DRUGARI
"Kako si mogao?"
"Šta kako sam mogao?"
"Ne pravi se lud, znaš ti dobro šta"
"Aaaa...misliš na 'ono'."
"Da, mislim na 'ono'. To 'ono' će me razvesti. Kako ti je uopšte palo na pamet da joj kažeš da nisam bio sa tobom?. Jel ti svraka popila mozak?"
"Zezao sam se, šta tu ima loše, pa to smo stalno radili. Sećaš li se kako smo tvojoj kevi javili da smo imali saobraćajni udes i da se ne brine da će za mesec dva biti sve O. K. ."
"To je drugo to je bila samo moja keva. Nada je uvek bila lafčina, nije se uopšte naljutila."
"Vidiš."
"Šta vidim. Znaš li kakva je Vera? Proverava mi poruke na telefonu, prati me na fejsu i na instagramu,o ženama sa kojim radim neću ni da ti pričam. Da je po njenom ja bih spavao sa pola grada a druga bi...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Rollo May (američki psiholog): “Očigledan razlog zašto suočavanje sa sadašnjošću stvara anksioznost je taj što nameće pitanje odluke i odgovornosti. Ne može se učiniti mnogo u vezi prošlosti, i veoma malo se može učiniti u vezi daleke budućnosti – kako je prijatno onda sanjati o njima! Koje oslobodjenje od brige, koje olakšanje od mučnih misli šta se treba činiti s vlastitim životom!”
Lao Tzu: “Ako ste depresivni, živite u prošlosti. Ako ste anksiozni, živite u budućnosti. Ako ste u miru, živite u sadašnjosti."
- Lao Tzu je bio izuzetan mislilac. Njegove izreke su i danas popularne i često se citiraju. Ipak, da li se sve treba bezrezervno i nepromišljeno prihvatati ukoliko dolazi od nekog autoriteta? Treba razmisliti o onome što je...
"Zlonamernost je na nižim stupnjevima veoma česta, gotovo uobičajena, i lako doseže više stupnjeve. Gete je zaista imao pravo da kaže da su u ovome svetu ravnodušnost i nenaklonost zapravo kao kod kuće. Za nas je sreća što mudrost i uljudnost preko toga prostiru svoj plašt i ne dozvoljavaju nam da vidimo koliko je opšta uzajamna zlonamerost i kako se rat svih protiv svih stalno nastavlja barem u mislima. Ali ona povremeno izlazi na videlo, npr. kada se često i bezobzirno ružno govori o nekome, a potpuno vidljiva postaje kod provala gneva, koje najčešće višestruko nadmašuju svoj povod i ne bi mogle ispasti tako jake kada ne bi bile komprimirane, kao barut u pušci, kao dugo čuvana mržnja ugnežđena u duši. Zlonamernost najvećim delom...
Paradoksi i nelogičnosti u učenju Sun Cua
Sun Cua se često doživljava kao savršeni strateg, čovek koji je uspeo da vojnu filozofiju uzdigne na nivo umetnosti i mudrosti. Njegovo delo _„Umetnost ratovanja“ _vekovima se proučava ne samo u vojnim školama, već i u poslovnim kancelarijama, političkim kabinetima i psihološkim savetovalištima. Ali, kao i svaka misao koja pretenduje na univerzalnost, i njegovo učenje u sebi skriva određene protivrečnosti i paradokse, koji otvaraju prostor za dublje promišljanje.
#_Prva velika nelogičnost nalazi se u njegovoj najpoznatijoj tvrdnji:#_ „Najveća pobeda je ona koja se dobija bez borbe.“_# Ova rečenica zvuči kao vrhunac mudrosti _ ali istovremeno ruši samu osnovu njegovog dela. Ako je borba suština...
Sećam se proleća iz detinjstva kao da su bila juče. Selo je tada imalo neki svoj ritam – mirniji, sporiji, nežniji. Jutra su počinjala mirisom sveže trave i pesmom ptica koje su se budile ranije od svih nas. Ja sam volela da posmatram kako se priroda budi, kao da gledam neku veliku, tihu predstavu kojoj sam imala privilegiju da prisustvujem.
Zumbuli su mi bili najlepši. Oni mali, jednostavni cvetići, a opet toliko posebni. Kada bi procvetali, stajala bih pored njih kao da gledam neko čudo. Dodirivala sam ih prstima i pomislila kako priroda zna da stvori nešto što nijedna ruka ne može da napravi. Bagremi su mi bili još veća čarolija. Celo selo bi zamirisalo odjednom, kao da je neko prosuo beli oblak iznad nas. Sećam se kako su grane...
Da li je predosećaj sećanje iz budućnosti?
Sigurno vam se barem jednom dogodilo da imate osećaj da će se nešto desiti _ i onda se to zaista obistini. Ljudi to zovu „šesto čulo“, a naučnici _ predosećaj. Fenomen je vekovima intrigirao mistike, šamane i proroke, a danas sve više privlači pažnju psihologa i neuro naučnika.
#_Kada snovi govore unapred
Jedna od onih koji se bave ovom zagonetkom je Džulija Mosbridž, kognitivna neuro naučnica koja tvrdi da je još kao dete imala snove koji su predskazivali događaje. U početku joj niko nije verovao, dok nije počela da vodi dnevnik snova. Vremenom se pokazalo da se mnogi zapisi poklapaju sa stvarnošću.
Ona danas smatra da ovakva iskustva mogu da ukažu na nešto revolucionarno _da vreme nije...
Lao Ce je često slavljen kao prorok mudrosti i osnivač taoizma, ali ako se njegove ideje pogledaju iz kritičkog ugla, uočavaju se ozbiljne nelogičnosti i unutrašnje protivrečnosti. Njegovi paradoksi nisu uvek duboka filozofska otkrića, već ponekad znaci nedoslednosti.
# Prva nelogičnost javlja se u njegovom učenju o _“nedelanju” (wu wei)._ Ako je najbolje ništa ne činiti i pustiti prirodu da sama teče, zašto je onda Lao Ce uopšte napisao svoje delo i delio učenje? Sam čin filozofskog savetovanja jeste delanje i usmeravanje drugih, što direktno protivureči ideji potpunog nenametanja.
# Druga kontradikcija leži u njegovom stavu prema znanju. On tvrdi da znanje i učenje kvare čoveka i udaljavaju ga od izvornog puta, ali paradoks je u...
Nemaš više šta da izgubiš
Možda nešto i dobiješ
Obuci se samo kako ti želiš, stavi onaj parfem, onu ogrlicu...
Sve po tvom srcu neka bude
Uzmi svoje arrows of desire
I izađi...
Samo u svom stilu
Izađi makar trajalo 5 minuta, napolju te čeka more sumji, komentara, predviđanja, sigurnih znanja drugih i sva ostala.... Sranja
Ali izađi
Na tvojih poslednjih 5 minuta u velikom stilu
Izađi kao... Ti
У реду. Ово су права питања.
Одговор на њих гласи да свест која остаје после смрти јесте моја свест, али и твоја, и свачија.
Наравно, тако нешто је тешко разјаснити себи, а камоли објаснити другоме, јер како је говорио Шопенхауер:
Али сам раније ипак то покушао, и мислим да сам успео. Јер у данашње време имамо једну веома моћну аналогију коју наши стари нису имали, ради се о холограму. Холограм је идеална метафора.
Наиме, сваки део холограма садржи у себи целину. Ако "исечемо" један део, добићемо цео холограм у том делу.
Управо је тако са животном силом, са тим јадником који се пробија кроз материју. Ма шта то биће било, (ма шта ми сами били, јер је свако то биће) оно има то својство попут холограма, да свако његово дељење садржи...
TRI POUČNE STARODAVNE PRIČE,
BAŠ SU LEPE, ŠTO SE MENE TIČE
-------------------------------------
ORLIĆ KOJI SE JE POKOKOŠINJIO
Iz orlovog gnezda je jedan seljak zao orlovsko jaje ukrao i doneo ga pod kokošku koja je upravo taj dan počela da leži na jajima. Nedugo posle toga iz jaja su se izlegli lepi, pomalo vragolasti i nežni pilići, među njima i orlić, koji se je po svojoj veličini isticao, ali to, čak ni njegova majka kokoška, nisu primećivali njegova braća i sestre. Majka kokoška ih je učila kako da se uspešno u obližnjem grmovlju sakriju od svih grabljivaca, ali i kako tamo da pronađu slasne plodove divljih voćaka ili semenke koje su neprestano kljucali. Vodila ih je na gumno i pokazivala im kako se kandžama zemlja razgrne i kako...
KUKAVIČJA JAJA KAPITALIZMA
Pre sedam-osam godina sam prisustvovao nekom seminaru u Domu Omladine, koji je organizovala vrla komuno liberalna mladež. Plaćeno parama iz Dojče republik sa supervizorom iz Ujedinjenog kraljevstva, ličkog porekla. Tada sam izrekao "jeres" da su ljudska prava kukavičja jaja kapitalizama, podmetnuta radničkoj klasi da joj zamagli oči i zatupi oštricu klasne borbe. Umalo me ne pojedoše na licu mesta. Jebalo im se za slobodu mišljenja i moja lična ljudska prava. Valjda ja i nisam bio ljud. Elem, posle ovoliko godina moram da se izvinem, do poda, i da skrušeno priznam da sam pogrešio. Nisu ljudska prava nikakva kukavičja jaja. Niti su namenjena otupljivanju nezašiljenog libida radničke klase. Oprostite drugovi i...
Cigara je moj najbolji drug
Retko se srećemo
Ali kad je frka, ona stiže sa trafike u lepom plavom pakovanju, sa nazivom lepe i neobične ulice
U sinergiji sa kafom, rakijom ili viskijem i dobrom serijom, ona je najbolji drug
To je moja ekipa
Ne pominje osetljive teme, ne komentariše nespretno i neumesno moje monologe
Moji drugari me malo otruju, anesteziraju, pomognu da pustim sve... Da svako radi šta hoće...
I ja da nekako...živim...kobajagi
Šta god
Nije tu danas cigara
Spava na rafovima one lepe, nove trafike u našem bloku
Drugar kafa je tu danas
On će pomoći
Nekada sam volela večeri.
Imale su u sebi onu posebnu tišinu koja nije bila prazna, već ispunjena životom. Bila sam dete koje bi se, čim sunce zađe, provuklo napolje, leglo na travu i gledalo kako se nebo polako presvlači u tamnu boju, a zvezde izlaze jedna po jedna, kao da se takmiče koja će prva da zasija.
Zvezde su mi bile saputnici. Brojala sam ih, iako sam uvek znala da ih je nemoguće izbrojati. U njima sam tražila odgovore, maštala o nekim dalekim svetovima i zamišljala da negde gore postoji neko ko misli na mene. Ta beskrajna širina noći činila je da se osećam sitno, ali ne i beznačajno – naprotiv, osećala sam se deo tog beskraja, kao da i ja negde svetlim.
Kad sam malo porasla, večeri su dobile novi miris. Nosile su sa sobom...
Znam da si se plašio da mi tepaš.
Plašio da moja kosa u tvojoj ruci
postane sidro koje ne umeš da nosiš.
Plašio da se okrenem naglo
i uhvatim ti pogled
tamo gde si ga skrivao -
na mom vratu u tišini...
Znam da si verovao
da ćeš se izgubiti
ako mi ruku staviš na rame,
ako mi prstima dodirneš čelo,
ako mi u oči slegneš sve što si ćutao.
Znam, nisi mi tepao u tišini,
jer si se bojao da te čujem.
Kao da bi svaka nežna reč
mogla da razotkrije
koliko si zapravo želeo da ostaneš.
Znam da se nisi bojao mene...
Bojao si se sebe - dok voliš.
Bojao si se ljubavi koja se
ne mora izreći da bi ostala tu...
Znam da sad kad me nema,
imaš sebe...
Isuviše...
Ali možda, ako pogledaš pažljivo,
možda ćeš videti da sam ostavila mesto....
Ne za mene.
Za...
Kada me ne voliš,
ne puca zemlja,
ne vrišti nebo,
ne prestaje disanje sveta.
Sve funkcioniše.
Savršeno.
Bez mene.
Ali ja…
ja se raspadam tiho,
kao papir u vodi,
kao obećanje
koje niko nije čuo.
Kada me ne voliš,
ne umire niko.
Osim mene.
Po hiljadu puta.
U svakom pogledu
koji ne traži moje oči.
U svakom dodiru
koji ne zna moje ime.
Kada me ne voliš,
ne piše se pesma.
Piše se rana.
U stihu koji grebe,
u reči koja krvari,
u tišini koja zna
da si mogao - ali nisi.
🌺
Postoji trenutak kada bol prerasta u oganj, a rana u mač. Osveta tada postaje logika duše _način da se povrati dostojanstvo, da se popuni praznina ostavljena izdajanjem. U svom izvornom obliku, ona se ne rađa iz mržnje, već iz nepravde. To je želja da se ravnoteža ponovo uspostavi, da svet oseti istu gorčinu koju smo mi morali da nosimo.
Ali, filozofija osvete je dvosekli mač. Ona obećava oslobođenje, a zapravo nas dublje vezuje za ono što nas je povredilo. Svaki čin kojim pokušavamo da ranimo drugoga zapravo samo hrani uspomenu na sopstvenu ranu. Umesto da bude izlaz, osveta postaje krug bez kraja, vrtlog u kome bol prerasta u naviku, a moć u zavisnost.
U simboličkom smislu, biće koje korača tim putem veruje da gradi zidove snage...
U svakome od nas postoji biće koje korača tankom linijom između tame i svetlosti. Ponekad ga prepoznajemo kao glas koji nas gura u osvetu, u kontrolu, u potrebu da dominiramo kako bismo prikrili sopstvenu ranjivost. Taj glas, obučen u tamu, zapravo je samo produžetak jedne davne rane _ neispunjene želje da budemo prihvaćeni i voljeni.
Sudbina tog bića nije jednostavna. Ono nosi krunu moći, ali i okove usamljenosti. Njegove odluke, koje naizgled izgledaju hladne i surove, zapravo su odraz unutrašnje borbe _ borbe između bola i nade, između straha i ljubavi. U toj borbi otkrivamo da zlo nije uvek čisto zlo, već ponekad pogrešan pokušaj da se pronađe sigurnost.
I upravo u toj pukotini, u toj slabosti, rađa se mogućnost promene. Biće koje...
IMA ONIH 🌺
Ima onih koji pišu da bi zvučalo lepo, da bi se neko oduševio.
Da bi stvorili utisak dubine, iako ne znaju kako izgleda dno.
Pišu da bi zatrpali prostor rečima koje ne znaju da nose,
koji koriste slike koje ne osećaju, koji se prave da znaju šta je tuga,
iako nikada nisu ćutali pred njom.
Ima onih koji pišu o tišini, iako ne znaju da cute,
koji pišu o svetlosti, ali se nikada nisu gasili.
Koji pišu o ljubavi kao da je to samo reč, a ne rana...
NEĆU DA PIŠEM 🌺
Neću da pišem ako će da zvuči kao istina, a da je zapravo prošlo
pored mene - ne dodirnuvši ništa.
Ako istina nije ono što se kaže. Jer - istina je ono što ostane kad se sve kaže.
Jer - istina ne traži da bude lepa, da bude poštovana...traži da bude - tačna...
Memorija kao lavirint
Zamisli postojanje u kojem se svaki trenutak raspada čim se dogodi, nestaje kao prah nošen vetrom. Čovek ostaje zatočenik sadašnjosti, bez mogućnosti da sa sobom ponese trajnost sećanja. Ono što ostaje jesu krhotine _ beleške, znakovi, slike urezane na koži i u mislima _ tragovi koji treba da svedoče o istini, ali umesto toga često postaju zamke.
Šta je uopšte istina? Da li ona postoji kao čvrsto jezgro, ili je samo konstrukcija koju gradimo iz fragmenata koje pamtimo? Svaki znak, svaka reč, svaki trag može biti i putokaz i obmana. Tako se identitet pretvara u slagalicu sastavljenu od nesigurnih delova, a čovek postaje umetnik sopstvenog samozavaravanja.
U lavirintu memorije ne traga se za istinom koliko se ona...
Слажем се да треба причати о смрти, али интересантно је да када се говори о томе пре свега се мисли на сопствену смртност. Да ли вреди да ја живим, стално је у питању сопствено ја, а остали се при томе нејасно замишљају скоро као некакви бесмртни богови.
Наши стари су на своје портрете стављали симболе "memento mori" (сети се да си смртан) лобању, муву и слично, како би се стално подсећали. Али једнако би било корисно да су стављали и неко подсећање на Ксеркса и његов ламент.
Овај снимак из 1910. године је добар пример о чему говорим. Чувена "Buffalo Bill's Wild West" представа, а која се приказивала широм Америке и Европе крајем 19. и почетком 20. века, била је чак и у тадашњој Србији.
Погледајте ове људе, извођаче и гледаоце...
Kafa nije samo piće. To je vreme koje se rastapa u dimu, to je tišina koja se pretače u miris, to je trenutak kada svet prestaje da diše i čeka da se ti ispuniš toplinom. Svaka šoljica je mala crna kapija ka unutrašnjem univerzumu _ gorka i meka istovremeno, kao kontradikcija života koju ne možeš razrešiti, već samo prihvatiti.
U kafi je uvek prisutno ono „i mene“.
To neizgovoreno mesto pripadanja, kada želiš da budeš deo nečije pauze, deo tuđeg daha, deo malog rituala što povezuje ljude i ćutanja. Miris kafe zna da podseća na prošlost, da budi sećanja na ruke koje su nekada držale istu šolju, na razgovore koji nisu morali da imaju kraj, na jutra koja su počinjala sa obećanjem i završavala se sa umorom, ali i blagim osmehom.
Ponekad...
SNOVE SNIJEM...
"Ko si ti?"
"Niko, neko. Zašto je to uopšte bitno?"
"Nije, gde se mi ovo nalazimo?"
"Nigde, negde."
"Ovo mora da je samo san?"
"Ako ti je tako lakše da misliš, onda jeste."
"Zašto je ovako mračno i tiho? Kako sam se ja uopšte našao ovde?"
"Sam si došao ovde."
"Sad se sećam, ti si me zvao."
"Nisi morao da me poslušaš."
"Plašiš me. Koliko je sati, koji je ovo dan?"
"Ovde ne protiče vreme."
"Gde su nestali svi oni ljudi?"
"Sam si ih oterao."
"Ne želim da ostanem ovde. Kaži mi kako da odem."
"To ćeš sam morati da otkriješ."
"Čuju se galebovi."
"Na moru smo."
"Odakle ovde more."
"Ne znam, ovo je tvoj san."
"Onaj brod odlazi?"
"Vidim."
"Zaustavi ga."
"Rekoh ti, ovo je tvoj san."
"Šta sad da radim?"
"Sanjaj."
"Šta je ono na...
_Potrazhi me ako ti,,,,
Potraži me onda kada ti dan izgubi boju i kada ti noć postane preteška da je nosiš. Tada sam tvoja topla pokrivača, dah što greje iznutra, bezimen oblik što te obavija i ne pušta da se raspadneš. Kada žeđ za smislom zapali tvoje grlo, moje ime pretvara se u eliksir _ne voda, već esencija života koja se uliva u tvoj nemir i gasi ono što izgleda neugasivo.
Kada život pritisne svojim zidovima i ti ostaneš bez vazduha, ja sam miris nevidljivog, dah što ti vraća snagu, fluid što puni praznine. Kada svi nestanu, kada te okrenuta leđa zabole više od noža, potraži me: ja sam ona tišina što ostaje, neugasiva iskra u mraku. Ja sam Dnevica, zvezda što sija i u danu i u noći, vodilja tvog koraka kroz beskraj sivila. Kada...
“Ucini mi nesto”, rekla mu je.
“Kazi, ljubavi, bilo sta, hocu”, odgovorio je, dok je nezno milovao njenu glavu koja mu je lezala u narucju.
“Ucini da zivis duze od mene”, uzvratila je.
“Zasto? Ne govori to vise nikada”
“Necu moci ni dan bez tebe, moras da mi ucinis samo to, moras da mi verujes”, -
Uspavala se dok je on nezno milovao po kosi, a njegove suze su joj kvasile kosu kao da su joj davale hranu za jos malo zivota.
U gradu što pulsira pod hladnim treperenjem neona, nasilje nije samo čin, već ritam _ krvavi metronom vremena. Mladić, tek sirova iskra čoveka, uzdiže se kao manifest volje oslobođene svake granice. Njegova ruka udara, njegov glas reže, a iza svega stoji pitanje: da li je sloboda samo pravo da se bira između tame i svetla?
Društvo, u strahu od sopstvene senke, pokušava da ukroti haos. Na oltar sigurnosti polaže ono najkrhkije _ slobodu. Nauka i država udružuju snage da čoveka pretvore u programiranog anđela poslušnosti, ali u toj sterilnoj tišini nestaje muzika njegove duše. Čovek postaje prazna maska, lutka kojoj su presečene niti želje.
I tada paradoks zasija punom snagom: bolje je biti zlo koje bira, nego dobro koje ne ume da...
Тражим је данима, лутам и мислима и прашњавим ципелама. Лијево и горе, па доље у амбисима жеља и очекивања. Горе до и изнад облака,тамо гдје се снови мијешају и вртложе са сјенама прошлих и митолошким ликовима који јашу комете и лешкаре по облацима.Тражио јесам и на асвалту врелом од сунца, мокром од киша и прљавом од мојих корака. У погледима и звуковима, у мирисима и кроз уплакане очи. Џаба ,нашао нијесам. Изгледа је за потраге такве врсте несташица велика. Можда нијесам тражио довољно срцем, можда само преплашен могућношћу да ћу наћи то што тражим. То би заиста било чудо и покора. Наћи и стати без моћи да се крене даље, једноставно искорачити из строја живих и оних који траже. Да ја овакав какав јесам пронађем оно што тражим? Ато што...
Izuvijas li metal, on pamti i vratice se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal.
Odrezi glavu drvetu. Ono pamti i listace i dalje u pravcu svetlosti istrajnoscu i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo.
Ma kakvo nasilje vrsio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomis izvor ili zajazis potok, bilo da zadavis reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubice korito tamo gde su i poceli. Ako su prava voda.
M. Antic
Internet nam pruza iluziju da, ucestvovanjem na mrezama i forumima, posmatramo druge ljude.
Sve sto vidimo i tamo pronalazimo ipak nisu drugi, nego mi.
Ko to osvesti ima sanse da ostane zdrav.
"Slast mesu ne daje samo meso, nego iluzija da nije nase".
Solaris _ ogledalo unutrašnjeg kosmosa
U beskrajnom prostoru, gde ljudska svest pokušava da kroti nepoznato, pojavljuje se more koje nije voda, već misao. Ono što se naizgled čini kao planeta, zapravo je ogledalo _ duboko, nemilosrdno i nežno u isto vreme. Svako ko mu priđe, suočava se ne sa univerzumom, već sa sopstvenom unutrašnjom gravitacijom.
Solaris ne govori jezikom ljudi. Njegov govor je materijalizacija sećanja, duhova prošlosti, onoga što čovek nikada nije uspeo da razreši u sebi. Ljubav, krivica, gubitak _ sve se pretvara u oblike od krvi i tela, u prisustva koja ne nestaju ni kada ih razbijemo, ni kada ih odbacimo.
Na svemirskoj stanici, gde je nauka htela da pronikne u tajnu okeana, počinje drama koja nije kosmička, već...
Moj blog za šta god to bilo od sada pa do kraja vremena.
Vezano za fotografiju, obožavam je. Knjiga, šolja kafe, kišovito vreme, neobični dizajn kuća (stariji stil) i mir. :heart: