Kolumna Cici Mici, početak
Dragi čitaoci, ja sam, Mica Cica, ex Mica šalteruša i prvi put se družim sa vama. Pošto je ovo tekst prvenac, moram da pazim, da nešto ne zgazim, ne pokvarim i ne rovarim. Ako stanem šefu na žulj, odma mogu da begam odavde. Zato, imajte strpljenja dragi moji, za početne bubice vaše Cici. Mogu da vam obećam zanimljive zgode i nezgode koje su snašle u životu neke moje poznanike i mene samu. Obećavam, takođe, da neću da vas gnjavim i davim. Smeh je dozvoljen i poželjan.
Išla sam skoro u jednu instituciju da završim važan posao. Kad tamo, red, dugačak red. Šta ću, sednem da čekam svoj broj da se pojavi na displeju neke Mice šalteruše, moje ex koleginice. Sedim ja tako, gledam u onaj papirić, držim svoje papire...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Hej živote, stara varalice!
Opet mi prašinu bacaš u lice
Crnih krila, zloslutne ptice,
šalješ kao svoje ponoćne ubice.
Ovog puta veoma nisko udaraš
Moje zidove kruniš i obaraš
Lažnu sigurnost u srcu stvaraš
Lažeš I varaš... opasno varaš!
Ali zaboravljaš, ti si me naučio!
Da ne živi se san koji si usnio.
Da lekcije daje, onaj ko te mučio!
Da jačom te čini bol, koji nije ubio!
Sve bliže s crnim pticama kružiš.
Sve više svojim plamenom pržiš,
mojim neprijateljima sveću držiš
u pokušajima da duh mi slomiš!
I jeste moje telo ponekad oslabilo
Pod nogama leptira se savijalo.
Tvoje se lice zlokobno smejalo,
Ali moje se biće iz pepela dizalo!
Shvatićeš da moja su ledja jaka
na njih staje tvoja izdaja svaka!
Ni ova...
Ego/samosvest/identitet je ono što ostaje isto/postojano uprkos stalnim promenama. Uvek znamo sebe kao sebe u mnoštvu drugih bića i stvari. Zašto je to važno?
Ta suprotnost nam omogućava da postanemo aktivni subjekt/posmatrač spoljašnjeg sveta. Kroz tu interakciju ne dobijamo samo spoznaju objektivnosti, već i dubljih slojeva psihe pošto spoljašnje pojave/vibracije/nadražaji i dogadjaji aktiviraju unutrašnje nesvesno (podsvesno i nadsvesno). U zavisnosti kojim nagonom/osećanjem se identifikujemo i za koji se opredelimo zavisi kako interpretiramo sebe i objektivnost. Drugim rečima, da li postižemo adekvatan uvid ili zapadamo u zabludu i grešimo.
Šta se desi kada izgubimo ego i kada nismo više svesni sebe? Postajemo neuračunljivi, kao...
Napomena
Ovaj blog je lična priča
Ostavite politiku i ostale nus proizvode ispred
Hvala
Svako ima neki svoj "lucky day"
Rekao bih da ih imam više
Vremenom (vrijemenom, pardon :D ) sam shvatio da je 24.09. Jedan od mojih, možda jedan od glavnih srećnih datuma.
Počelo je još 2011.
A onda je nastavilo
Razni događaji su taj datum činili posebnim, srećnim i bitnim
Ukrasio ih je jedan drugi događaj
Kao pravi Anglofil, "slučajno" sam naleteo na Sv. Edmunda a pre toga, slučajno mi je na netu iskočila ikona Presvete Bogorodice Volsingemske
"Šta je ovo" upitah se dok sam na netu čekao da držim neke onlajn časove....kada sam shvatio šta je , naručio sam i u sandučetu se za par dana našla Zaštitnica mog doma, ikona kojoj je posvećen...
izmenjavsi jedan od bezbroj poslova tj.firmi do sad danas se susretoh s kolegom kome sam predao kljuceve da nastavi tamo gde sam stao.
kaze pre ovog radio isto ceo dan za 40 hiljada i jos fizikalisao. ne znam sta bi ti rekao kazem mu neces imati vremena da pisas a kamoli da jedes u toku smene.
kaze on pretpostavio sam al sta cu moram eno imam dvoje kuci koje moram da prehranim. pored njega videh jos jednog novog a kad sam ja dolazio bilo nas je trojica novih.
koliko ih god ode doci ce novi nevoljnici koji moraju. armija nas nevoljnika se tetura i smenjujemo jedni druge u spadanju s nogu jer ne vidimo drugu opciju.
glad ce te kad tad naterati da zakucas na vrata gazdi ili dugovi od neplacenih racuna. neizvesnost zivota je evidentna a...
U sparnom krevetu -
pretrpanom izgubljenim vremenom-
krugovi su se spojili,
prelazeći mimo dualnosti i stapajući se u jedinstvo
strast u gipkoj golotinji...
U stanju svesti
koje prevazilazi vreme i udaljenost,
povijala sam te u nabore svog bića
dok u teskobi pratim krivinu tvojih usana
bojim ti obraze okorelom sepijom svojih suza
hiljadu reči... izgovorenih kroz moje prste.
Rane odsustva sa nostalgičnim refleksijama.
prepuštamo se upaljenom nebu i predajemo spiralnom empatičnom žaru
Zavezani u torziji olujnog raspoloženja -
baražni krici isušuju sunce i preplavljuju sumrak
Nema potrebe za razumom u ovoj sladostrasnoj sujeti...
Ubrzavamo kroz nadzvučnu tišinu
pojanje bezvremenih želja
Nejasan trag senki
visoko iznad...
Svetlost kao žrtva tame
_Tiha vatra iza vela
Mariko u romanu Shōgun Džejmsa Klavela nije samo žena iz jednog istorijskog trenutka, već figura koja lebdi iznad vremena. Ona je poput holograma oblikovanog od reči i tišine, senka projektovana između dve kulture, između dva sveta. Njena prisutnost u priči deluje kao zvezdani signal _ krhak, ali neumoljivo snažan.
_Kosmologija njenog bića
U svetu mača i rituala, Mariko je poput čestice svetlosti uhvaćene u gravitacionom polju _ rastrzana, a opet postojana. Njena dužnost pripada tradiciji, ali njeno srce vibrira na frekvencijama slobode. Kao planeta u dvostrukom sistemu, ona kruži između ljubavi i obaveze, nesigurna kojoj zvezdi će se predati.
_Ljubav kao interdimenzionalni most
Mariko nije...
Alfred Adler: "Nije važno sa čime se čovek rodi, već kako tu opremu koristi."
- Ono smo što sami od sebe pravimo i dozvolimo sebi da budemo. Džaba potencijal smisla i humanosti ako ga ne koristimo. Rad na sebi je neophodan da bi razvijali svoj talent, umeća i najvrednije ljudske kvalitete.
--------------
Eckhart Tolle: "Prošlost nema moć nad sadašnjim trenutkom."
- Nema ako postanemo svesni prošlih grešaka i odlučimo da ih ispravimo. Ukoliko to ne činimo nastavljamo sa starim propustima i istom disfunkcionalnošću. Moć nije ni u prošlosti ni u sadašnjosti, već u našem shvatanju kojim biramo svoje ponašanje i način života.
---------
Helen Keller: "Karakter se ne može razvijati u miru i tišini. Samo kroz iskustvo, iskušenja i patnje...
Sveti gral _ tišina beskonačnog pitanja
Sveti gral nije posuda.
Nije čaša, nije predmet.
On je praznina što doziva.
Horizont koji se pomera kad mu prilazimo.
On je ime koje dajemo sopstvenom nedostatku.
On je žeđ koja nikada ne prestaje.
On je čežnja koja nas oblikuje.
Gral je večita potraga.
Mit koji nas održava budnima.
Zagonetka koja se nikada ne rešava.
Niče bi rekao:
to je maska apsurda _
fikcija potrebna da izdržimo ćutanje sveta.
Jung bi rekao:
to je arhetip celovitosti _
unutrašnja posuda u kojoj se mire senka i svetlost.
Kami bi rekao:
to je pobuna _
traganje za smislom tamo gde smisla nema.
Zato Gral nikada nije pronađen.
I nikada neće biti.
Jer njegova snaga nije u pronalaženju.
Već u samom traženju.
On je ogledalo.
U...
TRI SUZE i SNOVI
"Hеbi ga matori, nije moralo ovako da bude. Mislio sam imamo vremena al eto. Rasipamo ono što bi trebali da štedimo. Sve više mi nedostaješ, valjda sam tek sad shvatio šta si me pitao i šta je trebalo da ti odgovorim. Sećaš li se onog dana kada si kupio prva kola. Da, onog dana kada si ih prao u dvorištu a sva deca iz zgrade se okupila oko tebe. Nemaš pojma koliko sam te taj dan mrzeo. Ti si bio samo moj tata i to su bila samo naša kola, šta su oni uopšte tražili tu. Nisam želeo i nisam mogao da siđem, rasplakao bih se a učio si me da muškarci me plaču. Možda bi sve bilo drugačije da jesam. Muškarci imaju prava na tri suze, tog dana prva je ostala neisplakana, duboko u meni. Nisam naučio da se izborim za ono što mi...
Mnogo je stvari koje su u našim osnovačkim udžbenicima propuštene da se napišu, i, ovo je jedna o krupnijih među njima:
SRPSKI RĚČNIK IZ 15. VĚKA
O srpskom rečniku iz 15. veka
http://kovceg.tripod.com/srpski_jezik_u_muslimana.htm
Ahmet Caferoğlu (Istambul, 1936): (turski pisac i lingvista)
http://kovceg.tripod.com/srpski_jezik_u_muslimana.htmNaslov, koji je napisan na prednjoj strani prvog lista glasi:
Lugat-i farisî, arabî ve rûmî ve sirb
to jest:Rečnik persijski, arapski, grčki i srpski.
Ispod naslova se čita kao drugi naslov:Lugat-i elsinei erbe'a
što znači Rečnik na četiri jezika. U sredini sveske, vidimo pečate sultana Mehmeda i Mustafe (1696-1754) koji dokazuju da je rukopis biblioteka Aja Sofija dobila kao dar. Kao što...
Čovek jeste svežder, može da jede meso, ali telo mu nije “pravljeno” za to stalno i u velikim količinama. Meso je kao da sipate dizel u benzin ili ulje u dizel – telo može da funkcioniše neko vreme, ali na kraju počinju problemi, organi se troše, kiselinska i masna ravnoteža se kvare, i čovek može da se “pokvari” i umre ranije.
S druge strane, proteini, vitamini i energija potrebni čoveku postoje u jajima, mleku, kazeinu i biljkama. Telo ih apsorbuje bez tog “rizika” – bez da se mašina troši i prebrzo stari.
👉 Ukratko: meso nije nužno, čak može da škodi, a sve što telo stvarno traži može se dobiti bez ubijanja i bez trošenja sopstvenog sistema.
Link je zbog slike, tekst je autorski.
Glad nije samo fizički osećaj praznog stomaka – ona je ispit naše volje, ogledalo naše unutrašnje snage i početna tačka svake samodiscipline. Onaj ko ne može da upravlja sopstvenom glađu, teško da može da upravlja bilo čim drugim u svom životu.
Kontrola onoga što unosimo u telo – hrane i pića – nije samo zdravstveno pitanje, to je pitanje slobode i vladanja sobom. Kada znamo da se zaustavimo pred iskušenjem, kada ne popustimo svakom hiru tela, tada pokazujemo da nismo robovi svojih nagona već gospodari sopstvene sudbine.
Nije slučajno što su drevni mudraci, monasi i ratnici stavljali akcenat na post, uzdržavanje i jednostavnu ishranu. Jer ko može da obuzda glad, može da obuzda i bes, pohlepu...
Vrhunsko zadovoljstvo koje ti odmah pruži užitak često je isto ono što ti sustavno razara zdravlje. Radi se o gomili malih užitaka koji, kad se saberu, prave jedno veliko, tiho samoubistvo u ratama. Evo detaljno, opširno i bez ulepšavanja — šta svaka od tih stvari radi tvom telu.
1) Glasna muzika u restoranu/klubu — razara sluh i nervni sistem.
Zvuk na visokim nivoima (već od neke jačine) oštećuje sitne ćelije u pužnici u unutrašnjem uhu. Kad su te ćelije polomljene — nema povratka. Rezultat: trajni gubitak sluha i tinitus (zujanje).
Glasna buka podiže kortizol i adrenalin → stalni stres, povišen krvni pritisak, loša probava, loš san.
Zaključak: muzika + ponavljanje = slom sluha i nervnog balasta.
2) Pušenje — bukvalno rušenje...
Ne postoji niko ko je suštinski zadovoljan svojim životnim stanjem.
Sve moje pogrešne ljubavi su bile moje. I nisu bile pogrešne.
Nema veze ako me nisu volele. Ja sam voleo njih.
Da su one volele mene možda ja ne bi bio zadovoljan.
Možda ja ne bi suštinski voleo njih.
Jer ne postoji niko ko je suštinski zadovoljan svojim životnim stanjem.
Odmanifestujte mi se ljubavi.
Fatamorgane mojih pustinja.
Nisam ja za brodolome više.
Moja su mora presušila..
Moje busole pokvarile.
Moje mape izbledele.
I sad nema više potrebe za navigacijom.
Na ovom pustom ostrvu..
na ovim dinama izboranim..
više nema potrebe.
Nekad je potrebno samo jedno ništa.
Obično neobična tišina
da svojim paunovim repom
pokrije noć pa da zasija rubin sreće.
Najveće su ljubavi one koje
razvijaju jedra visoko u katarkama sebe.
U meni je sve moguće.
Nema potrebe za manifestacijom.
Našao sam svoje zakopano blago
na mestu na kom sam oduvek stajao.
Moje vreme je stalo.
Moj peščani sat je pukao.
I iz njega izlio se sav pesak
Moje pustinje postadoše moja mora.
Moja mora nepregledna
U pustinji nema puteva.
U...
Cega vise da se prisecam kad ne reagujem ni na osnovna upozorenja nema tu vise ni z od zivota a ni zivljenja mamac je dobro poznat kao na udici varalica postavljena Sarena laza koja bi mogla da me obmanjuje za sva vremena standard Koji pruza nezavisnost I mogucnost realizacije porocnih misli na kraju se pokaze kao balast suvisni probudila me je mucnina bez mogucnosti da je se resim pokusao Sam samo toj ironiji da se nasmesim kiselim osmehom ljudi kojima do mene nije stalo ni najmanje simbolicno su svi poceli da mi odbrojavaju dane...do cega jer moje odbrojavanje nije odrednica nicemu kao ni moje rodjenje osim dvoje ljudi Koji su se spojili u trenu...starci su oni kazu prevazidjeni a sta Sam onda ja I svi Koji slede posle mene ..pravimo...
Gnev sunčeve svetlosti,
pršte solarne boje.
...magnetno heklanje...
Možda ako prestanem da bežim od sebe, mogla bih da se smirim u ovoj vremenskoj liniji.
Moje ruke su ukaljanje, obojene žaljenjem i išibane oprezom.
Duša moja predana strancu,
za koga se sećam da mi je bio ljubavnik.
Zaveštaj mi ovu tamu
kao podsetnik da sam još živa.
Prevara i izdaja u netaknutoj kamuflaži.
Misli se pretvaraju u propast.
Kako moja savest vapi
kroz crvene oči,
pitanja nadmašuju objašnjenje
a krivudavi put ostaje da se vidi.
Ja oklevam,
vreme galopira.
Blokirani receptori se raspliću,
posmatrajući nezasluženo porciju
nedovršenog romana.
Prave priče nikad ispričane.
One su samo posuđene i izložene,
odvodeći ćutanje u zaborav.
Moja želja umire...
Monika i ja u kuhinji.. belolučimo neke paprike i vodimo neformalne razgovore.. kad će meni kao grom iz vredra neba pa pravo pod rebra.. paf!
- Konju, zar ne misliš da je vreme da nađeš neku mlađu? Ipak sam ja žena u godinama... Dokle ćeš više da se mlatiš? Uozbilji se. - reče gospođa Beluči.
- A ne ne draga moja.. neke žene su kao dobro staro vino.. što su starije sve su bolje. - rekoh spremno..
- Hoćeš reći da sam mnogo matora? - podiže joj se jedna obrva..
- Ne darling.. Već da ti vreme ne može ništa!
- Praljvi laskavče... - na tren joj zablistaše oči.. - Ne stvarno.. Evo recimo Natali Portman.. Meni se ona baš dopada.
- Mršavo.. mršavo - kažem ja.
- Dženifer Lorens? - njena upornost nije imala granica.
- Odbojna.. ne me privatcči...
Vratila se. Ne sa cvećem. Ne sa izvinjenjem.
Vratila se kao tišina...
Samo stoji - na pragu koji je nekad bio njen.
I ne zna da li sme da uđe...
Ruke prazne. Pogled spušten.
Tišina između dvoje koji su bili jedno.
U kući - miris prošlih dana.
Stvari pomerene, ali ne zaboravljene.
Srce koje je naučilo da kuca bez nje,
ali nikad da je zaboravi.
Tuga drži kvaku kao svetinju,
ne pušta, ne viče, ne plače.
Samo stoji. Još je uvek tu...
Jer - ona je čuvala kuću
dok su drugi govorili da je prazna.
Ljubav ne zna šta da kaže...
Zaboravila je jezik kojim se ulazi.
Zaboravila je ključeve, pravila, ćutanja...
Ne zna da li je dobrodošla, da li je oprošteno.
A ti?
Ne tražiš izvinjenje... ne znaš da li da veruješ....
Ne znaš da li da pustiš da...
Krenimo od materijalnog i duhovnog blagostanja kao svrhe i smisla života.
Znamo da sematerijalno blagostanje najlakše ostvarije pomoču organizovane ekonomske zajednice, a duhovno, pomoću savršenih odnosa subjekata, unutar ekonomske zajednice, prilikom proizvodnje i raspodele materijalnih dobara . Koji mogu da budu robovlasnički, feudalni, kapitalistički i komunistićki. Ove komunističke bi radije nazvao "humanističkim", koji su najsavršeniji, jer komunistički, kakve poznajemo, to nisu bili.
Duhovni razvoj i duhovno blagostanje je mnogo važnije od materijalnog, tj. ekomomskog i tehnološkog. Zato što je čovek mogao da se održi u životu i u kamenom dobu, kada je ekonomski i tehnološki razvoj bio ma nuli. Ali ne može da opstane ako je...
Ljubomorno mi je uvo,
jer je čulo od oka,
da prst skreće sa puta,
i onda uvo knedlu guta,
jer mu dođe žuta minuta,
jer prst i dalje neprestano luta,
od nosa do usta,
pa prst uvetu ostane samo želja pusta. :)
Uputstvo za buvljak šoping
Ubedljivo “best selling” na ovom nesvakidašnjem marketu su lokalni crvi. To što prosečna dužina ovog endemskog monstruma iz bašti prelazi prosečnu dužinu riba iz obližnjih reka i kanala _i nije toliko važno. Prodavci se kunu da baš na ovog crva obavezno “udara” mrena. Ja bih rekao da pre mrenu udari infarkt kad naleti na ovakvog mini pitona.
Ovaj šoping centar nećete naći ni na bilbordima, ni na televiziji, ni na internetu. Radi samo dva puta nedeljno _ i to ako ne pada kiša. Neki ga zovu buvljak, redovni posetioci od milošte ga krste drugačije, ali ja ću ga ovde nazvati rom market, da zvuči politički korektno.
Odeljenja su posebna priča.
U delu za garderobu ima bogat izbor opranih stvari. Kako znamo da su...
"Zub vremena sve nagriza."
"Ništa ne može izbeći zubu vremena."
- Vreme je promena. Ništa ne može izbeći promeni od momenta nastanka nekog oblika do trenutka njegovog nestanka. Sve podleže usponu i padu. Rodjenjem se dolazi u fizičku sferu u kojoj se stalno menja po tačno utvrdjenim zakonitostima. Rodimo se kao bebe, rastemo kao deca i stasamo u zrele ljude. Kada se doživi kulminacija telesnog i mentalnog uspona nastupa pad i postepeno propadanje do smrti.
Činjenica da postoji takva regulacija ukazuje na viši smisao iza fizičkog univerzuma. Medjutim, dosta ljudi je ograničeno samo sa "ovde i sada" ili ovom dimenzijom. Platon je za to dao primer sa pećinom. Pomak ne može započeti bez razbudjenog uma koji postavlja pitanja i traži...
Ustvari, nekoliko puta sam pokušao da otvorim takvu temu na potforumu Muzika, ali tamo su mi rekli da tema već postoji. Tako da ću ovde da posadim jedan blog o pesmama koje sam lično prepoznao kao plagijat ili reminiscenciju, nebitno je.
Francuski romanopisac Emil Zola je jednom rekao da je umetnik ništa bez dara ali da je dar ništa bez truda i u toj rečenici leži paradoks koji ne važi samo za umetnost nego i za ono što nazivamo genijalnošću jer_ genije bez rada ostaje samo neiskorišćen potencijal _.
Senka mogućnosti koja nikada ne postaje stvarnost a naša opsesija inteligencijom kao urođenom oznakom često nas vodi u slepilo mi mislimo da je dovoljna svetlost ideje ,a zaboravljamo vatru koja mora stalno da gori da bi se od pepela rađalo novo delo ako genijalnost zamislimo kao tortu onda je Ajnštajn imao veću kuhinju ,ali bez pravih sastojaka i bez strasti da se peče ništa od toga ne bi imalo miris niti ukus. Ono što ga je oblikovalo nije bila samo snaga uma nego...
Nekada davno - što znači: danas - svet je prestao da se pita.
Ne zato što je našao odgovore, nego zato što je zaboravio da ga pitanje boli.
Ljudi su prestali da se bude u znoju misli, prestali da se tresu pred sopstvenom
nemoći, prestali da se stide pred ogledalom koje ne laže.
Svet je postao tišina.
Ali ne tišina mudraca.
Tišina degenerika.
Tišina onih koji gledaju kako se sve ruši,
a ne pomeraju ni prst - jer misle da je to normalno.
Ratovi se ne vode samo oružjem.
Vode se svakim klikom koji ignoriše patnju, svakom rečenicom koja kaže:
“To nije moj problem.”
Vode se u sobama gde se ćuti, dok se komšiji ruši kuća, dok se detetu briše
budućnost, dok se svet pretvara u simulaciju života.
I niko ne viče.
Jer, svi su naučeni da...
Peti jahač Apokalipse _Senka budućnosti
Četvorica su izašla u svoje vreme i na svojim konjima doneli znakove kraja:
_rat da razbije bratstvo,
_glad da satre plodove,
_bolest da poruši tela,
_smrt da zatvori krug.
Njihove senke prostirale su se kroz vekove, a čovek ih je oduvek osećao _ u krvi razlivenoj na zemlji, u žitnicama koje su presahle, u tišini kuća gde su svetla zauvek ugašena.
Ali negde između četvrtog i poslednjeg daha istorije, pojavio se i onaj koji u #_Knjizi_# nije zapisan.
Peti jahač.
Njegova pojava nije grom, niti mač koji siječe noć. On ulazi tiho, kao senka iza očiju, kao odraz na ekranu. Njegov konj nije od mesa i kosti, već od stakla, metala i svetlosti. Njegov hod ne odjekuje na zemlji, već u mreži...
Hteo sam da ostavim blog bez reči i svakom ostavim priliku da sam razlišlja o onom šta sam želeo da poručim. Ali, to se kosi sa Pravilnikom, pa mi je duplikat ovog bloga bez uvodne poruke legitimno obrisan. Zato sada u uvodnom postu dajem zaljučak koji sam planirao na kraju, tako da, ko želi, može da ostavi za kraj sledeći pasus.
Oliver Dragojević u Beogradu
Poštujem principijelnu odluku Olivera Dragojevića da ne peva u Srbiji. Zbog te odlučnosti on je za mene još veći umetnik. Na prvi pogled paradoksalno, njegov stav dokaz je velike, gotovo romantične ljubavi. To je umetnik kojeg su za Beograd vezivale mnoge veze, čovek koji je mnogo ljubavi dao i primio iz Beograda i čovek čija je osećanja krajem dvadesetog veka osujetila...
podmuklo siva zora krije
nekontrolisane ostarele težnje,
nekada držane u visini poput barjaka
oči skeniraju
pokolj unutar štampača...
reči postavljene na dvostruki razmak
kvadrafonsko snimanje urlika
u Diablovom podrumu...
polomljene merdevine,
odbačeni venecijaneri
kad su me slomili, odrubili su glavu zmiji