Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
TRI POUČNE STARODAVNE PRIČE,
BAŠ SU LEPE, ŠTO SE MENE TIČE
-------------------------------------
ORLIĆ KOJI SE JE POKOKOŠINJIO
Iz orlovog gnezda je jedan seljak zao orlovsko jaje ukrao i doneo ga pod kokošku koja je upravo taj dan počela da leži na jajima. Nedugo posle toga iz jaja su se izlegli lepi, pomalo vragolasti i nežni pilići, među njima i orlić, koji se je po svojoj veličini isticao, ali to, čak ni njegova majka kokoška, nisu primećivali njegova braća i sestre. Majka kokoška ih je učila kako da se uspešno u obližnjem grmovlju sakriju od svih grabljivaca, ali i kako tamo da pronađu slasne plodove divljih voćaka ili semenke koje su neprestano kljucali. Vodila ih je na gumno i pokazivala im kako se kandžama zemlja razgrne i kako...
KUKAVIČJA JAJA KAPITALIZMA
Pre sedam-osam godina sam prisustvovao nekom seminaru u Domu Omladine, koji je organizovala vrla komuno liberalna mladež. Plaćeno parama iz Dojče republik sa supervizorom iz Ujedinjenog kraljevstva, ličkog porekla. Tada sam izrekao "jeres" da su ljudska prava kukavičja jaja kapitalizama, podmetnuta radničkoj klasi da joj zamagli oči i zatupi oštricu klasne borbe. Umalo me ne pojedoše na licu mesta. Jebalo im se za slobodu mišljenja i moja lična ljudska prava. Valjda ja i nisam bio ljud. Elem, posle ovoliko godina moram da se izvinem, do poda, i da skrušeno priznam da sam pogrešio. Nisu ljudska prava nikakva kukavičja jaja. Niti su namenjena otupljivanju nezašiljenog libida radničke klase. Oprostite drugovi i...
Iranski pesnik
"kada bi čula glas
Koji
Dolazi od srca
Koje
Kuca u meni
Čula bi
Pesmu
Jelena na
Pašnjaku"
Hej...jesi li još uvek tu?
Došla sam da proverim,
da li još uvek mogu,
tebi da se poverim?
Treba mi da znam,
da li još postojiš?
Dovoljno jaka, da se
s mojim bolima izboriš?
Ne pitaj gde sam bila!
Ne znam za sebe.
Ali ni jednog trena
nisam zaboravila tebe.
Želim da ti kažem
jedno veliko izvini,
Što sam te ostavila
u ovoj mukloj tišini.
Napustiću te opet!
Ti znaš to, a i ja znam!
Iako tamo gde idem
uopšte i ne pripadam.
I nisam ovde da se žalim,
Niti da svoj čemer slivam,
Želim samo da znaš...
bez tebe ja ne bivam.
Oprosti što sam nema,
što sam stih zaključala,
Oprosti mi što sam pala,
što ustati nisam znala.
Reci mi jedno samo?
Da li sam još uvek živa
Da li je duša umrla
Ili se negde skriva?
Došla sam da pitam,
Umem li jos da...
Cigara je moj najbolji drug
Retko se srećemo
Ali kad je frka, ona stiže sa trafike u lepom plavom pakovanju, sa nazivom lepe i neobične ulice
U sinergiji sa kafom, rakijom ili viskijem i dobrom serijom, ona je najbolji drug
To je moja ekipa
Ne pominje osetljive teme, ne komentariše nespretno i neumesno moje monologe
Moji drugari me malo otruju, anesteziraju, pomognu da pustim sve... Da svako radi šta hoće...
I ja da nekako...živim...kobajagi
Šta god
Nije tu danas cigara
Spava na rafovima one lepe, nove trafike u našem bloku
Drugar kafa je tu danas
On će pomoći
Nekada sam volela večeri.
Imale su u sebi onu posebnu tišinu koja nije bila prazna, već ispunjena životom. Bila sam dete koje bi se, čim sunce zađe, provuklo napolje, leglo na travu i gledalo kako se nebo polako presvlači u tamnu boju, a zvezde izlaze jedna po jedna, kao da se takmiče koja će prva da zasija.
Zvezde su mi bile saputnici. Brojala sam ih, iako sam uvek znala da ih je nemoguće izbrojati. U njima sam tražila odgovore, maštala o nekim dalekim svetovima i zamišljala da negde gore postoji neko ko misli na mene. Ta beskrajna širina noći činila je da se osećam sitno, ali ne i beznačajno – naprotiv, osećala sam se deo tog beskraja, kao da i ja negde svetlim.
Kad sam malo porasla, večeri su dobile novi miris. Nosile su sa sobom...
Znam da si se plašio da mi tepaš.
Plašio da moja kosa u tvojoj ruci
postane sidro koje ne umeš da nosiš.
Plašio da se okrenem naglo
i uhvatim ti pogled
tamo gde si ga skrivao -
na mom vratu u tišini...
Znam da si verovao
da ćeš se izgubiti
ako mi ruku staviš na rame,
ako mi prstima dodirneš čelo,
ako mi u oči slegneš sve što si ćutao.
Znam, nisi mi tepao u tišini,
jer si se bojao da te čujem.
Kao da bi svaka nežna reč
mogla da razotkrije
koliko si zapravo želeo da ostaneš.
Znam da se nisi bojao mene...
Bojao si se sebe - dok voliš.
Bojao si se ljubavi koja se
ne mora izreći da bi ostala tu...
Znam da sad kad me nema,
imaš sebe...
Isuviše...
Ali možda, ako pogledaš pažljivo,
možda ćeš videti da sam ostavila mesto....
Ne za mene.
Za...
Kada me ne voliš,
ne puca zemlja,
ne vrišti nebo,
ne prestaje disanje sveta.
Sve funkcioniše.
Savršeno.
Bez mene.
Ali ja…
ja se raspadam tiho,
kao papir u vodi,
kao obećanje
koje niko nije čuo.
Kada me ne voliš,
ne umire niko.
Osim mene.
Po hiljadu puta.
U svakom pogledu
koji ne traži moje oči.
U svakom dodiru
koji ne zna moje ime.
Kada me ne voliš,
ne piše se pesma.
Piše se rana.
U stihu koji grebe,
u reči koja krvari,
u tišini koja zna
da si mogao - ali nisi.
🌺
Da li znas koliko si me puta slagao a da sam to znala?
Znas li koliko boli kad se pravis da je sve u redu a oboje znamo da nije?
Znas. Znam da znas.
Secas se kako smo se radovali svakom jutru jer cemo cuti onaj drugi glas koji je jedini pokretac za taj dan?
Secas li se kako je bilo kad smo morali prekinuti?
Koliko suza? I koliko lazi? Opet, lazi…
Zasto se kaze da istina vise boli, kad i ti i ja znamo da vise boli laz?
Varke, obmane, sene, nikad vidjeno lepo,…
I sve je proslo.
Postoji trenutak kada bol prerasta u oganj, a rana u mač. Osveta tada postaje logika duše _način da se povrati dostojanstvo, da se popuni praznina ostavljena izdajanjem. U svom izvornom obliku, ona se ne rađa iz mržnje, već iz nepravde. To je želja da se ravnoteža ponovo uspostavi, da svet oseti istu gorčinu koju smo mi morali da nosimo.
Ali, filozofija osvete je dvosekli mač. Ona obećava oslobođenje, a zapravo nas dublje vezuje za ono što nas je povredilo. Svaki čin kojim pokušavamo da ranimo drugoga zapravo samo hrani uspomenu na sopstvenu ranu. Umesto da bude izlaz, osveta postaje krug bez kraja, vrtlog u kome bol prerasta u naviku, a moć u zavisnost.
U simboličkom smislu, biće koje korača tim putem veruje da gradi zidove snage...
U svakome od nas postoji biće koje korača tankom linijom između tame i svetlosti. Ponekad ga prepoznajemo kao glas koji nas gura u osvetu, u kontrolu, u potrebu da dominiramo kako bismo prikrili sopstvenu ranjivost. Taj glas, obučen u tamu, zapravo je samo produžetak jedne davne rane _ neispunjene želje da budemo prihvaćeni i voljeni.
Sudbina tog bića nije jednostavna. Ono nosi krunu moći, ali i okove usamljenosti. Njegove odluke, koje naizgled izgledaju hladne i surove, zapravo su odraz unutrašnje borbe _ borbe između bola i nade, između straha i ljubavi. U toj borbi otkrivamo da zlo nije uvek čisto zlo, već ponekad pogrešan pokušaj da se pronađe sigurnost.
I upravo u toj pukotini, u toj slabosti, rađa se mogućnost promene. Biće koje...
IMA ONIH 🌺
Ima onih koji pišu da bi zvučalo lepo, da bi se neko oduševio.
Da bi stvorili utisak dubine, iako ne znaju kako izgleda dno.
Pišu da bi zatrpali prostor rečima koje ne znaju da nose,
koji koriste slike koje ne osećaju, koji se prave da znaju šta je tuga,
iako nikada nisu ćutali pred njom.
Ima onih koji pišu o tišini, iako ne znaju da cute,
koji pišu o svetlosti, ali se nikada nisu gasili.
Koji pišu o ljubavi kao da je to samo reč, a ne rana...
NEĆU DA PIŠEM 🌺
Neću da pišem ako će da zvuči kao istina, a da je zapravo prošlo
pored mene - ne dodirnuvši ništa.
Ako istina nije ono što se kaže. Jer - istina je ono što ostane kad se sve kaže.
Jer - istina ne traži da bude lepa, da bude poštovana...traži da bude - tačna...
Memorija kao lavirint
Zamisli postojanje u kojem se svaki trenutak raspada čim se dogodi, nestaje kao prah nošen vetrom. Čovek ostaje zatočenik sadašnjosti, bez mogućnosti da sa sobom ponese trajnost sećanja. Ono što ostaje jesu krhotine _ beleške, znakovi, slike urezane na koži i u mislima _ tragovi koji treba da svedoče o istini, ali umesto toga često postaju zamke.
Šta je uopšte istina? Da li ona postoji kao čvrsto jezgro, ili je samo konstrukcija koju gradimo iz fragmenata koje pamtimo? Svaki znak, svaka reč, svaki trag može biti i putokaz i obmana. Tako se identitet pretvara u slagalicu sastavljenu od nesigurnih delova, a čovek postaje umetnik sopstvenog samozavaravanja.
U lavirintu memorije ne traga se za istinom koliko se ona...
Слажем се да треба причати о смрти, али интересантно је да када се говори о томе пре свега се мисли на сопствену смртност. Да ли вреди да ја живим, стално је у питању сопствено ја, а остали се при томе нејасно замишљају скоро као некакви бесмртни богови.
Наши стари су на своје портрете стављали симболе "memento mori" (сети се да си смртан) лобању, муву и слично, како би се стално подсећали. Али једнако би било корисно да су стављали и неко подсећање на Ксеркса и његов ламент.
Овај снимак из 1910. године је добар пример о чему говорим. Чувена "Buffalo Bill's Wild West" представа, а која се приказивала широм Америке и Европе крајем 19. и почетком 20. века, била је чак и у тадашњој Србији.
Погледајте ове људе, извођаче и гледаоце...
Kafa nije samo piće. To je vreme koje se rastapa u dimu, to je tišina koja se pretače u miris, to je trenutak kada svet prestaje da diše i čeka da se ti ispuniš toplinom. Svaka šoljica je mala crna kapija ka unutrašnjem univerzumu _ gorka i meka istovremeno, kao kontradikcija života koju ne možeš razrešiti, već samo prihvatiti.
U kafi je uvek prisutno ono „i mene“.
To neizgovoreno mesto pripadanja, kada želiš da budeš deo nečije pauze, deo tuđeg daha, deo malog rituala što povezuje ljude i ćutanja. Miris kafe zna da podseća na prošlost, da budi sećanja na ruke koje su nekada držale istu šolju, na razgovore koji nisu morali da imaju kraj, na jutra koja su počinjala sa obećanjem i završavala se sa umorom, ali i blagim osmehom.
Ponekad...
SNOVE SNIJEM...
"Ko si ti?"
"Niko, neko. Zašto je to uopšte bitno?"
"Nije, gde se mi ovo nalazimo?"
"Nigde, negde."
"Ovo mora da je samo san?"
"Ako ti je tako lakše da misliš, onda jeste."
"Zašto je ovako mračno i tiho? Kako sam se ja uopšte našao ovde?"
"Sam si došao ovde."
"Sad se sećam, ti si me zvao."
"Nisi morao da me poslušaš."
"Plašiš me. Koliko je sati, koji je ovo dan?"
"Ovde ne protiče vreme."
"Gde su nestali svi oni ljudi?"
"Sam si ih oterao."
"Ne želim da ostanem ovde. Kaži mi kako da odem."
"To ćeš sam morati da otkriješ."
"Čuju se galebovi."
"Na moru smo."
"Odakle ovde more."
"Ne znam, ovo je tvoj san."
"Onaj brod odlazi?"
"Vidim."
"Zaustavi ga."
"Rekoh ti, ovo je tvoj san."
"Šta sad da radim?"
"Sanjaj."
"Šta je ono na...
_Potrazhi me ako ti,,,,
Potraži me onda kada ti dan izgubi boju i kada ti noć postane preteška da je nosiš. Tada sam tvoja topla pokrivača, dah što greje iznutra, bezimen oblik što te obavija i ne pušta da se raspadneš. Kada žeđ za smislom zapali tvoje grlo, moje ime pretvara se u eliksir _ne voda, već esencija života koja se uliva u tvoj nemir i gasi ono što izgleda neugasivo.
Kada život pritisne svojim zidovima i ti ostaneš bez vazduha, ja sam miris nevidljivog, dah što ti vraća snagu, fluid što puni praznine. Kada svi nestanu, kada te okrenuta leđa zabole više od noža, potraži me: ja sam ona tišina što ostaje, neugasiva iskra u mraku. Ja sam Dnevica, zvezda što sija i u danu i u noći, vodilja tvog koraka kroz beskraj sivila. Kada...
“Ucini mi nesto”, rekla mu je.
“Kazi, ljubavi, bilo sta, hocu”, odgovorio je, dok je nezno milovao njenu glavu koja mu je lezala u narucju.
“Ucini da zivis duze od mene”, uzvratila je.
“Zasto? Ne govori to vise nikada”
“Necu moci ni dan bez tebe, moras da mi ucinis samo to, moras da mi verujes”, -
Uspavala se dok je on nezno milovao po kosi, a njegove suze su joj kvasile kosu kao da su joj davale hranu za jos malo zivota.
U gradu što pulsira pod hladnim treperenjem neona, nasilje nije samo čin, već ritam _ krvavi metronom vremena. Mladić, tek sirova iskra čoveka, uzdiže se kao manifest volje oslobođene svake granice. Njegova ruka udara, njegov glas reže, a iza svega stoji pitanje: da li je sloboda samo pravo da se bira između tame i svetla?
Društvo, u strahu od sopstvene senke, pokušava da ukroti haos. Na oltar sigurnosti polaže ono najkrhkije _ slobodu. Nauka i država udružuju snage da čoveka pretvore u programiranog anđela poslušnosti, ali u toj sterilnoj tišini nestaje muzika njegove duše. Čovek postaje prazna maska, lutka kojoj su presečene niti želje.
I tada paradoks zasija punom snagom: bolje je biti zlo koje bira, nego dobro koje ne ume da...
Тражим је данима, лутам и мислима и прашњавим ципелама. Лијево и горе, па доље у амбисима жеља и очекивања. Горе до и изнад облака,тамо гдје се снови мијешају и вртложе са сјенама прошлих и митолошким ликовима који јашу комете и лешкаре по облацима.Тражио јесам и на асвалту врелом од сунца, мокром од киша и прљавом од мојих корака. У погледима и звуковима, у мирисима и кроз уплакане очи. Џаба ,нашао нијесам. Изгледа је за потраге такве врсте несташица велика. Можда нијесам тражио довољно срцем, можда само преплашен могућношћу да ћу наћи то што тражим. То би заиста било чудо и покора. Наћи и стати без моћи да се крене даље, једноставно искорачити из строја живих и оних који траже. Да ја овакав какав јесам пронађем оно што тражим? Ато што...
Izuvijas li metal, on pamti i vratice se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal.
Odrezi glavu drvetu. Ono pamti i listace i dalje u pravcu svetlosti istrajnoscu i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo.
Ma kakvo nasilje vrsio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomis izvor ili zajazis potok, bilo da zadavis reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubice korito tamo gde su i poceli. Ako su prava voda.
M. Antic
Internet nam pruza iluziju da, ucestvovanjem na mrezama i forumima, posmatramo druge ljude.
Sve sto vidimo i tamo pronalazimo ipak nisu drugi, nego mi.
Ko to osvesti ima sanse da ostane zdrav.
"Slast mesu ne daje samo meso, nego iluzija da nije nase".
Solaris _ ogledalo unutrašnjeg kosmosa
U beskrajnom prostoru, gde ljudska svest pokušava da kroti nepoznato, pojavljuje se more koje nije voda, već misao. Ono što se naizgled čini kao planeta, zapravo je ogledalo _ duboko, nemilosrdno i nežno u isto vreme. Svako ko mu priđe, suočava se ne sa univerzumom, već sa sopstvenom unutrašnjom gravitacijom.
Solaris ne govori jezikom ljudi. Njegov govor je materijalizacija sećanja, duhova prošlosti, onoga što čovek nikada nije uspeo da razreši u sebi. Ljubav, krivica, gubitak _ sve se pretvara u oblike od krvi i tela, u prisustva koja ne nestaju ni kada ih razbijemo, ni kada ih odbacimo.
Na svemirskoj stanici, gde je nauka htela da pronikne u tajnu okeana, počinje drama koja nije kosmička, već...
Moj blog za šta god to bilo od sada pa do kraja vremena.
Vezano za fotografiju, obožavam je. Knjiga, šolja kafe, kišovito vreme, neobični dizajn kuća (stariji stil) i mir. :heart:
Kad sretneš nekog ko sanja
Ne pitaj ga šta radi.
Pitaj ga šta ga drži budnim dok svi spavaju.
Ne traži mu plan.
Traži mu pesmu koju još nije zapisao.
Jer neki ljudi ne dolaze da poprave svet.
Oni dolaze da ga dopune.
Da dodaju boju tamo gde je bila senka.
Da izmisle reč koja nedostaje tišini.
Kad sretneš nekog ko sanja
- ne pokušavaj da ga razuveriš.
On već veruje u ono što još ne postoji.
To je njegova hrabrost.
To je njegova usamljenost puna smisla.
On ne viče.
Ne prodaje snove.
Ali ako ga čuješ
- čuješ kako svet nastaje.
Zato, kad sretneš nekog ko sanja,
ne prolazi.
Zastani.
Pitaj ga:
"Šta još nije izmišljeno, a ti već voliš?"
I možda, baš tada, nastane novi svet.
🌺 🌺 🌺
Ulazak u prostor. Sat pokazuje 3:50, ali vreme nije broj _ ono je magla što curi niz zidove. Lice je osmeh, ali od voska, hladan, krhak, spreman da popusti. Ispod njega, nemir treperi, traži izlaz.
Smeh pada kao kamen u tišinu. Sto je mali, gotovo nevidljiv, ostrvo u moru senki. Konobar prolazi tiho, donosi trenutke u obliku dve šoljice crne tame. Para se penje i nestaje, kao da nebo udiše njihove misli.
Pogled na sat: 3:55. Datum treperi kao znak što izmiče, kao vrata što se otvaraju samo za one koji umeju da čitaju tišinu.
„Do kraja?“
„Do kraja. Dok prošlost ne progovori.“
Reči se sudaraju sa zidovima, vraćaju se kao eho, rasipaju se u slojevima. Prošlost i budućnost više nisu linije, već isti dah, ista krv što kruži kroz telo...
Mariko i ja ulazimo u restoran. Sat pokazuje 3:50. Na našim licima blista veštački osmeh, kao maska koja pokušava da prikrije unutrašnju oluju. Mariko u sebi guta gorčinu i pokušava da je pretvori u tračak svetlosti. Ja to osećam i, kao da dodirujem tanku napuklinu u staklu, pokušavam da je ublaži šalom.
„Ranije si znala bolje da se šminkaš. I ti si ostarila.“
„Šta pričaš. Ljubomoran si jer sam u cvetu mladosti.“
Osmeh nam postaje most preko provalije tišine. Sedamo za mali sto, gotovo krhki kao dva putnika koji su se izgubili u istom lavirintu. Konobar prilazi i uzima porudžbinu. Dve kafe, dva trenutka koja pokušavaju da ukrote vreme. Mariko opet pogleda sat _ 3:55. Datum titra pred njenim očima, kao znak ili proročanstvo.
„Idemo...
Iščeznuće bez ivica
Nema pravca. Nema linije. Samo rasuti trenuci. Kao da misao proklizava niz staklo koje puca, i svaka pukotina vodi u drugi san. Hodam? Možda. Ili sam senka. Ili sam trag nečije ruke na magli.
Reči,,,nestaju. Ostaje samo zvuk disanja, pomešan sa šumom, možda vetra, možda ničega. Sećanja se sudaraju jedno o drugo, lome se, krhotine lete. Vidim oči, ali možda su to samo odrazi u vodi. Voda nestaje. Sve nestaje.
Telo nema težinu. Misao nema oslonac. Granice se brišu, nestaju ivice između mene i sveta. Ja sam _ili nisam. Možda samo tačka svetlosti, možda prašina. Možda ništa.
Nestajanje nije kraj, niti početak. To je ono između, onaj tren kada se slika raspadne u piksele, kada boja proključa i ispari, kada vreme puca...
...
Pronaći ću te u narednom životu.
Obećavam ti.
Nama je uvek falilo vremena.
Sećaš se.
Pronaći ću te, dugujemo to jedno drugom. Veruj mi.
Trenuci samoće i jedvačekanja.
Pamtim ih.
Svaki poljubac koje nam je vreme ukralo.
Peku me usne od njih.
Jednu devojčicu koja liči na tebe i jednog dečaka koji je trapav ko ja.
Sanjam ih, često.
Vinograd na bregu i podrum gde bi čuvali grešna vina, znam da bi umela da ih praviš.
Madam bi te naučila.
Zlatnu ribicu koja ispunjava želje, onima koji veruju.
Moje si ispunila ti.
Pronaći ću te, na vreme, u narednom životu.
Пронаћи ћеш ме на време,
у наредном животу. Знам.
На ћошку сећања, под таблом лименом
где време не тече, где магија почиње.
Наћи ће се бунтовна чупавица и трапави дечак, на време за...
#_Tišina koja se rasipa u prah svetlosti_#
Nema početka, nema kraja _samo osećaj da se prostor savija kao da diše. Misao luta, preskače između mirisa kiše i zvuka koji se ne može opisati. Ljudi, senke, odrazi _ sve se prepliće, gubi ivice. Neko hoda, ali ne zna da li dodiruje tlo ili lebdi kroz nečiji davno zaboravljen san.
Sećanja kaplju kao voda kroz prste _ vidiš ih, osećaš ih, ali ne možeš ih zadržati. Rečenice se raspadaju pre nego što postanu glas, a reči, jednom izgubljene, pretvaraju se u tihe krugove na površini vremena. Telo je tu, a opet nije; pogled hvata oblike, ali oblik više nije stvaran, ali oči su tu , da oči,,,oči,,,ali nemoj samo njih da dirash,,,
Nestajanje ne dolazi naglo. Ono je kao muzika bez melodije, kao...