Susan Sto Helit
Iskusan
- Poruka
- 5.356
Sve je to ispričala tetka Keti jedne olujne, strašne noći u kojoj je more besno udaralo o milje nadvitih stena. Pričala je satima, sve otkad su ostali napustili sobu, i dok se nebo nije počelo rasvetljavati. Pričala je kao nikada nikome u svom životu. Čak ni Vilu nije toliko pričala. Ali kako bi, drukčije? Nije mogla pričati Vilu o Vilu...
Međutim, tetka Keti joj je rekla:
-Ali njemu si prvom morala reći, lepotice.
Rekla je:
-Čemu? Kao da on to sve već ne zna.
Tetka Keti je s neobičnom tugom gledala u nju.
-Ponekad mi sami sebi ne dozvoljavamo da vidimo.
Nije ju razumela, ali to ionako nije bilo bitno.
Retko je ko, činilo joj se, uopšte razumevao tetka Keti.
Ako je Vil bio poseban, svet za sebe; tetka Keti je bila to još i više. Ako je Vil njoj bio neobičan i neponovljiv, tetka Keti se čak nije mogla objasniti rečima.
Stigli su u kuću na visoravni kao iz najvećih škotskih epopeja, usred oporog severnjačkog leta. Teodori u Engleskoj nikad nije bilo naročito toplo, ali ovde su duvali oštri planinski vetrovi zbog kojih se i tokom najveselije osunčanog dana mogla stresti od zime. Međutim, takvih nije bilo mnogo. Sunce je, definitvno, bilo daleko od severa.
Pola milje od kuće, bila je mahovinom pokrivena uzvišica s koje je pucao veličanstven pogled na more. Tokom onih posebno tihih noći kakve imaju samo kuće na osami, talasi su se čuli kao da neko (bogovi?) udara maljem o temelje. Teodora nikad pre nije boravila blizu mora, bar ne ovakvog, i u početku se teško navikavala. Rekla je Megan, Vilovoj rođaci: ovde kao da neprestano očekujem da mi tlo nestane ispod nogu... Megan se smijala: to je samo stvar navike, draga. Da li mi veruješ da ja talase uopšte ne čujem, kao da je apsolutna tišina? Ali, Teodora je sumnjala da tu ima i nečeg višeg od navike. Kao ni Vil, ni Megan, ni iko drugi u toj kući, nije čuo ono što nije nalazio shodno za čuti.
Doduše, na prvi joj pogled nisu tako delovali.
Kad su stigli, na pragu ih je dočekao Angus, sin tetke Keti; njegova žena Megan, Angusova braća blizanci Konor i Šon, i (učinilo joj se) jedno stotinjak sitne dece. Pomislila je: ovako nešto ne bih našla ni u muzeju..!
Angus je bio visok bar dva metra, riđokos i bradat, i nosio je kilt, a njegova braća, iako osamnaestogodišnjaci, jedva da su bili od njeg niži i kosa im je padala na ramena kao keltskim varvarima. Retko je sretala Škote u Londonu, a i one koje jeste, nije prepoznavala dok ne bi progovorili. Njeni poznanici Englezi mahom su se užasavali škotskog akcenta, nadmeno nabirući nos (zvali su ih "ovčari", i jednim još gorim imenom). Njoj je, s druge strane, škotski govor, isto kao i irski, bio simpatičan. Činilo joj se, nekako, da to namerno rade. Engleska netrpeljivost spram Škota nije bila ništa u odnosu na netrpeljivost Škota spram Engleza; i Teodora je imala veseo utisak kako oni namerno nikad ne nauče pravilno govoriti engleski, čak ni kad završe Oksford.
Oni su, svakako, posve druga rasa. Kelti su bili starosedeoci Evrope pre nego je i jedan anglo saksonski ili normanski varvarin znao gde je to. Za Škote su Englezi bili samo uzurpatori, i, još gore, skorojevići.
Njoj su, istina, pričali o toj škotskoj nadmenosti i bahatosti autentične ostrvske aristokratije, ali ona to nikad nije svojim očima videla. Pomalo je sumnjala da su priče uopšte tačne. Rekli su joj da su Škoti, kao i Irci, zatucana tvrdogalava kopilad koja se drži svog varvarskog jezika i paganskih verovanja kao zadnjeg bedema pred civilizacijom za koju, kad je već o tome reč, ionako nisu ni sposobni. Ali, oni koje je ona upoznala, bili su očajno slični Englezima, bez obzira na svoj uvrnuti akcent. Još je u domovini "znala" kako su svi Škoti riđokosi, a u Britaniji nije videla nijednog takvog, i mislila je da su i sve ostale priče naprosto predrasuda. Bila je činjenica da se dva naroda međusobno ne vole, i isto tako činjenica da Englezi omalovažavaju sve što se od njih razlikuje.
Usprkos svom poreklu, ni Vil joj nije puno pomogao u rasvetljavanju te misterije. On je možda bio Kelt, ali je u isto vreme bio i nešto sasvim drugo. Vil kao da nije imao korena. On, zapravo, nije pripadao nikakvom plemenu do svog sopstvenog. Onda ju je odveo u Škotsku da joj, svakako, pokaže kako to izgleda.
Angus i njegova braća, verovala je ona, ne samo da su bili riđokosi, već su bili pravi, autentini Škoti - prvi u njenom životu. I to, zaista, nije imalo mnogo veze s predrasudama kojima su je učili njeni oholi engleski poznanici.
Kad ju je Vil izveo iz auta, obrušili su se na nju sa nepatvorenom, neglumljenom srdačnošću. U sekundi joj je posatlo neugodno - bez obzira što je njen sopstveni narod slovio za gostoljubivog i otvorenog, ona takav prijem još nije doživela. Deca su kao male zverčice gurala lica u njeno krilo, kačila joj se o nogu i ruku, išla za njom gde god bi pošla. Prvih dana, kad je kretala u wc-e, Vil ju je zavitlavao: treba li ti telesna straža..? Ali primedba je bila na mestu: presladak Angusov sinčić koji je još nosio pelene i hodao naokolo kao lane po ledu, toliko se rasplakao što ne može s njom da ga je Vil morao uzeti u naručje i odneti.
Megan joj je rekla još u prvih pola sata: tebe deca baš vole, zar ne? Odgovorila je: pa, da, ali nikad ovako. Svi su se nasmijali, a Megan je dodala: deca su kao male životinje, njuše one koji im pašu. Trebala bi biti majka, draga. Teodora je pocrvenela. Imala je neugodan dojam, iako se nadala da greši, da svi oni Vila i nju smtraju parom. Ničim drugim nije umevala objasniti njihovu srdačnost i to što se nikakvo pitanje o prirodi Vilovog i njenog odnosa nije poteglo. Ponašali su se kao da, najnormalnije na svetu, ugošćavaju svog rođaka sa ženom. Konor i Šon su se, bilo je svima kao dan jasno, u nju odmah smrtno zaljubili, i da je to nije u isto vreme čudno uznemiravalo, bilo bi joj upravo smešno kad bi videla kako Vila ponekad motre sa nevešto skrivenom mladalačkom ljubomorom. Da i nije bilo sve te dece koja se oko nje neprestano motaju, ne bi joj zafalilo ni trunke pažnje, svejedno. Angusova su se braća prosto nadmetala ko će se bolje o njoj probrinuti. Onako visoki i krupni, pravi severnjački razbojnici kojima još samo nedostaje drakar i neko selo da ga se opljačka i spali do temelja; skakalu su na noge čim bi ona ušla u sobu, ustajala ili sedala, donosili joj puna naručja planinskog cveća divlje lepote, čuvali za nju najbolje mesto uz vatru uveče (i palili tu vatru samo zato što je njoj bilo hladno, iako su usred leta). Kad bi im se obratila, crveneli su još više od svoje kose i obrva. Bili su upravo dirljivi, i ona se raznežila kao devojčica. Nije pamtila da su tinejdžeri u njeno vreme bili takvi vitezovi. Rekla je to Vilu, a on se smijao: da li znaš da mi je već padalo na pamet da im kažem kakva je zaista situacija s nama, pre nego se zateknem usred neke mužjačke tuče? Ona se brecnula, ali njega je to još više nasmijalo: Teodora, ne šalim se. Nije pametno igrati se mladalačkim testosteronom. Rekla mu je da je čudi kako ponekad zna biti pravo pravcato bezobrazno kopile, i kako je potegla celu priču samo iz razloga što je, iskreno, zapanjuje koliko su ti momci nevini. I ne nužno u fizičkom smislu. Rekla je: posve sam zaboravila da se više iko, a pogotovo muškarci, može tako romantično zatelebati. Pitao ju je: a voleti? Više se nije smijao. Ona je slegla ramenima: stvar je u tome što je za čistu ljubav potrebno čisto srce, a to je jako retko. Ti su momci jako retke zverke na ovom svetu, Vile.
Ništa joj nije odgovorio.
Pre nego se uspela snaći, obrela se u situaciji da svi misle kako su Vil i ona par i što je vreme više prolazilo, njoj je iz blesavog razloga bivalo sve neugodnije obelodaniti istinu. Kako sam Vil tu priču nije potezao, ona se pravila mudra i ćutala, takođe. Poneke Meganine primedbe taktično je izbegla, ali ona je bila isuviše vesela i pričljiva da bi išta primetila. Megan je bila Irkinja s kojom se Angus sreo u Edinburgu tokom školovanja, iako je iz nekih usputnih opaski shvatila da su im se porodice poznavale od ranije. Bila je tipična Irkinja; jedina crnokosa osoba u kući, s onom karakterističnom, avetno belom puti kakva se više ne viđa ni u Skandinaviji, nigde do irskog ostrva; i tamnoplavih, prelepih očiju. Teodora je verovala da bi joj struk mogla obuhvatiti dlanovima, i neprestano se čudila svoj toj deci koju je rodila. Megan se smijala: jesi li luda? Kako bih se i udebljala pored sve te dece..! Dodala je: škotska posla, draga. Većina Škota još uvek misli da će kuća izumreti ukoliko se svake godine ne rodi po jedno dete. Ali rekla je to pogledavši s ljubavlju u Angusa, i Teodori se svide taj pogled. Još prvog dana bila je rekla sebi: takav bih brak volela imati. Angus i Megan su bili zajedno već skoro deset godina, ali ona bi ih svako malo zatekla kako se smiju u nekom ćošku. Najveći su deo vremena bili zajedno, i nikad nigde nisu išli jedno bez drugoga. Angus je znao čekati satima da ona završi ručak ili već šta, da bi s njim išla u najobičniju nabavku. Nikakav zakonom propisan brak ne bi naterao dvoje ljudi da toliko vremena provode zajedno da to oni nisu želeli. Sve što su radili, bilo je gotovo do savršenstva uklopljeno, kao da su jedno drugome nastavak. Jednom ih je zatekla u kuhinji kako se vataju kao balavci. Njihov je brak, bez ikakve sumnje, bio zdrav i sretan, i to je čak i ona morala priznati. Rekla je Megan: ti i Angus ste melem za moju dušu, nanovo probuđena nada. Znaš li da ja više uopšte nisam verovala da brak može biti takav? Megan ju je čudno pogledala: o čemu pričaš, kog vraga? Na milje se vidi koliko ste ti i Vil sretni!
Teodora se ugrizla za jezik. Megan je, svakako, bila u pravu. Vil i ona su definitvno bili sretni. Problem je bio u tome što nisu u braku.
Ali brzo je oterala tu misao, kao i svaki put, uostalom.
Sve u svemu, njoj se boravak u Škotskoj strašno svideo. Ako se u Vilovoj kući nikad nije osećala kao stranac, ovde je bilo barem otprilike isto. Svi su bili ljubazni s njom, i njihova naklonost nije bila lažna. Kad bi naveče za stolom krenula kakva rasprava, svi su je bez ustručavanja pitali za mišljenje, i sa iskrenim interesovanjem slušali sve što ona ima za reći. Megan je zavirivala u njene stvari. Rekla je da je neutešno zakopana u nedođiji vekovima, i da nema pojma kako izgleda odeća i kozmetika žene koja je netom stigla iz Londona. (Ali, takvim tonom da je Teodori odmah bilo jasno kako joj "izgnanstvo u nedođiji" nimalo ne smeta.) Činilo se da je, naprosto, ženski ljubopitljiva. Međutim, s jednom vrlo finom razlikom. U Meganinom interesovanju nikad nije bilo ni najudaljenije ljubomore ili zavisti.
Ona takav odnos nije imala s drugim ženam koje je znala. Što se tog tiče, u principu se slagala s Vilovom teorijom o iskonskom, urođenom ženskom rivalitetu, međutim, ne i kad je bila reč o Ivani. S druge strane, kad je u toliko stvari bio u pravu, možda je i u toj? Ivana je često kopala po njenoj odeći i kozmetici i još joj češće govorila da je lepa (doduše, više nešto ovako: ti si neopevana glupača kad ne vidiš koliko si lepa, i još veća jer nećeš to da pokažeš..!) Međutim, da li je u tome bilo blage, sestrinske ljubomore? Vrlo, vrlo blage, ali ljubomore?
Palo joj je na um, posle one rasprave s Vilom, kako je Ivana imala jedan ritual koji je zvala "lov na meso". "Meso" je bio Ivanin žargon za muškarce, a tako se s njima i ponašala. Još od srednje škole, Ivana je bila promiskuitetna, i Teodora je danas ne bi ni mogla zamisliti drugačije. Ivana bez mnogo muškaraca, bilo je kao Ivana bez noge, ili glave. Bila je posebna priča što se Ivana u najveći broj tih svojih muškaraca smrtno zaljubljivala, i što su oni, svi do jednog, bili posve za nju nepodesni. Ivanine traume prouzrokovane ljubavnim brodolomima Teodora je doživljavala na svojoj koži godinama.
Međutim, iako neutešno opsednuta neprestanim traženjem pravog (što je, kod Ivane, bio sinonim za "novog"), to je imalo neka svoja stroga pravila u naizgled potpuno spontanom haosu.
Naime, Ivana je uvek birala prva.
Kad je odredila to pravilo, i zašto se ona povinovala, to Teodora više nije pamtila. Kako god, u njihovom prijateljstvu Ivana je oduvek imala privilegiju da prva pikira određenog momka. Njeno je bilo samo da se - povuče. Takve gadarije kao što je otimanje muškaraca jedna drugoj nikad nisu radile. Ako bi Ivana uprla prstom u nekog, taj je za Teodoru bio mrtav pa makar mu i krila nicala iz ramena. Nije joj bilo teško poštovati taj zakon, doduše. Ona je bila gadljiva, i retko joj se ko uopšte sviđao, pogotovo u Ivaninom izboru. Muškarci kakve je Ivana trošila nju su mahom ostavljali hladnom. Isto tako su njeni muškarci ponekad bili jedini koje je Ivana preskakala u kakvom društvu, i ako se u nešto mogla pouzdati, mogla je u to.
Međutim, kako god postavila stvari, ostajala je gola činjenica da je Ivana bila - privilegovana. Šta da se ikad dogodilo da se i njoj dopadne Ivanin izbor? Slutila je da Ivana ne bi imala nimalo milosti. Što je više o tom razmišljala, sve joj se više činilo da je ceo život birala momke jedino među onima koji nisu zanimali Ivanu.
I da je to jedini razlog što joj Ivana nijednog nije pokušala zavesti ili ga k.resnuti za njenim leđima. U suštini, bilo je pomalo jadno. I sumnjivo je mirisalo na onu Vilovu priču o ženskoj surevnjivosti.
Međutim, ako Ivana nije bila primer koji bi mu mogao začepiti usta, činilo se da bi Megan mogla.
Komplimente kakve je dobila od Megan činilo joj se da nije ni od jednog muškarca ikada. Jednom joj je donela čistu posteljinu u sobu baš kad se presvlačila, i bez imalo je zazora počela glasno komentarisati. U prvi joj je mah bilo neugodno, istina. Ni ljudi koje je godinama znala nisu imali tu privilegiju da budu svedoci njene golotinje. Međutim, kako je Megan bila savršeno prirodna, njena je nelagoda prošla. Tad je, naime, naučila da se nije u stanju stideti pred nekim ko se spram nagosti ponaša prirodno. Megan joj je, savršno normalnim glasom kojim se komentariše vreme, rekla: ti si jako lepa. Angus kaže da si ti verovatno najlepša devojka koju je on u svom životu video, i ja se slažem.
Teodora je trepnula. Nije bila sto posto sigurna da bi takvu primedbu svog muža bila u stanju prihvatiti na način na koji Megan, očigledno, jeste. Onda joj je palo na pamet: s druge strane, šta? To što Angus misli da je ona lepa, nema nikave veze s njegovim brakom. To ga nije navelo da se s Teodorom hihoće po ćoškovima. Nije nju čekao satima, strpljiv poput sveca, da je povede u nabavku.
Naravno, rekla je to Vilu, kao što mu je inače govorila sve što bi primetila i što bi je zaintrigiralo. Ali činilo se da je njemu ta stvar posve normalna: baš kao što si rekla, curice, to nema nikakve veze s njihovim brakom. Ako si se uzoholila, da te spustim na zemlju: to što te Angus smatra lepom uopšte ne znači - i veruj mi da ne znači - da bi on ijednog trena zamenio Megan tobom. I Megan to, svakako, zna. Zašto bi, kog vraga, trebala biti ljubomorna? Angus ovu kuću smatra najlepšim mestom na svetu. Da li bi Megan trebala biti ljubomorna na ovu kuću, Teodora?
Rekla mu je: da, ali to je ipak nešo drugo.
Iscerio se: uopšte ne. Ljudi čine izbor u svom životu, curice. Odaberu li pravo, kao što je Angus odabrao, gotovo ih ništa ne može dovesti u napast.
Podsmehnula se: gotovo?
On ju je gledao na onaj svoj mačiji način.
Život nije savršen, devojčice. Ima raznih vrsta napasti. Neke se potiru, neke ne. Angus bi, naprimer, mogao odoleti tebi; ali svojoj ženi ne. Jer je to njegova žena, do vraga. Ona mu, a ne ti, daje ono što želi. Misliš li da bi Angus ikakvo valjanje po senu s tobom predpostavio svojoj ženi?
Ona je pocrvenela: nekad ne znam je li ti prljaviji jezik ili um, Vile Bojde..!
Iscerio se: recimo, podjednako. Ali to uopšte nije pitanje poredbe, Teodora. To su posve različite stvari. Neke napasti ne moraju isključivati jedna drugu, čak ni kad im se podlegne.
Ona je mrzovoljno rekla: neka sam prokleta ako ja tu mnogo šta razumem. Rekao joj je, smijući se: oh, nema veze. Svakako ćeš jednom shvatiti..!
Ali sve što je ona iz te priče uspela shvatiti, bilo je da su ti ljudi mnogo, ili sasvim nešto drugo od pukog pogleda na njihovu neposrednu škotsku prirodu. Možda su delovali čudom preživeli iz srednjeg veka, sa svojim dugačkim riđim kosama i bradama, kiltovima i čoporom dece; međutim, um im definitivno nije bio srednjevekovan. Uostalom, šta je ona znala o tome? Šta ona zna o keltskom pogledu na svet? Vil joj je neprestano ponavljao da su oni - Kelti. Nije mnogo potencirao svoje škotsko poreklo. Biti Škot moglo je značiti mnogo toga. Ali, biti Kelt, to je izgleda značilo vše. Kao da nisu svi Škoti nužno i Kelti.
Njoj je od prvog dana bilo jasno, naravno, da to kod njega znači više i drugačije. Međutim, rodbina mu nije ličila. Angus mu je bio u veoma bliskom srodstvu, kao i blizanci. Međutim, ona nije videla ama baš nikakvu sličnost između njih i Vila. Nije u njima videla ništa od onoga što je, svakodnevno, sretala kod Vila. Čak joj se činilo da se uopšte ne bave istim stvarima. U toj kući nije bilo nikakvih odaja tajni. Trebala je sresti tetku Keti da bi joj njihova povezanost s Vilom postala jasna i objašnjena.
Kad su stigli, tetka Keti je bila nekim poslom u Irskoj. Došla je posle nedelju dana. Angus je otišao po nju u grad miljama udaljen od tog mesta, a kad ju je dovezao i kad je izašla iz kola; Teodora je pomislila: kako su Angus i Megan mogli ikada nju smatrati lepom, pored tetke Keti..?
Ali, izraz "lepotica", gotovo je unižavao Ketrin Managan.
Pre nego se sa bilo kim pozdravila, prišla je Vilu. Za sekund su se samo gledali, nasmešeni, a onda je tetka Keti obuhvatila Vilovo lice svojim vilinskim prstima, prignula ga sebi i zakratko prislonila svoje čelo uz njegovo. Kad su se razdvojili, oči su joj bile pune suza. Teodora je kao opčinjena zurila u taj prizor.
Nikada pre nije doživela da vidi susret dve posve srodne, od istog materijala i iz jednog kalupa izlivene duše. Istog joj je trena postalo jasno ono što još nije znala rečima uobličiti, a tetka Keti jeste posle par dana: Managanovi su nešto drugo, lepotice.
Ta je žena, mislila je ona, zvala nju lepoticom.
Posle, gotovo obrednog pozdrava s Vilom, odmah je, direktno, pogledala u nju. Bio je to Vilov pogled, onaj kojim ju je, ne tako davno, u šumi prikovao na mestu. I oči su im, čak, bile iste, plave, a sasvim neobjašnjive bojom. Ili bilo čime drugim. Onda se pokrenula i prišla joj, i pre nego se Teodora uspela sabrati, već je i njeno lice imala u rukama i za časak joj naslonila čelo na svoje, kao da uspostavlja kakvu mentalnu vezu, neki misteriozni kontakt. Potom ju je pogledala pravo u oči, i Teodora više ni jednu tajnu u svom životu, posle tog pogleda, nije imala; čak ni one za koje je verovala da ih je uspela sačuvati od Vila. Jedan jedini pogled tetke Keti u njene oči, učinio je bespotrebnim bilo kakvu kasniju životnu isposvest. Rekla je: ne mogu ti objasniti koliko mi je drago što sam te konačno upoznala..! Smeh joj je bio kao hitanje čistog planinskog potoka. Na toj se ženi uopšte nisu videle godine. Kosa joj je bila srebrna i padala do polovine leđa, neuvezana bilo kakvim šnalama i trakama. Bila je prinčevski vitka i Teodora je bila sigurna da joj je put još belja od Meganine. Ako je Vilova majka i upola nalikovala svojoj sestri, onda je morala biti lepotica bez premca.
Ali, baš kako joj je Vil u Londonu rekao, to, zapravo, nije imalo veze s izgledom.
Ono misteriozno zlatno svetlo koje je, kako je ona bila ubeđena, pratilo Vila po šumi gde god bi pošao; čak i kući, čak i zimi, obasjavalo je i tetka Keti. Ona je još prvih dana boravka u Škotskoj počela zavitlavati Vila da joj objasni o čemu se radi: da li je u stanju nositi sunčeve zrake sa sobom..? U šumi je mislila da je do šume, ali sad su bili u Škotskoj, gde je osvetljenje bilo definitvno drukčije, međutim, Vil bi svejedno ponekad znao stajati posred sobe blešteći od zlatnog i ružičastog snopa sunca kao pod vilinskim vodopadom. To se nikom drugom nije dešavalo. Sad je tetka Keti stajala pred njom, i ona je takođe svetlela. Isto kao i s Vilom, Teodora nije znala svetli li joj kosa, ili koža, ili je to, moža, nešto čime zrači. Kao i Vil, i tetka Keti je bila posve mirna i spokojna, i na isti je način na nju delovala neobično opijajuće svojim prisustvom. U njenom pogledu, doduše, nije bilo onog Vilovog požudnog motrenja mačke, ali nije sumnjala da je i tetka Keti pod svojim spokojom oštro budna i pažljiva. Možda je to, naprosto, nešto što će i Vil steći s godinama, ili..? Kako god, oni su toliko ličili, toliko bili srodni, da joj je tetka Ketina primedba o posebnosti Managanovih par dana kasnije bila sasvim jasna i razumljiva.
To nije imalo veze s Keltima, ni životom na osamljenim mestima, ni s neobičnim stvarima kojima su se bavili ili ih umeli.
Oni su, prosto, bili Managanovi.
Međutim, tetka Keti joj je rekla:
-Ali njemu si prvom morala reći, lepotice.
Rekla je:
-Čemu? Kao da on to sve već ne zna.
Tetka Keti je s neobičnom tugom gledala u nju.
-Ponekad mi sami sebi ne dozvoljavamo da vidimo.
Nije ju razumela, ali to ionako nije bilo bitno.
Retko je ko, činilo joj se, uopšte razumevao tetka Keti.
Ako je Vil bio poseban, svet za sebe; tetka Keti je bila to još i više. Ako je Vil njoj bio neobičan i neponovljiv, tetka Keti se čak nije mogla objasniti rečima.
Stigli su u kuću na visoravni kao iz najvećih škotskih epopeja, usred oporog severnjačkog leta. Teodori u Engleskoj nikad nije bilo naročito toplo, ali ovde su duvali oštri planinski vetrovi zbog kojih se i tokom najveselije osunčanog dana mogla stresti od zime. Međutim, takvih nije bilo mnogo. Sunce je, definitvno, bilo daleko od severa.
Pola milje od kuće, bila je mahovinom pokrivena uzvišica s koje je pucao veličanstven pogled na more. Tokom onih posebno tihih noći kakve imaju samo kuće na osami, talasi su se čuli kao da neko (bogovi?) udara maljem o temelje. Teodora nikad pre nije boravila blizu mora, bar ne ovakvog, i u početku se teško navikavala. Rekla je Megan, Vilovoj rođaci: ovde kao da neprestano očekujem da mi tlo nestane ispod nogu... Megan se smijala: to je samo stvar navike, draga. Da li mi veruješ da ja talase uopšte ne čujem, kao da je apsolutna tišina? Ali, Teodora je sumnjala da tu ima i nečeg višeg od navike. Kao ni Vil, ni Megan, ni iko drugi u toj kući, nije čuo ono što nije nalazio shodno za čuti.
Doduše, na prvi joj pogled nisu tako delovali.
Kad su stigli, na pragu ih je dočekao Angus, sin tetke Keti; njegova žena Megan, Angusova braća blizanci Konor i Šon, i (učinilo joj se) jedno stotinjak sitne dece. Pomislila je: ovako nešto ne bih našla ni u muzeju..!
Angus je bio visok bar dva metra, riđokos i bradat, i nosio je kilt, a njegova braća, iako osamnaestogodišnjaci, jedva da su bili od njeg niži i kosa im je padala na ramena kao keltskim varvarima. Retko je sretala Škote u Londonu, a i one koje jeste, nije prepoznavala dok ne bi progovorili. Njeni poznanici Englezi mahom su se užasavali škotskog akcenta, nadmeno nabirući nos (zvali su ih "ovčari", i jednim još gorim imenom). Njoj je, s druge strane, škotski govor, isto kao i irski, bio simpatičan. Činilo joj se, nekako, da to namerno rade. Engleska netrpeljivost spram Škota nije bila ništa u odnosu na netrpeljivost Škota spram Engleza; i Teodora je imala veseo utisak kako oni namerno nikad ne nauče pravilno govoriti engleski, čak ni kad završe Oksford.
Oni su, svakako, posve druga rasa. Kelti su bili starosedeoci Evrope pre nego je i jedan anglo saksonski ili normanski varvarin znao gde je to. Za Škote su Englezi bili samo uzurpatori, i, još gore, skorojevići.
Njoj su, istina, pričali o toj škotskoj nadmenosti i bahatosti autentične ostrvske aristokratije, ali ona to nikad nije svojim očima videla. Pomalo je sumnjala da su priče uopšte tačne. Rekli su joj da su Škoti, kao i Irci, zatucana tvrdogalava kopilad koja se drži svog varvarskog jezika i paganskih verovanja kao zadnjeg bedema pred civilizacijom za koju, kad je već o tome reč, ionako nisu ni sposobni. Ali, oni koje je ona upoznala, bili su očajno slični Englezima, bez obzira na svoj uvrnuti akcent. Još je u domovini "znala" kako su svi Škoti riđokosi, a u Britaniji nije videla nijednog takvog, i mislila je da su i sve ostale priče naprosto predrasuda. Bila je činjenica da se dva naroda međusobno ne vole, i isto tako činjenica da Englezi omalovažavaju sve što se od njih razlikuje.
Usprkos svom poreklu, ni Vil joj nije puno pomogao u rasvetljavanju te misterije. On je možda bio Kelt, ali je u isto vreme bio i nešto sasvim drugo. Vil kao da nije imao korena. On, zapravo, nije pripadao nikakvom plemenu do svog sopstvenog. Onda ju je odveo u Škotsku da joj, svakako, pokaže kako to izgleda.
Angus i njegova braća, verovala je ona, ne samo da su bili riđokosi, već su bili pravi, autentini Škoti - prvi u njenom životu. I to, zaista, nije imalo mnogo veze s predrasudama kojima su je učili njeni oholi engleski poznanici.
Kad ju je Vil izveo iz auta, obrušili su se na nju sa nepatvorenom, neglumljenom srdačnošću. U sekundi joj je posatlo neugodno - bez obzira što je njen sopstveni narod slovio za gostoljubivog i otvorenog, ona takav prijem još nije doživela. Deca su kao male zverčice gurala lica u njeno krilo, kačila joj se o nogu i ruku, išla za njom gde god bi pošla. Prvih dana, kad je kretala u wc-e, Vil ju je zavitlavao: treba li ti telesna straža..? Ali primedba je bila na mestu: presladak Angusov sinčić koji je još nosio pelene i hodao naokolo kao lane po ledu, toliko se rasplakao što ne može s njom da ga je Vil morao uzeti u naručje i odneti.
Megan joj je rekla još u prvih pola sata: tebe deca baš vole, zar ne? Odgovorila je: pa, da, ali nikad ovako. Svi su se nasmijali, a Megan je dodala: deca su kao male životinje, njuše one koji im pašu. Trebala bi biti majka, draga. Teodora je pocrvenela. Imala je neugodan dojam, iako se nadala da greši, da svi oni Vila i nju smtraju parom. Ničim drugim nije umevala objasniti njihovu srdačnost i to što se nikakvo pitanje o prirodi Vilovog i njenog odnosa nije poteglo. Ponašali su se kao da, najnormalnije na svetu, ugošćavaju svog rođaka sa ženom. Konor i Šon su se, bilo je svima kao dan jasno, u nju odmah smrtno zaljubili, i da je to nije u isto vreme čudno uznemiravalo, bilo bi joj upravo smešno kad bi videla kako Vila ponekad motre sa nevešto skrivenom mladalačkom ljubomorom. Da i nije bilo sve te dece koja se oko nje neprestano motaju, ne bi joj zafalilo ni trunke pažnje, svejedno. Angusova su se braća prosto nadmetala ko će se bolje o njoj probrinuti. Onako visoki i krupni, pravi severnjački razbojnici kojima još samo nedostaje drakar i neko selo da ga se opljačka i spali do temelja; skakalu su na noge čim bi ona ušla u sobu, ustajala ili sedala, donosili joj puna naručja planinskog cveća divlje lepote, čuvali za nju najbolje mesto uz vatru uveče (i palili tu vatru samo zato što je njoj bilo hladno, iako su usred leta). Kad bi im se obratila, crveneli su još više od svoje kose i obrva. Bili su upravo dirljivi, i ona se raznežila kao devojčica. Nije pamtila da su tinejdžeri u njeno vreme bili takvi vitezovi. Rekla je to Vilu, a on se smijao: da li znaš da mi je već padalo na pamet da im kažem kakva je zaista situacija s nama, pre nego se zateknem usred neke mužjačke tuče? Ona se brecnula, ali njega je to još više nasmijalo: Teodora, ne šalim se. Nije pametno igrati se mladalačkim testosteronom. Rekla mu je da je čudi kako ponekad zna biti pravo pravcato bezobrazno kopile, i kako je potegla celu priču samo iz razloga što je, iskreno, zapanjuje koliko su ti momci nevini. I ne nužno u fizičkom smislu. Rekla je: posve sam zaboravila da se više iko, a pogotovo muškarci, može tako romantično zatelebati. Pitao ju je: a voleti? Više se nije smijao. Ona je slegla ramenima: stvar je u tome što je za čistu ljubav potrebno čisto srce, a to je jako retko. Ti su momci jako retke zverke na ovom svetu, Vile.
Ništa joj nije odgovorio.
Pre nego se uspela snaći, obrela se u situaciji da svi misle kako su Vil i ona par i što je vreme više prolazilo, njoj je iz blesavog razloga bivalo sve neugodnije obelodaniti istinu. Kako sam Vil tu priču nije potezao, ona se pravila mudra i ćutala, takođe. Poneke Meganine primedbe taktično je izbegla, ali ona je bila isuviše vesela i pričljiva da bi išta primetila. Megan je bila Irkinja s kojom se Angus sreo u Edinburgu tokom školovanja, iako je iz nekih usputnih opaski shvatila da su im se porodice poznavale od ranije. Bila je tipična Irkinja; jedina crnokosa osoba u kući, s onom karakterističnom, avetno belom puti kakva se više ne viđa ni u Skandinaviji, nigde do irskog ostrva; i tamnoplavih, prelepih očiju. Teodora je verovala da bi joj struk mogla obuhvatiti dlanovima, i neprestano se čudila svoj toj deci koju je rodila. Megan se smijala: jesi li luda? Kako bih se i udebljala pored sve te dece..! Dodala je: škotska posla, draga. Većina Škota još uvek misli da će kuća izumreti ukoliko se svake godine ne rodi po jedno dete. Ali rekla je to pogledavši s ljubavlju u Angusa, i Teodori se svide taj pogled. Još prvog dana bila je rekla sebi: takav bih brak volela imati. Angus i Megan su bili zajedno već skoro deset godina, ali ona bi ih svako malo zatekla kako se smiju u nekom ćošku. Najveći su deo vremena bili zajedno, i nikad nigde nisu išli jedno bez drugoga. Angus je znao čekati satima da ona završi ručak ili već šta, da bi s njim išla u najobičniju nabavku. Nikakav zakonom propisan brak ne bi naterao dvoje ljudi da toliko vremena provode zajedno da to oni nisu želeli. Sve što su radili, bilo je gotovo do savršenstva uklopljeno, kao da su jedno drugome nastavak. Jednom ih je zatekla u kuhinji kako se vataju kao balavci. Njihov je brak, bez ikakve sumnje, bio zdrav i sretan, i to je čak i ona morala priznati. Rekla je Megan: ti i Angus ste melem za moju dušu, nanovo probuđena nada. Znaš li da ja više uopšte nisam verovala da brak može biti takav? Megan ju je čudno pogledala: o čemu pričaš, kog vraga? Na milje se vidi koliko ste ti i Vil sretni!
Teodora se ugrizla za jezik. Megan je, svakako, bila u pravu. Vil i ona su definitvno bili sretni. Problem je bio u tome što nisu u braku.
Ali brzo je oterala tu misao, kao i svaki put, uostalom.
Sve u svemu, njoj se boravak u Škotskoj strašno svideo. Ako se u Vilovoj kući nikad nije osećala kao stranac, ovde je bilo barem otprilike isto. Svi su bili ljubazni s njom, i njihova naklonost nije bila lažna. Kad bi naveče za stolom krenula kakva rasprava, svi su je bez ustručavanja pitali za mišljenje, i sa iskrenim interesovanjem slušali sve što ona ima za reći. Megan je zavirivala u njene stvari. Rekla je da je neutešno zakopana u nedođiji vekovima, i da nema pojma kako izgleda odeća i kozmetika žene koja je netom stigla iz Londona. (Ali, takvim tonom da je Teodori odmah bilo jasno kako joj "izgnanstvo u nedođiji" nimalo ne smeta.) Činilo se da je, naprosto, ženski ljubopitljiva. Međutim, s jednom vrlo finom razlikom. U Meganinom interesovanju nikad nije bilo ni najudaljenije ljubomore ili zavisti.
Ona takav odnos nije imala s drugim ženam koje je znala. Što se tog tiče, u principu se slagala s Vilovom teorijom o iskonskom, urođenom ženskom rivalitetu, međutim, ne i kad je bila reč o Ivani. S druge strane, kad je u toliko stvari bio u pravu, možda je i u toj? Ivana je često kopala po njenoj odeći i kozmetici i još joj češće govorila da je lepa (doduše, više nešto ovako: ti si neopevana glupača kad ne vidiš koliko si lepa, i još veća jer nećeš to da pokažeš..!) Međutim, da li je u tome bilo blage, sestrinske ljubomore? Vrlo, vrlo blage, ali ljubomore?
Palo joj je na um, posle one rasprave s Vilom, kako je Ivana imala jedan ritual koji je zvala "lov na meso". "Meso" je bio Ivanin žargon za muškarce, a tako se s njima i ponašala. Još od srednje škole, Ivana je bila promiskuitetna, i Teodora je danas ne bi ni mogla zamisliti drugačije. Ivana bez mnogo muškaraca, bilo je kao Ivana bez noge, ili glave. Bila je posebna priča što se Ivana u najveći broj tih svojih muškaraca smrtno zaljubljivala, i što su oni, svi do jednog, bili posve za nju nepodesni. Ivanine traume prouzrokovane ljubavnim brodolomima Teodora je doživljavala na svojoj koži godinama.
Međutim, iako neutešno opsednuta neprestanim traženjem pravog (što je, kod Ivane, bio sinonim za "novog"), to je imalo neka svoja stroga pravila u naizgled potpuno spontanom haosu.
Naime, Ivana je uvek birala prva.
Kad je odredila to pravilo, i zašto se ona povinovala, to Teodora više nije pamtila. Kako god, u njihovom prijateljstvu Ivana je oduvek imala privilegiju da prva pikira određenog momka. Njeno je bilo samo da se - povuče. Takve gadarije kao što je otimanje muškaraca jedna drugoj nikad nisu radile. Ako bi Ivana uprla prstom u nekog, taj je za Teodoru bio mrtav pa makar mu i krila nicala iz ramena. Nije joj bilo teško poštovati taj zakon, doduše. Ona je bila gadljiva, i retko joj se ko uopšte sviđao, pogotovo u Ivaninom izboru. Muškarci kakve je Ivana trošila nju su mahom ostavljali hladnom. Isto tako su njeni muškarci ponekad bili jedini koje je Ivana preskakala u kakvom društvu, i ako se u nešto mogla pouzdati, mogla je u to.
Međutim, kako god postavila stvari, ostajala je gola činjenica da je Ivana bila - privilegovana. Šta da se ikad dogodilo da se i njoj dopadne Ivanin izbor? Slutila je da Ivana ne bi imala nimalo milosti. Što je više o tom razmišljala, sve joj se više činilo da je ceo život birala momke jedino među onima koji nisu zanimali Ivanu.
I da je to jedini razlog što joj Ivana nijednog nije pokušala zavesti ili ga k.resnuti za njenim leđima. U suštini, bilo je pomalo jadno. I sumnjivo je mirisalo na onu Vilovu priču o ženskoj surevnjivosti.
Međutim, ako Ivana nije bila primer koji bi mu mogao začepiti usta, činilo se da bi Megan mogla.
Komplimente kakve je dobila od Megan činilo joj se da nije ni od jednog muškarca ikada. Jednom joj je donela čistu posteljinu u sobu baš kad se presvlačila, i bez imalo je zazora počela glasno komentarisati. U prvi joj je mah bilo neugodno, istina. Ni ljudi koje je godinama znala nisu imali tu privilegiju da budu svedoci njene golotinje. Međutim, kako je Megan bila savršeno prirodna, njena je nelagoda prošla. Tad je, naime, naučila da se nije u stanju stideti pred nekim ko se spram nagosti ponaša prirodno. Megan joj je, savršno normalnim glasom kojim se komentariše vreme, rekla: ti si jako lepa. Angus kaže da si ti verovatno najlepša devojka koju je on u svom životu video, i ja se slažem.
Teodora je trepnula. Nije bila sto posto sigurna da bi takvu primedbu svog muža bila u stanju prihvatiti na način na koji Megan, očigledno, jeste. Onda joj je palo na pamet: s druge strane, šta? To što Angus misli da je ona lepa, nema nikave veze s njegovim brakom. To ga nije navelo da se s Teodorom hihoće po ćoškovima. Nije nju čekao satima, strpljiv poput sveca, da je povede u nabavku.
Naravno, rekla je to Vilu, kao što mu je inače govorila sve što bi primetila i što bi je zaintrigiralo. Ali činilo se da je njemu ta stvar posve normalna: baš kao što si rekla, curice, to nema nikakve veze s njihovim brakom. Ako si se uzoholila, da te spustim na zemlju: to što te Angus smatra lepom uopšte ne znači - i veruj mi da ne znači - da bi on ijednog trena zamenio Megan tobom. I Megan to, svakako, zna. Zašto bi, kog vraga, trebala biti ljubomorna? Angus ovu kuću smatra najlepšim mestom na svetu. Da li bi Megan trebala biti ljubomorna na ovu kuću, Teodora?
Rekla mu je: da, ali to je ipak nešo drugo.
Iscerio se: uopšte ne. Ljudi čine izbor u svom životu, curice. Odaberu li pravo, kao što je Angus odabrao, gotovo ih ništa ne može dovesti u napast.
Podsmehnula se: gotovo?
On ju je gledao na onaj svoj mačiji način.
Život nije savršen, devojčice. Ima raznih vrsta napasti. Neke se potiru, neke ne. Angus bi, naprimer, mogao odoleti tebi; ali svojoj ženi ne. Jer je to njegova žena, do vraga. Ona mu, a ne ti, daje ono što želi. Misliš li da bi Angus ikakvo valjanje po senu s tobom predpostavio svojoj ženi?
Ona je pocrvenela: nekad ne znam je li ti prljaviji jezik ili um, Vile Bojde..!
Iscerio se: recimo, podjednako. Ali to uopšte nije pitanje poredbe, Teodora. To su posve različite stvari. Neke napasti ne moraju isključivati jedna drugu, čak ni kad im se podlegne.
Ona je mrzovoljno rekla: neka sam prokleta ako ja tu mnogo šta razumem. Rekao joj je, smijući se: oh, nema veze. Svakako ćeš jednom shvatiti..!
Ali sve što je ona iz te priče uspela shvatiti, bilo je da su ti ljudi mnogo, ili sasvim nešto drugo od pukog pogleda na njihovu neposrednu škotsku prirodu. Možda su delovali čudom preživeli iz srednjeg veka, sa svojim dugačkim riđim kosama i bradama, kiltovima i čoporom dece; međutim, um im definitivno nije bio srednjevekovan. Uostalom, šta je ona znala o tome? Šta ona zna o keltskom pogledu na svet? Vil joj je neprestano ponavljao da su oni - Kelti. Nije mnogo potencirao svoje škotsko poreklo. Biti Škot moglo je značiti mnogo toga. Ali, biti Kelt, to je izgleda značilo vše. Kao da nisu svi Škoti nužno i Kelti.
Njoj je od prvog dana bilo jasno, naravno, da to kod njega znači više i drugačije. Međutim, rodbina mu nije ličila. Angus mu je bio u veoma bliskom srodstvu, kao i blizanci. Međutim, ona nije videla ama baš nikakvu sličnost između njih i Vila. Nije u njima videla ništa od onoga što je, svakodnevno, sretala kod Vila. Čak joj se činilo da se uopšte ne bave istim stvarima. U toj kući nije bilo nikakvih odaja tajni. Trebala je sresti tetku Keti da bi joj njihova povezanost s Vilom postala jasna i objašnjena.
Kad su stigli, tetka Keti je bila nekim poslom u Irskoj. Došla je posle nedelju dana. Angus je otišao po nju u grad miljama udaljen od tog mesta, a kad ju je dovezao i kad je izašla iz kola; Teodora je pomislila: kako su Angus i Megan mogli ikada nju smatrati lepom, pored tetke Keti..?
Ali, izraz "lepotica", gotovo je unižavao Ketrin Managan.
Pre nego se sa bilo kim pozdravila, prišla je Vilu. Za sekund su se samo gledali, nasmešeni, a onda je tetka Keti obuhvatila Vilovo lice svojim vilinskim prstima, prignula ga sebi i zakratko prislonila svoje čelo uz njegovo. Kad su se razdvojili, oči su joj bile pune suza. Teodora je kao opčinjena zurila u taj prizor.
Nikada pre nije doživela da vidi susret dve posve srodne, od istog materijala i iz jednog kalupa izlivene duše. Istog joj je trena postalo jasno ono što još nije znala rečima uobličiti, a tetka Keti jeste posle par dana: Managanovi su nešto drugo, lepotice.
Ta je žena, mislila je ona, zvala nju lepoticom.
Posle, gotovo obrednog pozdrava s Vilom, odmah je, direktno, pogledala u nju. Bio je to Vilov pogled, onaj kojim ju je, ne tako davno, u šumi prikovao na mestu. I oči su im, čak, bile iste, plave, a sasvim neobjašnjive bojom. Ili bilo čime drugim. Onda se pokrenula i prišla joj, i pre nego se Teodora uspela sabrati, već je i njeno lice imala u rukama i za časak joj naslonila čelo na svoje, kao da uspostavlja kakvu mentalnu vezu, neki misteriozni kontakt. Potom ju je pogledala pravo u oči, i Teodora više ni jednu tajnu u svom životu, posle tog pogleda, nije imala; čak ni one za koje je verovala da ih je uspela sačuvati od Vila. Jedan jedini pogled tetke Keti u njene oči, učinio je bespotrebnim bilo kakvu kasniju životnu isposvest. Rekla je: ne mogu ti objasniti koliko mi je drago što sam te konačno upoznala..! Smeh joj je bio kao hitanje čistog planinskog potoka. Na toj se ženi uopšte nisu videle godine. Kosa joj je bila srebrna i padala do polovine leđa, neuvezana bilo kakvim šnalama i trakama. Bila je prinčevski vitka i Teodora je bila sigurna da joj je put još belja od Meganine. Ako je Vilova majka i upola nalikovala svojoj sestri, onda je morala biti lepotica bez premca.
Ali, baš kako joj je Vil u Londonu rekao, to, zapravo, nije imalo veze s izgledom.
Ono misteriozno zlatno svetlo koje je, kako je ona bila ubeđena, pratilo Vila po šumi gde god bi pošao; čak i kući, čak i zimi, obasjavalo je i tetka Keti. Ona je još prvih dana boravka u Škotskoj počela zavitlavati Vila da joj objasni o čemu se radi: da li je u stanju nositi sunčeve zrake sa sobom..? U šumi je mislila da je do šume, ali sad su bili u Škotskoj, gde je osvetljenje bilo definitvno drukčije, međutim, Vil bi svejedno ponekad znao stajati posred sobe blešteći od zlatnog i ružičastog snopa sunca kao pod vilinskim vodopadom. To se nikom drugom nije dešavalo. Sad je tetka Keti stajala pred njom, i ona je takođe svetlela. Isto kao i s Vilom, Teodora nije znala svetli li joj kosa, ili koža, ili je to, moža, nešto čime zrači. Kao i Vil, i tetka Keti je bila posve mirna i spokojna, i na isti je način na nju delovala neobično opijajuće svojim prisustvom. U njenom pogledu, doduše, nije bilo onog Vilovog požudnog motrenja mačke, ali nije sumnjala da je i tetka Keti pod svojim spokojom oštro budna i pažljiva. Možda je to, naprosto, nešto što će i Vil steći s godinama, ili..? Kako god, oni su toliko ličili, toliko bili srodni, da joj je tetka Ketina primedba o posebnosti Managanovih par dana kasnije bila sasvim jasna i razumljiva.
To nije imalo veze s Keltima, ni životom na osamljenim mestima, ni s neobičnim stvarima kojima su se bavili ili ih umeli.
Oni su, prosto, bili Managanovi.
)))