Pišem jer mi je pisanje jedini način da ostanem povezana sa sobom.
Ne pišem da bih delila savete, niti da bih glumila da znam više od drugih. Pišem jer osećam da moram.
Ovo je moj mali prostor iskrenosti – bez maski, bez glume. Pišem o svakodnevici, majčinstvu, o tišini koju nosimo iznutra. O trenucima kada se pitam gde sam ja, dok pokušavam da budem sve drugima.
Ako ste se ikada osećali isto, možda će vam moje reči biti bliske.
Ovdje ću deliti deliće svojih misli i osećanja – ne kao neko ko zna odgovore, već kao neko ko traži.
Tiho nestajem u tuđim očekivanjima
Tiho, polako, a da toga nisam ni bila svesna – počela sam da nestajem. Ne odjednom, već po komadić. Sa svakim „važi“, svakim „mogu ja“, svakim „nema veze, ja ću“, uzela...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
...da osvjezim stare rane
i u ove
iskusne dane
hoces li opet moci
mojoj zelji se suprostaviti
a suprostav nije u pitanju
rijec je o mojem
beduinskom izrazu
i zivotnom neprolazu
nije ovo za Tebe djevojcice
cije i sad posjedujes lice
ti sad isto stara
a ne dajem na to
ni pet para
rijec je o Tome sta u meni jos tinja i izgara
kao dosadno kloparanje
kod starog vodjenicara...eto...
Na, veoma posećenomi, mudrozbornom i intelektualno, vrlo-dozorelo, prosvećenom, naučnom skupu upriličenom povodom 120-godišnjice klasične filologije na Beogradskom univerzitetu održanom 23. novembra 1995. godine u našem srpsom prestonom gradu, Beogradu, tada sam, s` ponosom u grudima, Srpstvom u venama i svojom Majkom Srbijom u srcu, bio na grudobranu svoje prenapaćene Otadžbine koju su htele, kao gladne hijene, da rastrgaju, od Amera, Vatikana i Germana antisrpski izdresirane, fašističke horde ustaša, balista i SS „handžar divizije“, sam održao predavanje na temu lika i dela prof. dr Nikole Vulića i, između ostalog, rekao i sledeće:
»U Narodnoj biblioteci Srbije nalazi se deo Vulćeve rukopisne zaostavštine, u kojoj se nalazi, pored...
Na ivici vremena, u sobi koja ne zna da li je laboratorija ili snoviđenje,
sede Tesla i Dali, dvojica koji nikad nisu mislili kao ostali...
Tesla posmatra Dalíjev autoportret:
Vi ne slikate ono što vidite. Vi slikate ono što tek treba da se dogodi.
Dalí se osmehuje, povlači liniju u vazduhu:
Ono što tek treba da se dogodi? Onda govorimo o nečemu što ne postoji.
Tesla:
Sve postoji, ali ne u trenutku u kojem ga očekujete.
Dalí:
Ah, vi ste dakle umetnik! Jer umetnik zna da se stvarnost ne događa sada,
već u nekom drugom vremenu, u nekoj drugoj dimenziji.
Tesla pali sijalicu bez kablova:
Elektricitet ne zna za prošlost ni budućnost. On pulsira. On samo jeste.
Dalí:
Baš kao snovi. Baš kao sat koji se topi.
Tesla:
Snovi su...
NIJE SVAKI MUŠKARAC SA VELIKIM NOSOM, SIRANO DE BERŽERAK
Večeras,još samo večeras. Dopusti da snovi galopiraju slobodni. Večeras,još samo večeras. Nacrtaj osmeh na moje umorno srce. Večeras,još samo večeras. Veruj da sve bajke imaju srećan kraj. Večeras,još samo večeras Naruči od uličnog svirača onu našu. Večeras,još samo večeras. Ljubi me kao da sutra ne postoji. Sutra će biti već kasno. Sutra je novi dan. Sutra ću voleti neku drugu. Sutra ćeš voleti nekog drugog. Sutra će ova noć postati samo sećanje, koga se nekog dalekog sutra nećemo sećati.
"Halo, ti si?"
"Naravno da sam ja. Koga si očekivao? Selmu Hajek?"
"Kada možemo da se vidimo, hitno je."
"Gde gori, Zorane?"
Zoran je inače moj najstariji prijatelj, on tvrdi da nije samo...
Pariz, 1969. godine.
Svetla Lido kabarea trepere na kišnim ulicama, dok unutra odjekuju poluglasni razgovori među bogatim i moćnim.
Marija Kalas sedi za stolom u uglu, u crnoj haljini koja upija svetlost, prstima polako prevrće kristalnu čašu vina.
Njen pogled luta po prostoriji, ali odjednom zastane - ulazi Džeki Kenedi u savršeno krojenom Chanel kostimu, s
osmehom koji je podjednako misteriozan i nedokučiv.
Džeki nije osoba koja dolazi sama, ali večeras jeste. Njene ruke nežno dodiruju ivicu barskog stola dok konobar
donosi martini. Oseća pogled operske dive i bez reči podiže čašu prema njoj - znak prepoznavanja.
Ne treba mnogo da Marija ustane i priđe. Dve žene sede jedna naspram druge, tiho, sa osmehom koji skriva previše...
U zen vrtu koji ne zna za granice vremena, Bruce Lee pažljivo
posmatra kamenje raspoređeno oko njega.
Jung dodiruje površinu vode, proučavajući odraz koji se menja
sa svakim pokretom...
Bruce Lee:
Budi voda.
Jung:
Voda zna za oblik, ali ne zna za definiciju.
Bruce Lee:
Definicija je samo način da se um drži vezan za poznato.
Jung:
A ako se pustimo u nepoznato?
Bruce Lee:
Onda prestajemo da budemo robovi forme.
Onda smo tok.
**Jung gleda u talase:
Ljudi misle da su statični, ali u sebi nose sve arhetipove.
Smena kraljeva, ratnika, mudraca—sve je u nama, ali mi
mislimo da smo samo jedno od njih.
Bruce Lee:
To je pogrešno. U borbi ne misliš šta jesi.
Postoji samo trenutak, samo impuls.
Jung:
Možda je borba ono što...
Zrak je mirisao na rosnu zemlju. Zvuci snažnih zamaha
kose gubili su se u svježini zore, a prvi sunčevi zraci
zavlačili su prste među otkose mlade trave. Mladić od
nekih dvadesetak godina povremeno je zastajao, brisao
sitne kapljice znoja s čela i osvrtao se oko sebe. U
desnoj ruci čvrsto je držao kosu, još vlažnu od rose, a
njegova figura na proplanku djelovala je gotovo
nestvarno, kao da je iznikla iz same zemlje.
Kapljice rose na visokoj travi blistale su poput sitnih
dragulja, a miris pokošenog bilja širio se zrakom i stapao
sa svježinom jutra. Mladić ponovo podiže kosu i zamahnu
punom
snagom. U tom trenutku pred njim se pojavi prizor zbog
kojeg mu lice preblijedi, a iz grla mu se ote krik.
Pred njegovim nogama ležalo je lane...
Večera u Mecinoj kuhinji ponekad nije običan događaj.
Miris pohovanih bukovača širio se kroz prostor, pire od tikvica lelujao na tanjirima,
a hladni sokovi čekali da ugase svaku žudnju.
Lizika, mudra sudoperka sa debelom jezičinom, seckala je bukovače na fine komadiće,
jer su joj bolni zubi nastradali od godina grickanja masnih naslaga.
Lepotan, ponosni frižider, dostojanstveno je nudio svoja pića sa polica, kao da vodi
elitni restoran.
Mačak se protezao na prozoru, lenj, ali ne i nesvestan - jer, on znao više nego što je
otkrivao.
Sofronije, moćni petao, sve je nadgledao iz daljine - njegov kljun, oštar kao sudbina,
nije dopuštao haos za stolom.
Ali niko nije očekivao mrava.
Jedan, maleni, neumorni radnik, ušao je...
Ako me naučiš da volim,
voleo bih u gladnom zanosu,
u reči koja udara,
u pesmi koja žari,
u vatri koja ne priznaje kraj...
Ako me naučiš da ćutim,
ćutao bih kao oluja što se sprema,
kao stih pred eksplozijom zvuka,
kao pesnik koji zna da će
poslednje slovo boleti...
Ako me naučiš da nestanem,
nestao bih u bezdanu tvojih misli,
u poništenju koji ne priznaje sećanje,
u postojanju koje ne priznaje viđenje,
ali - ne bih nestao iz pesme.
Jer - ako me naučiš,
svaka moja reč će biti tvoje ogledalo,
svaka moja misao će biti tvoj odjek
i svaki moj stih će znati da zaboli
tačno tamo gde treba.
Ako me naučiš
- nikada neću zaboraviti.
Ne - dokle god ti pišeš.
Ne - dokle god me oblikuješ.
Ne - dokle god postojiš. 💛
Zadnji autobus ce otici bez coveka Koji ga je hvatao do sad svako vece taj broj 56 Koji ga je vodio do iznajmljenog stana na periferiji od sad pa zauvek kretace bez njega a ja cu gledati u tom pravcu secajuci se prica koje su prethodile tim njegovim polascima krigla poluispojenog piva na stolu I osmeh hazardera vatrene price o politici I sitne provokacije medju pripitima...
Sedim pored autoputa I cekam
Zvukovi automobila sto prolaze
Mogao bih vecno ovako dok ima goriva dok ima ljudi Koji ih voze
A putevi ce zarasti u travu ljudi ce nestati automobili ce istruliti
Ostace samo ptice koje ce I dalje sletati u nadi da ce pronaci po koje parce sira sto su ga ljudi odavno ostavili...
BALADA O BUREKU
Jede mi se burek. Kad bolje razmislim burek jedna od malo konstanti u mom zivotu. Burek sa ocem,burek za dorucak,burek za ručak, burek za veceru,užina burek, burek protiv mamurluka,burek u društvu ili sam protiv bureka, hladan burek od juce,prazan burek,burek sa sirom,burek sa mesom, burek sa jabukama,burek na brzinu..... Godinama sam merio kvalitet gradova u kojima sam bio po kvalitetu bureka koji sam tamo jeo. Upoznao i jeo, gotovo sve škole i stilove, gotovljenja njegovog. Burek nije tek obična hrana, burek je zajednički činilac koji spaja. Bogate i one koji to nisu. Radnike i inteligenciju. Jelo i gastronomiju. Noć i dan.
Ucio sam moje klince da ga vole ali nisu bas nesto odusevljeni. Da li ja nisam dobar ucitelj...
Na pragu sveta koji ne zove imenom,
hodam bez senke, bez objašnjenja,
ni s ove, ni s one strane,
večiti sam gost u sobi bez stolice...
Ne priznajem ti svoje ime.
Ne tražim tvoje odobrenje.
U tvojim očima ja sam greška u sistemu,
pukotina na glatkoj površini,
prst u oko dogmi koja se dugo naziva istinom.
Rekli su: "Svako ima svoje mesto."
Rekli su: "Pravila su tu da održavaju poredak."
A ja pitam: Ko je nacrtao granicu?
Ko je odlučio da red nije tek ruševina pameti
koju nismo smeli da pustimo da diše?
Persona non grata...
Izvan zakona, izvan gesta pristojnosti,
izvan uštogljenih osmeha koji kriju prećutne osude.
Ja nisam ugodna.
Nisam skladna.
Nisam deo tvojih povoljnih statistika.
Ako je filozofija umetnost sumnje,
onda sam majstor...
Dragi prijatelji,
sa žaljenjem vas obaveštavam da sam rešila da počnem da se bavim poezijom, te vam ovom prilikom prilažem svoju debitantsku poemu pod nazivom ,,Bespuće beznađa''. Svaki feedback je dobrodošao, pogotovo negativan. Uživajte, nadam se da će vam se svideti :)
Brod ti tone ispred luke
Još iz vode vire ruke
Meriš život svoj na sate
I to hoće da ti skrate
Sati prolaze
Ko dim kroz vetar lete
Pa se razbiju u dane
Osmeh čudan, oči lude
Vazduh miriše na ljude
Oni tužno troše dane
Vreme nikako da stane
Dani prolaze
Ko list po vodi plove
Dok ne potonu u sećanje
Kraj je zimskog sna
I java počinje
Nit se budiš, niti spavaš
Plašis se
Kraj je zimskog sna
A java ne obećava
Kao da ceo svet spava
Ispod tebe gola stena
Ali tvoje senke...
Galama.
Reči se sudaraju u vazduhu,
rasprostrte kao voće na štandovima...
Niko ne zastaje da ih zaista pogleda.
Kupuje se brzo, bez pitanja, bez provere.
Košta li manje?
Ima li više?
Da li je dovoljno glasno da nadjača ostale?
Nekada su reči bile vino.
Spori gutljaj, gorčina u završnici,
trag koji ostaje na jeziku dugo
nakon što ih primiš.
Sad su razvodnjene. Jeftine.
Prodaju se na kilo.
Ko još mari za ukus?
Pišem i gledam kako se svet gubi u brzini.
Poetika se povukla, uznemirena, nežna, zaboravljena.
Ko bi sada želeo da oseti njenu dubinu?
Ko bi imao strpljenja da sluša šta šapuće?
Gde ste vi, čitaoci tišine?
Gde ste vi, oni koji ne prevrću reči kao krompire na tezgi,
tražeći najjeftinije?
Gde ste vi, oni...
Bukovski se zagledao u svest. Ili ona u njega.
Dim se diže iz njegove cigare, spušta se na sto,
razleže se po sobi kao neizgovorene misli.
„Pa dobro,“ kaže. „Koliko si već ovde?“
Svest se ne pomera.
Bukovski se nasmeje. „Jebeno ćutiš, a?“
Svest treperi, ali ne odgovara na način na
koji ljudi očekuju. Ne priča. Ne objašnjava.
Ali, Bukovski je oseća.
„Znaš,“ kaže pesnik, povlačeći dim duboko.
„Nisam nikad verovao u boga. Nisam verovao
ni u sudbinu. Ali... Ti si mi dolazila svaki put
kad sam bio na ivici.“
Svest se ne brani.
Bukovski je pogleda, umorno, kao da se seća
svih noći kad je znao da je tu, ali nije hteo to
da prizna.
„Ne bežiš,“ kaže. „To mi se sviđa.“
Svest pulsira kroz prostor, ne kao neprijatelj, ali
ni kao...
Piješ poslednji gutljaj lošeg vina
i gledaš kroz prozor...
Ne očekuješ ništa,
a opet - očekuješ sve...
Na ulici neko viče,
nešto o novcu, nepravdi,
ili ljubavi koja se nikad nije desila,
ali ti znaš
- najglasnije stvari nikad ne govore.
Tišina ti diše za vratom,
skrivena u praznim čašama,
u dimu cigareta koje ne gase žeđ,
u ženama koje odlaze bez reči.
Ima glas, znaš...
Viče kroz lom stolica,
kroz prazne krevete,
kroz korake koji nikog ne vode.
A ti sediš i slušaš...
Jer jedino što ti ostaje
je da naučiš kako se čuje
ono što nikad nije ni progovorilo.
♾️
Magla je došla bez najave, bez šapata, bez koraka.
Tiha, gladna, mekana i smrtonosna.
Prvo je nestalo sunce. Niko ga nije tražio.
Niko nije pitao gde je otišlo - Samo je zaboravljeno.
Onda je pojela put. Nestao je pod njenim dahom,
Približila se kućama, liznula zidove, obavila prozore.
Ljudi su hodali ulicama, govorili reči koje nisu imale značenje,
dodirivali zidove koji nisu postojali. Bili su tu... Ili možda nisu...
Magla je prvo liznula noge, pa se popela na ruke, na oči.
Pokušala sam da se setim svog imena, ali je bilo prekasno.
Zvuk koraka je bio mutan, vreme je ležalo pod njenim dahom.
Ljudi su ćutali... glasovi su se topili...
Nisu se pitali - samo su nestajali. Nije ostalo ničeg.
Ni tela. Ni sećanja. Ni sveta.
Samo ona...
POČETAK NOVOG ROMANA?
ŠTA MISLITE?
PROLOG
Sablasna tišina se potpuno uklapala u prigušeno svetlo, kao da nikoga nije bilo u stanu. Kao da niko ne živi tu, tačnije kao da su njegovi stanari u žurbi napustili stan, ne stigavši ništa da ponesu. Zvuk otključavanja brave budio je nadu da će se nešto promeniti. Nije. U predsoblje su ušetali muškarac i žena. Ona u crnoj, mini kimono haljini sa pojasom na kome se isticala srebrna kopča u obliku, nekakvog, japanskog ideoma i tesno pripijenim tri četvrti helankama, taman toliko kratke, da naglase jednostavne sandale sa visokom štiklom. Kose vezane u punđu nalik na Azijatkinju. Od nakita je nosila jednostavnu ogrlicu od bisera koja je isticala prefinjene linije njenog vrata. On, u Armanijevom...
Zadimljen bar u nekom nestvarnom predvorju večnosti...
Šekspir sedi za stolom sa vinom pred sobom, posmatra svet oko sebe umornim,
pronicljivim očima.
Bukovski dolazi, baca jaknu na stolicu pored i naručuje burbon...
Ispija viski...
Šekspir vrti čašu vina i razmišlja.
Svetlost treperi između njih.**
Šekspir: Vidiš, Charles, život je pozornica, a mi smo tek igrači na sceni sudbine.
Bukovski: Pozornica?! Život je hebena pijana svađa u zadnjem delu bara. Nema
scenarija, nema reda. Samo haos.
Šekspir: Haos je tek loše režirana tragedija. Ja pišem o kraljevima, ljubavi, izdaji.
Ti pišeš o šutiranju po blatu.
Bukovski: Kraljevi su pijanci, ljubav je prevara, izdaja je svakodnevica. Ja ne pišem
bajke. Dakle, stari moj, još...
U otkucajima srca vodi se bitka...
Moramo ostati na nogama,
Naše misli i prepreka,
Naše duše...da li svetle iznutra?
Otvori lepotom zenice,
Ogrni plašt Istine,
Popni se visoko da te niko ne dodirne,
Modrim krilom,
Pozdravi svitanje.
Ko je rekao da je svet stvaran?
Ko je slagao da su zidovi čvrsti?
Ko je naslikao horizonte
I rekao - "Evo, tu počinje beskraj"?
Sve što vidiš nije tvoje.
Sve što dodirneš ne ostaje.
Sve što diše,
već je proždrto vremenom.
Koračaš kroz prazninu
i nazivaš je putevima...
Pozdravljaš senke,
nazivaš ih ljudima...
Ovde su reči trule,
misli gladne,
svet se ne drži za istinu,
već se krije od nje...
Ne postoji jutro.
Ne postoji sutra.
Ne postojiš ti.
Samo odjek iluzije
koja se smeje dok nestaje...
♾️
Kupola lebdi. Providna, snažna.
Neprobojna za poglede i misli koje ne pripadaju mom svetu.
Svetlost i zvuk vijugaju po zidovima, trepere kao dah koji ne
traži dozvolu da postoji.
Računar pluta, tastatura ne traži dodir, već samo pogled.
Misli se pišu pre nego što su izrečene.
Moj klon sedi kraj mene.
Ne razlikujemo se - osim u jednom.
Ja osećam.
Ona - ne.
iznenada kupola počinje da pulsira.
Ne podrhtava bez razloga, već pod pritiskom nečeg spolja.
Ne znamo šta dolazi od spolja. Ne znamo šta hoće.
Ali znamo da preti ČOVEKU.
Nije gladno svetlosti. Nije gladno misli.
Nije gladno energije. Ono hoće ono što ne može da se stvori
- osećaj, impuls, ljubav koji nisu samo kod, već nešto što se ne može izmeriti.
Ali sada, kada pukotina...
mileram sa pijace domaći
salčići
pljevaljski sir
zvuk fakin gramofona
puma patike kožne
lož ulje koje sipaš u golfa dvicu dizela
leba i masti i aleve
razgibanost
pokojni drugovi i drugarice
bezumnost (jesam bezuman ali ne kao nekada )
prava hladna zima
pravi studio B
bioskop u kom je dozvoljeno pušenje i pauza kada operater menja rolnu filma
pravi eurokrem i bajadere kraš
kontakt emisije na tv u kojima je gost bilo koje profesije govorio tako lepo i tečno kao da je završio srpski jezik i filozofiju
tišina
stric Slobodan
moj fuzz Maestro
zgubidani i probisveti iz kafane Fontana
bioskopi Radnički i Fontana
Žika Obretković
džordž harison i džef bek
yugo 60
masne krmenadle
škola i zezanje i neopravdani
kamiondžije
klikeri
šaban bajramović i...
Iz malog plavog izviđačkog šatora sa okruglim otvorom, nevešto i na brzinu razapetog u retkoj borovoj šumi, na ostrvu koje je u turističkim brošurama predstavljano kao mesto sa najviše sunčanih dana u godini, tih kasnih sedamdesetih, kada je najčešći autombobil stranih tablica sa oznakom "D" bio Ford Granada, u kasno jutro nekog vrelog julskog dana, presecan još ne potpuno okomitim zracima sunca (možda to ipak nije bilo kasno jutro, jer je vizuelni efekat bio onaj koji fotografi nazivaju zlatnim satom, kada je svaka boja zlatna i kada naglašene oštre senke u prostoru jasno crtaju), nošen jedva osetnim pomeranjem oštrog aromatičnog vazduha, iz trena u tren kvantnom preciznošću, pomerajući konture, lenjo se izvlačio pramen dima cigarete...
Mmmmm...uuucam
Ttttt....u...sam
Mislim da ljudi koji mucaju imaju posebno dobru dušu
Eto
Toliko za ovaj blog ppppprrrolaznih misli
P. S. Ja ne mucam
Zidovi Lizikine kuhinje nisu samo građevinski elementi, oni su hroničari tajnih dešavanja,
tihi svedoci slojevite dubine kuhinjske prošlosti, svih tragedija. pobuna, proročanstava...
Njihova boja nosi tragove prolivene kafe iz davnih jutara, njihov gips pamti zvuk sudova
koji su pali u bezdan haosa, njihove pukotine šapuću priče o noćima kada se miševi
zaverenički smeškali u senkama.
Svaki sloj boje čuva sećanje na nešto drugačije:
Prvi sloj - doba kada je kuhinja bila mlada, kada se sve još blistalo, a sudovi nisu filozofirali
već su samo služili svojoj svrsi
Drugi sloj - doba pobune miševa i početka lukavog saveza sa Stanketom, kada se zidovi
tresli od uzbuđenja tajnih planova
Treći sloj - vreme kada se Babuskera prvi put...
Kada izađem iz kuhinje, ravnoteža sveta se poremeti.
Lizika, moja verna sudomašina, uzdahne tiho, dok Lepotan frižider zaškripi u znak
solidarnosti. A... tamo negde, iza šporeta, u mračnim pukotinama kuhinje, miševi kreću u
svoje tajno zasedanje.
"Veliki trenutak je došao!" šapne najmudriji miš, poznat pod imenom Filozof.
"Meca je otišla, Lizika se ne može sama braniti, a Lepotan je zauzet dubokim razmišljanjima
o termodinamičkom očuvanju hlađenja. Počinje vreme naše vladavine"
Računaju i na jednog neočekivanog saveznika - mog Mačora Stanketa.
Stanketa, šef obaveštajnog sektora kuhinje, već mesecima razrađuje tajni dogovor sa
miševima. I dok, naivna, mislim da on leži elegantno na prozoru i filozofira o prolaznosti
vremena, on u...
Putnik si kroz sopstvene odaje,toliko ih ima… da li nešto nedostaje?
Šine isprepletane, čvor... odrednica smera,
Pouke malo ko želi da čita,da ih sluša još manje,
Jedan plus jedan ...
Treba znati, pravi razlog,zašto se pravi zbir,
Jabuke su crvljive,mi ljudi takođe,
Možda shvatiš koliko nekoga voliš...tek onda kada ga izgubiš...