Stazama Leptira

hqdefault (1).jpg
Dan je otpočeo zbrda-zdola. A to baš ne volim!
Nisam imala poseban plan za danas. Smenjuju se oblaci i sunce. Sparina. U glavi lelujanje. Ni ovako ni onako.
Ne 'drži me mesto' ali nisam nervozna. Muzika mi, po občaju, prija.
Kada nesvesno biram Bluz za današnju plej listu, znam da je to ono moje 'ni ovako ni onako'. E, sada, hoće li prevagnuti Ovako, ili Onako, to ni sama ne znam do kraja dana.
Pokušavam da kontrolišem misli. Selektujem i dajem prvo na opstanak samo lepim mislima. One druge, pri prvom naletu u moju glavu, ubijam. Ne dam im da se roje!

Kasno popodne. Samo jakom voljom teram sebe da se provozam biciklom.
Spremila sam biciklo, obukla se sportski, uzela flašicu vode, telefon (mada ga izbegavam).E, da, setih se zelene mreže za hvatanje leptira. Pre neki dan sam je držala u rukama , a danas je nema.
Izgubila sam dosta vremena tražeći mrežu za leptire, ali kao da je propala u zemlju. Nema je!
Malo mi je falilo da me sve to izbaci iz takta, ali 'znam za jadac', odbacih i tu pomisao. I kao da se ništa desilo nije, otisnuh se u sunčano popodne!

Sunčano, topao vetar duva, kosa mi leluja na sve strane. Vetar mi miluje lice, prija mi sunce u kosi, prija mi...

Kada sam podosta odmakla od kuće prema izletištu i vodi, osetih dobro poznat miris. Miris bagrema.
Kraj tog bagremara sam prolazila i ranije ali ga nikad nisam zapazalila na ovaj način . Ni rascvetale bulke (moje oniljeno poljsko cveće)

Nisam mogla da odolim, slikala sam bulke, žito koje leluja na vetru, golo šiblje prepuno cvetova divljeg šipka. Mreže se više nisam sećala.
Ustvari, šta bih danas radila sa tom mrežom? Jurila leptira?!
Ponekada imam utisak da sam leptir ulovljen u mreži života, da mi je mreža tesna. Srećom, taj osećaj je samo ponekad!

Sunce na zalasku boji nebo iza moje kuće. Sve je ružičasto, crveno, ne znam - možda purpurno.U grudima još osećam bagremov miomiris, u glavi ono jutrošnje 'niovakonionako', ali, znam, spasiće me mojih pet tibetanaca. Oni uvek donose mir, jasne misli i dobar san.

Na zelenu mrežu za hvatnje leptira više ne mislim, ostajemo samo ovo purpurno predvečerje, ja i staze leptira...
 
Poslednja izmena od moderatora:
Kliknite za proširenje...
'Mislim da se treba rastati sa svima - sa svima koji su prestali da te cijene ili da cijene vaše odnose. Sa zaposlenim, sa rođakom, sa prijateljem, sa supružnikom, sa partnerom, sa klijentom, sa firmom-dobavljačem, itd.
Cijenjenje drugoga i cijenjenje onoga što se dešava između vas - to je osnova odnosa.

Dokle god cijenite jedno drugo, vi ćete težiti da rešavate konflikte, razjasnite nesporazume i da poboljšate kvalitet odnosa.'
Autor: Lilija Ahremčik




Naletim na sjajan tekst uvek kada mi je baš potreban da ga pročitam. Kao da mi neko iz vasione pošalje ono što mi treba baš u tom trenutku!

A danas mi je jedan od takvih dana, dan kada nemam kontrolu nad kolima koja jure nizbrdo.

Sve češće imam takve dane, a sve manje volje da ih kontrolišem.
I zašto se to baš meni dešava?

Ne mogu, i neću, da se uklapam u šablone, da budem licemer, da gledam, u smislu dobiti i privilegija, samo svoje dupe.
Ili će biti jasni, čisti i korektni odnosi, ili ih neće ni biti pa makar ostala sama na celom svetu!
I što je najgore, uvek kada sebe sasvim zapostavim u cilju da drugima izađem u susret, mene 'poloklope', sateraju u ćorsokak, dovedu me do ludila! No, i pored nemoći koja me sve više sapliće, ostavljam utisak da mi ništa ne mogu. A samo ja znam koliko ožiljaka nosim. I, čini mi se, nema više mesta ni za povrede ni za ožiljke.

Nisam ni ja baš bez ikoga, imam ( još uvek) ovu stranicu gde bez problema mogu da dam sebi odušak.Još samo kada bih mogla da se isplačem, čini mi se bih sprala svu gorčinu sa duše.

Ovaj Tren
moje dileme i ja...

19.07. Dvehiljade i neke...
 
Beograd

Jučerašnji dan proveden u Beogradu naprosto me samleo.

Vrućina, ranac na leđima iako poluprazan bio mi je pretežak, kao i otežale nabrekle noge.

Što sam starija sve manje podnosim vrućine. Ustvari, nisam sigurna da sam ih volela u mladosti, ne mogu da se setim.
Isto tako, mnoge događaje sam zaboravila, ne sećam se prošlosti, o budućnosti ne razmišljam. Važno mi je Ovde i

Sada!

A Beograd siv. Nikada nisam volela beogradsko sivilo, ali, volela sam raspuste da provodim u Beogradu. Za mene je bio događaj putovanje do Beograda, pogotovo sam bila puna priče po povratku.
Jednostavno, volela sam otputovati, osim toga, nisam imala gde drugo.

A tamo su bili ljudi koje sam volela, ljudi koji su mene voleli, činilo se da sam im bila miljenica. Više nisam sigurna da li je bilo tako ili mi se samo činilo.

Od uvek sam imala izgrađne stavove po pitanjima važnim za mene,posebno emotvnim, bez obzira na podršku sa strane.
Malo ko je mogao da utiče na moje stavove, Na emocije - NIKO!

A, ova 'podrška' koja se provukla u prethodnoj rečenici zaslužuje pažnju , poštovanje i sećanje.

Od rođenja sam imala podršu svoje bake, mamine mame. Njena podrška je bila nesebična, nesputana, udružena sa ljubavlju.
Jedino je moja baka umela da smiri uplakano dete, da me uteši, ohrabri i zaštiti, sve dok nisam upoznala svoju veliku i pravu ljubav, nadomak svog punoletstva.

Njihova ljubav prema meni je bila silna, različita ali jednako snažna, a poverenje i podrška neizmerni.

Baku sam izgubila pre mnogo godina, bila sam već majka dvoje dece, imala sam dvadeset dve godine, ali svih ovih godina je volim, mislim na nju.

I juče, setila sam se naših odlazaka u Beograd, slatkog od belih trešanja koje sam obožavala, ali nisam umela da ga jedem onako gospodski ( mi, iz provincije, nenaučeni manirima) iz kristalne činijice zahvaćeno (samo) jednom i odlaganje kašičice u posebnu čašu. Hm...Ali baka je bila tu da me ohrabri i ne dozvoli mi da se postidim na dobijeni prekor, a da se ipak najedem slatkog od belih trešanja zamirisanog vanilom.

Kada je baka 'otišla', ostala mi je podrška supruga, za mene najbitnija, najbolja,najsnažnija...

Ipak, nisam zaboravila prošlost, sećam se (selektivno) mnogih stvari koje me teraju da istrajem.


Vreo dan, miris punjenih paprika dopire sa šporeta, moja bolna ramena i ja...


 
PRINCEZA
*********************

Sutra putujem u Morahalom. Opet, po ko zna koji put.
Volim Morahalom. Vratim se umorna i sasvim opuštena.I znam da ću tu noć prespavati mirnim snom, kao beba.

Ne volim vrele dane, ali kada sam u Morahalomu Sunce može da me 'prži', ne smeta mi.

Kada odem, moj filing je uvek različit. Ne znam od čega zavisi, ali, na svu sreću, poslednjih godina mi je u glavi instalirano dugmence sa dve opcije; 'of' i 'on'. Koju opciju ću koristiti zavisi od situacije, društva, i mog raspoloženja.

Kada ukljucim 'off', osamim se u olimpijskom bazenu i plivam do iznemoglosti.Doduše, onu drugu opciju koristim mnogo cešće.

Ponekada se prisetim svog prvog odlaska, pre skoro trinaest godina.

Vreme zimsko. Promiče sneg. Ja otupela od svega, neispavana, nesređenih misli. Kod kuće ostala bolesna majka koju sam negovala.Brat će paziti na nju do mog povratka isti dan uveče.
Ne mogu da se saberem, ja koja nikada nisam odlazila od kuce i sve ostavljala 'tek tako'.

Kada sam svukla sa sebe crninu koju sam nosila za ocem preminulim mesec dana pre, imala sam osećaj da skidam sopstvenu kožu.

A telo boli od napora, od neispavanosti, od briga. Od tuge.

U kupaćem kostimu odmah odlazim u spoljni bazen da se nadišem vazduha!
Topla voda grejala je i opuštala moje telo dok sam dlanovima hvatala krupne pahulje koje su mi padale po licu, kosi, po vodi.
Taj osećaj nikada neću zaboraviti. Ne mogu sve i da hocu! Ne mog zaboraviti ni lik oca koji je 'otišao' u mukama ne znajući da postoji i ovakvo mesto, ni majke koja je ostala kući čekajuci da joj se muž vrati sa puta ( tako smo joj rekli, mada znam da je znala a nije smela da izgovori svoje slutnje).

Majka nije dugo čekala da se pridruži mom ocu. Ceo život zajedno, dožeiveli su da skoro istovremeno odu na neko mirnije mesto oslobodeno briga, straha i nelagode da su nekom na teretu.Da odu na neko mesto ( negde izvan planeta) gde ništa ne boli!

A bila je Princeza. Nikada joj nisam rekla to.

Onako bolesnu, povremeno, krijući od svih, vozila sam na sladoled koji je obožavala.
Mogla sam taj sladoled doneti kući da ga pojede sedeći na krevetu, ali ne, nisam htela. S mukom sam je smeštala na mesto suvozača i lagano, da može posmatrati ulice i ljude, vozila je do grada.

Trudila se svim silama da , uz moju pomoć, nekako dođe do stola u poslastičarnici. Bila je gorda, dostojanstvena, sa otmenim držanjem tela.
Oči crne kao ugarak,crna kosa tek, tek prošarana ponekom sedom vlasi.

Kasnije, kada je izgubila i ono malo snage kupovala bih sladoled u kornetu i obe bi, sedeći u kolima, uživale u sladoledu. Ona što je smogla snage da izađe iz kuće, i zbog sladoleda, ja zbog nje, znajući da je svaki naš odlazak možda i poslednji.

Ubrzo, posle tog prvog odlaska u Morahalom, pridružila se mom ocu.

A bila je Priceza!

Zašto sam to suviše kasno shvatila?!

Često idem
po
 
DA LI JOŠ DA TE ČEKAM

Prospi i ovu noć
sa istinom,
iz čaše,
napukle od čežnje,
Polij me,
hladnom mesečinom,
da se osvestim,
Probudi me,
iz ovih
uzaludnih snova,
što samo ja sanjam,
Dokaži,
dok te čekam,
da se samo zavaravam...

Zadovolji
moju sujetu,
Ponudi mi ruke,
što držiš na svom licu,
Skini tu masku
od prstiju...
Samo ti oči znam,
Pokaži mi osmeh,
da nisi tako lepa,
kakvom te zamišljam,
Da nisi tako dobra,
da ti nisam drag,
da ne vredi
da te čekam...

Ni da te sanjam...

Pospi i ovu noć,
sa istinom,
iz čaše,
napukle od čežnje,
I zvezdama
oduzmi lažni sjaj,
Preskočimo snove,
i jutra razočarenja,
da si opet otišla...

A još si u mojim mislima,
Da li još
da te čekam...

...Goran gorki...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top