Ništa. Ispovraćao se čovek, bilo mu muka. Od čega? Od svega. I povraćao je danima i posle tih dana nastavio je da povraća. U stvari kraće bi bilo reći da je počeo da povraća i da od tada nije ni prestajao.
Nije to neki život ali navikao se.
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Kupila sam naočare pre nekoliko meseci poslednjim nekim parama ali me je bilo sramota odmah da ih nosim.
U međuvremenu naletim na bačene sunčane, neke skupocene, custom made, a moja dioptrija.
Nosim ih po napolju, ne odvajam se od njih skoro kao pod jakim sujeverjem i sa velikom brigom da ih slučajno izgubim ili zaboravim negde, a htele su par puta da pobegnu.
Prekidam spavanje do podne naglo, budim se tačno u 5 ili 6, skoknem redovno do crkve jutrom, a na ulazu stanem da pročitam Simvol Vere, i
"Ja sam GOSPOD, Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje egipatske, iz kuće ropstva. Nemoj imati drugih bogova pored mene! Ne pravi sebi nikakvog izrezbarenog lika..."
ali ne mogu bez naočara. Nije da ne znam, već hoću da pročitam napisano...
Bili u mom rodnom gradu za vikend. Mama imala majstore, radili nešto oko krova.
Kaže, ništa ćevapi i druga suha hrana, hoće majstorima da ugodi kao ono birvaktile,
sve na "kašiku", mada je bilo i na viljušku, al eto tako se kaže, no žena u godinama,
pa sve pade na mene.
Nisam baš neki pretjerani stručnjak u kuhiji, al uglavnom ono što pripremim je jestivo,
a za divno čudo nekad se traže i repete.
I tako, trči dva dana oko majstora, doručaka, ručaka, kahvi, pa gomila prljavog sudja,
hladi sokove, kisele, a još vrućina, padoh s nogu.
Jutros opet dok nismo krenuli, generalka kod mame kući da se ona ne mora
mučiti, a onda u autu do kuće pokvari se klima, helem, što od vrućine, što od umora,
dodjoh kući jedva živa.
U donjoj avliji veselo me...
C.Bukowski: "Tišina je govor razumevanja. To nije odsustvo reči, već odsustvo potrebe za rečima."
D. J.: "Tišina je potpunost i reči su suvišne za tišinu koja ima harmoniju u sebi."
- Da. Postoje i takvi momenti. Kažem momenti jer to i jesu. Život je sačinjen od suprotnosti. Zato u njemu postoji stalni pokret. Dan smenjuje noć. Danas prolazi da bi sutra došlo. Sve se neprestano menja, uključujući i nas.
Moment tišine, mira i savršenog razumevanja zameni nemir, nerazumevanje i potreba za rečima. Nove reči nose u sebi i novi smisao. To eventualno opet dovede do harmonije, ali ovoga puta na drugačijem, višem nivou.
U tome se i sastoji proces učenja i razvoja. Da nema reči i govora ne bi bilo ni razumevanja. Postojala bi samo jalova...
Sin jutros bio u biblioteci. Mnogo voli naučnu fantastiku, naročito Stivena Kinga.
Ima on toga i u svojoj ličnoj biblioteci koliko hoćeš. Mislim da je pokupovao skoro
sva izdanja koja je ovaj autor napisao iz tog žanra, ali eto nekim čudom u biblioteci
je pronašao neki novi naslov, interesantan i po tome što ga je King pisao pod
pseudonimom Richard Bachmana da bi se odbranio od zlih jezika koji su govorili
da njegove knjige prodaje samo njegovo ime, kao i izdavačke politike da autori ne
mogu objaviti više od jedne knjige godišnje, ali reče mi sin, kako ni to nije upalilo
pa ga prepoznaše nakon pete knjige, koja je uzgred rečeno prodata u izuzetno
velikom tiražu. Kako nisam neki ljubitelj sf žanra, šalim se sa sinom pa kažem mu
da ja...
Vladeta Jerotić (1924-2018), je jedan od najznačajnijih srpskih psihijatara, teologa i filozofa, koji između ostalog ostavio i dubok trag u proučavanju ljudske duše.
Njegova dela su most između duhovnog i psihološkog, duboko istraživanje, složenih unutrašnjih svetova pojedinca.
Jerotić je majstorski prikazivao unutrašnje borbe i konflikte svojih pacijenata i likova, često koristeći primere iz književnosti i religije. Njegova analiza ličnosti i identiteta otkriva duboke slojeve ljudske psihe, pisao je i govoro je davajuži uvid u univerzalne teme poput straha, ljubavi, krivice i spasenja. Zato je jedna od centralnih tema Jerotićevog rada je odnos između religioznosti i psihološkog zdravlja. On istražuje kako vera može biti izvor snage i...
Znate šta... neki ljudi se bude i od kada se probude namršte se, imajući još uvek košmar koji su sanjali u glavi. Ne znam kako uspevaju da ponovo zaspe ti ljudi ali nekima od jutra do mraka ništa ne valja. Jednostavno, nisu raspoloženi, umeju da budu i trapavi, nerviraju sami sebe i za druge se podrazumeva da nemaju razumevanja. Teški su za saradnju i za razgovor, podosta su uvučeni u sebe i nekako maliciozno, "kroz jedno oko čkilje", i posmatraju svet. Ti ljudi slabo u šta veruju ali se i ničemu ni nadaju previše, "nit' smrde, nit' mirišu", takvi neki ljudi. Oni podrazumeva se ne vole decu i nemaju namere da imaju posla sa decom. Baš nezgodni ljudi. Uvek trezveni i namršteni oni jedino o sebi imaju visoko i pozitivno mišljenje. Šta da...
U paklu sam
Najzad stigoh gde pripadam
Nije više izmoljeni raj ili lažni pakao
Ovo je mesto puno moga stida koga se ne stidim
Tu gorim ako drugi žele, ali sve mi se čini
Da ovo ipak pakao nije
Jer jedan tanani zrak iz blizine Smitfilda ovde baca tihu svetlost koja sve govori
I tamo sa juga dopire... Toplina koja rashlađuje moj pakao
I od njega pravi raj
Krstarica plovi, danju i noću,
Dvesto forumaša, uvek su u toku.
Poruke pišu, prijateljstvo cveta,
Na palubi broda, ljubav se šeta.
Druže se stalno, smeh se čuje,
Svaka reč topla, srce im greje.
Od jutra do mraka, kad sunce je niže,
Krstarica živi, grli uvek bliže.
U moru reči, plove zajedno,
Dvesto prijatelja, srce jedno.
Krstarica uživa, sa njima tu je,
Danju i noću, ljubavi bruje.
Zavedena umilnim zvukom
svilenih struna,
te ispletene mreže, na sred moje staze,
pribliižh se previše,
bez ijedne trunke razuma,
vodjena željom da me uzmu,
da me maze.
Zavibriraše strune jače
da pošalju vest.
Ruke su sputane, korak zaustavljen!
Telo se predalo, glas je zanemeo,
novo slobodno biće,
postalo je plen!
Jedna tanka nit,
uplela se u moje vene.
Lagana, suptilna, skoro nevidljiva,
neprimetno i tiho
postade deo mene.
Moju krv je zarobila,
na srce omču navukla,
pod kožu se uvukla,
vrat mi ovojima steže.
Zglobove moje uvila u stege svilene,
misli uvezala
pa ih svila u lepljive mreže.
koprenu izatkala za oči slepe,
ugašene.
Kad razum se pobuni i telo se otima,
Mreža počne da steže,
bez imalo stida
Zaustavlja dah
i lomi srce u...
Denis Diderot: "Postoje tri glavna načina sticanja znanja koja su nam dostupna: posmatranje prirode, refleksija i eksperimentisanje. Posmatranje prikuplja podatke; refleksija ih kombinuje; eksperimentisanje potvrđuje rezultat te kombinacije.
Naše posmatranje prirode mora biti marljivo, naša refleksija duboka, a naši eksperimenti tačni. Retko vidimo da su ova tri sredstva kombinovana; i iz tog razloga kreativni geniji nisu uobičajeni."
-----------
Joseph Murphy: "Zaposlite um konceptima harmonije, zdravlja, mira, dobre volje i čuda će se desiti u vašem životu."
- S pravom se kaže: "Dokon um djavolja radionica."
-----
Virginia Woolf: "Svako ima svoju prošlost zatvorenu u sebi kao listove knjige koje zna napamet, a njegovi prijatelji...
Od njegovog smijeha
k'o zveckanja klikera
po džepovima dječaka
u meni se probudila djevojčica
što je poželjela da igra stare igre lastiša
pa da preskočim sve prepreke do njegovog srca.
A on je igrao igru vruće-hladno
i baš kao da sam djevojčica vukao me za jezik,
kao za kikice i začikavao
sladeći se mojom ljutnjom.
A nije imao pojma da tobožnja ljutnja moja
je bila samo još jedan stakleni kliker
što je zveckanjem po njegovim džepovima
trebao učiniti još glasnijim.
taj njegov smijeh koji sam beskrajno voljela
RiadaT.
Sanjam te
i sve češće patim za tobom na Javi.
Lik u izmaglici vidim,
ali sve mislim da bi me osećaj poslužio
da te prepoznam.
Ljudi su svi na oko celi,
pa ipak...
Često žude za nekim delom sebe u drugom biću.
Celi i sami...
Kako to da se bez tog nekog celi osećamo potpuno sami?
Morfej je ime mog leka i otrova.
Drži u životu raspirujući nade ali me i muči...
Jer treba živeti dugo. Dovoljno dugo!
Image Source:sr.puntomarinero.com
1/3
„Само да ми је знати коме је пало на памет да велича сеоску пасторалу, након ноћи проведене у кафани. Изе’м ти романтичаре са све импресионистима”, себи у браду констатовала је Есма.
„Есма, да ли Вам је добро?”, упита возач.
Никако није могла да се присети одакле га зна, да ли треба да се љути због претеране интимности или да се радује поновном сусрету.
‘Ма, кога то уопште брига. Сва срећа да је тих, данас нисам за комуникацију па таман да је Бред Пит за воланом. Додуше, не заостаје ни овај много за њим, али бих вероватно могла мајка да му будем или, у најбољем случају, тетка. То ти је Балкан: овде се сексуалне слободе своде на швалерацију а избор партнера мораш да прилагодиш Чаршији а не себи”, размишљала је готово наглас...
Na sred autobuske stanice, pred toliko svedoka, građanin Danilo je pun besa ujeo građanina Harmsa za ruku. Građanin Harms je vrisnuo od bola ali je odmah skočio i istom merom je vratio Danilu, ujevši ga za obraz a Danilo dovatio Harmsa za uvo a Harms Danila za jezik a Danilo Harmsa...
Izujedani, pognutih glava, posle ove svađe građani su privedeni zbog ometanja javnog reda i mira, brane se ćutanjem i štrajkuju glađu. Nikome nije jasno zašto su se tako ponašali...
Trbuhozborac je zborio jasno i glasno:
Budite mirni! Nemojte praviti buku u sopstvenoj glavi! Budite mirni!
Priča se da ovo nije pravi trubuhozborac već kengur. U stvari kažu da je reči izgovorio mali kengurić, koji se krije u kengurovoj torbi. Kengur živi u Australiji. Trbuhozborac je Srbin iz Srbije, tako da neće ići niti biti da je trbuhozborac kengur.
Ove lažne glasine, ljudi su potpuno odbacili i dobili su nove lažne glasine. I svi su posle toga postali sebični i svima su otpale uši zbog toga. Jedan čovek nije bio kriv pa mu izraslo treće uvo, na mesto gde kažu da treba da stoji treće oko. Za sve ovo Anglelina nije htela ni da čuje! Ona je mirisala na lavandu i matičnjak. Um joj je čisto sijao. Angelina ostaje zauvek mlada i...
Kad sedneš da svedeš račune na kraju jedne godine, šta je važno? Bitno je da budeš u plusu, makar malo. Barem jedna bora više, barem jedan kg više, barem jedan dug više... Ali dobro je biti malo i u minusu. Barem jedan brat manje, barem jedan prijatelj manje, barem jedan san manje... A pomalo i na nuli. Na istom mestu da pokušavaš da zaradiš velike novce, na istom mestu da se budiš u zoru, na istom mestu da na kraju dana podižeš otekle noge... Važno je ipak biti dosledan. Lomiti se na istim preprekama, plakati na istim filmskim scenama, piti kafu iz iste šolje na istom mestu... I mnogo se smejati! Nekad od sreće, nekad od nervoze, nekad od muke.... I sve tako, do idućeg godišnjeg preseka stanja.
Bezbroj je misli u milisekundi -
U trci na ledu -
Odmah zatim u pustinji -
Na odlomku žute minute -
U srebrnom jezeru -
U neizbrojanom iskazu -
Pojačano je električnom tišinom u svemiru -
Na nišanu, laži i sveznanja -
Pri padu pokolenja -
I nekoliko velikih imena...
*
Brzina kojom sam odjeknuo je odluka,
Nije ni manja ni veća za ovakav ishod.
***
EX EX: Minut Milosti
Дистопијски урбанизам, примитивизам и нарцизам посматрам као три различита али међусобно повезана "феномена", који обликују наш идентитет и друштвену стварност. Урбанизам са својим стремљењем ка "напретку", кичастој и убрзаној "модернизацији", примитивизам у смислу површности, малограђанштине и ограничених вредности, а нарцизам као врхунски израз самозаљубљености и дезоријентације. Сматрам да заједно чине сложени мозаик људског постојања у 21. веку.
Владета Јеротић је дубоко промишљао о томе како урбанизација утиче на духовни и психички живот човека. Урбанизам са својим небодерима и бетонским авенијама често изолује појединца од природе и његове сопствене суштине. У својим радовима, Јеротић каже: "Урбани пејзаж нас одвраћа од дубљих...
I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mjesto popuni mesom; I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu.
A Adam reče: sada eto kost od mojih kosti, i tijelo od mojega tijela. Neka joj bude ime čovječica, jer je uzeta od čovjeka. Za to će ostaviti čovjek oca svojega i mater svoju, i prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo.
A bjehu oboje goli, Adam i žena mu, i ne bješe ih sramota. Prva Mojsijeva 2:21-25 Zatim zmija vara Evu da proba rod sa drveta poznanja dobra i zla; a ona daje i Adamu da proba. I dolazimo u sledeću situaciju.
Tada im se otvoriše oči, i vidješe da su goli; pa spletoše lišća smokova i načiniše sebi pregače.. Prva Moj. 3:7
Ako imamo na umu...
Šestogodišnja devojčica iz Finske, Helga Hiltunen, napisala je pismo Bogu pre Božića
i zamolila ga da joj da 100.- maraka...
U Finskoj pisma sa netačnom adresom može otvoriti samo predsednik Republike...
Tako je pismo devojčice Helge pročitao Urho Kaleva Kekkonen, koji je uspešno upravljao
Finskom od 1958. do 1982. godine.
Kekkonen je rešio da ispuni zahtev devojčice, ali je smatrao da će za tako malo dete biti
dovoljno 50.- maraka...
Naredio je da mu dovezu automobil, jer je odlučio da joj odnese novac lično, kao odgovor
od Boga...
Ubrzo je još jedno pismo od Helge ponovo dospelo u predsedničku kancelariju.
Helga je napisala da je cela ulica buljila u službeni automobil gospodina predsednika koji
se zaustavio u blizini njene...
Ima jedna priča o čoveku koji je ostao neženja čitav život, jer je tragao za savršenom ženom...
Kada je imao 70 godina, neko ga je upitao:
"Ti si puno putovao... Od Kabula do Katmandua, od Katmandua do Goe, tragao si od Goe do Pume...
Kako to da nisi našao savršenu ženu, pa baš nijednu?"
Starac je postao veoma tužan...
"Da... Jednom sam došao blizu savršene žene"...
"I? Šta se dogodilo?
Zašto se nisi oženio?" - upitao je radoznalac.
Tada je starac postao još tužniji.
"Nisam mogao...
Ona je tragala za savršenim muškarcem"...
Čoveče hoću da izgorim!
Možda može da se dogodi da mi se temperatura tela toliko podigne da doživim spontano sagorevanje. Ta energija će morati da nestane, izgleda na prilično glup način.
Gasim kompjuter. Gasim televizor. Gasim sve što je uključeno u struju. Pogled mi pada na reaktor ispod koga mi je kuća, rado bih ga srušio.
Skidam sve sa sebe i oblačim kupaće gaće. Stavljam znojnicu na čelo. Krećem u dvorište. Vidim da dugo nije sređivano. Čupam korov rukama i bacam kamenje. U rekordnom roku sam završio posao. Svestan rekordnog roka pitam se da li bih mogao da učinim nešto i udjem u Ginisovu knjigu rekorda. Pogledah u nebo, videh žice.
”Kralj oblaka”, kinez, je prešao na žici negde oko 1500 metara na visini od 1607 metara, dobro...
Nemam ja ništa
osim tihe odeke starih nada,
koje se kidaju kao prašnjavi papir,
u jučerašnjim pukotinama.
Nemam ja ništa
osim mekog bola čekanja,
hvatajući se za senke.
Nemam ja ništa da bih ti dala,
ništa osim mojih snova i mojih noćnih mora,
iskrenosti belog meseca,
i nežnost što sa sobom nosi crvenkasti zalazak sunca.
Ništa osim kap po kap svoje krvi
da bih ti vratila život bez mene,
ako jednog dana tako poželiš.
Nemam ja ništa i nikoga.
P E S N I C I
-------------
Svi pesnici lete na krilima mašte,
Jurcaju, k`o ptice, po životnom putu,
Osećaju miris od nebeske bašte,
Al` imaju u srcu jednu ranu ljutu;
Ubija ih čežnja, prati ih k`o sena,
I grči ih tuga, žal prošlosti peče,
Beskućnici ljubavi, za sva su vremena,
»Lutalice večne«, k`o što neko reče.
Najveća im boljka nostalgija kleta,
Ta saharska vrelina u njima izgara,
Al` štiti ih uvek Majčica Presveta,
A i Bog se, ponekad, za njih postara
Da im srce ne bi prepuklo od žara.
Pesnik je u dušu vragolasto dete,
Zalutalo na Zemlju sa daljne planete,
Vragolije u umu dete uvek plete,
Al` duše im uvek plemenite, svete,
Zato i ne haju što godine lete,
Jer pesnici, samo oni, znaju,
To je ono u čem` uživaju,
Da će jednom da...
Moja Lenčica, usvojeno sivo mače koje sam prvobitno planirala udomiti kod
nekog od prijatelja na društvenim mrežama na kojima objavljujem svoje priče,
pa mi na kraju osvojila srce i postala moja nova ljubimica, već pokazuje da je
mačka sa stavom.
Kako je naša avlija sastavljena od dva dijela, pri čemu jedan dio čini prostrana
terasa na koju se izlazi sa sprata kuće, a drugi, donji dio je onaj kojim se sa
sprata spušta niz tačno dvanaest ograđenih i natkrivenih stepenica, koji gleda
na samu ulicu, Lenčici je pošlo za rukom da za samo pet dana boravka kod
nas uzme kontrolu u svoje šapice i sa atraktivne lokacije na terasi protjera
našeg mačora, starosjedioca Hansa, koji se sada vija po donjem, od automobila
sa ulice bučnom i prašnjavom...
Kad mi pripremamo kuću za moleraj, to uvijek bude prilika da pronađemo neki zaboravljen
predmet koji je nekim slučajem skliznuo iza nekog većeg komada namještaja na kojem
je stajao, čime mu se izgubio svaki trag. Ovaj put je to moglo biti katastrofalno. Iza teške
hrastove komode pronađoh svoju diplomu u onoj plavoj, dugoj i okrugloj kutiji kakav je
nekad bio trend njene predaje prilikom diplomiranja. I sad se zahvaljujem Bogu što me
čitavu prošlu godinu nisu zvali sa Biroa za zapošljavanje, jer kud bih prispjela bez godina
i godina učenja i marljivog rada ovjekovječenog na tom komadu papira. Mada, reklo bi se
da je od tolikog znanja i diploma skontala koliko je beskorisna kod nas, pa je od sramote
odlučila da se skriva iza komode.
Riada
Duboka noć. Beograd je bio pod vodom , jaka kiša padala je neprekidno danima , činilo se da će se sve reke i rečice ujediniti i stvoriti okean. Okean suza.
Tako se osećala Iri, nežna žena sa svojih četrdeset godina koje je dobro nosila , izgledajući dosta mlađe.
Iri je tiho plakala. Nejasan setan bol gušio je dah i stiskao srce ove mlade žene.
Ona pogleda u svog petnaestogodišnjeg sina, Adama koji je otvorenih vrata spavao u susednoj sobi. Lep, prelep, divan, pomisli ona.
Misli joj se brzo vratiše na malopređašnji kolosek. Prisećala se doba kada je Adam bio mali, prisećala se uopšte vremena koje je davno prošlo, vremena kada joj osmeh nije silazio sa lica , vremena kada je koračajući letela.
Seta ju je vratila u najranije bezbrižno...
Na reklami vidim, plavi pištolj i oklop --
Neko me je pogledao --
Glava mu je provirila iz kanalizacionog otvora --
Kako sam se ka njemu olrenuo, tako je on ponovo nestao...
Leteći grabljivac me je oštro vrebao iza oblaka --
Spreman je da se sjuri --
Hoće da mi iskopa oči i izčupa uši…
Zbog toga sam izčezao --
Sve sam na vreme shvatio --
I ponovo sam se pojavio --
U sasvim drugo vreme --
Na sasvim drugom mestu.
Pesma iz knjige u pripremi: "Epicentar"
Preksinoć moja zaova stigla sa Sejšela gde se njena kćerka, stjuardesa, vjenčala za mladog i
markantnog pilota Jordanca. Svratila kod mene predveče da mi uruči sitne poklone.
Dobih prekrasan poklon sa vjenčanja, kupljen u Amanu od mladoženjine majke – dva
zaljubljena labuda izrađena od blistavog kristala elegantno upakovana sa kaligrafski
ispisanim imenima mladenaca.
Dobila sam i nezaobilazni magnet za frižider sa Sejšela. Uz motive mora i palmi, na njemu
pričvrščena minijaturna staklena boca, a u njoj sitna zrnca pijeska i nekoliko jako malih
školjki sa neke od plaža na ovim prekrasnim otocima. Tek da i ja osjetim šmek te glamurozne
turističke destinacije. Bilo je još slatkih sitnica, bukvalno slatkih minijaturnih čokoladica u...