"Ko si ti?"
"Niko, neko. Zašto je to uopšte bitno?"
"Nije, gde se mi ovo nalazimo?"
"Nigde, negde."
"Ovo mora da je samo san?"
"Ako ti je tako lakše da misliš, onda jeste."
"Zašto je ovako mračno i tiho? Kako sam se ja uopšte našao ovde?"
"Sam si došao ovde."
"Sad se sećam, ti si me zvao."
"Nisi morao da me poslušaš."
"Plašiš me. Koliko je sati, koji je ovo dan?"
"Ovde ne protiče vreme."
"Gde su nestali svi oni ljudi?"
"Sam si ih oterao."
"Ne želim da ostanem ovde. Kaži mi kako da odem."
"To ćeš sam morati da otkriješ."
"Čuju se galebovi."
"Na moru smo."
"Odakle ovde more."
"Ne znam, ovo je tvoj san."
"Onaj brod odlazi?"
"Vidim."
"Zaustavi ga."
"Rekoh ti, ovo je tvoj san."
"Šta sad da radim?"
"Sanjaj."
"Šta je ono na horizontu?"...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Pokušavam da se setim kada sam prestao da se radujem snegu. Da li je to bilo one godine kada sam počeo da pušim i bio duboko uveren da me od oca ukradena cigara uvodi u svet odraslih? Ipak, priznaćete, odrasli se ne grudvaju. Da li je to bilo one zime koju sam proveo na relaciji Banovo brdo-Grocka, više hodajući, nego vozeći se? Mladost nije bila dovoljna da ubije vonj sirotinje u prepunim autobusima, koji je nagoveštavao današnje dane. Možda one zime u Sloveniji, pod šatorom na završnom terenu puka veze, ili one slavonske, koju sam proveo u besmislenom ratu bez pobednika? Tranzicione zime su sa sobom nosile odgovornost oca porodice da obezbedi hranu i ogrev za svoj porod, po svaku cenu. Onda...onda mi više nije bilo bitno. Deca su...
Ako jednom zavoliš sanjara,
znaj da ti neće biti lako.
On leti visinama gde nikoga nema,
i roni dubinama gde vlada večna tama.
Večiti dečak sa hiljadu ožiljaka na srcu. Uplašen od sebe, može ti pobeći u trenu.
Ako ipak jednog dana zavoliš sanjara,
znaj da ćeš postati centar njegovog života, do kraja vremena.
Nacrtaće ti osmeh na lice i onda kada bi plakala.
Život će ti obojiti bojama za koje nisi znala da postoje.
Voleće te na hiljadu i jedan način,
onako kako te niko nikada voleo nije.
Imenom tvojim pevaće sa pticama,
vetrom ti slati ljubavna pisma
Ako skupiš hrabrosti i poletiš sa njim,
znaj da si jedna od izabranih.
Magijom ljubavi ispisaćeš bajku,
i znaćeš da nisi volela uzalud.
"Још једна баксузна среда", помислио сам.
Тог јутра ми ништа није полазило за руком. Ладно сам изигнорисао аларм, кафа ми је покипела а у бојлеру није било топле воде. Тачније било је, само је више личила на арктичку него ону која је требала да ме доведе на радну темпаратуру. Покушавао сам да се присетим чиме треба да попуним кућне залихе и коме сам све обећао кафу и партију трачева. Није ишло. Ауто ми је сигнализирао да је време за сервис а на мом месту за паркирање шепурио се џип који свакако није био мој. Након спознанија да кафић у ком пијем кафу не ради, наврле су ми на ум свакојаке мисли, на памет су ми падали рај и батина а лечка сам се присетио и Мајкла Мајерса.
"Ништа ме не сме изненадити." проговорио је комуниста у мени...
“Dugo me čekaš?”
“Samo što sam seo, nisam stigao još da naručim. Šta ćemo da pijemo?”
“Ne znam, najradije ne bih ništa”, odgovori mu Ona.
“Momak, hoćeš li konačno da nas uslužiš?”, pozvao je konobara ne obraćajući pažnju na ono što je rekla.
“Izvini, nisam te čuo”, obrati joj se i nastavi, “ovaj restoran nije više ono što je nekada bio. Trebali bi da imaju malo više poštovanja prema gostima.”
“Nismo ni mi više ono što smo nekad bili”, pomisli ona, zahvalna konobaru koji je svojim dolaskom spasao odgovora.
Posmatrala ga je dok je davao narudžbinu, nalik na bezbroj puta ponovljenu mantru.
“Deset ćevapa, srednje pečenih, na kajmaku. Pogača. Salata od kiselog kupusa sa ljutom tucanom paprikom. Za...
Studentsku sobu u nekadašnjoj ulici Miloša Obilića koja je počinjala na vrhu
Baščaršije dijelila sam sa sjajnom curom iz mog rodnog kraja. Zvala se Biljana.
Obje smo bile na trećoj godini studija književnosti i jezika. Naša gazdarica,
teta Halida nikako nije mogla da joj zapamti ime pa joj je dala nadimak po
boji njene kose i zvala je Žuta. A teta Halida bila je priča za sebe. Kako je
imala problem sa kapkom lijevog oka koji se nekontrolisano spuštao, došla je
na genijalnu ideju. Flaster, tačnije jedan njegov dio, zalijepila bi za kapak,
a drugi na dio čela iznad obrve i tako ga fiksirala. Bilo je teško ostati ozbiljan
gledajući teta Halidu kako po kući šeta sa svojim "izumom".
A još kad bi se Bilji javila sa onim - Žuta, i još je pri...
Pozdrav svim rejverima koliko vas ima.A ima vas siguran sam makar bili u izuzetno maloj manjini.U ovom blogu necu posebno nista filozofirati...samo bih voleo da mi se jave rejveri da se povezemo.Musko zensko mladi stari nebitno.Interesuju me rejv zurke i informacije o istim.Ako neko zna i kada se odrzavaju da budem informisan i u kontaktu.Inace sam neko ko je rejver kako se to danas kaze na suvo.Ne uzimam nikakve droge i psihoaktivne supstance.Za rejv zurke imam sve sto mi je potrebno.Cvikere dobre da me zastite od jakih lasera i dobro raspolozenje.Po koje pivo da mi osvezi fizicku spremnost za izdrzim rejv do kraja.Takodje da mi se jave ljudi koji idu redovno ili ponekad na Green Love festival.Egzit mi je vec preterano omasovljen.Ne...
Ralph Waldo Emerson: "Misli vladaju svetom"
- Iza svakog shvatanja, bilo da je pametno i vodi napretku ili glupo, pogrešno i uzrokuje regres, su uvek misli. Novac bi bio papir, a zlato kamen da nije bilo za-misli/ideje koja im je dala moć. Misli stvaraju i rat i mir, i dobro i zlo. Sve zavisi kakve su.
--------
Konfučije: "Uz pomoć tri metode možemo naučiti mudrost: prvo, refleksijom, što je najplemenitije; drugo, imitacijom, što je najlakše; a treće iskustvom koje je najgorče."
- Mudrost obuhvata i sjedinjava teoriju i praksu, pa se te metode ne mogu razdovojiti. Sve su prisutne u procesu sticanja mudrosti, osim imitacije. Od nje nema mnogo koristi. Ali, ima od inspiracije kada nas izvrsnost drugih podstakne da je i sami...
Црн, најцрњи
Весник лошег гласа
Неправедно оптужен
Поносна птица
Црног крила
А великог срца
Великог к'о небо
Којим поносно језди
И оком што стреља
Земљу што га мрзи
А којој се враћа
Нерадо, ал' увек
А Сунце га воли
Милује га зраком
Ветрови га носе
У висине пусте
Киша му умије перје
Месец му укаже пут
Једном ће свити гнездо
Негде високо горе
До самих звезда
И ближе Богу...
Vidim te, a tebe nema,
Čujem te, a nisi tu.
Kad umorne oči sklopim,
ljubim te u snu.
Vidim te, a tebe nema,
A i sad ti čujem glas.
U životu još me drži,
Sećanje na nas...
N.B.B
"Dobro jutro, ovo iznad nas je nebo..."odnekud iz mene izronile Bajagine vesele note,
pa se ugnijezdile u misli i ne možeš ih puškom istjerati. U ritmu njih spuštam se niz
stare stepenice mog haustora. Nikako da se riješimo ove vremešne ljepotice iz doba
kad su gospoda Austrougari sa svojim neimarima po Sarajevu gradili dvore.
Već duže vrijeme na Pik-u (najvećem sajtu za prodaju nekretnina) stoji naš oglas za
prodaju stana čija je jedina prava vrijednost vrhunska lokacija - strogi centar Sarajeva.
Inače, stan vapi za renoviranjem. Parket je u lošem stanju, prozori su dotrajali a ni
vrata nisu bolja. Zidovi su izlizani od nanošenja ko zna koliko slojeva boje i krečenja
tokom svih proteklih godina. Kako je stan u potkrovlju, kad dođe...
Geometrija poseduje dva velika blaga: jedno je Pitagorina teorema, a drugo zlatni presek.
Prvo se može uporediti sa čistim zlatom, a drugo sa dijamantom neprocenjive vrednosti.
(Johannes Kepler)
Pitagora je smatrao da u osnovi svega leži broj.
Smatrao je da je ceo svemir jedna matematička struktura.
Istražujući sve odnose među oblicima, matematičari su došli do nekih magičnih brojeva,
kao što je e (baza prirodnog logaritma), kao što je Pi (odnos kruga i njegovog poluprečnika),
kao što je …
FI – ZLATNI BROJ
Pre osam stotina godina, matematičar Leonardo Fibonači, poznat i kao Leonardo iz Pize, iz običnog posmatranja razmnožavanja zečeva sa obližnjeg polja i računanja njihovog potomstva, došao je do zaključka da se mnoge stvari...
Sve je počelo sasvim slučajno. Na Wattpadu, na kojem se Tanja registrovala i
postavila svoju priču o jednom ljetu provedenom sa bakom, narednog jutra
ju je zatekla poruka:
“Dobro došla Tanja. Mnogo mi se svidjela tvoja priča. Ispričala si je tako emotivno.
Smijem se kladiti da bi tvoja baka bila ponosna na tebe.
Ps. Ako ti zatreba savjet više za pisanje priča, slobodno se javi “
U potpisu poruke stajao je naziv njegovog nicka - Nikolaidis.
Preko lica uokvirenog dugom kestenjastom kosom, Tanji preleti osmijeh.
- Ko li je taj Nikolaidis, - pitala se, a u sljedećem trenutku kliknu na njegov nick.
Tamo je dočeka prijatno iznenađenje.
Na Nikolaidisovom profilu ugleda destine naslova priča i još nekoliko romana.
Za divno čudo, ništa nije...
Kao da ga gledam sad; onižeg rasta, sa štapom u ruci, staračkim korakom ide niz avliju. Na njemu smedji kaput i iste boje na glavi kapa, nešto poput šubare, a izmedju kaputa i nje, njegovo ogrubjelo lice, izborano kao njegova oranica. Sa lica mu trepere dva živahana plava, poštena oka koja kao da su se greškom našla na staračkom licu. Bilo je nešto tako živo i nesalomivo u njima, nešto čemu njegove godine pune rada nisu mogle ništa. Iskrile su kao Vrbas kraj kojeg je na svom imanju vijek proveo moj dobri, stari djed.
Od nas troje unučadi koliko nas je imao od mog oca, djed je imao najviše poštovanja za mene. Dobro, moj stariji brat bio mu je prvo unuče, pa još muško i bilo je nekako razumljivo da ga najviše voli. Za mog mlađeg brata...
U mesari sam. Pogledom odmijeram koji komad junetine da uzmem za ručak.
Moji ukućani smatraju da nisam ništa skuhala ako u jelu nema bar parče mesa.
Pored mene stoji jedna nana. Upravo je dobila kusur i pokušava da ga stavi
u novčanik na kojem se zaglavio rajferšlus.
- Daćete mi ovaj komad, - napokon se odlučujem za juneću šniclu.
Trgovkinja stvalja meso na vagu.
- Petnaest maraka i pedeset feninga, - ljubazna trgovkinja spušta na pult račun.
Da bi mi djevojka lakše vratila kusur, uz papirnu novčanicu na pult stavljam i kovanicu
od pedeset feninga. Nekako se dogodi da kovanica sklizne i padne na pod. Htjedoh
da se sagnem i uzmem je, ali kako se začuo zvuk metalnog udarca, preduhitri me
nana koja je stajala pored mene.Staračkim prstima...
Pod nogama škripi ugaženi snijeg. Noć je tamna, tek poneki svijetleći metak
raspe se u njenoj tmini. Penjemo se uskom stazom uz planinski prevoj koji
je zaobilaznica do slobodne teritorije.
- Možeš li, - pitam je tiho.
- Moram.
- Daj sad malo meni.
Zastajemo. Daje mi uže svezano za sanke na kojima vučemo poveću vreću
krompira. Dobro će nam doći tamo gdje idemo. Otac je ostao sa djedom koji
po cijenu života ne želi da napusti kućni prag. Brat je u jednom od rovova iz
kojih se pruža posljednji otpor grada koji samo što nije pao. Za mamu i mene
bilo je suviše rizično ostati. Uspon na prevoju se sve više povećava. Pod
teretom vreće krompira na sankama, koljena mi podrhtavaju. Osjećam kako
mi uže utiskuje svoje tragove na dlan ruke...
Добро вам јутро. Сат је враћен, биоритам није, па сам будна мимо свих недељних термина. Испратила сам мужа на посао, и да је сат нормалан наставила бих да спавам до 8 (недјеља је, халооооо). Међутим, помјерен је сат, направљен је раскорак између казаљки и биоритма, па сам будна. Елем. Кроз ролетне назирем неко сунце и планирам да у неко нормално вријеме (што ће рећи у 9) изведем саму себе на каФућино и кроасан. Идем у свој омиљени кафић и надам се да је Игор у смени. Игор је мој омиљени конобар и кува најбољи каФућино у животу. Озбиљно. Гдје год се усудим да пробам каФућино, не може Игоровом каФућину ни прићи. Зна човјек знање. Не треба ни да ме пита. Како сједнем само му махнем и климнем главом и каФућино и чаша воде са три коцке леда...
Eckhart Tolle: "Um nesvesno voli probleme jer vam oni daju neku vrstu identiteta. To je normalno i suludo."
- Ta izjava je sama po sebi suluda jer je nelogična. Normalnost i suludost se isključuju. Ako je nešto suludo onda nije normalno.
"Um nesvesno voli probleme" Um nije odvojen od nas/našeg bića/svesti, već je svesni nivo koji omogućava nesvesnom da se ispolji i realizuje da bi se rešio neki potisnuti konflikt i shvatila trenutna situacija.
Da bi se to razumelo najpre se moraju razjasniti pojmovi svesnog i nesvesnog. Svesno su misli, a nesvesno osećanja. Misli su (s razlogom) neprestana aktivnost. Jedino se kroz aktivnost može postizati promena u vidu razvoja/učenja.
Osećanja su sažeti intenzitet/snaga koja može biti i...
Zejna (priča)
Otkako smo prodali stan u centru grada i kupili kuću u predgrađu u kojem
živi mnogo izbjeglica iz istočne Bosne, svakodnevno se susrećem sa
neslućenom ljepotom i šarolikošću našeg nam jezika. Kako sam po struci
nastavnik maternjeg jezika, umjesto što provodim vrijeme na društvenim
mrežama došla sam na ideju da uradim nešto korisnije.
Radi unapredjenja dobrosusjedskih odnosa i lakše komunikacije odlučila
sam da sastavim rječnik. Već sam pronašla i komšinicu koja će mi svojim
autentičnim govorom pomoći u ovom poslu. To je dobroćudna starica Zejna,
kako ona za sebe voli reći Zejna od Bratunca. Živi sa sinom i snahom u
drugoj kući do naše.
Zejna je bila prva komšinica koju sam upoznala kad smo tek doselili.
Jednom kad...
Радња се одвија у стану, на другом спрату Плаве зграде. Зграда је удаљена од центра Вароши око триста метара а само је споредна улица дели од Дома здравља. Зграда није одолела зубу времена и немару станара. Стан је двособан и голим оком је видљиво да је пренатрпан, како стварима тако и онима који ту деле простор. Једном страном је окренут ка прометној улици а другом ка дворишту, тачније новоизграђеним гаражама. На столу је тањир са ванилицама.
ЕСМА И СВЕТЛАНА
СВЕТЛАНА:Да ли је Мила ту?
ЕСМА:Типично за тебе Светлана, с'неба па у ребра.
СВЕТЛАНА:Есма, не прави се паметнија него што јеси, зови ми Милу.
ЕСМА:Нисам паметна, у праву си. Није ту а и да јесте не постоји ниједан ваљан разлог зашто бих је позвала.
СВЕТЛАНА:Да пробамо са тим да...
Ljubav je bila kao plamen, što gori i zagreva srce.
Kao vino, što opija i razgaljuje san.
Ljubav je bila kao more, što nosi i spaja dve duše.
Kao zvezda, što sjajem pokazuje put.
Ljubav je prestala kao kiša što se smiri i osuši.
Kao dim, što se rasprši na vetru.
Ljubav je prestala kao reka što presuši.
Kao što se san zaboravi na buđenju.
Sada ostaje samo sećanje na ono što je nekad bilo.
Trag što se ureže i ne briše.
Sada ostaje samo žaljenje za onim što je zauvek izgubljeno.
I rana što se leči, ali ne zarasta.
SilverStar
Epiktet: "Ako neko nije u stanju da razlikuje dobre stvari od loših, a neutralne od oboje – kako može voleti? Sposobnost da voli, dakle, pripada samo mudrom čoveku."
- Čovek čiji je um ograničen samo niskim, sebičnim nagonima nema uvid u dobro. Zato je njegovo razumevanje jednostrano i nepotpuno. Da bi se proširilo um se mora izdignuti u sferu plemenitih osećanja.
Tek tada se dosegne sveobuhvatnost ili mudrost kojom se shvate zakonitosti i posledice dobrog, lošeg, neutralnog, pa se mogu donositi ispravne odluke za lično, kao i opšte blagostanje i napredak.
--------
- Um je svesni nivo u kojem se koncentriše postignuto znanje. Može se porediti raskrsnicom. Na nju se uvek dolazi da bi se promenio put. Kada se podje duhovnim um se...
Име: Милица
Године: 29,8
Дијагноза: Мултипла склероза
Постотак инвалидитета: 100%, од чега је видљива и примјетна само ходалица са точкићима (@Soradze зна, нека потврди ;) )
Елем, хтједох да причам о овоме што сам у наслову написала, али из неке мало другачије перспективе. Дакле, стекла сам утисак да особе са инвалидитетом више дискриминишу једне друге него што их/нас дискриминишу (условно речено) здраве особе. Зашто то мислим? Зато што сам то на својој кожи осетила. Као да нисам довољно инвалид јер ми се само ходалица види. Отприлике минус ми је што могу да се ослоним на своју ходалицу и одем негдје. Макар то била ,,шетња" само до контејнера да избацим смеће. Успорена шетња, додуше, али ипак шетња. Не пише ми на челу да пијем лијекове...
Boranija
Nedavno odemo u vikendicu kod jednog prijatelja na roštilj.
Iako je kalendarska jesen, temperature su prilično visoke pa
se čini da nas ljeto još nije napustilo. Kod prijatelja nas
dočekuje i njegova ćerka. Ćerka inače živi u Pljevljima gdje
je udata, a ovdje je sa djecom koja su se uželjela Bosne i djeda
a ponajviše bosanskih ćevapa. Dok čekamo da se roštilj ispeče,
pijuckamo kapućino i ćaskamo o koječemu, između ostalog i
o hrani. A kako je ćerka iz Pljevalja sjetih se jedne anegdote koja
mi se urezala u memoriju, ne samo zbog okusa hrane, već i
životne lekcije koju tada dobih.
Bila sam u šestom razredu, a moja škola je organizirala
kratkotrajnu razmjenu učenika s jednom školom u Pljevljima.
Djevojčica koja je bila moj...
Glumci Narodnog pozorišta u Beogradu nas svojom provokativnom i traumatičnom igrom u predstavi "Naš razred" upozoravaju da u
svakom vremenu moramo dobro promisliti o putu kojim idemo. To isto radi i Tadeuš Slobođanek, koji svojim tekstom preispituje
i našu istoriju, ali i našu budućnost.
Ovaj višestruko nagrađivani tekst ovenčan je i najznačajnijom poljskom književnom nagradom Nike i to je jedina drama koja je dobila
pomenuto priznanje u njegovoj 20-godišnjoj istoriji. Značaj ove drame potvrđen je i kroz mnoge postavke na scenama najznačajnijih
pozorišta širom Evrope i sveta... Napisana je 2008. godine, izvedena na engleskom jeziku u Kraljevskom pozorištu u Londonu, a u
Poljskoj prvi put 2010. u Varšavi.
“Naš razred“ prati sudbine...
Boriš se protiv nas
kao da nismo dovoljno kažnjeni,
kao da bršljan nije dovoljno zapleo svoje prašnjavo lišće
oko umorna bedra,
toneš u tišinu
kao da te nedorečenost ne opterećuje,
kao da ne želiš da sačuvaš nas,
grliš samoću
kao da nam nije bila dovoljna,
kao da ne osećaš topli čvor prisustva,
bežiš
kao da imamo hiljadu života.
Možeš otići od mene
ali ne možeš od sebe
i nećeš osetiti ludu sreću zbog koje se zenice šire,
kao daleke obale zlatnog peska,
gde se vode nikada ne povlače.
Možeš lagati mene
ali ne možeš sebe
i nečeš osetiti spokoj
kad kroz šapat cuješ "laku noć" na praznoj strani jastuka.
Možeš sve zaboraviti,
možeš se odreći,
ali svaki dah koji udahneš podsećaće te na nas,
dan, noć,
rano jutro, zalazak sunca,
voda...
Ljeto u Istanbulu
Dan je nesnosno vruć, kao i svi prethodni u užarenom mjesecu avgustu.
Slani talasi su jedino utočište žegi. Na plaži je malo ljudi usljed uobičajene
popodnevne pauze za ručak, koja dobro dođe za bijeg od usijanog vazduha.
Na odmoru sam treći dan i već mi je počelo da bude pomalo dosadno.Tako
je to kad na odmor ideš sam. Ne razumijem ljude koji uživaju u ovakvoj
vrućini od koje tek s vremena na vrijeme pronađu spas u moru.
Nikad više, obećavam samoj sebi. Skupljam svoje stvari i krećem prema
hotelu.
Sjedim u ugodnoj hladovini restorana, naručujući osvježavajući napitak kako
bih preživjela vrućinu. Zatvaram oči i pokušavam zamisliti da sam na hladnoj
planini umjesto u ovom paklu. Da prekratim vrijeme do dolaska...
Rumi: " Ne brini. Pomisli ko je stvorio misao."
Engleska verzija: "Be empty of worrying. Think of who created thought.”
- Bukvalan prevod poslednje rečenice dosta kaže: "THINK (MISLI) ko je stvorio misao."
To potvrdjuje činjenicu da mi ne možemo ništa znati i razumeti bez misli. Obezvredjivanje i podcenjivanje mišljenja proizilazi iz arogantnog uverenja da se razotkrila misterija svesti i života. Ne shvata se da je misao deo misterije i da ima značajnu svrhu u procesu osvešćivanja.
J.C.: "Ne, to samo pokazuje da su ljudi sposobni da koriste samo jedno oruđe koje se plaše da ostave."
- Kako si došao do tog zaključka ili takvog razumevanja? Kroz misli, naravno. :) Ideja da su misli orudje, a ne sastavni element svesti je očigledna...