Quantcast

Davno završeno, 15

Susan Sto Helit

Iskusan
Poruka
5.370
Život s Vilom ispao je neobično pitak i lagan.
Ona nikada nije bila društvena, a sopstveni je dom, pogotovo, smatrala oazom mira i intime. Postojali su određeni ljudi koje je volela ugošćavati, ali to je imalo svoje vreme i rok trajanja. Čak bi i u Ivaninom društvu obavezno dolazio momenat kad bi osetila da je dosta. Zaista, da je ikada bila naterana da poreda stvari u svom životu po važnosti; samoća, mir neometan tuđim prisustvom, svakako bi bio prioritet.
Ali zar nije, u isto vreme, bilo izvesno kako Vil toga ima na bacanje?

Nijednom joj nije pomenuo nekakve prijatelje, nikada. Nikada mu niko nije dolazio, niti je on ikome išao. Takvi ljudi, znala je, slabo trpe bilo čiji boravak pod svojim krovom. Njihova sličnost po ovom je pitanju od njih činila vrlo nezahvalnu kombinaciju. Zato ju je iznenadilo koliko je lako sve ispalo, najposle.

Oni su uvek imali nekog vraga za razgovor, i mada su se često raspravljali, sukobljavali mišljenja; nikad nisu jedno drugo gnjavili. Svaka je njihova rasprava na kraju završavala slaganjem. Uvek bi, nekako, došli do zaključka kako im se stavovi podudaraju. Mnogo tog što bi Vil rekao, ona bi počela ogorčeno osporavati - ali na kraju mu je obično davala za pravo.
On je imao dar da je razuveri u mnogim stavovima kojima je ranije robovala. Umeo ju je, kroz njen otpor i revolt, dovesti do srži stvari koja bi joj poput mesijanskog otkrovenja odjednom blesnula u lice, pa bi se redovno pitala: kako, dođavola, to nisam shvatala ranije..? Spremila bi se na svađu, ukopala u rov iza svojih, činilo joj se, kao kamen tvrdih principa i verovanja; a on bi postavio pitanje ili dva, nešto natuknuo, negde upro prstom - i odjednom joj se, na oči, kompletna ratna strategija raspadala, vojske u panici bežale... Stotine je puta do kraja te zime ona položila oružje pred Vilom.
Ponekad je sa zlobom priželjkivala da ga bar jednom uhvati nespremnog, bez odgovora. Ali kako je vreme proticalo, to je izgledalo sve neverovatnije.
Vil je, čini se, imao odgovor na sve pod nebom.

Jednom mu je rekla: da sam ja posednik takvih spoznaja, Vile... Da je i meni sve: život, ljudi - tako savršeno objašnjeno i jasno... Ja bih bila najoholija k.učka na planeti. Kako se imaš živaca i sa kim zamarati? Tu i sebe ubrajam, dođavola! Ljudske gluposti i zablude verovatno su ti se već hiljadu puta smučile. Odakle ti strpljenje?
On se samo smijao.
Njega su bogovi, zaista, obdarili svim mogućim blagodetima. Dali su mu pamet, sposobnost i proročki dar. Svevideći pogled koji prodire kroz krinke i poze i sagledava u samu bit. Ali su ga poštedeli s tim, pretpostavljala je ona, logično skopčanih mana. Vil se nije uznosio. Imao je svo strpljenje sveta kad bi se ona počela raspravljati. Nijednom nije izgubio živce zbog njenog padanja u vatru. Sumnjala je da Vil uopšte može izgubiti živce. Nikad se nije nervirao, nikad odgovarao na povišen ton njenog glasa, i nikad, ni jedan jedini put, ona Vila nije videla besnog.
Pitala ga je:
-Umeš li ti uopšte da pobesniš?
On se iscerio:
-Recimo ovako: zahvali na svom neznanju. Moj bes nije lep prizor, devojčice.
Ali, ona nekako nije u to mogla poverovati.

Vil je bio najljubaznija i najstrpljivija osoba koju je ona u svom veku srela. Činilo joj se da nikad u svom životu nije slagao - mada bi joj on, sigurno, rekao da je to besmislica: svi ljudi lažu, Teodora. Nije mogla zamisliti Vila da ikome svesno pakosti, da iza bilo čijih leđa spletkari, da bilo kome želi i smera zlo.
Kad je već odavno prestala verovati da išta smrtno može biti savršeno, ona je srela Vila Bojda u toj šumi.
Pretpostavila je da bi on i na to imao odgovor. Da bi joj, možda, rekao kako razlog što ga smatra savršenim (iako on to, svakako, nije) naprosto i jeste taj što se s njim savršeno slaže.
Ali ako nije mogla čitati Vilu misli kao što je on čitao njoj, opet je nije držao u nedoumici u vezi mnogih drugih stvari. Sasvim je jasno pokazivao, kao i prvog dana, da mu je ona prijatna i draga, i da s njom voli provoditi vreme. Možda nije oduvek primećivala Vilov pogled na sebi, jer je na tuđ pogled bila odavno sviknuta; ali sad, kad su toliko vremena bivali na istom mestu, odjednom je shvatila da je njegove oči mnogo i često prate. U tom je pogledu neretko bilo onog gotovo gladnog motrenja mačke, zbog čeg je postajala sve više ubeđena kako ispod Vilovog spokoja, upravo lenosti, zapravo vreba oštra, nikad zaspala budnost i pažnja. Ponekad, kad bi s večeri sedeli uz kamin, ako su dugo razgovarali i smejali se, ona bi znala pomisliti kako on, kroz očigledno traženje njenog prisustva, pokazuje i nešto više. Mačje motrenje njenih pokreta dok priča, predenje koje mu je znao poprimiti glas - u tom je bilo neke neodređene pohlepe koja je neizostavno nešto zahtevala. Kad je prvi put to primetila, odmah je pomislila na seks; ali, ako je seks bio odgovor, onda nije bio sav odgovor. Počela se pitati kakvo je bilo Vilovo, u startu zlom kobi, obeleženo detinjstvo. Nije imala pojma kakvi su bili Bojdovi koji su ga uzeli, osim da su mu ostavili nekakve mrske, velike pare o kojima nikad više nije ni reč izustio. Zapitala se je li ikada više, posle Beline užasne smrti, imao ruku koja bi ga pomazila, zagrlila.
Otkad je došla i rekla mu za svađu s Isabel Vilijams, kao da je neka brana popustila. Do tog dana nikad pominjane reči kao Managanovi, Bel, moja majka; sad su ponekad bile deo njihovih razgovora; ali osim mračne primedbe o novcu Bojdovih, Vil ništa nije govorio o porodici svog oca. Slutila je da se za njih nikad nije vezao. I, isto tako, da mu detinjstvo s njima nije bilo mnogo lepo.

Taj smireni, staloženi Vil, ponekad je odavao utisak osobe iz dna duše željne dodira i maženja. Možda su mu šavovi i bili savršeni, ali svakako je u životu bio pozleđivan.

Život s Vilom logično se, nekako, nastavio na onu bliskost iz prethodnih života koju je ona osećala. Rekao joj je, još davno, kako se najbolje oseća i najviše uradi između spuštanja i dizanja sunca. Bilo je mnogo noći tokom kojih se zatvarao u sobu i ostajao budan dugo nakon što bi ona sklopila knjigu i ugasila lampu. Volela je da čuje njegove korake dok je tonula u san. Ujutro joj je ulazio u sobu i govorio joj da smesta digne d.upe ili će je izbaciti na sneg. Po prvi put sasvim opuštena i sa obiljem slobodnog vremena, Teodora se počela prisećati starih recepata iz svoje domovine. Znala je čitava poslepodneva provesti u kuhinji zatrpana posuđem. Vil bi stao na prag i prevrnuo očima. "Nameravaš li sve to i pospremati za sobom?" Govorila mu je da se gubi napolje ako ne želi ostati bez večere.

Ponekad se muvala oko njega dok je spremao svoja predavanja. Sedeo je, s nogama na stolu i gomilom ispisane hartije u krilu, a ona ga je pitala:
-O čemu se, uopšte, radi u tvojim knjigama? Zar tvoji preci nisu napisali sve u vezi ovih šuma?
-Jesu.
Posmatrala ga je, nalakćenog, svetloplavu kosu koja mu je pala preko lica, spuštene trepavice. Nije dizao oči s papira i pomalo je želela da to ni ne učini. Nije često imala priliku ovako nesmetano gledati Vila.
Odsutno joj je odgovarao:
-Managanovi su napisali sve što se imalo napisati o ovim šumama, u pravu si.
-Pa onda?
-Pa onda ti preostaje Škotska, zar ne, kad si već Kelt.
Namrštila se na njegovu spuštenu glavu.
-Ali kako možeš pisati o biljnom svetu Škotske, ili već čemu... Kad sediš ovde?
-Skoro sva leta od svog punoletstva sam proveo u Škotskoj.
-Pa, nisi ovo.
On podiže glavu; tako da se ona, zaneta besramnim zurenjem u njega, vidno poplaši. Dok je crvenela, nasmijao joj se u lice.
-Ne, nisam ovo leto bio u Škotskoj.
-Zašto?
-Moglo bi se reći kako sam, po prvi put, imao važnija posla.
-Oh? Morao si ostati ovde kako bi sretao mene, je li?
-Otprilike. Ali, to je svakako ispalo na obostranu korist, zar ne?
-O čemu pričaš?
-Sad ću da spustim glavu, pa možeš opet da bleneš u mene, devojčice. Ako te veseli.
Smejući se na njen gnev, opet se vratio svojim papirima. Više da bi se on prestao ceriti nego iz gole radoznalosti, upitala je:
-Imaš li koga u Škotskoj?
-S pola sam Škotske u srodstvu, Teodora, mi smo plemenski narod. Uostalom, videćeš na leto.
-Na leto?..
-Da. A sad izađi. Ili barem ćuti.
Ona ga je bockala:
-Upoznaćeš me sa svojom rodbinom, Vile? Kako bih to trebala tumačiti?
-Gubi se napolje, Teodora.
-Kao da nisam čula molim te, ili..?
On učini nagao pokret, kao da će skočiti za njom, i ona, smejući se, pobeže.

Kad je prvi put posle praznika trebao krenuti na predavanja, rekao joj je da ide s njim. Ona je odbila, ali Vil se ne bi manje obazreo na njene reči ni da ih nije izgovorila. Po prvi je put izrazila želju koju joj je Vil uskratio, i to tako glatko i neosetno da nije mogla poverovati rođenim očima i ušima.
-Ali ja neću da idem u London ni na tri dana..!
-Nisam te pitao da li hoćeš, Teodora. Ne dolazi u obzir da ostaješ ovde sama.
-Zašto, prokletstvo?
-Rekao sam ti, zar ne? Ne dolazi u obzir da te ostavljam samu usred šume.
-Ali ja nemam nikakav problem s tim..!
-Znam da ti nemaš. Postoje ljudi koji imaju, Teodora.
-Ma o čemu ti... Šta misliš da bi mi se moglo desiti?
Podsmehnula se:
-Hoće li Isabel Vilijams doći na čelu razularene rulje s bakljama i motikama?
-Ne budi smešna.
-Onda, šta?
-Jednostavno me poslušaj. Godinama si živela u Londonu. Šta ti je sad, dođavola?
-Vile...
Počela je osećati kako je hvata panika, i to mu i reče.
-Ali zašto, Teodora?
-Ne razumeš. Naprosto osećam da će sve biti pokvareno ako opet odem u London.
-London nema s tim nikakve veze.
Stegao joj je ruku.
-Ne budi šašava, Teodora, ja te neću ostaviti tamo.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.