Ponekad se sreća ne najavi,
ne zatraži dozvolu da dođe,
samo se ušunja i
to na četiri šape...
I legne na tepih dana...
I tačno znaš da je stigao trenutak
koji je ostao da diše.
Ovo je priča o tom trenutku.
O Dušici.
I o meni.
U mojoj kući sada stanuje još jedan repić.
Malecki dokaz da je nežnost ponekad razigrana, da se najdublji mir pojavljuje na
četiri šape sa jezičkom koji ne traži dozvolu da ostane
Sa imenom Dušica koje ne zna za granice...
Imenom koje šušti kao zvižduk na usnama koji zapinje o sopstvenu sreću...
Došao je tiho sa pogledom koji još ne zna sve, ali već sve razume...
Sa šapama koje traže ravnotežu, ali već znaju da je centar sveta u mom naručju...
Moj dom sada odzvanja njegovim prisustvom koji nosićem otvara prostore u meni
koje sam zaboravila da zaključam...
Pitam se da li sam ga ja pozvala, ili je on mene pronašao u nekoj od tišina koje
sam ostavila iza sebe... Svejedno, pročitao je "znak" koji je, znam, bio samo za
njega ispisan i - sada je tu...
Dušica je više nego novi repić i mirišljave uši... On je i vreme koje se usporilo i
poziv da sednem, da gledam, da ćutim, da budem... On je poziv da mi srce bije
najdubljim ritmom, tačno tamo gde ljubav stanuje.
On je ona sreća koja je prisutna, koja ne traži mnogo reči... Samo otkucaj srca
koje ume da poskoči u trenutku sreće koja ne beži...
Svet je postao ponovo mek, uz simfoniju koju diriguje Dušica svojim repićem...
Poslednja izmena:
