Bolna Arkadija

Tema se odnosi na sva naša očekivanja, nadu, nešto u šta smo verovali.
Zadržaću se na emocijama , koje nosimo u sebi , bez obzira kakav utisak želimo da ostavimo na druge.Takođe i na razočarenja koja su neminovna.
Koliko duševna bol može da utiče na naše ponašanje , koliko na misli , osećanja.
Da li uspevate da zadržite ljubav u sebi ili je pustite da se raspe , smatrajući da je ionako sve besmisleno.

Slobodno se izrazite pesmom, citatom ili slobodnim izborom reči.
Hvala na odgovorima.

Temu sam otvorila na romantici, činilo mi se kao najbezbednije i najiskrenije mesto.

Ako nije prikladno , premestite je.

 

[Branko Lori]

 

[Zelena milja]

Posećuju me lica, otrgnuta od zaborava.
Dolaze mi seni onih koje sam volela.
Ćuteći traže odgovore.
Ćuteći me teše i osuđuju.
Svi oni.
Bezbroj ih je.
Neke sam sanjala, mnogi su mi se uselili u dušu,
Skliznuti sa starih fotografija.
Toliko pogleda na moje ogoljene rane,
Koje skrivam od sebe.
Stid preplavljen tugom
I željom za novim početkom.
Slabost pred lepotom nemogućeg..
Budućnost prošlosti, koju sam izdala.

Volela bih da mogu ponovo brati purpurno cveće,
Kao da mi je prvi put...

 

[Branko Lori]

''Išla je ispred vetra.
Nije išla tuđim tragovima, a njene nisu uspevali da prate.
Govorila je svojim jezikom koji sam pokušavao da naučim, mislila samo svojim mislima čiji se sistem kretao moždanim vijugama brzinom koja se samo budućnošću mogla pratiti.
Pisala je znacima, ne slovima, pa i kad bi bila slova, to su bili samo njeni znaci...
Da kaže, ne i pokaže, koliko je boli...
Godinama tako.
Gledala je tamnom dubinom i osmehom koji nije nikad nagoveštavao sreću.

Pa ipak volela je one kojima je nedostajala pomoć, a istu nije umela da primi.''

Svetozar Cvetkovic

 

[Branko Lori]

 

[Branko Lori]

Postoje osobe koje nisu samo osobe, one su sidra i svetionici, topli prostori kristalne emocionalne povezanosti.
Sa njima se smeješ , razgovaraš , deliš snove i iluzije, pričaš im o svojoj tuzi , poveravaš im strahove, sumnje....
Sa njima se ne moraš menjati kada si izgubljen i lutaš, ili kada ti oči sjaje od sreće...Samo biti i postojati !!!
Jer one su ogledalo i prelepo more empatije , duboke tihe umirujuće vode
Čekao sam , osećao sam ! Morali smo se sresti
Dugo sam živeo kao okamenjeno drvo na tuđoj zemlji u tudjem svetu
Samo u njenim mislima sam cvetao i davao plodove
Morali smo se sresti...
Kad me neko zavoli iskreno , srcem deteta , čiste duše...
U grudima mi srce naraste kao kuća
Osećam se kao ogromni hrast koji je jednom neko kalemio
I ptice počnu da mi pevaju svakog jutra
I sve toplo biva kao leto
I sve mi miriše na njene ruke , kosu i kožu
I gde god da sam pošao stajala je ona
I znao sam da nikada više neću otići predaleko..

 

[Zelena milja]

" Ponekad mislimo da smo pronašli srodnu dušu, zapravo smo pronašli svoju srodnu ranu "

 

[Branko Lori]

 

[Zelena milja]

Kada tuga dobije novu dimenziju, strašnu jer je ne prepoznajemo. Utrnula misao prestaje da bude uobličena i rasipa se u prašinu. Zidovi. Uokvireni, beskonačni.
Kada bol prestaje da boli i postaje grč.
.............
Sva strahota biti svestan u paralizi nemoći.

 

[Branko Lori]

" Ponekad mislimo da smo pronašli srodnu dušu, zapravo smo pronašli svoju srodnu ranu "

Ako se ikada sretnemo
videćeš
da nisi sreo prijatelja, ni sestru
ni ženu, ni ljubavnicu
ako se ikada sretnemo
znaćeš da
sreo si samoga sebe ...
Mariana Kunbar
Iz knjige "Pesme kao tragovi I ples"

https://forum.krstarica.com/threads/upoznaj-tisinu-i-tminu-tusta-i-tma.932411/post-48600443

 

[Branko Lori]

 

[Zelena milja]

" Osećam promenu. Kuca mi na srcu kao nikada do sada. Tiho i uporno. Ne odazivam se na tu konačnost, imam još toga da pozavršavam. Ostale su načete rane koje sortiram u ovoj mučnoj noći, koja mi čak ni kišu nije donela. Kada bi samo padala, bilo bi poznatih tragova.

Klize mi uspomene. Kao kapi krvi. Nesigurno ih preživljavam, pitajući se da li je bolje odustati. Ostaviti ih u prašini, neka se okamene.

Otkuda toliko ljubavi u boli? Možda je neodvojiva na čudan način. Otkuda tolika snaga umrlog?
Nenapisane priče. Reči koje nikada neću izgovoriti, zaglavljene među rebrima. Tupo odzvanja. Sve, baš sve u meni.
Volela sam. Bez zaljubljenosti sam volela celu večnost. Pomireno. Ciklično.

Težina svih života me je satrla u ćutnju, onu bezvazdušnu, koja je paralizovana zaboravila da umre.

Jedna od najvećih laži je da je lako otići.
Veze su prejake. Nedostajanje sapeto čeka, objašnjenje i utehu.

A oproštaja nema.
Nema ga... "

(Nepoznati autor )

 

[Zelena milja]

 

[Manga Hilux]

,,,krenula si putem gde um hoda,,,
,,,a srce staje,,,
,,,ili beshe obrnuto,,,
,,, zar je vazhno gde ćesh i kojim putem i chime,,,
,,,tebe dusha vodi,,,i ne nemoj posustati na tvom putu,,,
_ochi,,,_samo ochi nemoj da dirash u njima dusha spava,,,
®
,,,samo za tebe zelena miljo ,,,

 

[Branko Lori]

 

[Branko Lori]

Znam da ponekad nestaneš ,ućutiš se i umiriš
Uporno tražiš ono praiskonsko zrno tebe , koje je još uvek čista ljubav
Nisi ti nikuda otišla od srca
Samo te život zgrabio pod svoje i sve se otelo od bića
Možda je svaki odgovor u tvojim očima ?
Uzalud je sve , kad ih niko pročitati ne ume

 

[Zelena milja]

Rasuti glasovi se će šaputati još neko vreme,
O svemu šta nisam mogla
Nisam umela.
A onda će utihnuti.
Kao da ničega ni nije bilo.
.......
Baš kao što i treba.

 

[Zelena milja]

 

[Branko Lori]

Hoćeš li da mi budeš tiha voda da me grliš i prelivaš , a ne potopiš
Hoćeš li da mi budeš ruka na ramenu kada zaspim da me pronadje mir
Hoćeš li da mi budeš zagrljaj da nam se u očima ogleda večnost ?
Da zalečiš sve ožiljke u meni da ne ulazi mrak ni ledeni vetrovi ni loše misli
Budi kraj mene , ali me ne prati kad se u noći punog meseca iskradem napolje.
Grli me dok se privijam uz tebe, pusti me kad počnem da se izmičem.
Ne sakupljaj mi razbacane stvari, ni razbacane misli. To su mi putokazi ...
Sakupiću ih sam jednoga dana kada se budem vraćao kući

 

[Branko Lori]

"Budi kraj mene , ali me ne prati kad se u noći punog meseca iskradem napolje....."
Ti ionako najbolje znaš gde sam !

 

[Zelena milja]

Ako zaboraviš,
Pohrani tragove pod lišćem
Na obodu šume.
Obeleži me senkom
I uspavaj me.
Baš tu...
Gde se nikada nismo sreli.

 

[Zelena milja]

Izdana i izdajica.
Neraskidivo.
Oproštaj i odlazak.
Zasluženo i nezasluženo.
Greška.
Prezir.
Laž.
Skrivene rane i teški ožiljci.
Na meni. U meni.
Zauvek.

 

[Zelena milja]

............

 

[Branko Lori]

 

[Zelena milja]

Rođena pod belinom prastarog decembra,
Srebrom pokrivenog i hladnog.
Tišina i muk.
Nije trebala da udahne život.
Iskrzana svetlost i tup bol su pritisli njenu nevoljnu dušu da zajeca.
Strah se rasplinuo pod kožom,
Oteo je.
Uzeo pod svoje.
Negde, duboko, osećala je zalutalost i tugu.
Prepolovljena, razrezana u večnoj potrazi za svojom celinom.
Čežnjiva želja za povratkom
U samu sebe.
Sneg je padao, iako nije mogla da se seti,
Slike su kaledioskopski plesale
Prateći tragove prvih suza.
I tako je tužno predosetila,
Sve šta je čeka.