Пришао ми је ходом одлучним који је упадљиво одударао од погледа замагљеног сетом, очију пуних нелагоде и збуњености. Стао испред мене покушавајући да телом остави утисак самопоуздања али је питање изговорио гласом меканим, као силом утишаним и одмереним :
„Када тачно путујеш?“
„Прекосутра, знаш“, помало изненађено док сам склапала целу слику са осећајем који се у мени комешао.
„Морам да одем до града, враћам се брзо.“ рекао је обарајући поглед.
Одбила сам да размишљам о било чему и појачала музику. Певушила сам довршавајући посао и нисам чула када се вратио. Нестрпљиво је шетао око мене, желећи да ми помогне да што пре завршим а то ми је уносило немир.
„Иди направи нам пиће и сачекај да завршим, брзо ћу.“ замолила сам.
Лагано сам све завршила, као да сам одлагала то што следи или скупљала снагу да останем смирена. Предосећала сам, заправо сам знала шта следи...
Седео је у полумраку и пио неки коктел плаво зелени, исти такав је чекао и мене. Истуширала сам се узела пиће и села преко пута да бих могла да га гледам. Пијуцкали смо пиће а да готово нисмо разговарали, бар не ништа значајно када је бануо један пријатељ.Био је у пролазу и није се дуго задржао. Али када је он донео из фрижидера бокал пун коктела и наточио и њему, схватила сам да се припремио за дугу ноћ. На неко време је атмосфера била наизглед опуштена, шалили смо се, смејали...мада смо нас двоје размењивали погледе далеко озбиљније. Он је мене посматрао испитивачки а ја сам га гледала благо и претварајући се да не видим његову узнемиреност.
Када смо остали сами, завладала је тишина. Наточио нам је пиће и тихим, готово несигурним гласом је, више сам за себе додирујући сто рекао:
„Просуло се а треба ми сува површина.“
Нисам реаговала, само сам ћутала па је устао и изашао из собе. Оставио је отворена врата и чула сам гребање картице по дрвеној површини, чула сам ...све.
Било ми је јасно да је све нека врста представе за мене, можда чак изазивање кривице и гриже савести код мене. Јасно је да је могао све да изведе а да ја не знам, али очигледно је било да сам му требала као сведок или можда оптужени где је он нека врста жртве...
Вратио се и сео на ивицу кревета насупрот мене, шмркнуо је још пар пута и узео чашу. Гледала сам га право у очи, благо се осмехујући нежно, тихо сам га питала:
„Јеси ли сад ок?“
Ћутао је, гледао замишљено у чашу. Пустила сам музику тихо. Знала сам да те вечери неће да певуши као иначе, да неће да се смеје оним неодољивим смехом, нити да ме гледа оним чаробним црним очима које додирују душу. Чекала сам.
И даље је ћутао, тешком тишином.
„Хоћеш ли да ми кажеш шта се догодило?“ питала сам.
„Ништа посебно, само све ово.Све ми се скупило, требало ми је.“
„Ок, јеси ли сад боље расположен, јеси ли сад добро?“ покушавала сам да схватим..
„Не ради мене то тако.“
„А како те ради? Шта је поента ако се не осећаш боље?“
„Бистрије су ми мисли.“
„И шта си добио том бистрином?“
Ћутао је. Ућутала сам и ја. Пришла сам и села близу њега, помиловала по образу, коси..Погнуо је главу и наслонио на дланове. Тако заробљеног лица међу дланове проговорио је:
„Знаш ли шта сада осећам?“ и подигао главу гледајући ме право у очи. Одмахнула сам без речи.
„Осећам стид.“
Очи су му замаглиле. Загрлила сам га и тако у тишини смо седели неко време.
„Знаш шта мислим о томе, причали смо. Све је у теби и проблем и решење.“ тихо сам рекла.
„Знам.Хоћу да легнем.“одговорио је.
„Хоћеш ли да спаваш?“
„Нема шансе да заспим сад.“
„Нема везе, лези, успаваћу те.“
Легли смо и ја сам га чешкала по леђима слушајући му дисање. Мисли нисам имала, само жељу да заспи и да се та ноћ заврши.
Не знам колико је времена прошло када сам по његовом дисању дубоком схватила да је заспао. Тада сам заспала. Ујутру сам се пробудила свесна да није спавао добар део ноћи. Када се пробудио имао је поново онај свој леп и заводљив поглед.
„Добро си јутрос?“ Питала сам за добро јутро.
„Јесам, све је ок.“ Насмешио се и пружио руку ка мени. Нагнула сам се, лагано ме пољубио и изашла сам.
„Када тачно путујеш?“
„Прекосутра, знаш“, помало изненађено док сам склапала целу слику са осећајем који се у мени комешао.
„Морам да одем до града, враћам се брзо.“ рекао је обарајући поглед.
Одбила сам да размишљам о било чему и појачала музику. Певушила сам довршавајући посао и нисам чула када се вратио. Нестрпљиво је шетао око мене, желећи да ми помогне да што пре завршим а то ми је уносило немир.
„Иди направи нам пиће и сачекај да завршим, брзо ћу.“ замолила сам.
Лагано сам све завршила, као да сам одлагала то што следи или скупљала снагу да останем смирена. Предосећала сам, заправо сам знала шта следи...
Седео је у полумраку и пио неки коктел плаво зелени, исти такав је чекао и мене. Истуширала сам се узела пиће и села преко пута да бих могла да га гледам. Пијуцкали смо пиће а да готово нисмо разговарали, бар не ништа значајно када је бануо један пријатељ.Био је у пролазу и није се дуго задржао. Али када је он донео из фрижидера бокал пун коктела и наточио и њему, схватила сам да се припремио за дугу ноћ. На неко време је атмосфера била наизглед опуштена, шалили смо се, смејали...мада смо нас двоје размењивали погледе далеко озбиљније. Он је мене посматрао испитивачки а ја сам га гледала благо и претварајући се да не видим његову узнемиреност.
Када смо остали сами, завладала је тишина. Наточио нам је пиће и тихим, готово несигурним гласом је, више сам за себе додирујући сто рекао:
„Просуло се а треба ми сува површина.“
Нисам реаговала, само сам ћутала па је устао и изашао из собе. Оставио је отворена врата и чула сам гребање картице по дрвеној површини, чула сам ...све.
Било ми је јасно да је све нека врста представе за мене, можда чак изазивање кривице и гриже савести код мене. Јасно је да је могао све да изведе а да ја не знам, али очигледно је било да сам му требала као сведок или можда оптужени где је он нека врста жртве...
Вратио се и сео на ивицу кревета насупрот мене, шмркнуо је још пар пута и узео чашу. Гледала сам га право у очи, благо се осмехујући нежно, тихо сам га питала:
„Јеси ли сад ок?“
Ћутао је, гледао замишљено у чашу. Пустила сам музику тихо. Знала сам да те вечери неће да певуши као иначе, да неће да се смеје оним неодољивим смехом, нити да ме гледа оним чаробним црним очима које додирују душу. Чекала сам.
И даље је ћутао, тешком тишином.
„Хоћеш ли да ми кажеш шта се догодило?“ питала сам.
„Ништа посебно, само све ово.Све ми се скупило, требало ми је.“
„Ок, јеси ли сад боље расположен, јеси ли сад добро?“ покушавала сам да схватим..
„Не ради мене то тако.“
„А како те ради? Шта је поента ако се не осећаш боље?“
„Бистрије су ми мисли.“
„И шта си добио том бистрином?“
Ћутао је. Ућутала сам и ја. Пришла сам и села близу њега, помиловала по образу, коси..Погнуо је главу и наслонио на дланове. Тако заробљеног лица међу дланове проговорио је:
„Знаш ли шта сада осећам?“ и подигао главу гледајући ме право у очи. Одмахнула сам без речи.
„Осећам стид.“
Очи су му замаглиле. Загрлила сам га и тако у тишини смо седели неко време.
„Знаш шта мислим о томе, причали смо. Све је у теби и проблем и решење.“ тихо сам рекла.
„Знам.Хоћу да легнем.“одговорио је.
„Хоћеш ли да спаваш?“
„Нема шансе да заспим сад.“
„Нема везе, лези, успаваћу те.“
Легли смо и ја сам га чешкала по леђима слушајући му дисање. Мисли нисам имала, само жељу да заспи и да се та ноћ заврши.
Не знам колико је времена прошло када сам по његовом дисању дубоком схватила да је заспао. Тада сам заспала. Ујутру сам се пробудила свесна да није спавао добар део ноћи. Када се пробудио имао је поново онај свој леп и заводљив поглед.
„Добро си јутрос?“ Питала сам за добро јутро.
„Јесам, све је ок.“ Насмешио се и пружио руку ка мени. Нагнула сам се, лагано ме пољубио и изашла сам.
