Svet kao volja i predstava _ ironija slobode u svetu neslobode
Arthur Schopenhauer je svet video kao dvostruk_ s jedne strane predstava, ono što percipiramo, slike i oblici u našem umu_s druge strane volja, slepa, neugasiva sila koja nas goni, vuče i tera, često i protiv nas samih. I tu već nastaje paradoks: čovek zamišlja da je slobodan, a zapravo je samo maska volje, lutka na koncu jedne sile koju ne kontroliše.Ali evo kontradikcije _ upravo to uvideti, znači biti slobodniji od većine. Ako shvatim da sam želja, da sam neugasiva potreba, da sam glad koja nikad nije sita _ nisam li bar delimično oslobođen? Nije li spoznaja moje neslobode _ moj prvi čin slobode?
#_Šopenhauer bi rekao: patnja je suština života._# Želja vodi u bol jer nikad nije do kraja ispunjena. A kad se i ispuni, ubrzo nastaje praznina, dosada _ pa opet nova želja. To je večni krug. Ali onda dolazi pitanje: ako je život samo ponavljanje gladi i sitosti, zašto uopšte nastavljamo da igramo ovu igru?
#_Zar volja nije i prokletstvo i spasonosna sila u isto vreme?_#
Možda je umetnost, kako je Šopenhauer tvrdio, jedini trenutak u kome se oslobađamo tiranije volje. Kada gledamo sliku, slušamo muziku ili čitamo knjigu _ volja na trenutak umukne, a mi postajemo čista svest, bez želje. Ali zar i to nije želja _ želja da pobegnemo od same želje?
#_I tu leži ironija: čak i kada želimo da ne želimo, mi želimo. _#
Čak i kada se povučemo u umetnost, to činimo jer nas nešto vuče. Čak i kada pokušamo da nadmudrimo volju, ona je već nadmudrila nas.
Svet kao volja i predstava, dakle, nije samo filozofija pesimizma. To je i filozofija skrivene kontradikcije: uvid u neslobodu otvara mogućnost slobode, a želja za oslobađanjem od želje samo potvrđuje njenu večnu moć.
Možda je jedini iskreni stav _ nasmejati se ovoj igri.
Ako nas volja već gura, hajde da barem izaberemo kako ćemo pasti, a možda i da uživamo dok padamo.
,,,ipak i to nivo za tebe je vishe nivo,,,