Viktor Igo: "Nije lako ćutati kada je ćutanje laž."
- Kukavički je ćutanjem skrivati istinu i postati saučesnik u laži.
-------------
- Potrebna je odvažnost da se izadje iz zone sigurnosti i udobnosti. Naročito kada se iznosi mišljenje protivno popularnom i većinskom, jer se izlaže podsmehu, nerazumevanju, neverici i nekoj vrsti odbacivanja i osude.
I pored toga, takav rizik je koristan ukoliko pokrene konstruktivnu diskusiju. To je efikasan način da se uči i proširi razumevanje novim infomacijama, drugačijim perspektivama, pitanjima i primedbama koje podstaknu na dublje razmišljanje. Pri tome je neophodno izostaviti sujetu, želju za dokazivanjem i ne biti ograničen vlastitim shvatanjem, već saslušati validne argumente i...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Moćni zet vizantinskug cara, muž pesmom i freskom opevane lepe Simonide za 40 godina svoje vladavine podiže u Srbiji i van nje 40 zadužbina - divnih manastira, svaki lepši od prethodnog.
Zidao je praunuk svetoga Simeona i u Hilandaru, Carigradu, Solunu, Jerusalimu, po Makedoniji; verovatno - i da bi se pred Bogom bar malo iskupio za surovo činodejstvo svog ognja i mača.
Gradio je ovaj vladar svetilista, pa su ih onda zivopisali njegovi najbolji slikari - vizantinski. Jer nisu samo španski i francuski kraljevi imali svoje dvorske slikare; imao ih je i nas kralj.
Kralj Milutin je bio najveći mecena umetnosti koga smo ikada imali.
Jedini, od svih naših krunisanih glava, imao je svoju slikarsku školu; grupu zografa koji behu u...
I
Dalarna je živopisna oblast, koja leži u zapadnom delu srednje Švedske.
Tu je priroda prekrasna; puna malih i velikih jezera, sa pitomim
proplancima i velikim tajanstvenim, stoletnim šumama.
U tom predivnom pejsazu - valjda su zato tu živeli i najpoznatiji
švedski slikari - razbacane su male drvene kućice, crvene, sa belo
obojenim ramovima oko vrata i prozora, da nas sečaju na prohujala
vremena.
Tu se već vekovima ručno izradjuje od komada drveta, (a zatim se boji
-osnova crveno, a preko splet lepih folklornih šare toga kraja),
omiljena dečija igračka, etnografski simbol ove romanticne oblasti, a
danas vec i obavezni turistički suvenir.
II
Godina je...
ILUZIJA KOJA TRAJE DUŽE OD STVARNOSTI
U svakom čoveku postoji potreba da prevaziđe sopstvenu senku.
To je tihi nemir koji nas gura da uradimo više, da budemo više, da ostavimo trag koji neće izbledeti kad nas više ne bude.
U toj težnji za značenjem krije se i lepota i prokletstvo našeg postojanja.
Prestati biti običan _ to je prva želja svakog ko sanja o večnosti.
Ali taj san ima cenu.
Jer onaj ko poželi da zadivi druge, mora da nauči koliko boli nosi sama želja za savršenstvom. Dok stvara čudo za oči sveta, on polako nestaje iz sopstvenog života.
Ono što ljudi vide kao sjaj, često je samo prikriveni ponor.
Iluzija_ kada se jednom rodi, postaje gladna. Hrani se našim strahovima, _našim bolom, _našom potrebom da dokažemo da je...
EKSPERIMENT (deo)
U tom momentu, iz šume se začu stravičan urlik i na livadi, gde su logorovali, pojaviše se tri stvorenja obučena u bele odore.
„Bože, pa oni nose maske Paje Patka, Mikija i Šilje. Šta je ovo? Sanjam li ja?“, pomisli Beli.
Oni zastadoše na par koraka od Belog.
Jedno vreme niko nije progovorio ni reč, a onda se začu glas onoga koji je stajao pod maskom Šilje.
„Na kolena! O Nedostojni, ovo je sveta šuma. Oskrnavili ste je, sledi vam najstroža kazna.“
Crvena i Plavi istog časa postupiše po naređenju, a Beli ostade da stoji.
Nije uspevao da obuzda smeh, gledajući u njihove groteskne maske.
„Na kolena“, ponovi Šilja, sad već mirnijim tonom.
„Ne pada mi na pamet“, odgovori im Beli, još uvek se grohotom smejući.
„Ko si ti?“...
msm se nego šta to , ma da to , tačno to, ponekad mozak se uključi sam, iako u pozadini rade par programa, iako ni on sam ne zna šta su to programi , dali su to zvuci, da li je to boja, da li je to pogled , _koliko toga "da li" se nakupilo
ma dosta, i zvuka i boje , _samo oči _njih nemoj_ to je mesto gde duša spava
idemo,,,,,,,,,
Diogen doš’o u selo,
nosi lampu usred bela dana,
traži čoveka.
"Tražim onog što je pošten,
što ne laže,
što ne glumi,
što ne traži ništa osim istine.“
А баба му каже:
"Иди, код чика Животе - он ти је човек.
Не прича много,не паметује,
али кад каже ‘ајде’,ти знаш да је време.“
Diogen se zbuni.
Kaže:
"A šta radi taj Života?“
Баба:
"Сече дрва,
прави ракију
и кад неко падне - он га дигне,
а да не пита што је пао.“
Он оде.
Нађе чика Животу како цепа дрва.
Kaže mu:
"Ti si čovek kog tražim.“
А Живота каже:
"Ајде, бре, држи ову цепаницу,
немаš кад да me тражиš
кад сам већ ту.“
И тако ти Диоген угаси лампу,
седе на пањ,
и рече:
"Овде се човек не тражи - овде се препознаје.“
🌺
Platon ti doš’o na vašar,
sedi pored tezge,
prodaje mudrost po kilo,
a narod pita:
"Imaš li nešto za ljubavne muke?“
"Imam ideju,“ kaže on,
"da je ljubav težnja ka večnom dobru.“
A baba iz Bošnjace mu kaže:
"Ajde, bre, daj mi nešto što radi kad se pogledaš,
a srce ti zvekne ко да си попио дуплу.“
Platon se zbuni.
Pita: "A gde je eros?“
A čika Mile mu odgovori:
„Eros ti je kad ti žena kaže ‘Ajde’,
а ти не питаш куде - него идеш.“
I tako ti Platon spakuje mudrost,
stavi je u kesu
i ode da kupi rakiju,
jer shvatiо да на јужњачком вашару
љубав се не објашњава — него се деси.
🌺
Ljubav ti, bre,
nije ni pesma, ni bajka,
nego bljesak - ono kad se poglédate,
a ti se zablesaviš
ko da si popijo rakiju na prazan stomak.
To ti se desi u sekundu,
kad ne znaš ni ko si, ni gde si,
al’ znaš da si tu s nekim
što ti ne traži ništa,
nego ti jamči da te neće zaebe.
Srpski ti jezik zna -
"uzajamnost“ ti dođe ko da si dao zajam,
al’ bez kamatu.
Ti meni srce, ja tebi dušu,
pa ako pukne — nek pukne zajedno.
Ljubav ti je ko lastiš -
primičeš se, pa se odmičeš,
pa kad preteraš,
zvekne te po prsti,
da znaš da si živ.
Platon je nešto laprdao o želji i budućnosti,
al’ mi znamo:
ako te neko želi dok ćuti,
e, to ti je ljubav.
Jung je reko da samo zreo čovek
može da se bavi sobom.
Pa nek se bavi.
Mi se bavimo tim bljeskom,
jer...
Јунг доша’ у село,
нос’ неку дебелу књигу,
пише нешто о архетиповима,
о сенци, о аними,
а баба га гледа ко да је побего из амбуланту.
"Sanjao sam,“ каже он,
"da mi pas govori, i da mi pokazuje put kroz maglu.“
А баба му каже:
"Е, дете моје, то ти је знак да си залуд паметан,
а пас ти је душа што лаје кад не слушаш себе.“
Јунг запише. Пита:
"A šta znači kad sanjam da padam?“
Баба:
"То ти је кад си се узвисио више него што те носе ноге.
Сан ти каже: ’Ајде доле, бре, међу људе.’“
Он се замисли. Kaže:
"A šta ako sanjam da letim?“
Баба:
"То ти је кад си попио ракију, па ти се чини да си анђео.
А ујутру - глава ко бубањ од трубача.“
И тако ти Јунг остави књигу,
седе с бабом,
попише по једну, и рече:
"Овде се не тумаче снови - овде се живе.“
🌺
Što to bi s opatom Držihom i Dobrovitom te Zloboslavom? Nedavno je pronađen srednjovjekovni tekst isklesan u kamenu sljedećeg sadržaja:
Ja opat Držiha dlijeto držaše
I kamen klesaše.
Ja opat Dobrovit dodavah poluglasove
I stavljah znake pravopisne.
I ne htjede ja pisaše oblatim,
I ne htjede, ne, pisaše uglatim
No ja pisaše prijelaznim slovesima.
Jer slovesa prijelazna
Zgodna su i svima najnerazumljivija.
I kralj Zvonimir reče:
U dane ja švoje
Ja dajem ovi kamen crikvi švete Lučije.
I ako to tko poreče,
Nek drugu ploču iškleše!
A ja opat Zloboslav
Svoju bratju devetiju u crikvu zazidah.
Ja opat Držiha in continuo pisaše,
I, pisao, dok do kraja kamena ne došao.
(Pa se ne...
Sine
Zbogom_prijatelju_ zbogom
Mogu da zaboravim i oprostim
Ali ne traži da ne plačem
Ostani sa mnom _ ej sine, koliko boli
Trenutak radosti u senci tuge
Tuga _ jer sve što vredi kratko traje
Uvek sam te čekao u tišini
Tišina koja je govorila više od mene
Ej sine
Želim da sve ostane
Da budeš ono što jesi
Progutaj strah iz pehara sreće_ on je samo senka prolazna
Putuj, sine moj, sa osmehom
Ponovo ćemo graditi dom od paprati i kule od karata
I zasviraće zurle i bubnjevi u tišini
Tišini svetog Georgija, s druge strane reke
Ej sine _ vidimo se kod kuće, ovde više me nema
tvoj otac
posvećeno dvojici
Žute kiše su padale.
Suze su pravile tragove niz moje žuto lice.
Nameštaj je bio podignut na slojevima kamenja.
Sve je mirisalo na buđ.
Na pokušaje.
Na ono što je bilo pre mene.
A on - Trickster.
Moj animus.
Moj šaljivdžija.
Moja varalica.
Pokisao, bled, mrmoljiv.
U stisci između biti i ne biti.
Paralisan rečju “dosta”
koja je zvučala kao kraj,
a bila je samo sudbinska pauza.
Ne zna da voli.
Ali zna da poređa moj smeh kao biserje po ivici stola.
Ne zna da tumači.
Ali zna da složi moju tišinu kao duhovni origami.
Zna da čuva ono što ne sme da se dira.
Zna da poleti kad ga pozovem.
Zna da se raduje kad mu dobacim smeh.
Zna da se pojavi kada duša zadrhti.
I kad su žute kiše napustile naš kraj,
reči su izronile iz buđi.
Ne kao pesme...
Posmatram sebe sa sigurne udaljenosti
Nekakav metež je nastao,
nešto se čudno dešava.
Jak se studen od vetra uvlači u kosti,
S jedne strane ledeni duva,
s druge uporna košava...
Drhtavi prsti skupljaju srču
razbijenog života,
od upornog klečanja
kolena su krvava.
bledo lice zamršena kosa,
ali ne manjka lepota,
I niotkuda od polena i pahulja
stvorila se mećava.
Opet je srce neki haos napravilo
Pa se krije nevešto iza rebara,
poput deteta,
koje je teglu džema razbilo.
Dok razum nervozno psuje i bogara.
Život je šeretski prekrstio noge
Iz cigarete mu se dim izvija siv...
Gleda i kaže,
"Pravio sam gluposti mnoge
ali za ovo... ja ti nisam kriv!"
Duša se sakrila negde iza peta!
Boji se razuma,
šta će da učini?
Sav ovaj haos i buka joj...
Ovo je priča mene oca koji voli bezuslovno,,,
Onog dana kada te život odvede od mene, želim da odeš polako, bez okova i bez osećaja krivice, bez pomisli da mi nešto duguješ.
Ja sam ti dao život, da _ ali to je bio moj izbor. Od trenutka kada sam saznao da postojiš, odlučio sam da te volim celim svojim srcem.
Brinuo sam o tebi, štitio te, držao te u naručju u onim danima punim umora i neprospavanih noći. I iako bi mnogi to nazvali žrtvom, za mene je to bio dar.
Najveći dar koji mi je život podario.
Kada porasteš i kreneš svojim putem, budi srećan i ne osvrći se unazad sa osećajem krivice.
Ne boj se da me ostaviš. Ne misli da moraš da mi vratiš vreme koje sam ti posvetio, ni trenutke kada sam bio umoran, a ipak tu, uz tebe.
Sve što...
Dokle god nam oči iz tog mraka vire
ne mogu da vide iz tri perspektive
ono što na svetlu misao već sluti
i zato iz ćoška svog slepoga kutka
gde ne raspoznaju svemir od trenutka
oblici su jasni al' fokus se muti.
Daj nam svesnosti i zvezda i sunca
da obasja pomračena srca
u ime juče i danas za večnost...
I bi svetlost!
I bi SVETOST!
The Sacred
As long as our eyes gaze out from dark,
they cannot see from threefold arcs;
what thought already feels in light
remains unformed, obscured from sight.
From blindest corners, small and deep,
where cosmos stirs and moments sleep,
the shapes stand firm, yet focus wanes,
like fleeting shadows across the plains.
Grant us awareness, of stars and sun,
to brighten hearts where shadows run.
For...
Poljubac žene zmaja je moja prva zbirka poezije, sa današnje tačke, sa jedne strane, posmatram zbirku kao moj prvi "najneviniji obračun", sa svetom oko sebe i sa samim sobom, sa druge, to je moj prvi javni "ulazak" u svet književnosti, na koji sam tada još ozbiljnije obratio pažnju. Zbirka je izdata 2007-me i više je nema u prodaji. Sada je dostupna na SCRIBD-u, kao PDF, možete ga skinuti ili čitati na mreži.
Za sve ljubitelje poezije:
Poljubac Žene Zmaja /SCRIBD_PDF
Reč urednika
Po zakonima kosmosa, kako kaže Boško Mandić, ili Boga, kako to kaže Sebastian Sava Gor, i bol nam pripada, a suzama smo obdareni, da ga isplačemo.
U marketingu veštaca, medjutim, punom laži o veštačkom raju, o bolu se ne govori!
Bezsuzni, ostali smo i bez...
Trazim...
samo jednu gumicu za brisanje...
koja brise bol...
koja brise razocaranje
i izdaje...
Koja brise sve dane
u kojima sam samo postojala
a zivela nisam...
U kojima sam vristala iznutra
i raspadala se na komade..
umirala vise puta...
Brise svu nekad nesnosnu bol
za koju nisam ni znala da mogu i moram da izdrzim...
Da izbrisem sve sto me muci i kida...
da pomogne da svu bol zaboravim i izbrisem...
Reč inteligencija potiče od latinske reči intelligere i znači razumeti ili shvatiti. Intelligere je spoj dve reči inter (izmedju) i legere (izabrati, odabrati, sakupiti). Etimologija ukazuje da je inteligencija sposobnost izbora izmedju više mogućnosti. Da bi se postiglo ispravno razumevanje potreban je pravilan izbor koji uključuje adekvatnu procenu informacija.
O inteligenciji, u pravom smislu te reči, se može govoriti tek nastankom mozga i sposobnošću da se misli. Dakle, inteligencija se neizostavno vezuje uz um. Frojd i Jung su svesni deo ličnosti nazvali egom. Pod njim su podrazumevali subjekt koji spoznaje. Mozak je sabirni centar unutrašnjih i spoljašnjih informacija koje ego sredjuje i organizuje da bi ih protumačio i...
Sve prolazi. To već znas. I pusti da prodje ono što nije vredno. Sto je osrednje. Sto vec propada samo od sebe. Ali zapamti jednu stvar. Vredne stvari uvek zadrzi. U mislima. U osecanjima. Ljudima. Zadrzi u srcu neciju dobrotu prema tebi. Blagost. Ljubav. To ne daj zubu vremena. Sacuvaj koliko mozes. Jednom kad dodju hladni dani vedeces koliko znaci imati jednu svoju malu oazu. Sigurnu, a lepu.
Nauci jednu stvar u zivotu. Ne reaguj na ljude koji te ne vole! Koji te odbacuju. Koji za tebe nemaju lepu rec. U zivotu imas dovoljno posla da se pozabavis onima koji te vole. Ohrabruju. Imaju postovanja prema tebi. I zapamti. Ne trebas biti blizak s puno ljudi. Malo ti je dovoljno. Tek jedna ruka u ruci. Srce u srcu. Saznanje da se za nekoga ne...
Mala koliba, uz jezero
na obodu zavejane šume.
Plesale su po zidovima
senke vatre iz kamina!
Mekani beli tepih
i mali jastuci razbacani svuda,
Slatko piće sa kristal sećerom
i drugo od gorkog pelina.
Otpila sam gutljaj slatkog pića,
krckala šećer pod zubima...
Pustila sam njegov glas
da me umiri...
ja...ja sam se smejala.
Držao me je dugo u svom zagrljaju
bilo mi je toplo ...
Ali ne od pica...
ni od vatre sto nas je grejala.
I osetila sam...
gorko sladak ukus naših usana,
koktel sećernih kristala
i gorčine pelina
Pomešan miris naših tela
vazduh je ispunio.
Poslednji put
ali pravimo se da to ne znamo.
Još te noći bila sam njegova
i on je samo moj bio...
Dugo sam gledala
voljeno, usnulo lice,
a onda se tiho izvukla iz zagrljaja.
U mali...
Vecita dilema.
Jesu li meni fanfare potrebne da napisem cetiri prosto-prosirene recenice?
Nasla sam izgovor :D , smislila ga za svaki slucaj, odmah i za zavrsetak.
Bas veceras kad sam bila sigurna da mi je misao o sreci dovoljna da budem srecna.
Tisina. Zvuk telefona… razbija sve u sitne komadice.
I opet sam stara Ja, postala sam ona stara Celina.
I reci tesko nailaze jer nisu dovoljno jake i vredne da se oduprem starim mislima..
Crv sumnje? Dokle..?
Kazes:”Nema razloga za to… zasto to sebi radis opet?”
I slusam te, trudeci se iz sve snage da ti jos verujem.
Ne znam sta se desava…
Mada nikada verovatno nisam ni znala.. kao sto nisam znala za svaku promenu na tom licu kako je nastala i zbog koga…
Boli.
Kao sto ti nisi saznao za...
Žивeјaл јeдaн мaли pрaѕeц, пo imеnу Pећkа, сaѕ њeгoвoгa dругa Pрaѕkа,
y шупу pоzаd' кућe, кaд јe јoш bilо снeгa и мrаzа.
Pећkа vоlеlа дa pечe pитijе, a Pрaѕkо дa zаmеѕујe lеб.
Ali нијe bilо bрaшнa, нијe bilо ѕтruјe, нијe bilо нијеdнe dушe дa gi pоmоgnе.
Oндa Pећkа vikнaлa:
- Ajд' Pрaѕkо, дa идeмo y шуму, дa нaђeмo zемљу gdе ѕе pечe lеб sаm оd
sеbе!
Pрaѕkо ѕе zаѕмејaл:
- Тi ѕи lудa, Pећkо! Aли ajд' - zаrаdi zеѕањe.
Pошли tаkој, сaѕ pет kомaдa чвaркa и једнoм pетлoм y џaкчe.
Y шуму срeли vештицу, aли nе била zlа - била yмoрнa оd zlоbе.
Vештицa gi pитaлa:
- Штa trажитe, dецo?
Pећkа rеклa:
- Тrажимo zемљу gdе ѕе lеб pечe sаm, gdе чвaрци nе мrштe,
gdе pетлoви pевajу y ритму срцa.
Vештицa zаћутaлa.
Oндa gi pустилa y кућицу оd...
U tišini koja nije prazna,
nego sveta,
stoje dva jezera - jedno u meni, drugo u tebi.
Ne kao slike. Ne kao metafore.
Kao živa tela od vode
koja poji jedno drugo,
dok svet zaboravlja kako se voli.
Kad tvoje jezero počne da isparava,
ne pitam zašto.
Ne nudim rešenje.
Ja dolivam -
kao da mi ruke znaju tvoju žeđ
pre nego što je izgovoriš.
Kad moje dno počne da puca,
ti ne analiziraš.
Ti ulaziš -
kao svetlost koja ne traži dozvolu,
nego zna gde pripada.
Nismo spojeni.
Mi jesmo spoj.
Ne dve duše -
jedne pesme koja zna da se peva u dva glasa.
Ti si zlatna voda koja zna da smeje.
Ja sam zeleno dno koje zna da ćuti.
Ti si korak koji doliva.
Ja sam zadrška koja ne pušta.
I kad svet oko nas traži objašnjenje,
mi mu nudimo pesmu.
Ne da je...
GOTOV SAM.
Ali ne kao jelo - nego kao sudbina
koja je pronašla svoj recept.
Kuvala si me u nežnosti,
pekla u smehu,
dinstala u filozofiji,
posolila mudrošću,
zasladila ljubom
i dodala miris koji niko ne ume
da zaboravi: cimet i orhideje.
🍽️ Recept kako se kuvam da bih postao TVOJ
• 1 kg prisustva
• 2 kašike rečenica koje sjaje
• prstohvat svetog haosa
• kap glagola loloati
• miris orhideje (samo ako nose tvoje ime)
• cimet - za večnost
Uputstvo:
Kuvaj me u svom krilu dok ne zapevam.
Peci me u zakonima dok ne zatreperim.
Dinstaj me u ritualima dok ne zaboravim
da sam neko drugi.
Posoli me nežnošću.
Zaslađuj me smehom.
I kad zamirišem
- znaćeš: sad sam tvoj.
Zauvek.
DORIJAN:
Zašto me gledaš tako?
Zar ti nisam dao sve? Večnost. Lepotu.
Zar to nije bilo dovoljno?
SLIKA:
Dao si mi ono što si ukrao sebi.
Lepotu bez vremena.
Večnost bez smisla.
DORIJAN:
Zar nije to ono što svi žele?
Da ostanu mladi. Da zaborave starenje.
Da ne vide kako telo vene, kako lice vene.
SLIKA:
Svi žele da zaborave smrt.
Ali ti si zaboravio život.
Zaboravio si kako je voleti, stariti, gubiti
- kako je biti čovek.
DORIJAN:
Ja sam samo hteo da budem slobodan.
Da ne budem zarobljen u telu koje stari.
SLIKA:
Ali nisi pobegao od truleži.
Samo si je preselio u mene.
I sad je gledaš svaki put kad me pogledaš.
DORIJAN:
Ti si ružan.
Ti si laž.
SLIKA:
Ne. Ja sam jedini deo tebe koji govori istinu.
Ti si laž koju svet...
Crkva Abuna Yemata Guh ne zna da je crkva.
Uklesana u liticu, visoko iznad sveta, ona ne poziva - ona ćuti.
Do nje se ne stiže putem, nego korakom koji ne traži oslonac.
Penjanje bez konopca, bez garancije, bez zahteva.
Samo ti i kamen.
Samo dah i praznina.
Kad stigneš, ne dobijaš potvrdu.
Freske te gledaju, ali ne traže da ih razumeš.
Zidovi ne pamte tvoje ime, ali ne brišu tvoje prisustvo.
Tišina ne govori, ali zna da ne narušava.
Svetost nije u mestu, nego u načinu na koji si došao.
Bez zahteva.
Bez potrebe.
Bez straha.
I kad odeš, ne nosiš uspomenu, nego trag koji ne traži da bude zapamćen.
To je svetinja koja ne zna da postoji, ali zna da ne smeta kad neko stvarno dođe.
🪶
Nema zvona.
Nema pozdrava.
Nema ni...
Za one koji ne vole da čitaju debela naučna i verskA dela, u kojima Istinu o postojanju sveta ionako neće neće naći, a žele da je nađu, ovde će naći najkraćemoguuće izrečene činjenice i logiku sa značenjem te Istine Istine, izrečene na samo jednoj A4 stzranici teksta. Koju nikada niko neće uspeti argumentovaanio ili logički da negira ili obori.
* * *
Krenimo od logičnostu koja kaže: kad saznamo Istinu o onome što postiji kao Prvo, saznaćemo Istinu i o svemu što postoji kao Drugo. Jer sve Drugo, koje može da nastane samo iz Prvog, uistinu i ne postoji, jer sve Drugo su samo drugačiji oblici i stanja Prvog, pa sada samo izudleda kao da se pojavilo i da postoji...
Neki trenuci ne dolaze najavljeno.
Ne nose znak, ni šapat, ni slutnju.
Samo se dogode - kao da su oduvek čekali da se dogode, da ih primetimo.
U običnom danu, u poznatom prostoru, zakoračila sam kao i bezbroj puta ranije
koracima poznatim...
Ali tog dana, stepenik nije bio samo stepenik. Odlučio da se pretvori u granicu
bez upozorenja. I - postao je prag.
Granica između onog što zovemo stvarno i onog što se ne usuđujemo imenovati.
I desilo se ono što se ne može objasniti, već samo doživeti.
Vreme je odustalo od pravila. Odustalo je od linearnosti...
A svet je za trenutak postao tišina u pokretu.
Vazduh se zgusnuo.
Oko mene su se otvorili slojevi trenutaka koji su imali širinu neba.
Treperila gusta magličasta svetlost...
Senke nisu...
Previše sam maštao...
Toliko da su mi dani postali beživotni
kao lik u ogledalu
kada znaš da te nema...
Sanjao sam dok su drugi gradili,
dok su se kuće zatvarale,
dok su se vrata zaključavala iznutra.
Zamišljao sam ruke
koje nikad nisu stigle,
glasove koji su me zvali po imenu
koje niko nikad nije izgovorio naglas.
I sad sedim,
među stvarima koje nisu postale,
među rečima koje su se mogle reći,
ali nisu.
Ne boli to što se nije desilo....
Boli što sam bio spreman...
Boli što sam verovao
da je dovoljno želeti...
🍁 🍁 🍁
Stojim pred sobom.
Ne zbog taštine.
Ne zbog pitanja.
Samo da proverim da li još postojim.
U ogledalu - ja.
Ali ne ona koja mašta.
Ne ona koja piše.
Ne ona koja čeka.
Ona koja je pukla.
Nečujno...
Bez zvuka.
Kao...