Postoje te noći... kad sve utihne.
Kad spava i kuća i svet, a samo ti ne možeš.
Ležiš u mraku, okrećeš se, pokušavaš da ućutkaš misli, ali one su baš tada najglasnije.
To su one noći kad te sustignu pitanja na koja preko dana nemaš vremena da odgovoriš.
Jesi li srećna? Da li si pogrešila? Da li ti je neko nedostajao, a nisi to smela da priznaš?
I da li si danas nekome značila – zaista, duboko, značila?
U tim noćima se setim rečenica koje sam prećutala. Zagrljaja koje sam zadržala.
Pomislim na sve što sam želela da budem, i sve što sam postala usput – možda čak i nehotice.
Poželim da nazovem nekoga. Da napišem pismo sebi od pre deset godina. Da zaspim u miru, ali ne mogu.
Zato ćutim.
Zato dišem duboko i brojim sve ono što nisam stigla da osećam preko dana.
Jer dan je brz, ali noć ne žuri.
Noć te natera da vidiš sebe bez ulepšavanja. Bez šminke, i one na licu – i one u duši.
Ponekad zaspim sa suzom u oku. Ponekad sa osmehom.
Ali svaka ta noć me podseti da sam živa. Da osećam. I da nisam jedina.
Zato vas pitam…
O čemu vi ćutite kad ne možete da zaspite?
Da li vas tada uhvati tuga, setna zahvalnost… ili samo tišina?
Podelite ako želite. Možda nekom baš vaše reči olakšaju noć.
Kad spava i kuća i svet, a samo ti ne možeš.
Ležiš u mraku, okrećeš se, pokušavaš da ućutkaš misli, ali one su baš tada najglasnije.
To su one noći kad te sustignu pitanja na koja preko dana nemaš vremena da odgovoriš.
Jesi li srećna? Da li si pogrešila? Da li ti je neko nedostajao, a nisi to smela da priznaš?
I da li si danas nekome značila – zaista, duboko, značila?
U tim noćima se setim rečenica koje sam prećutala. Zagrljaja koje sam zadržala.
Pomislim na sve što sam želela da budem, i sve što sam postala usput – možda čak i nehotice.
Poželim da nazovem nekoga. Da napišem pismo sebi od pre deset godina. Da zaspim u miru, ali ne mogu.
Zato ćutim.
Zato dišem duboko i brojim sve ono što nisam stigla da osećam preko dana.
Jer dan je brz, ali noć ne žuri.
Noć te natera da vidiš sebe bez ulepšavanja. Bez šminke, i one na licu – i one u duši.
Ponekad zaspim sa suzom u oku. Ponekad sa osmehom.
Ali svaka ta noć me podseti da sam živa. Da osećam. I da nisam jedina.
Zato vas pitam…
O čemu vi ćutite kad ne možete da zaspite? Da li vas tada uhvati tuga, setna zahvalnost… ili samo tišina?Podelite ako želite. Možda nekom baš vaše reči olakšaju noć.
