Nađeno među travom, zalepljeno za prašinu jednog daha
(dok je sviralo: "Mariage d'Amour – Jacob’s Piano")
Ležim na zemlji,
lice mi pluta u plavom.
Ne tražim ništa.
Samo želim da se setim kako dišem.
Oblaci prolaze kao stari rođaci
- jedni me podsete, drugi zabole.
Muzika u slušalicama ne svira.
Ona - pamti.
I onda zatvorim oči.
I vidim. Sve.
Ne kao film.
Više kao staklo puno otisaka.
Ruke koje više ne drže,
glas koji je rekao:
„vrati se“
kad je već bilo kasno.
Kad otvorim oči,
ima nešto između mene i sveta.
Nisam sigurna šta.
Možda ja.
Možda život.
