Bojde, proklet bio? Zašto si me, mislila je, morao buditi iz sna? Naposletku, zašto si me, kao prvo, naveo da pomislim da je san java? Ovde je sve bilo tako stvarno, tako otrežnjujuće. Uhvatila je sebe kako napola uplašeno razmišlja o tome da bi trebala čekirati raznorazne državne institucije, pre nego bude prekasno; šta bi rekla Ivana ako bi joj se sad javila, je li gazdarica već izdala njen stan... Pre nego je shvatila šta čini, odavno uhodani um već joj je počinjao registrovati reklame za najnovije filmove, naslove magazina kod kolportera, promenjene cene, nov oblik cipela koje su devojke nosile... Prepoznavala je poznata mesta i na neki, ne mnogo lep način, imala dojam da zapravo nigde nije ni odlazila.

Ona je samo sanjala. Bila je to tek jedna od fantastičnih priča maštovite devojčice koju prečesto ostavljaju samu. Postojali su čitavi izmaštani svetovi u njenoj glavi otkad pamti za sebe, i svaki je već stotinu puta oplakan. Bajke se nisu dešavale u stvarnosti. Uvek je dolazio momenat kad se knjiga morala sklopiti jer stvaran svet čeka.
Trudila se što više gledati u Vila jer joj je trebao živ, opipljiv podsetnik kako nije sanjala otvorenih očiju celo leto. Ali, to joj je, nekako, slabo pomagalo. Odjednom je postala svesna da nikad ranije nije shvatila koliko Vil izgleda nestvarno. London nije bio njegov svet, i dao mu je sasvim drugačiju dimenziju nego šuma.
Čak i oni (retki) momci plavokosi kao Vil, opet nisu bili tako plavokosi. Na sve su strane sretali plavooke muškarce, ali nijedan nije imao tako plave oči. Vil je, nedvojbeno, sasvim drugačije hodao nego ijedan s kojim se mimoišla. Crni mu je kaput posve drugačije stajao. Čak je i kragnu odigao nekako posebno.
Shvatila je da ga skoro svi na ulici gledaju, i to joj je još dodatno potvrdilo donešen zaključak. On je, definitivno, neobičan.
Koliko je to bilo daleko od nestvaran..?
Pitala je:
-Da li bi mi, molim te, hteo dati ruku?
On je svrnio pogled naniže na nju. Nasmešio se.
-Ali naravno, devojčice.
Ako mu je išta u toj molbi bilo čudno (što je sumnjala, znajući ga), nije pokazao. Kao da je znao da njoj treba konkretan dodir njegove ruke da bi se uverila da neće svakog časa nestati u pramenu magle.

Vil je bio njena spona sa svetom koji je zagrizla i čiji je ukus, pored svega, još uspevala osetiti pod nepcem. Nije ga smela izgubiti u haosu jer se, bez njega, više neće znati vratiti. A možda neće ni imati čemu, ako ne bude njega.
U sobi zgodnog malog hotela u kojem je Vil odsedao kad bi boravio u Londonu, rekao joj je:
-Ti si zaista sasvim drugačija ovde.
Teodora je nervozno šetala sobom. Malopre je upalila cigaretu, bez obzira što je znala da joj to neće pomoći. Pomalo se grubo brecnula:
-Ko mi kaže..!
-Zašto?
Ljutito ga je pogledala, sigurna da je zavitlava.
-Nemoj mi reći kako nisi primetio da svi blenu u tebe..!
Mirno joj je otpovrnuo:
-Ljudi uvek zijaju u mene. I ti to činiš, devojčice.
-Gledam te zato što si drugačiji. Ali nisam ni slutila koliko si drugačiji dok nismo došli ovamo.
On se smijao. Momak iz restorana upravo im je doneo piće, i dok ga je kretao smešati, i on je kradomice gledao Vila. To je iznervira, pa mu je oholo rekla:
-Tražila sam džin i tonik odvojeno.
Momak pocrveni.
-Oprostite, gospođice.
Vil se smijao dok je izlazio. Ona reče:
-Šta je smešno?
-Jesi li, možda, kivna što nije gledao tebe?
Zgranuto ga je pogledala.
-Pretpostavljam da još nisi doživela da ljudi gledaju muškarca u tvom društvu, a ne tebe. Ili bilo kog u tvom društvu, kad smo već kod...
-Ne pričaj gluposti! Naravno da svi gledaju u tebe! Hodaš tom ulicom kao sišao iz nekog...
-Ali zašto vičeš, Teodora? To, svakako, nije moja krivica.
Ona se ugrize za jezik.
-Da li misliš da nešto namerno radim kako bi me ljudi gledali?
Ona promrmlja:
-Ne, naravno da ne. Oprosti.
Sela je i tupo priznala:
-Gledaju te jer si poseban. Ima nekog vraga u tvom koraku, gardu... Način na koji držiš ramena, glavu, šta li. I, ti si svakako izuzetno zgodan momak, Vile.
-Jesam li?
Glas mu je bio veseo.
-Da. Ali to nije sva priča.
-Oprosti ti meni, Teodora.
-Zašto?
-Zato što te celo vreme zavitlavam. Sasvim mi je jasno šta hoćeš da kažeš, šta te uznemirava, iako te teram da nađeš reči. Nije do moje plave kose.
-Zapravo...
-Rekao sam ti da ću te na leto odvesti u Škotsku. Upoznaćeš moju tetku Keti. Možda će ti onda biti jasnije to što pokušavaš objasniti mojim dobrim izgledom. O čemu se, zapravo, uopšte ne radi.
Gledao je kako ona odsutno meša piće u čaši.
-Zašto to radiš? Tražila si da ti donesu odvojeno, zar ne?
-Oh, ne volim ukus alkohola.
-Čemu, onda?
Ona strpljivo objasni:
-Ako tražiš da ti donesu smešano piće, onda stave kap alkohola i naplate punu cenu. Ovako znam šta plaćam. Stvarno, Vile, zar nikad nisi pio po pabovima?
-Zapravo, ne.
-Glupo pitanje, da. Tebi nikad nije trebao alkohol.
-Zašto je trebao tebi?
Ona ga pogleda kao da je izvalio najveću jeres na svetu.
-Jesi li sasvim lud? Pogledaj korz taj prozor. Pogledaj, do vraga..! Kako mi ovde ne bi trebao alkohol?
Vil ju je pomno motrio, na onaj svoj mačiji način.
-Tvoj problem s Londonom, curice... Vrlo je prost: ti, naime, nikad nisi videla pravi London.
Ona se podsmehne.
-Vile. Živim u Londonu već...
-Ne paradiraj mi tim nadmenim velegradskim izjavama. Ti si možda urbana, možda poznaješ najbolja mesta za izlaske u gradu - gde te, svakako, ne uspevaju prevariti ni za peni. Posmatram te ceo dan. Otkad si za sobom zalupila vrata - oh ne, još dok smo dolazili... Još si na auto putu počela njušiti vazduh, kao vučica. Miris tvog čopora. Njuškaš se sa njima svo vreme dok smo išli ulicama. Jednim si pogledom odmah spoznala šta je u toku: koji se filmovi gledaju, gde koji bend svira i šta se novo nosi. Te tvoje zelene oči samo motre, ne propuštajući ni najbeznačajnije sitnice. Ugodno je ponovo osetiti poznato tlo pod nogama, zar ne, curice, makar bilo i mrsko. Ljudi se najbolje osećaju sa onim što im je znano. Nema bola koji bi ti London mogao naneti a da ga ti ne znaš.
Ona se nestrpljivo ubaci:
-Tačno! Zato ga i mrzim, dođavola..!
-Ali ti tvoja mržnja paše, jer je to jedino što si ikada znala: biti nesretna.
Ona to oćuti.
-Međutim, devojčice... London nema nikakve naročite veze s tvojom nesrećom. Zar se oko toga nismo složili? Nije te London učinio nesrećnom, učinila si samu sebe. I, da ti dokažem, pokazaću ti London kakav ne poznaješ. London koji nećeš mrzeti. Onda ćeš videti da ga svo vreme kriviš ni za šta.
-Vile, ne pokušavaj mi prodati tu priču. Godinama sam u Londonu tražila nešto što ne bih mrzela, što bi me usrećilo.
-Ali pojma nisi imala ni gde da tražiš. Teodora. Ti si u ovom gradu imigrant, ma koliko dobro uklopljen. Hodao sam Londonom još dok si ti jedva uspevala naći Englesku na karti.
-Bez obzira. U ovom gradu nema ničeg za mene. Ne radi se o mestima, već o atmosferi. Ja ne volim metropole, ne volim smog i gužvu...
-Previše se dobro snalaziš za nekoga ko sve to ne voli, zar ne?
-Znati služiti se nečim, ne znači to i voleti, do vraga!
-U pravu si. Ali ne voleti veliki grad ne znači nužno i biti nesretan u njemu. Nije London odgovoran za to što mrziš gužvu i smog. Ni za tvoj nesretni emotivni život.
-Oh, odustajem! Želiš mi pokazati London koji će mi se svideti? Batali priču! Uradi to! Dokaži da grešim!
On ustade. Ona raširi oči.
-Šta..?
-Rekla si da ti dokažem kako grešiš, ili..?


Proveli su noć i svo Vilovo slobodno vreme narednih dana obilazeći mesta koja su nju posle sludela. Bila je zgrožena i bez ikakvog pardona osramoćena. Posle svih stvari kojima ju je Vil ostavio bez teksta, ova je sad bila ubedljivo najčudesnija. Činjenica da je - baš kako mu je u svojoj oholosti rekla - živela godinama u Londonu, a nije poznavala sva ta mesta - nije se ni mogla objasniti rečju užasno.
Ispalo je da ona sve te godine nije učinila ništa da si pomogne. Da je samo naslepo bazala Ivaninim, i stopama svi onih baraba s kojima su se družile. Još i gore: oduvek je znala, zapravo, da joj Ivanin svet ne paše; ali nikad nije učinila ništa da si nađe svoj sopstveni.
Vil je bio u pravu. Ona ništa nije znala o Londonu. Ona je poznavala jedino mesta u trendu, Ivanin domen. Ili gdekoji omiljeni pab pojedinih Engleza s kojima se znala. Bioskope. Čuvene galerije. Tržne centre.
Ništa.

Vil ju je odveo u male antikvarnice u koje se skoro nije moglo ući, koliko su zakrčene bile. U kafić knjižaru opremljen foteljama od ispucale kože boje trule višnje gde su vam kuvali čajeve i praznili pepeljare celu noć, brbljajući s vama o knjigama kao da vas poznaju ceo vek. U bezimene prodavnice u skrajnutim uličicama u kojima se prodavalo sve od talismana do zmijskog zuba. Na još zabačenija mesta gde se mogla kupiti samo okultna literatura, ili ručno rađen nakit, ili posebne vrste trava i čajeva. Stotine, stotine toga.
Na svim su tim mestima Vila zvali imenom i dočekivali ga kao kakvog gurua. Na mestima gde se pilo, on nije morao govoriti šta pije; tamo gde su prodavali knjige, ili trave, ili šta god; obično ga je već očekivao pripremljen i zamotan paket. Devojka u crno uokvirenih očiju razvila mu je preko stola neku natalnu kartu, šta li, i onda se pola sata s njim objašnjavala dok je Teodora zblanuto gledala, razumevajući tek svaku treću reč. Prosed čičica odvukao je Vila iza pulta, brižljivo zatvorivši za njima vrata neke sobe, odakle je Vil izašao smejući se a njihov domaćin neutešno nesrećan. Posle joj je rekao: za kakve sve gluposti ljudi daju pare..!
Na većinu tih ljudi on, istina, nije obraćao puno pažnje, stupajući s njima u kontakt jedino ako bi ga baš oslovili, prišli mu; ali ponekima je - retkima - prilazio sam. Reči koje bi s takvima izmenio, ni ona ni iko drugi nisu mogli čuti. Jedino ju je njima predstavljao, primetila je. Gledali su je nekako između zatečenosti i srdačnosti, kao da ne znaju kako bi reagovali. Neobično lepa žena, koja se držala kao vojvotkinja, pogledala je u Vila nakon što ju je predstavio, i rekla, glasno i otresito: napokon..! Otišla je, ovlaš u prolazu dodirnuvši joj nadlanicom obraz; kao da tim dodirom nešto potvrđuje, uspostavlja neki kontakt.
Zbunjeno je pitala Vila:
-Ko je ta žena?
-Stara poznanica.
Onda su im prišli neki drugi, pa opet neki drugi...
Naposletku, njoj se vrtelo u glavi od svih tih lica i mesta. Svugde je videla i čula nešto što ju je zainteresovalo, što je već dugo tražila ili želela - a nikad nije znala gde naći. Vil ju je pitao:
-Pa, devojčice? Mrziš li sad London manje?
Ona je ćutala.
-Da li bi bila sretnija da si ranije poznavala sva ta mesta?
-Hoćeš da kažeš, tebe?
On se nasmije.
-Pa...
-Iskreno? Verujem da bi mi život bio ispunjeniji, da bih videla dalje od svoje čaše džin tonika petkom uveče. Ali ne i da bi to sredilo moj katastrofalno loš emotivni život, kako bi ti rekao.
-Ko bi to i mogao, osim tebe?
-U pravu si.
-Ali ja sam postigao šta sam hteo, nisam li? Sad London gledaš drugačijim očima. Šteta što se nisi htela kladiti.
-Ne isplati se kladiti s tobom, Vile.
-Odaću ti tajnu: postoji klub s tim nazivom.
-Samo da nemaš to lepo lice... Bio bi ogavno oholo kopile. Hoćeš li me ikada prestati prosvetljivati?
-Čemu? Nad čim bih likovao?
Smijao se. Ona reče, mrko:
-Baš te uveseljavam, zar ne?
Gledala je kako mu se smeh lagano topi. Onda je rekao sasvim drugačijim glasom:
-Ne možeš ni zamisliti, curice.
Ali to nekako više nije zvučalo kao ruganje.

Odonda je uvek išla s njim u London, bez protesta. Još joj je uvek smetao metež, i u hotelskoj se sobi nije umela naspavati. Ponekad, dok bi Vil bio na predavanjima, nju je znala obuzeti potištenost i malodušje. Bilo je premnogo ružnih uspomena na tom mestu. mnogo očajnih, pijanih noći. Mnogo u besu izgovorenih reči, uvreda i zalupljenih vrata. Mnogo bezvrednih ljudi u koje su položene velike i izigrane nade. Mnogo tog ponižavajućeg, prljavog, bestidnog.
Ali vučiji čopor kojem je pobegla više joj nije mogao nauditi. Hodala je ulicama i nije na svakom ćošku videla iskežene očnjake. Uložila je mnogo truda da uzbegne poznata, i odlazi na sva ona skrovita, ušuškana mesta koja joj je Vil pokazao. To je bio nov, još ničim uprljan svet. Tu je život tekao sporije nego oko skverova. Tamo su ljudi pričali apstraktno, bivali slepi na akcente i nacionalnosti.
U Londonu koji joj je Vil pokazao, ona je znala zaboraviti da je u Londonu. Nije ga zavolela.
Ali, kao da mu je počela praštati.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.