Quantcast

Davno završeno, 21

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.540
Rekao joj je:
-Prihvati da nije do mene, Teodora. Ne radi se o mojoj bešćutnosti, ili nepoverenju. Ako sam ikada i prešao preko tvojih pitanja... Stvar je u tome što nisam osećao da ti to, zaista, želiš znati.
Teodora je podigla glavu još jednom, shvatajući da je on netremice posmatra. Ponekad bi mislila: mogu ja to, mogu ga gledati u oči... Međutim, nije, a nekako je slutila da nikad i neće imati dovoljno mentalne snage da Vila gleda direktno u oči dok pričaju.
Iako se on smešio, iako je sunce veselo sijalo, iako je bio retko lep dan severnjačkog leta; ona je skrenula pogled. Tog se straha, znala je, nikada neće osloboditi.
Rekla je, malo mrzovoljno:
-Da, u pravu si. Mnogo sam razmišljala o tome u zadnje vreme. Ja se, zaista, nisam usuđivala znati o čemu se tu radi. Međutim...
-Devojčice?
Uzdahnula je.
-Nisam povezivala svoj strah s tvojim ćutanjem. Nisam razumela da mi ti ne govoriš baš zato što se ja plašim da pitam. Ali, baš kako si rekao, neke se stvari ne smeju forsirati.
Malo je oklevala. Onda je brzo izgovorila:
-Ali nema više svrhe da se, oboje, glupiramo. Sad stvarno hoću da znam koja je situacija s nama dvoma. Želim da mi sve objasniš, Vile.
-I ja ću to učiniti, naravno.
Uzeo je za ruku.
-Postoje na ovome svetu stvari isuviše važne da bi se s njima brzalo. Nisam mogao dozvoliti da ti izađeš iz mog života, Teodora, a tvoje me nepoverenje, tvoj strah mi nije ulivao baš jaku nadu da se to neće dogoditi. Da li me razumeš?
-Pretpostavljam, da.
-Od prvog dana kad sam otvorio vrata i ugledao te na svom pragu... Za mene nije bilo nedoumica. Godinama sam čekao milost koja mi je obećana. Ono što mi po krvi i rodu pripada.
Stisak mu se pojačavao, i ona reče tiho, ne gledajući ga:
-Šta ti to pripada, Vile?..
-Ono što je i svaki drugi Managan imao. Ono bez čega nijedan Managan nije mogao da radi kako mu je zapisano. Čekao sam da u moj život uđe Onaj Koji Daje Svetlo.
Ona se namršti.
-Ne razumem. O čemu pričaš?
-Reci mi, devojčice. Da li još uvek misliš da si u šumu došla slučajno? Da li misliš kako si me srela pukim slaučajem?
-Oh, ne... Davno smo se oko toga složili, nismo li? Zar ti nisam pričala: izašla sam iz onog auta, i pogledala, i to je, prosto, bilo to. Bez ikakve sumnje. U tim je šumama bilo nešto što ceo život čeka na mene.
-Tačno. Ja sam te čekao, Teodora. Otkad imam svest o sebi, o tome šta sam i šta mi je svrha... Ja sam čekao da se u šumi ti pojaviš.
Smešio se.
-Nije bilo potrebe da idem zemljom i tražim te. Ja sam znao da ćeš ti doći meni, jer nije bilo nijednog drugog mesta gde bi mogla otići. Znao sam da postojiš, i znao sam da me tražiš, i isto sam tako znao da ćeš mi, najposle, doći.
Teodora mučno proguta. U ušima joj je zujalo i odjednom se počela plašiti da će, nekom nesrećom, propustiti koju njegovu reč. To što je govorio, to se, nekako, prebrzo dešavalo.
-Oprosti, čini mi se da te ne shvatam sasvim... Hoćeš da mi kažeš da si znao da ću ja doći..? Mislim...
-Oh, ne ti kao ti likom i imenom. Ja te nisam poznavao dok te nisam ugledao na svom pragu. Ali, kad jesam, znao sam da sam tebe čekao. Nema nikakve sumnje, devojčice. U mom je životu sve selo na svoje mesto, i onako je kako treba da bude.
Malo se nagnuo ka njoj.
-Ti si Ona Koja Daje Svetlo, curice.
Glas mu je bio tih, i ona ga je jedva razumela od mahnitog udaranja srca pod svojim nepcem. S naporom je pokrenula suva usta:
-Ali šta to znači, Vile..? Šta sam, dođavola, ja..?
Svaka naredna njegova reč padala je na njena čula kao melem, smirujući ih i tetošeći.
-Tetka Keti ti je ovih dana puno pričala o Managanovima. Međutim, neke stvari znam da nije izgovorila, jer su one određene da se kažu među nama. Ona nije mogla da ti objasni. Managan samo jednom u svom veku govori ovo što ja sad govorim tebi, devojčice. Njene su reči izgovorene odavno, onome kom ih je trebala izgovoriti.
-Zašto..?
-Zao što su reči Moć, isto kao i mnoge druge stvari. Mi rabimo reči u određene svrhe, ne bacamo ih olako. Postoji vreme i mesto da se nešto kaže ili prećuti. Bez određenih reči, mnogo toga što Managanovi mogu nikad se ne bi dalo učiniti. Zbog toga je ovaj momenat bitan, devojčice. Zbog toga sam čekao mesecima da postaneš spremna tražiti od mene da ih izgovorim. Jer, kad se jednom kažu; one neće moći da budu povučene nazad. Izgovorene, reči će da postanu neopozive između nas dvoje.
-Govoriš... Govoriš kao da sklapamo kakav pakt...
-Ali mi to i radimo, Teodora. Mi upravo potpisujemo ugovor koji smo davno sastavili. Iz tog nema izlaska, i bega. Nema odustajanja.
Ona se nervozno nasmije.
-Nemoj da pričaš tako neopozivo, do vraga. Kakava god da je uloga koju si mi namenio...
-Ne slušaš me, Teodora. Nisam ti ja namenio ulogu. Namenjena ti je od autoriteta koji je mnogo nada mnom.
-Kakvog autoriteta..?
-Ah, zovi ga kako želiš. Usud, naprimer? Ili karma. Bog, možda?
Nestrpljivo je odmanula rukom.
-Kako god. Ali, šta ako ja ne prihvatim..?
On je pogleda. Ona je oprezno birala reči.
-Vile... Ti si u mnogo čemu u pravu. Ja se potpuno slažem da sam trebala doći i sresti tebe... Ali razlog tome još uvek mi nije znan. Možda si u pravu, možda nisi. Kako bih znala, do vraga? Pre nego mi do kraja objasniš to što si počeo, ja ne želim ni na šta da se obavezujem. Zato nemoj da pričaš kao da sam odavno deo neke priče iz koje nema izlaska.
Sad je ona njega stegla za ruku.
-Tetka Keti mi je retkla da je ključna stvar svega pristanak. Svojevoljan, kakav sam ja dala tebi kad si me pozvao da ostanem pod tvojim krovom. Ali bez obzira na razloge koji su uzrokovali da prođu meseci u našem ćutanju, ti moraš uvažiti da bih ja mogla odbiti to što ćeš mi, najzad, reći. Jer, ja ne znam o čemu se tu radi.
-A šta misliš?
Ona trepne.
-Molim?
-Šta misliš o čemu bi se moglo raditi?
Pocrvenela je.
-A kako da to znam, prokletstvo? Šta od mene očekuješ?
-Baš ništa. Nije stvar u tome da ti bilo šta moraš umeti, ili činiti. Stvar je u tebi, Teodora. U onome što jesi.
Zurila je u njega.
-Naravno da mi treba tvoj pristanak, budalo. Koliko sam ti put dosad ponovio da nikad ništa ne bih uradio protiv tvoje volje. Ali sumnjam da sam u svom zaključku obmanut. Nikad se ne bih mogao prevariti u vezi stvari koja je, zasigurno, jedna od najbitnijih u celom mom životu. Zar ne shvataš, Teodora? Godinama sam učio da prepoznam Onoga Koji Daje Svetlo kad mi najzad stane na put. Ne postoji mogućnost da sam odabrao pogrešno, isto kao što ne postoji mogućnost da bi me ti mogla odbiti.
Smešio se na njem ozbiljan, napregnut izraz.
-Onaj Koji Daje Svetlo nikad nije odbio Svetlonošu. To je nemoguće, ludice. To bi bilo kao da zemlja odbija kišu koja joj daje život. Strah koji sam imao u vezi tvog ćutanja nije bio strah od odbijanja. Samo od nerazumevanja.
-Ali, šta ako te ja ne shvatim, Vile?
-Gluposti, curice. Rešenost da se čuje, već je pola poimanja.
-Oh...
-Nisam li u pravu, Teodora?
-Jesi, da. Ne znam čemu sam, uopšte, započela celu ovu priču.
-Ali u redu je. Ti nisi budala a svet je pun naopakih stvari.
-Ti nisi naopak. Ti si jedina osoba u mom živou koja je skroz, sasvim kako treba.
Počela se smešiti.
-I zato nema ničega što bi mi mogao reći ili tražiti a da nije kako treba. U pravu si, Vile.

Pričao joj je dugo, sve dok se na proplanku nije smračilo i zahladnelo.
Nije bila svesna zalaska sunca, ni tog da je počela zepsti, ni kamena koji je gubio dnevnu toplotu - ničeg do Vilovog mirnog i tihog glasa. Bila je to najvažnija priča u njenom životu, i nije bilo ničeg bitnijeg da se u tom trenutku primeti i shvati.
Na neobičan i, svakako, neočekivan način, Vilove su joj reči objasnile osećaj koji je ceo vek prati. Ponekad je to bilo nešto što ju je punilo nerazumljivim ponosom, gotovo ohološću i prezirom spram Drugih. Ali, mnogo češće, taj je osećaj izgledao zlokobno beznadan.
Biti drugačiji! Osećati se drugačijim!
Dok je bila mlađa, nije bilo većeg prokletstva od svesti da je - drugačija. Svi koje je poznavala, udruživali su se u nekakve grupe, klanove, društva - samo je ona uvek stajala po strani. Njeno mesto kao da nije bilo nigde, i ni sa kim. U svakom je okruženju strčala, u svakom joj je društvu nešto smetalo, ili je smetala ona. Ponekad se smejala kad su se ljudi divili njenoj načitanosti. Niko, zapravo, nije shvatao da se ona uhvatila knjiga ne iz puke želje za mudrošću, već zato što nije imala drugog izbora. Kako nije imala sveta koji bi je prihvatio, sama si je stvorila sopstveni. To je bila sva priča. Knjige su bile njen beg iz neželjene i ne mnogo voljene stvarnosti.
S godinama je naučila da smiri taj osećaj posebnosti u glavi i utrobi. Godine su je poučile toleranciji i trpeljivosti. Tome da postoje na svetu ljudi i situacije koje se, uz određene kompromise, mogu privatiti. Ona je želela funkcionisati u svetu u kojem je, i zato se naučila činiti ustupke. Razmišljala je o tome kao o nekakvoj svojoj zloj kobi: naprosto nije rođena za ovaj i ovakav svet, hebi ga. Hoće li se zato baciti s mosta? Ne, dođavola. Ona će nešto da pretrpi, nešto u sebi da pregori, neko razočaranje da zanemari... Jer, još uvek postoji nada.
Sad je znala da ju je, zapravo, nada održala.

Uvek je znala da njen osećaj izdvojenosti ima svoju svrhu. Postoji sasvim konkretan razlog zašto se oseća drugačijom, bez korena i srodnika. A, nekako nije izgledalo da je taj razlog - zao.
Nije verovala, iskreno, da joj je namenjen zao usud. Negde je nešto (neko?) čekalo na nju. Negde u tom svetu postojao je odgovor na sve nedoumice, izlečenje svih njenih nemira. Njene tuge i nesreće. Ta ju je nada; ili još bolje: vera; terala da gura dalje, da opstaje s ljudima koji su joj mahom tuđi i nepojmljivi, da uspeva kroz nezadovoljavajući život izneti živu glavu i zdrav razum. Doduše, sve joj je to išlo nauštrb, sve ju je, u određenoj meri, pozleđivalo i frustriralo, i nikad se nije osetila zaista sretna i ispunjena.
Ali, još su joj mnoge godine bile zapisane, nisu li? Bilo je još vremena. Rekla je sebi: čekaj. Strpi se. Još nije vreme.
Onda je izašla iz onih kola, a more šume joj se prostiralo pod nogama, i znala je da je vreme došlo.

Stajala je na proplanku, između drveća, u Škotskoj, i Vil joj je pričao o osećaju izdvojenosti koji je prati ceo život. Pomislila je: koliko dugo već, zapravo, nemam taj osećaj? Kad sam ga izgubila, ni ne primetivši? Kako je to bilo čudno! Svest o tome da je drugačija, postala je, tokom godina, kao svest o tome da je njena ruka zaista njena ruka, a sad, kad ju je izgubila, nije to ni primetila. Setila se kako je, pre par meseci, bila iskreno iznenađena Vilovom primedbom o svojoj različitosti. Ona to tad stvarno nije o sebi mislila. Ona nije tako gledala na sebe već mesecima ranije.
Sve otkad je upoznala njega.
S Vilom je mučenje - jer, kako bi ga drukčije nazvala? - prestalo. S Vilom se, konačno, osetila svoja na svome. Pored Vila se nije osećala uvrnuta, ni blesava, ni luda. Vil je nikad nije zblanuto pogledao, kao da priča jezikom nepoznatim ljudskom rodu, ili izvaljuje ogavne psovke i kletve. Kad je Vil rekao da je posebna, nije mislio da je to u odnosu na njega. On je, zapravo, pričao o njihovoj izdovojenosti u odnosu na ceo preostali svet.
Jer, oni nisu bili strani jedno drugom. Ona nije bila čudna Vilu, jer je Vil bio čudan na isti način na koji je to bila ona. Sad je shvatila da je tetka Keti bila u pravu. Razlog njene i Vilove bliskosti ležao je u činjenici da su oni srodni.

Sad joj je Vil govorio, i ona se nije našla iznenađena, baš kako je još davno shvatila: nema tog što bi njoj Vil mogao reći a da se ona zapanji. Kako bi to moglo biti ako nisu pravljeni po istom aršinu?
Nije izdržala:
-Meni nije jasno... Ne mogu shvatiti kako to da si mi ti toliko jasan i razumljiv. Bez obzira što si definitivno čudan čovek, Vile.
On se nasmijao.
-Slobodno to nazovi kako jeste, devojčice.
Pocrvenela je.
-Nemoj mi se rugati, prokletstvo. Pokušavam na lep način reći da sam o tebi čula, i od tebe doživela mnogo uvrnutih stvari... A opet me ništa od toga nije oteralo ili uplašilo. Ja se nisam istinski uplašila ni od čega što sam kod tebe videla, čak ni one večeri pre puta ovamo.
On ju je gledao na onaj svoj nedokučiv mačiji način.
-Ni od onog što ti je rekla Isabel Vilijams, svakako.
Ona nestrpljivo odmahne:
-Gluposti. Uopšte ne pričam o blesavoj Isabel Vilijams!
-Znam.
-Hoću da kažem kako je sve u vezi tebe čudno i neobjašnjivo, Vile Bojde. A opet nemam od tebe nikakvog stvarnog straha. Sve što kažeš, mom je uhu razumljivo, čak i ako ne odmah... Osećam te bliskim skoro od prvog dana. Kako to može biti?
-Ali o tome ti i pričam celo vreme, ludo. Kako bi drukčije moglo biti? Hladno ti je.
Ona tek tad shvati da se trese. On je zagrli.
-Hoćeš da se vratimo?
-Ne.
Čudno joj je godila njegova ruka. On je blago protrese.
-Prestani da lupaš glavu oko toga, Teodora. Prestani se čuditi najjednostavnijoj stvari na svetu.
-Najjednostavnijoj?
-Ali naravno.
Opet jui je prodrmao.
-Bez obzira koliko to mojoj sujeti godilo, nemaš me nikakvog razloga smatrati božanstvom. Prestani me dizati na nekakav oltar, Teodora.
-Ali kako, dođavola? Ti si toliko iznad mene, toliko...
-Zar ti nisam rekao da prestaneš? Jedino što ja umem, Teodora, to je da objasnim ono što ti osećaš i slutiš. Ja to umem uobličiti u reči, nazvati pravim imenom, i, svakako, rabiti u pravu svrhu. Ali to nije ništa tebi zaista nepojmljivo, kamoli nešto što nikad ne bi mogla pojmiti. Razumeš me jer ti govorim o onome što ti je razumljivo. Zar ne?
Ona to oćuti. Njemu se u glas vrati zavitlavanje:
-Bi li sad volela jednu cigaretu, naprimer?
-Pa, naprimer.
-Hajde da nađemo Ženu-Smeška, ona je takođe ovisna.
-Oh, primetio si?
-Da se smije čim zineš? Mora da sad lepo misliš o svom smislu za humor, zar ne.
-Vile...
-Devojčice?
Oklevala je, namrštena.
-Čemuj taj izraz, curice?
-Vile, kad je ta noć o kojoj si pričao?
Pogledala ga je i videla kako mu se ruganje gasi u očima. Polako je izgovorio:
-Zašto me to pitaš?
-Odgovori mi, prokletstvo.
Sekund je oklevao. Onda reče:
-Sutra.
Ona lagano ispravi ramena pod njegovom rukom.
-Dobro. Želim to da uradim.
-Teodora.
-Ne, ćuti. Neću da bilo šta komentarišeš.
Počeo se smijati.
-Ne smij se. Ja se ne šalim.
-Znam da se ne šališ.
Smešak mu je još uvek igrao na licu.
-Jesi li zaista, sasvim sigurna, devojčice?
-Čemu ceo ovaj razgovor ako me sad pitaš tako nešto?
-Razgovor je bio zbog tvojih pitanja koja su zahtevala odgovore.
-Ako sam ja uopšte razumela tvoje odgovore, Vile, onda oni vode do te noći sutra. Zar ne?
On to oćuti.
-Nije li to svrha svega? Najzad, da uprostimo stvari... Nije li to razlog što sam te srela?
On je još uvek ćutao.
-Zašto ćutiš?
Konačno je progovorio, ali s čudnim oklevanjem.
-Zato što mi se ne čini da postavljaš tu stvar sasvim kako ona jeste.
-Šta to znači?
-Ako me pitaš, onda nema ni svrhe da ti odgovorim.
Ona je zurila u njega. On smače ruku s nje i ustade.
-Pa, hoćemo li? Skroz ćeš se smrznuti, devojčice.
Smešio se, ali taj se osmeh nekako nije doticao njegovih očiju. Ona ustade i pođe za njim.
Nije znala zašto je pustila tu stvar, neobjašnjenu. Možda zato što je izgledalo da joj on ne želi objasniti?
Besramno je lagao. Nije ona bila ta koja se umela okružiti neprobojnim bedemima.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.