ТРИ СЕСТРИЦЕ, МОЈЕ САПАТНИЦЕ
-----------------------------------------------
Еј, сестрице, моје саптнице,
Хоћу и ја с` вама у тај санак -
да ми туга не накази лице,
да ми тужно не шобоњи срце
и престане болет` бели данак !
-------------------------------------------
Већ данима, узгред буди речено то је и једино нешто лепо, душу милујуће-зовљиво и за тужни поглед очаравајуће-мамљиво што могу замагљеним, посусталим и посве од боле измученим погледом да видим кроз прозор из перспективе моје болничке собе, по цели боговетни дан пратим непрестану игру овог гадног, завијајуће-хучећег и сибирски-застрашиво-зебљиво хладног ветра и три вижљасто-танане, мило-милене, лепршаво-свилене и у небо високо дубоко, преслатко као најварљиво девојачко око, зарезане када ове зле руске ветрусине утоле и оне се поносно усправе, очаравајуће-вите брезе, моје миле сестрице сапатнице. С` временом сам се толико сродио са њима, дубоко верујем да их је сам Бог посадио управо ту да, бар мало, ублаже ову моју бољку чемерну, да ме јако заболи у грудима када их та опака сибирска ветрусина, у грудима и сам осетим како ме обузима некава грчевито-зебљива ветропирина, повије тако безобразно-јако да их изгубим из свог љубозовљивог, тражећег и милено-милујућег погледа, а када се, само који трен после тога, опет појаве, лепше, усправније и поносније него ли што бише пре, и мене та злокобна бољка у грудима мине, насмејем се и после тога све ми је лакше, лепше и слатко-надајуће да ће и моје ветрусине у грудима да утоле, да ћу и ја тако поносно да се усправим и да ће и мени једном да буде боље, макар подношљивије, издржљивије и мање бунилно-горљивије.
Боже, како ми те моје вижљасте сестрице знају да ублаже муку и од ове проклете садашњости дубоко у моју давно-дечачку прошлост повуку. Да, биће да је таква титрава душа песничка, гледајући у те моје стално повијајуће, дрхтеће, али и увек смешеће, сестрице брезе кроз њихове магличасто-прозирне крошње ми се пред очима, као на некаквом најлепшем филму, почну да појављују сцене с` прошлошћу патинасто-замагљено-обавијених лица, али никад посве избрисаних из моје душе и мог немирног, трептавог и чемерног срца...
Сви су ту у том мом чежњиво-сећајућем филму - моја сабраћа богослови и моје, увек страсне, сласне, али и увек часне и краткотрајајуће љубави. Занимљиво је да су сви млади и сви ми се, онако враголасто-детиње, смеше – верујем да су њихове душе ту крај мене и тим мелемом и моју душу додирују, оснажују и теше. Да, него шта, ту је и моја љубав незаборавна – моја преслатка, предивна и силно-мамећа Шумарова Вера - најслађи, најрађи и најсветлији бисер мога дечаштва. Драго ми је да се и она смеши, љубозовљиво зачикује и сваку пору на мом узаврелом телу својим небеско-слатким погледом најнежније милује...Осећам, баш ту – дубоко у мом грчеће-болном срцу, како ме тај њен преслатки смешак греје, а њена душица милено теши, а још драже ми је, то је највећи понос моје свеживотне трагедије, што нисмо остали заједно јер њене сузе, сажаљење и пољупце њене сада не бих поднео...
Кроз свиленкасто-трептећу, шуштећу и шаптајућу крошњу те срдење моје сапатнице брезе, бар за два педља је виша од остале две њене сестрице, непрестано назирем, баш онако детиње као што би пре, анђеоским осмехом зачињено лице моје незаборавне Киће – моје сестрице близнакиње коју је Господ воздигао на Небо пре неколико деценија, а мени оставио, стално-грчеће-ридави, жал у грудима. Ох, Господе, како је та моја сестрица анђелуша кроз крошње те вижљасте брезе раширила своје детиње ручице које тако дрхтаво-чежњиво желе да ме јако, онако сестрински срце-милено, мед-медено и свиле-свилено загрле, а када ветар фијукне зачујем и њене речи:
„Бато, дођи `амо да се играмо !“
И када ме тај зов моје сестрице милином опије и придигне са ове моје, грозно-жуљајуће, болесничке постеље и када осетим жељу да ђипнем, баш онако наглавачке, кроз затворене призоре те моје болесничке собе хладно-гадна ветрусина сибирска брезе опет повије и лице од моје сестрице нестаје тако да одустајем од те своје малопређашње накане...
Такве су те моје танане брезе, моје вижљасте сестрице сапатнице, моје тешилице и моје надалице. И њихове, стално-дрхтеће, као и моје тело које је даном сваким све више врело и увело, крошње хладни сибирац је злаћано обојио. Видим како им, све чешће и обилније, опада лишће и питам самога себе да ли и њих, као мене после ове најновије бомбе гадљивих антибиотика и грозно-мучне хемотерапије , то боли. Видим по њиховом усправљању после повијања од те ветрусине да једва чекају да утону у дуги зимски сан и престану да осећају ту гадно-зебљиву ветрусину. Верујем да оне верују да ће да дође пролеће и да ће их опет да заодене свиленкасто-зелено лишће и да ће играрија са тим ветрусинама да се настави, питам себе шта ће са мном да буде када оне у санак дуги утону. Да ли ћу после посве да изгубим наду да ћу и ја са њима да дочекам за мене то сада веома далеко пролеће... Та нада ми лабави, јер свестан сам чињенице да у животу никада нисам имао среће – неће ме, па неће. Не жалим превише, доста ми је било сузане кише, јер шум тих бреза увек осећаћу ...
Желим вам леп, лептирав и сладак дуги зимски санак, моје танано-вите брезе, моје, преслатко-вижљасте, сестрице сапатнице !
Крстан Ђ. Ковјенић
P.S.
Хвала Небесима, моје сестрице сапатнице су преживеле крвледеће сибирске ветрусине и опет се њишу, додирују небеску милину фину и машу ми, исто као пре када су облачиле рухо јесење … Да оне су зелене, свилене и мило-милене, а ја се све више сушим и тужне песме, све чешће, кроз болни уздах, као она несрећна `тица трнуљчица, певушим …
-----------------------------------------------
Еј, сестрице, моје саптнице,
Хоћу и ја с` вама у тај санак -
да ми туга не накази лице,
да ми тужно не шобоњи срце
и престане болет` бели данак !
-------------------------------------------
Већ данима, узгред буди речено то је и једино нешто лепо, душу милујуће-зовљиво и за тужни поглед очаравајуће-мамљиво што могу замагљеним, посусталим и посве од боле измученим погледом да видим кроз прозор из перспективе моје болничке собе, по цели боговетни дан пратим непрестану игру овог гадног, завијајуће-хучећег и сибирски-застрашиво-зебљиво хладног ветра и три вижљасто-танане, мило-милене, лепршаво-свилене и у небо високо дубоко, преслатко као најварљиво девојачко око, зарезане када ове зле руске ветрусине утоле и оне се поносно усправе, очаравајуће-вите брезе, моје миле сестрице сапатнице. С` временом сам се толико сродио са њима, дубоко верујем да их је сам Бог посадио управо ту да, бар мало, ублаже ову моју бољку чемерну, да ме јако заболи у грудима када их та опака сибирска ветрусина, у грудима и сам осетим како ме обузима некава грчевито-зебљива ветропирина, повије тако безобразно-јако да их изгубим из свог љубозовљивог, тражећег и милено-милујућег погледа, а када се, само који трен после тога, опет појаве, лепше, усправније и поносније него ли што бише пре, и мене та злокобна бољка у грудима мине, насмејем се и после тога све ми је лакше, лепше и слатко-надајуће да ће и моје ветрусине у грудима да утоле, да ћу и ја тако поносно да се усправим и да ће и мени једном да буде боље, макар подношљивије, издржљивије и мање бунилно-горљивије.
Боже, како ми те моје вижљасте сестрице знају да ублаже муку и од ове проклете садашњости дубоко у моју давно-дечачку прошлост повуку. Да, биће да је таква титрава душа песничка, гледајући у те моје стално повијајуће, дрхтеће, али и увек смешеће, сестрице брезе кроз њихове магличасто-прозирне крошње ми се пред очима, као на некаквом најлепшем филму, почну да појављују сцене с` прошлошћу патинасто-замагљено-обавијених лица, али никад посве избрисаних из моје душе и мог немирног, трептавог и чемерног срца...
Сви су ту у том мом чежњиво-сећајућем филму - моја сабраћа богослови и моје, увек страсне, сласне, али и увек часне и краткотрајајуће љубави. Занимљиво је да су сви млади и сви ми се, онако враголасто-детиње, смеше – верујем да су њихове душе ту крај мене и тим мелемом и моју душу додирују, оснажују и теше. Да, него шта, ту је и моја љубав незаборавна – моја преслатка, предивна и силно-мамећа Шумарова Вера - најслађи, најрађи и најсветлији бисер мога дечаштва. Драго ми је да се и она смеши, љубозовљиво зачикује и сваку пору на мом узаврелом телу својим небеско-слатким погледом најнежније милује...Осећам, баш ту – дубоко у мом грчеће-болном срцу, како ме тај њен преслатки смешак греје, а њена душица милено теши, а још драже ми је, то је највећи понос моје свеживотне трагедије, што нисмо остали заједно јер њене сузе, сажаљење и пољупце њене сада не бих поднео...
Кроз свиленкасто-трептећу, шуштећу и шаптајућу крошњу те срдење моје сапатнице брезе, бар за два педља је виша од остале две њене сестрице, непрестано назирем, баш онако детиње као што би пре, анђеоским осмехом зачињено лице моје незаборавне Киће – моје сестрице близнакиње коју је Господ воздигао на Небо пре неколико деценија, а мени оставио, стално-грчеће-ридави, жал у грудима. Ох, Господе, како је та моја сестрица анђелуша кроз крошње те вижљасте брезе раширила своје детиње ручице које тако дрхтаво-чежњиво желе да ме јако, онако сестрински срце-милено, мед-медено и свиле-свилено загрле, а када ветар фијукне зачујем и њене речи:
„Бато, дођи `амо да се играмо !“
И када ме тај зов моје сестрице милином опије и придигне са ове моје, грозно-жуљајуће, болесничке постеље и када осетим жељу да ђипнем, баш онако наглавачке, кроз затворене призоре те моје болесничке собе хладно-гадна ветрусина сибирска брезе опет повије и лице од моје сестрице нестаје тако да одустајем од те своје малопређашње накане...
Такве су те моје танане брезе, моје вижљасте сестрице сапатнице, моје тешилице и моје надалице. И њихове, стално-дрхтеће, као и моје тело које је даном сваким све више врело и увело, крошње хладни сибирац је злаћано обојио. Видим како им, све чешће и обилније, опада лишће и питам самога себе да ли и њих, као мене после ове најновије бомбе гадљивих антибиотика и грозно-мучне хемотерапије , то боли. Видим по њиховом усправљању после повијања од те ветрусине да једва чекају да утону у дуги зимски сан и престану да осећају ту гадно-зебљиву ветрусину. Верујем да оне верују да ће да дође пролеће и да ће их опет да заодене свиленкасто-зелено лишће и да ће играрија са тим ветрусинама да се настави, питам себе шта ће са мном да буде када оне у санак дуги утону. Да ли ћу после посве да изгубим наду да ћу и ја са њима да дочекам за мене то сада веома далеко пролеће... Та нада ми лабави, јер свестан сам чињенице да у животу никада нисам имао среће – неће ме, па неће. Не жалим превише, доста ми је било сузане кише, јер шум тих бреза увек осећаћу ...
Желим вам леп, лептирав и сладак дуги зимски санак, моје танано-вите брезе, моје, преслатко-вижљасте, сестрице сапатнице !
Крстан Ђ. Ковјенић
P.S.
Хвала Небесима, моје сестрице сапатнице су преживеле крвледеће сибирске ветрусине и опет се њишу, додирују небеску милину фину и машу ми, исто као пре када су облачиле рухо јесење … Да оне су зелене, свилене и мило-милене, а ја се све више сушим и тужне песме, све чешће, кроз болни уздах, као она несрећна `тица трнуљчица, певушим …