Zastanem ponekad dok držim šolju kafe u ruci, dok gledam dete kako se smeje bez razloga, i pomislim – da li je ovo sreća?
Nije ni uzbudljivo, ni glamurozno. Ali je moje. I to me nekako ispuni tišinom koja prija.
A opet, toliko puta sam i sama sebi rekla – “kad budem imala još ovo... kad budem završila ono... kad se sve malo sredi – tad ću biti srećna.”
I onda prođe mesec, godina, život.
Čekamo idealne uslove, a možda ih nema.
Možda je sreća zapravo tiho prisutna – dok je ne ugušimo sopstvenim očekivanjima.
Nekad sam mislila da ću biti srećna kad završim fakultet. Onda kad nađem posao. Pa kad kupimo stan. Pa kad dobijem dete. Pa kad napokon prespavam noć. I sad kad sve to imam – ne mogu da kažem da nisam srećna, ali se osećaj te “velike sreće” ne dešava svakog dana.
Zato se pitam – možda je sreća zapravo u malim, neuhvatljivim trenucima?
U tome da legneš uveče i znaš da si nekome značio. Da si uradio nešto dobro, iako te niko nije pohvalio.
Možda je sreća to kad prestaneš da se porediš. Kad prestaneš da trčiš. Kad prihvatiš.
A možda je sreća ono kad više ne moraš da objašnjavaš nikome ko si i šta ti treba.
Kad budeš svoja i kad ti to bude dovoljno.
Kad ti “mir” postane važniji od “utiska”.
Zato vas pitam – iskreno, bez filtera:
Kada ste vi poslednji put osetili da ste istinski srećni?
Da li je sreća za vas cilj, trenutak ili stanje uma?
Šta vas je naučilo da sreću gledate drugačije?
Podelite ako želite, možda se u vašim rečima pronađe još neko.
Jer svi mi tražimo isto – da budemo dobro. Da budemo svoji. Da budemo srećni.
Nije ni uzbudljivo, ni glamurozno. Ali je moje. I to me nekako ispuni tišinom koja prija.
A opet, toliko puta sam i sama sebi rekla – “kad budem imala još ovo... kad budem završila ono... kad se sve malo sredi – tad ću biti srećna.”
I onda prođe mesec, godina, život.
Čekamo idealne uslove, a možda ih nema.
Možda je sreća zapravo tiho prisutna – dok je ne ugušimo sopstvenim očekivanjima.
Nekad sam mislila da ću biti srećna kad završim fakultet. Onda kad nađem posao. Pa kad kupimo stan. Pa kad dobijem dete. Pa kad napokon prespavam noć. I sad kad sve to imam – ne mogu da kažem da nisam srećna, ali se osećaj te “velike sreće” ne dešava svakog dana.
Zato se pitam – možda je sreća zapravo u malim, neuhvatljivim trenucima?
U tome da legneš uveče i znaš da si nekome značio. Da si uradio nešto dobro, iako te niko nije pohvalio.
Možda je sreća to kad prestaneš da se porediš. Kad prestaneš da trčiš. Kad prihvatiš.
A možda je sreća ono kad više ne moraš da objašnjavaš nikome ko si i šta ti treba.
Kad budeš svoja i kad ti to bude dovoljno.
Kad ti “mir” postane važniji od “utiska”.
Zato vas pitam – iskreno, bez filtera:
Kada ste vi poslednji put osetili da ste istinski srećni? Da li je sreća za vas cilj, trenutak ili stanje uma? Šta vas je naučilo da sreću gledate drugačije?Podelite ako želite, možda se u vašim rečima pronađe još neko.
Jer svi mi tražimo isto – da budemo dobro. Da budemo svoji. Da budemo srećni.
