Jednom sam se prilično kasno vraćala kući iz grada. Bila sam skoro nadomak kuće, kad li izdaleka
ugledam ogromnog crnog psa. Sjedi uz sami kraj ulice oslonjen na prednje noge i čini mi se samo
čeka da ja naiđem da skoči na mene. Premrem od straha i zastanem. Užasno se bojim pasa, pogotovo
noću. Srce mi ludački udara, hoće da iskoči iz grudi. Osjećam kako mi noge podrhtavaju. Niigdje žive duše
oko mene, samo moj strah i u daljini crni pas. Ne znam šta da radim. Dalje ne smijem, a nazad ne znam
gdje bih. Sinu mi. Komšija kraj čije kuće sam zastala je budan. Vidim da su svjetla još upaljena. Znam da
je kasno, ali u ovakvim okolnostima mi neće zamjeriti što ga uznemiravam. Zamolit ću ga da sa mnom krene
do moje kuće. Smišljeno - učinjeno.
Izlazi komšija iz kuće, navlači patike na noge koje stoje pred vratima, odlazi u garažu, vraća se sa nekim
dugačkim štapom i evo nas ponovo na ulici. Gleda u pravcu u kojem mu pokazujem. Oboje se slažemo da
je u pitanju pas. Istina, mrak je, ali ulična rasvjeta baca svijetle sjene pa se nasllućuje njegove konture.
I dalje me je strah i srce mi kuca jako, ali povjerenje mi uliva komšija pa nekako krenem.
-Samo polako, ako krene prema nama mirno, ne smijemo bježati, neće nam ništa. Ako zalaje ...- pokazuje na
štap. Kako se približavamo pas miruje.
-Čudno pa ne laje, -kažem.
Već smo dovoljno blizu i defnitivno bi osjetio našu blizinu i dao neki znak. Međutim, pas je miran, nema pokreta,
nema lajanja, ništa. Pomalo zbunjeno gledamo jedno drugo. Konture postaju jasnije, ali ne odgovaraju obliku psa.
A onda odjednom uz sami rub ceste ugledasmo veliku crnu vreću sa smećem.
Kako u ulici nije bilo kontejnera, nekoliko puta sedmično je njome prolazio kamion lokalnog komunalnog preduzeća
i skupljao vreće sa smećem koje su ljudi ostavljali ispred svojih kapija. Bilo je očigledno da su smetljari ovaj put
nekako previdjeli ovu vreću.
Smijemo se od olakšanja. Izvinjavam se komšiji zbog lažne uzbune. Udišem pomalo svjež noćni zrak. Smirujem se.
Kasnije, u toku noći i sutradan, često mi se vraćala ta slika. Smijala sam se i rugala samoj sebi. Razmišljala sam
kako bi bilo glupo da nije bilo komšije. Vjerovatno te noći ne bih spavala u kući.Onda sam tako najednom shvatila.
Zar se mnogi od nas ne ponašaju slično u životu? Napravimo plan koji će nas odvesti do zacrtanog cilja, a onda
na putu do njega ugledamo u daljini "strašnog" psa. Budućnost i u njoj nešto što se nije ni desilo niti je
izvjesno da će se uopšte desiti, uplašimo se i odustanemo od cilja. Eto, to je je taj strašni crni pas.
Ima još nešto. Nije li onaj moj komšija, zapravo prijateljska podrška koja nam je često potrebna da bi stigli do cilja?
RiadaT.
ugledam ogromnog crnog psa. Sjedi uz sami kraj ulice oslonjen na prednje noge i čini mi se samo
čeka da ja naiđem da skoči na mene. Premrem od straha i zastanem. Užasno se bojim pasa, pogotovo
noću. Srce mi ludački udara, hoće da iskoči iz grudi. Osjećam kako mi noge podrhtavaju. Niigdje žive duše
oko mene, samo moj strah i u daljini crni pas. Ne znam šta da radim. Dalje ne smijem, a nazad ne znam
gdje bih. Sinu mi. Komšija kraj čije kuće sam zastala je budan. Vidim da su svjetla još upaljena. Znam da
je kasno, ali u ovakvim okolnostima mi neće zamjeriti što ga uznemiravam. Zamolit ću ga da sa mnom krene
do moje kuće. Smišljeno - učinjeno.
Izlazi komšija iz kuće, navlači patike na noge koje stoje pred vratima, odlazi u garažu, vraća se sa nekim
dugačkim štapom i evo nas ponovo na ulici. Gleda u pravcu u kojem mu pokazujem. Oboje se slažemo da
je u pitanju pas. Istina, mrak je, ali ulična rasvjeta baca svijetle sjene pa se nasllućuje njegove konture.
I dalje me je strah i srce mi kuca jako, ali povjerenje mi uliva komšija pa nekako krenem.
-Samo polako, ako krene prema nama mirno, ne smijemo bježati, neće nam ništa. Ako zalaje ...- pokazuje na
štap. Kako se približavamo pas miruje.
-Čudno pa ne laje, -kažem.
Već smo dovoljno blizu i defnitivno bi osjetio našu blizinu i dao neki znak. Međutim, pas je miran, nema pokreta,
nema lajanja, ništa. Pomalo zbunjeno gledamo jedno drugo. Konture postaju jasnije, ali ne odgovaraju obliku psa.
A onda odjednom uz sami rub ceste ugledasmo veliku crnu vreću sa smećem.
Kako u ulici nije bilo kontejnera, nekoliko puta sedmično je njome prolazio kamion lokalnog komunalnog preduzeća
i skupljao vreće sa smećem koje su ljudi ostavljali ispred svojih kapija. Bilo je očigledno da su smetljari ovaj put
nekako previdjeli ovu vreću.
Smijemo se od olakšanja. Izvinjavam se komšiji zbog lažne uzbune. Udišem pomalo svjež noćni zrak. Smirujem se.
Kasnije, u toku noći i sutradan, često mi se vraćala ta slika. Smijala sam se i rugala samoj sebi. Razmišljala sam
kako bi bilo glupo da nije bilo komšije. Vjerovatno te noći ne bih spavala u kući.Onda sam tako najednom shvatila.
Zar se mnogi od nas ne ponašaju slično u životu? Napravimo plan koji će nas odvesti do zacrtanog cilja, a onda
na putu do njega ugledamo u daljini "strašnog" psa. Budućnost i u njoj nešto što se nije ni desilo niti je
izvjesno da će se uopšte desiti, uplašimo se i odustanemo od cilja. Eto, to je je taj strašni crni pas.
Ima još nešto. Nije li onaj moj komšija, zapravo prijateljska podrška koja nam je često potrebna da bi stigli do cilja?
RiadaT.
Poslednja izmena:
ali na kraju te izvadila filozofija.Koristiš sva sredstva,tako i treba...