Stazama Leptira

hqdefault (1).jpg
Dan je otpočeo zbrda-zdola. A to baš ne volim!
Nisam imala poseban plan za danas. Smenjuju se oblaci i sunce. Sparina. U glavi lelujanje. Ni ovako ni onako.
Ne 'drži me mesto' ali nisam nervozna. Muzika mi, po občaju, prija.
Kada nesvesno biram Bluz za današnju plej listu, znam da je to ono moje 'ni ovako ni onako'. E, sada, hoće li prevagnuti Ovako, ili Onako, to ni sama ne znam do kraja dana.
Pokušavam da kontrolišem misli. Selektujem i dajem prvo na opstanak samo lepim mislima. One druge, pri prvom naletu u moju glavu, ubijam. Ne dam im da se roje!

Kasno popodne. Samo jakom voljom teram sebe da se provozam biciklom.
Spremila sam biciklo, obukla se sportski, uzela flašicu vode, telefon (mada ga izbegavam).E, da, setih se zelene mreže za hvatanje leptira. Pre neki dan sam je držala u rukama , a danas je nema.
Izgubila sam dosta vremena tražeći mrežu za leptire, ali kao da je propala u zemlju. Nema je!
Malo mi je falilo da me sve to izbaci iz takta, ali 'znam za jadac', odbacih i tu pomisao. I kao da se ništa desilo nije, otisnuh se u sunčano popodne!

Sunčano, topao vetar duva, kosa mi leluja na sve strane. Vetar mi miluje lice, prija mi sunce u kosi, prija mi...

Kada sam podosta odmakla od kuće prema izletištu i vodi, osetih dobro poznat miris. Miris bagrema.
Kraj tog bagremara sam prolazila i ranije ali ga nikad nisam zapazalila na ovaj način . Ni rascvetale bulke (moje oniljeno poljsko cveće)

Nisam mogla da odolim, slikala sam bulke, žito koje leluja na vetru, golo šiblje prepuno cvetova divljeg šipka. Mreže se više nisam sećala.
Ustvari, šta bih danas radila sa tom mrežom? Jurila leptira?!
Ponekada imam utisak da sam leptir ulovljen u mreži života, da mi je mreža tesna. Srećom, taj osećaj je samo ponekad!

Sunce na zalasku boji nebo iza moje kuće. Sve je ružičasto, crveno, ne znam - možda purpurno.U grudima još osećam bagremov miomiris, u glavi ono jutrošnje 'niovakonionako', ali, znam, spasiće me mojih pet tibetanaca. Oni uvek donose mir, jasne misli i dobar san.

Na zelenu mrežu za hvatnje leptira više ne mislim, ostajemo samo ovo purpurno predvečerje, ja i staze leptira...
 
Poslednja izmena od moderatora:
Kliknite za proširenje...
Duki Lu:
Opet sam u lavirintu. Zalutala. Znam, postoji izlaz, ali ja ne idem pravom stazom, ne mogu da ga nađem!
Između sna i jave, jave i sna, Onoga i Ovoga, jutra i večeri, između neću i hoću, pobeći i ostati, početi iznova i završiti sasvim...smejati se ili plakati, voleti ili ostati ravnodušan. O svete sile, ima li vas?
Opet sanjam. Nekoliko noći zaredom sanjam iste ili slične snove.
Onoga koga sam volela i davno izgubila, i Ovoga koga sam u mašti stvorila.
I Onaj i Ovaj, u snovima dragi, namejani, skoro stvarni!
Ne volim svitanja! Ovo škrto novembarsko sunce razlije se po mom jastuku, kosi, licu, i budi me baš kada najlepše sanjam.
Ustajem, puštam muziku, pravim limunadu, kuvam jaku i gorku kafu...I danima isto.
Pokušala sam pobeći od svega; od sebe, od Onoga i Ovoga, ali sve što imam ponela sam sa sobom. I Onoga i Ovoga.
To je sve što imam. Moje je i ljubomorno čuvam.
Svi znaju za Onoga, a samo ja znam za Ovoga. On je samo 'moj', izvajan po mojoj mašti. Prosto, lako ga je zavoleti.
Ipak, nije loše u ovom lavirintu. Zašto bih uopšte tražila izlaz?


Ovde, jednog Novembra
Kliknite za proširenje...
 

​

Dan Posle


Nikada nisam razmišljala o tome kakav je 'Dan Posle'.
Dan posle kiše, dan posle oluje, dan posle raskida, dan posle ljubavi, dan posle plesa, dan posle...
Današnji dan je dan posle večeri koja mi je bila prijatna, a mislila sam da neću otići.To sam mislila, u dubini duše znala sam da ću biti Tamo.
Biću tamo što To očekuju od mene, biću tamo zato što znam da će mi biti dobro, biću tamo zato što znam da To želim! A nije da mi nije falilo i malo volje da se otisnem od kuće.
Motivišu me neobične stvari, motivišu me sitnice. Ponekada me motiviše inat. Često me motiviše preispitivanje, a naročito me motiviše emotivni detoks.
Ne volim sebe kada nisam motivisana. O, bude takvih dana često.
E, kada nisam motivisana - spavam.

I opet dođe taj dan - Dan Posle spavanja.
E, to znam! Znam kakav je Dan Posle Spavanja.Dan posle spavanja je prelomni dan. Otvaram sve ladice,vadim sve; potrebno i nepotrebno. Takvim danima, danima posle, često pobacam i ono što valja, što je dobro. Raspremim sve. I rasteretim se.
I začudo, nikada ne žalim za bačenim stvarima koje su još bile dobre.
Zašto bih žalila za nečim što ne koristim, što mi oduzima prostor i remeti protok energije?
Ne žalim za bačenim stvarima, ne vraćam se na mesta sa kojih sam otišla, ne dajem obećanja olako, ne žurim nigde više.

I ovaj dan posle, dan posle popijene čašice likera od višanja iako ne podnosim alkohol, dan posle muzike koju baš i ne volim (mislim na ritam ne na muziku), dan posle plesa koji mi je uzeo dosta snage. Sakupljam snagu za Novi Dan, Nove Odluke, Novo Poglavlje!
Pa, draga Duki Lu, samo napred, možeš ti to! Znam te...
 
Poslednja izmena:

​

Dugo već moj grad mi nije bio pitom i lep, kao danas,
Izmamilo me iz kuće ovo škrto zimsko Sunce. I neka je. Uživala sam u kratkoj šetnji gradom.
Sve mi je bilo lepo, i kao novo, čak i musavi izlozi zatvorenih prodavnica, polomljena kupola na gradskoj fontani,
poluiscepani plakati prlepljeni jedan preko drugog. Ma, sve...
Još uvek se ponašam kao da mi je osamnest. Operem kosu, malo je prosušim, pa napolje...
Prošlonedeljni četvrtak nije bio pitom kao današnji dan, mada je tako izgledao.I prevario me.
Tek prosušene kose, izašla sam na vetar od kojeg su mi oči zasuzile.
I naredne dane sam izlazila, putovala, šetala, osećajući peckanje u grlu.
Znam, nisam sklona prehladama. Nisam osetljiva, osim na ljude.
A, ovaj put, nisam bila jača od vetra.
Sustiglo me.
Pet dana smo bili sami moj mali beli pas i ja.
Iz tople sobe sam posmatrala igru vetra sa granama umornih tuja.Pet dana nisam izlazila iz kuće, nisam udisala svež vazduh, nisam izlazila da se oparaštam sa zimom, nisam izašla da osmotrim stiže li proleće.
Moj mali beli pas, moj čuvar, strpljivo je čekao pred vratima.
I nisam mogla više da izdržim. Izašla sam danas...

I, kao što rekoh, u gradu sve obično neobično; sunčana i tamna strana ulice, i klupe u parku, prolaznici, i nova trava koja u busenčićima traži svoje mesto ispod zaostalog jesenjeg svelog lišća, i blagi povetarac koji mi je milovao kosu, i ulični svirač.
Ah, da, umalo da zaborivim najvažnije; u gradu su me sačekali zvuci pesme koju volim.I Sunce.
Treba li mi nešto više?


--------

Eh...
 
'Volim ljude koji su isti kad imaju i kad nemaju. One koji se i kroz plač osmehuju. Ljude kroz čiju se tamu goli zrak nade probija, čija se kičma od straha ne savija. One ljude volim koji su gromade i kad su naizgled sitni. Mnogo su, mnogo bitni. Celina su uvek i svugde. Volim ljude koje nikakvo sitničarenje ne može da podeli, one koji su veliki i kad ti deo sebe daju, one zbog kojih i mi postajemo celi.'

Brankica Damjanović
 
Ko ima ovo, hteo bi ono, ko ima ono, hteo bi ovo.
Da je ovo tamo, bilo bi ono, pa bi nama koji smo ovde nedostajalo kao što nam sada nedostaje ono, a da je ono ovde, bilo bi ovo, pa bi onima tamo nedostajalo kao što im sada nedostaje ovo (što je njima ono).
Zvuči komplikovano, a nije.
Uglavnom, nije do nas, nego do geografije.

Goran Tadić
 
Pomno sam iščitao tvoj blog, imam jedno mišljenje i dva pitanja. Mišljenja sam da umeš da osećanja prebaciš na papir a to je ono što ja najviše cenim kod autora. Naročito kada se radi o emocijama, imaš meru između nenaglašenih i prenaglašenih. Po meni najbolja interpretacija. Bravo.
Pitanja:
1) Ko te toliko povredio?
2) Da li si svesna da imaš potencijal za roman? Odvaži se.
 
solarnaeklipsa:
Pomno sam iščitao tvoj blog, imam jedno mišljenje i dva pitanja. Mišljenja sam da umeš da osećanja prebaciš na papir a to je ono što ja najviše cenim kod autora. Naročito kada se radi o emocijama, imaš meru između nenaglašenih i prenaglašenih. Po meni najbolja interpretacija. Bravo.
Pitanja:
1) Ko te toliko povredio?
2) Da li si svesna da imaš potencijal za roman? Odvaži se.
Kliknite za proširenje...
Hvala na izdvojenom vremenu i lepom komentaru, Solarni : )
Nisam povređena, možda previše senzibilna.
Što se potencijala tiče, negde na Blogu sam spomenula o svojim ranijim pisanjima.
Odavno nemam inspiraciju. Ni volju.
 
Duki Lu:
Hvala na izdvojenom vremenu i lepom komentaru, Solarni : )
Nisam povređena, možda previše senzibilna.
Što se potencijala tiče, negde na Blogu sam spomenula o svojim ranijim pisanjima.
Odavno nemam inspiraciju. Ni volju.
Kliknite za proširenje...
Nije to pitanje inspiracije i volje, pre mislim da je pitanje talenta i uloge koja nam je dodeljena. A ti imaš prvo a svesna si drugog, tj, uloge. Ipak razmisli.
 
Ovaj KKN (komadić koji nedostaje) ne može nadomestiti hiljadu Zato na svako moje 'Zašto', Kiša ni Sunce, ni vetar u kosi. Modro i zeleno, Ovde i Tamo. Svitanja i sumraci, svi cvetovi, pupoljci i plodovi...Ništa!

Hrabrost ili ludost?
Ili samo obična- duša?!

Ne znam...

Sada kao nekad, sve isto.
1. 06. 2025.
 
Duki Lu:
Ovaj KKN (komadić koji nedostaje) ne može nadomestiti hiljadu Zato na svako moje 'Zašto', Kiša ni Sunce, ni vetar u kosi. Modro i zeleno, Ovde i Tamo. Svitanja i sumraci, svi cvetovi, pupoljci i plodovi...Ništa!

Hrabrost ili ludost?
Ili samo obična- duša?!

Ne znam...

Sada kao nekad, sve isto.
1. 06. 2025.
Kliknite za proširenje...
Bodler mi više nije kao nekada zbog raznoraznih tematika ; ali...

АЛБАТРОС​

Шарл Бодлер –
Докони морнари од забаве лове
често албатросе, силне морске птице,
на путу немирне, тихе пратилице
лађа што над љутим вртлозима плове.

На даске од крова спусте их спутане.
Краљеви азура, невешти, збуњени,
белим и огромним крилима скуњени
машу ко веслима на обадве стране.

Малочас прекрасан, а сад смешан, јадан,
крилати се путник бори с оковима;
с луле један морнар дува му дим гадан
у кљун, други му се руга скоковима.

Том кнезу облака и песник је сличан;
он се с буром дружи, муњом поји очи,
али на тлу спутан и земљи невичан,
дивовска му крила сметају да крочи.

• Превео Божидар Ковачевић​

 


Свираш
Негде изван мојих руку
Тамо
Где небо је ограђено
Сунчаном терасом
Коралном копреном
Где оргуљаши свирају
У бунаре
Прљаве
У бунаре празне и
Крваве
Међу таласима смарагдним
Жељама прозрачним

Можда
У овом преливу ноћних киша
У овом безнађу бескраја
Не знам где
Али
Свираш негде изван мојих руку.
 
Poslednja izmena:
Da mogu...

Ujutru putujem. Valjda.
Još nisam počela da se da se spremam, ali najbolje funkcionišem pod pritiskom, tada mogu sve.
I sto puta kažem sebi: 'Duki, nemoj više tako, ponašaj se kao sav normalan svet'. Kažem - i sebe po ko zna koji put slažem!

I šta ima da se pakujem?!
Poneću, kao i svaki put, nepotrebne sitnice i gluposti koje neću ni vaditi iz kofera.

Juče, oslanajući se na meteorološke prognoze koje su najavile nevreme i kišu, na kratak put u torbi ponesem kišobran. A sunce upeklo, ponestaje daha. Duša u nosu. Od kiše ni nagoveštaj a meni onaj sklopljeni kišobran u torbi ide na živce. Da mogu zafrljačila bih ga u najbližu kantu za smeće. Ne volim kišobran! Mo'š misliti koliko bi me zaštito od kiše?! Osim toga, volim kada pokisnem. Volim kišu!

Doduše, napravila sam spisak pa ću sve po spisku...
A spisak najbitnijh stvari sam prvila neki dan, kada sam koliko toliko bila o.k. Danas već to ne bi važilo.

Da sam danas pravila spisak bio bi od nekoliko stavki: pasoš, novčanik, četkica za zube i flašica vode.Izbacila bih mnogo toga; ne bih ponela uspomene, nade, želje, ni očekivanja ne bih nosila.

Da mogu, sve bih ostavila skriveno negde da ništa od svega ne pronađem kada se vratim.A vratiću se.
]
 
Sviraj to ponovo, Sama

Sviraj to ponovo, Sama.
Sviraj za moju dušu, za pokoj i nespokoj,
za sva vremena, za ovaj trenutak.
Pokušaću da uhvatim korak
sa tvojim izostankom sa susreta plesnih parova,
na kojima mi, samci, maštamo
da se jednog dana i za nas rodi neko,
ko će dozvoliti da mu se udvaramo,
nespretnim korakom do ludila.

Sviraj to ponovo, Sama.
Grudi su mi prepune tvoje muzike,
ali je ne čujem kada ti prsti miruju.
Zagluši uspomene na druge žene,
očaraj me, zavedi me,
zaljubi me, pa me pogubi,
oživi i nateraj da te doživim
onako kako zaslužuješ.

Sviraj to ponovo, Sama.
Može bluz, rekla si da ga za mene imaš.
Tako, polako, ulenji me kajanjem
zbog mog neumeća da te volim,
pa me protresi, iz gaća istresi,
kad podignutim kažiprstom pripretiš
da moram obratiti pažnju na solo.

Sviraj to ponovo, Sama,
jedino tebe umem da slušam, ovako gluv.
Sviraj plavo, kočoperno i tvrdoglavo,
sviraj meko, zdušno, neponovljivo,
pripreti da ćeš prestati,
ako te ponovo ne budem razumeo.

Sviraj to ponovo, Sama.
Nateraj mi radosnice na oči,
da najzad vesela iscuriš iz njih,
da se, tobom umiven, ponosim
što više nisam gluv.
Sviraj to ponovo, Sama.

Goran Tadić
 
Добриша Цесарић
ПРОЉЕЋЕ КОЈЕ НИЈЕ МОЈЕ

Ја не видим од своје сјене
Ни сунца, ни те младе боје.
Прољеће свуда сја и цвате,
Ал оно нигдје није моје.

Не живим у њем, већ са стране.
И куда год ми нога крене
На свим је путовима радост,
А сва је радост изван мене.

Без покоја сам. Каквом тугом
Кажњава живот свог бјегунца!
Ниједна зрака није моја
Од овог свима даног сунца.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top