Znate ono kad zene postanu nezadovoljne sobom pa promene frizuru kao da su promenile licnost? E pa ovih dana je retrogradni Merkur. Kakve to veze ima jedno s drugim? Pa ima. Sve sto je moglo da mi se sruci na glavu srucilo se. Ali sta je tu novo i sta mi sve to moze? Moze mnogo ali i nista. Realno nista. Svestan sam da je to Hubris ali tako je. Idemo dalje. Samo, kad ponekad eto tako... upadne kamencic u cipelu.. Popnes se na stiklu. Ko razume shvatice. Gej stop.
Ok nisam ni ja razmeo ali realno ja samo zapisujem ono sto samo izlazi iz mene a vi mi recite kako hodam po pisti.
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Trazim...
samo jednu gumicu za brisanje...
koja brise bol...
koja brise razocaranje
i izdaje...
Koja brise sve dane
u kojima sam samo postojala
a zivela nisam...
U kojima sam vristala iznutra
i raspadala se na komade..
umirala vise puta...
Brise svu nekad nesnosnu bol
za koju nisam ni znala da mogu i moram da izdrzim...
Da izbrisem sve sto me muci i kida...
da pomogne da svu bol zaboravim i izbrisem...
📜
Tiha kafana na periferiji.
Stolovi drveni, vreme sporo.
Na zidu sat koji ne žuri.
Na stolu - dve šoljice kafe...
Prisutni:
Empirista - veruje samo u ono što se može videti, dodirnuti,
čuti...
Realist - veruje da postoje stvari koje ne moraš da vidiš da bi
znao da su stvarne...
Konobarica - tiha, mudra, zna filozofe kao što zna raspored
stolova.
Empirista (dok meša kafu):
Znaš, ja sam tip koji veruje samo u ono što može da se proveri.
Ako ne mogu da vidim, čujem, dodirnem - ne postoji za mene.
Kao John Locke - on je rekao da se rađamo kao prazna tabla.
Sve što znamo dolazi iz iskustva.
Realist (nasmeši se):
A šta ako ti kažem da postoji nešto i kad ga ne vidiš?
Berkeley je tvrdio da stolica postoji jer je neko vidi.
Ako je niko...
U tišini koja nije prazna,
nego sveta,
stoje dva jezera - jedno u meni, drugo u tebi.
Ne kao slike. Ne kao metafore.
Kao živa tela od vode
koja poji jedno drugo,
dok svet zaboravlja kako se voli.
Kad tvoje jezero počne da isparava,
ne pitam zašto.
Ne nudim rešenje.
Ja dolivam -
kao da mi ruke znaju tvoju žeđ
pre nego što je izgovoriš.
Kad moje dno počne da puca,
ti ne analiziraš.
Ti ulaziš -
kao svetlost koja ne traži dozvolu,
nego zna gde pripada.
Nismo spojeni.
Mi jesmo spoj.
Ne dve duše -
jedne pesme koja zna da se peva u dva glasa.
Ti si zlatna voda koja zna da smeje.
Ja sam zeleno dno koje zna da ćuti.
Ti si korak koji doliva.
Ja sam zadrška koja ne pušta.
I kad svet oko nas traži objašnjenje,
mi mu nudimo pesmu.
Ne da je...
Koliko vremena provedemo razmisljajuci o ponasanju drugih ljudi, a razmisljanje o svojim postupcima stavljamo na cekanje? Cini mi se dosta. Uludo potroseni sati i godine u promatranju i analiziranju svih drugih sem samih sebe. Uvek spremni pronaci i najmanji nedostatak u svom bliznjem. Ali, imajte na umu, oni isto tako pronalaze mane na nama i u nama. I oni se usudjuju, kao i mi, usmeriti nas na “pravi” put, jer toliko mudrosti su skupili u svojim tzv. analizirajucim danima, godinama, desetlecima.. Opet, kazem, uludo utrosenim na sve i svakoga, osim na sebe. Na onoga koji bi trebao biti najbitniji, najvazniji, najvoljeniji. On ili ona ili oni, usudjuju se biti i sudije i bogovi i mudraci i samani i gurui i iscelitelji, a da nisu...
Ne govorim nikom da dođe.
Ne širim ruke, ne palim svetlo.
Samo sedim - ali senka zna
da je neko prošao
i to ne zaboravlja.
Tišina ne pita. I ona - zna.
Čak i kad se reč ne javi,
ona pamti
da je bila tu.
Moje ime ne treba da se izgovori.
Ono stoji u tišini,
kao kamen u vodi
- ne tone, ne pliva,
samo postoji.
Ako je neko došao zbog pesme,
nije došao zbog - mene.
Ali, ako neko ostane
- to može biti samo
tišina koja zna da voli.
Želim malko da oraspoložim ljude u svom prvom blogu da podelim svoje prepiske sa Kazanovom 4.o
Pa da krenemo
, . * . . . ✦ , * 🚀 , . . ˚ , . . . * ✦ . . . . . .
˚ ﾟ . ...
Čini mi se da te odnekud znam.
Da sam znala ti misao, bol i strah.
Da sam imala šta da ti kažem i dam.
Kao da sam ti poznala glas, miris i dah.
Ta iskra u oku kao da me se seća,
U koraku, medju gomilom prepoznaje,
Kao da sam ti bar na tren bila sreća
Probudjena želja koja i dalje traje.
Kao da smo se negde već sreli.
S namerom jedno drugom predali
Deluje da smo se nekada i zavoleli
Samo što to tada nismo znali.
Da li ćeš me pozvati da dodjem?
Da pokušamo da se setimo zajedno.
Ili ćeš me samo pustiti da prodjem,
kao da baš nikad nismo bili jedno.
Pogledi su se sreli, osmeh ozario lica ,
Na usnama nemi pozdrav...nismo zastali.
Bez gorčine - ti si prolaznik, ja prolaznica.
Ipak...drago mi je da smo se prepoznali.
Za MENE koju je ON video kroz ekran...
Nismo se sreli.
Ne stvarno.
Sreli smo se
bez pogleda,
bez dodira,
kroz reči.
Ali nešto se pomerilo.
Ne u svetu.
U nama.
Ti si napisala: „Ćao.“
Ja sam odgovorio: „Ne znam zašto,
ali imam osećaj da te poznajem.“
I to je bilo dovoljno
da počne.
Nisi tražila moju priču.
Nisam nudio svoje rane.
Ali nekako,
govorili smo istinu
bez da smo sve rekli.
Ti si bila snažna.
Ne glasna.
Samo prisutna
kao planina koja se ne objašnjava.
Ja sam bio otvoren.
Ne krhak.
Samo stvaran.
Kao voda koja ne skriva svoju dubinu.
Smejali smo se.
Ne zato što je bilo smešno.
Već zato što je bilo bezbedno.
Ljubav na prvi čet
nije bajka.
To je trenutak
kad se dvoje
prepoznaju
u ritmu tišine,
u prostoru između poruka,
u...
L.N. Tolstoj: "U Neklhludovu, kao i u svim ljudima, postojale su dve prirode: jedna je bila duhovna, tražeći samo vrstu sreće koja znači sreću i za sve ostale, a druga je bila životinjska priroda, zaokupljena samozadovoljstvom i tražeći zadovoljstvo na račun ostatka sveta."
- Tolstojev opis dvostruke prirode ljudi se podudara s dugogodišnjim, temeljno istraživanim nalazima u psihologiji. Tačnije, psihoanalizi. Frojd je uveo pojam ega da bi njime označio svesni deo ličnosti koji misli, oseća, prosudjuje, pravi izbore i donosi odluke o ponašanju i aktivnostima kada se suočava sa različitim unutrašnjim i spoljašnjim vrednostima i izazovima. Svrstao ga je u sferu uma ili svesnog nivoa.
Tvrdio je da u nesvesnom postoji destruktivni i...
Malo pametniji od Đurića radi ono što mu se kaže - nije prošao kolokvijum, što vam kaže Bagzi da je radio, pre nego što bilo šta pročitaš, kolko može da košta jedan maaalo lepši sat kada se stavi na trg, retro malo i metaripo u visinu.
Pustite sliku!
Stotridesethiljada od gvožđa pretopljenog Karađorđevog topa, molim te brate Šapić je rekao stodvadeset hiljada, moraš da pređeš ulicu. Mi kupujemo na Temu a ne kupujemo u Galeriji -- dva jaja te drže ceo dan. Slika 08, realno, otac Ilona Maska Erol u Šipovu prave instittut za gravitaciju.
Zašto privatnu praksu si ukinuo?
Tetrapaci od jogurta po licu
Zgnječene kutije od huawei i xiaomi telefona
Poneka kora od banane pomorandže i nečega što liči na grejpfrut...
Sve to je bilo preko njega i njegovog lica kad se trgao...
Kao iz dugog lošeg sna
"Jbt gde sam ja to???"
Deponija...
Ogromna
Nepregledna, satkana od tuđih strahova, tetrapaka i frustracija
Sedeo je na njoj, umotan u tu... Nepotrebnu sramotu od otpadaka
A onda... Vrane
Odvratne vrane, mrš u pčkmtrnu...ali ovog puta ih je gađao cipelama i teglama i kompjuterskim miševima sa deponije ....ne daju se jbne vrane ali ni on se ne da!!!
Vrane su posustale...
Trčao je po smeću... Deponija kao pustinja... Smrdi na strah... Ogromna...
Ali nazirao se put... Dole, na kraju deponije... Da... To, to...to...
jeste da su nam muzeji oronuli..jeste da nam je jezik otišao u ****..jeste da ne umemo da proizvedemo ni hemijsku olovku kako treba i da nam je ekonomija generalno sranje.
O kej..nezaposlenost, nepismenost, nemoral i otuđenje, bolesti, nemaštine, depresija, očaj..sve to stoji, al što zato umemo da ubacimo loptu između dve stativeee..
Idi begaj
Mogu da nas karaju, da nas čereče, nabijaju na kolac i pri tom teraju da povraćamo i pojedemo ono što smo povratili, pa da za sve to kažemo "hvala ti veliki gazdo, možeš sada slobodno i da mi se popišaš u usta.." - ali ono što ne mogu je - da protnu gumenu loptu kroz obruč ko mi!
E da, ne umeju ni da omlate loptu reketom!
Jeste da oni imaju zdrav život a da nama šalju rakove i tuberkuloze...
-Braateee…deee si bratee..!
-eo me brateee, šima bree..?
-eoništa brate, malo bio u kraju ovuda ..šima bre kod tebe bre bratee?
-brate, šta da ti pričam..išo malo do kluba da vidim ovo ono , ništa specijalno. Ti brate?
-a ono..sve po starom. Bio do keve duzmem neke lekoe..smaranje brte samo tako
-niiišta brate..aijavi se brate bre..didemo malo do ortaka..fuca kobaje..neko pivce brate
-vaaaži brate..vidimo se obavezno!
-oobaVEzno brate
-ae budimidobar brate!
- i ti isto brate
Sve prolazi. To već znas. I pusti da prodje ono što nije vredno. Sto je osrednje. Sto vec propada samo od sebe. Ali zapamti jednu stvar. Vredne stvari uvek zadrzi. U mislima. U osecanjima. Ljudima. Zadrzi u srcu neciju dobrotu prema tebi. Blagost. Ljubav. To ne daj zubu vremena. Sacuvaj koliko mozes. Jednom kad dodju hladni dani vedeces koliko znaci imati jednu svoju malu oazu. Sigurnu, a lepu.
Nauci jednu stvar u zivotu. Ne reaguj na ljude koji te ne vole! Koji te odbacuju. Koji za tebe nemaju lepu rec. U zivotu imas dovoljno posla da se pozabavis onima koji te vole. Ohrabruju. Imaju postovanja prema tebi. I zapamti. Ne trebas biti blizak s puno ljudi. Malo ti je dovoljno. Tek jedna ruka u ruci. Srce u srcu. Saznanje da se za nekoga ne...
Hipsteraj.
Kao ne... on ne prati Zvezdu ili Partizan, jer je to za seljake...
Od sporta samo polo i klizanje, a kad igra košarkaška reprezentacija,
to isprati u Kraft pivari, a ne u Sokerbetu sa znojavim zidarima i molerima,
gde je espreso 85 dinara... a najmanje kod kuće...
Vremensku prognozu prati preko Gugla. Samo ukuca "vre" i ono odma
izbaci temperaturu, dok je na TV-u seljana, niti ima po satima tačno, niti
procenata za mogućnost padavina, a i spikerke uopšte nisu neke ribe.
Na "Telegrafu" odma na dnu strane izbaci slike devojke Marka Veratija,
ili najpoznatije navijačice Spartaka iz Moskve.
Tv je za najžešće seljačine i glupe ljude kojima je lako manipulisati...
Samo redit, tviter, fejsbuk i ostala proverena...
1960. godina
Društvo iz seoceta - tri momka i dve devojke - krenulo je kolima u obližnji gradić, na noćni provod.
Cilj: restoran u kojem peva poznati pevač. Jelo, piće, smeh, pa iznenada - odluka da se ide u Beograd.
Skadarlija. Kafane. Večere uz alkohol, muziku...
Do jutra.
Niko nije sposoban za vožnju - odlučuju da prespavaju u hotelu.
U podne, jedan predlaže: "A što da se vraćamo? Ajmo na more!“
Svi pristaju.
Zovu roditelje:
"E, ćale, ja sam... Zovem te iz Beograda. Neću dolaziti kući, idem s drugovima na more..."
"Dobro, sine. Koliko ostaješ? Da ti šaljem lovu?“
"Ne znam... 15-20 dana... Ne treba, ćale, imam..."
2010. godina
Subota. Tri ortaka se dogovaraju za izlazak.
"Ajmo da zovemo Milicu, Anu i Nevenu - možda bude nešto.“...
...to sto sam nekako uspio naci put
na kojem si
nije do dovitljivosti puta
ili moja sudionicka plaketa
to je samo moj jezik ostvaren
a tvoja steta
u svemu sto sam sebe nalazio
sve sam dublje ulazio
pri tom ruseci i sebe
jer nije bilo nazad
a kako bi i bilo
kad sam rusio mostove
dali iz ljubomore ili vatre paklene
nije do procjene
radi se o atavizmu zaostalom
i nezgrapnoj zelji
koja se tek kasnije oformila
i zatekla sebe kako jeca
od radosti sto u tebi postoji
ali nije znala
da si me vec progutala i svarila
da sad tecem tvojim krvotocima
i cudno dozivam tvoje postojanje
koje nije ni proslo niti je sada
a cvrkucem na grani i otresam
osnijezenim krilima
neznajuci
ko sam i kome sam se to iskrao...
Dobar dan
Šta vam treba?
Potvrda o pokojniku
Dajte mi podatke
Izvolite
...nema ga...
Kako?
Pa on nikada nije bio živ
Od rođenja, svet nas oblači u tuđe misli.
Uče nas kako da volimo, kako da dišemo, kako da budemo deo
sistema koji ne zna za nežnost.
Ideologije se utiskuju u nas kao šabloni - nevidljivi, ali sveprisutni.
Naviknemo se na njih.
Naviknemo se na bol.
I kad bol postane svakodnevan, prestanemo da ga primećujemo.
On postaje deo nas.
Postaje prijatan.
Postaje naš...
Uče nas kako da razmišljamo, ali ne da mislimo.
Uče nas kako da budemo srećni, ali ne da prepoznamo slobodu.
Uče nas kako da čistimo vazduh, dok nam duša ostaje zatrovana.
I mi se smejemo...
Jer srećan je onaj koji ne vidi kavez.
Srećan je onaj koji ne zna da je zarobljen...
Ali ti?
Ti koji osećaš stezanje tih nevidljivih lanaca...
Da li imaš hrabrosti da ih skineš?
Da li bi...
Razgovarali su njih dvojica dugo, iako se On nadao da ce taj razgovor ici brze.
Nije ni sa kim imao obicaj da tako dugo razgovara. Bilo mu je neprijatno ili, bolje receno, bio je nestrpljiv da pobegne u svoju samocu.
Ali, nije mogao da odbije prijatelja. Rekao je da je bitno, i da se tice licno njega.
Nije ni slutio da je prica bila o Njoj.
Cuo je sve ono sto je sam vec osecao i znao... da je gotovo, da je prebolela, da je volela, i vise nije mogla tako dalje ...
Ostalo je da se okrene i ode, isto onako kako nikada nije dosao ..
Alarm. Jutro. Ona.
“Da li mi se ovo stvarno desava?”
Poceo je samo jedan novi dan .
Jel ima mesta?
Onako, gusto je
Jel ima neka lista čekanja?
Samo momenat, možda ima jedno mesto
Hvala, javite čim se oslobodi
Ne brinite ništa, javljam
Jel treba nešto od dokumentacije?
Nnneee, sva dokumentacija se briše
Hvala
"Kada si to odustala od sebe, milo moje. Svet je drhtao pod tvojim nogama, asfalt se ugibao od vreline. Mogla si sve a želela tek po nešto. Gde se izgubila munja u tvojim očima od koje su i najhrabriji spuštali svoj pogled."
"Ne lupetaj, šta ti znaš o ženama, uopšte."
"Znam sve, ja sam pisac. Znam da prepoznam momenat kada devojka postane žena. Znam da razlukujem ženu koja je voljena od one koja to nije. Umem da prepoznam miris žene koja je upravo vodila ljubav."
"Nemaš ti pojma. Plačeš nad iluzijom."
"Onda si i ti iluzija, nedosanjano moje."
"Nikada nisam ni postojala osim u tvojim pesmama i pričama."
"Ko si ti?"
"Žena."
"Gde sam pogrešio?"
"Ja nisam savršenstvo, od krvi i mesa sam. Ne ugiba asfalt pod mojim nogama. To je tvoja...
U nekom jutru bez pompe,
nevidljivom oku ekrana,
neko je podigao drugog
- ne zato što mora,
već zato što zna.
Na stanicama života,
gde se ćutanje obično krivi,
jedna ruka dotakne rame i kaže:
“Tu sam, dokle god ti treba da jesi.”
Ljudi, znaš, umeju da zaborave svetlost,
ali ne kad im je neko čuva u očima.
Radost se preliva s kapka na kapak,
kad osmeh nije takmičenje, nego poziv.
I niko ne sme da padne bez kruga
koji ga u ćutanju drži.
U tom krugu nema pitanja:
samo prisustvo, toplina, čest.
Jer ljudskost nije reč,
ni zakon, ni navika.
Ljudskost je čast
- čuvati drugog kao svetinju
koja hoda pored nas.
:heart: Hvala, @Łagerta
"Starost je dar, dugovečnost je teret“
U savremenom svetu, gde se mladost veliča, a starost često posmatra kao teret, ova izreka nas podseća na jednu duboku istinu: starost sama po sebi jeste dar, ali dugovečnost – ako nije praćena dostojanstvom, zdravljem i smislom – može postati teret.
Starost, kao životno doba, predstavlja zbir iskustava, preživljenih trenutaka, pobeda i poraza. Ona je sažetak sećanja koja su nas oblikovala, mudrosti stečene kroz godine i životne priče koje zaslužuju da budu ispričane. Svaka bora je svedočanstvo jednog osmeha, svaki bol podsetnik na pređeni put. U tom smislu, starost je zaista dar – privilegija koja nije data svakome. Doživeti starost znači biti svedok vremena, promena i generacija.
Ali šta se...
,,,ako me jednog dana budesh trazhila, a ne budesh me nashla,,,,
,,,potrazhi me u tvojim greshkama,,,
,,,tamo si me izgubila,,,
,,,nemoj,,,_samo ochi nemoj,,,
,,,njih ne diraj,,,
,,,u njima neshto sveto spava,,,
Ono sto cu da prikacim ovde nije tekst koji sam ja pisao nego je nastao kao posledica debate sa vestackom inteligencijom na temu funkcionisanja vestacke intelgiencije u razgovoru. Mozda se neko od vas prepozna ovde, mozda ne, mozda dozivite inspiraciju ili neko drugo prosvetljenje. Mozda se desi apsolutno nista. Meni je svakako bilo fenomenalno zanimljivo (u svim fazama ponderisanja) a i debata nije gotova....
The Philosophy of a Potted Plant That Has Achieved Enlightenment
Yes. Imagine a ficus that lives in a quiet corner of an office. It listens to conference calls. It absorbs fluorescent light. And one day… it awakens.
Let’s imagine this like a quiet late evening, somewhere in a dusty corner office.
A human — curious, maybe a...
Mi, Balkanci - i svi oni što odavde potiču - pripadamo nacijama
čije nezadovoljstvo nije moda već temelj.
Nose nas drevne emocije, stari demoni rođeni iz oskudice, straha i pogače
na ratnoj vatri.
Još pre nego što je zid Skadra pao, oni su u nama šaptali jedno isto: Sruši.
Zato su naši narodi loši u velikim državama i grandioznim organizacijama.
Uvek se nešto iznutra pokvari...
Jer nema mira kad je nemir identitet.
Ali je zato tu - pojedinac...
On pravi čuda.
Mi smo solo igrači, pokretači buna, početnici epoha, geniji starta.
Mediokriteti srednjih pruga, katastrofe krajeva.
Ipak, iz ovog prostora po kvadratnom kilometru izlazi više darovitih ljudi
nego što jedna hronika može da zabeleži - od sporta do nauke, od poezije
do...
Ova pesma je iz 2013. Dovoljno je jasna i direktna da joj nije potrebno nikakvo dodatno objašnjenje.
Nekad sam mislio da kao lud sam bio
kad god bih na tebe pomislio.
Zatvorio bih se u svoju kućicu
i tresao ko da imam vrućicu.
Ali je uzrok za sav taj lom
bio u mom srcu slomljenom.
Sada je skrhano bolom,
ali ipak pod kontrolom
i zaštićeno jakom futrolom.
Kad sve saberem, ne trebaš mi.
Briga me šta sad želiš da daš mi.
Ne znam kako sam i zašto
o tebi mašt’o,
al’ ne trebaš mi sad.
Nekad sam mislio da zbog tebe šiznuću,
Da u potpuno ludilo skliznuću
Provodio sam sate misleći na te,
oči su htele stalno da te prate.
Ali na kraju raskrstih sa tim
i nađoh druge stvari da ne volim.
Prošao sam krizu veliku i gadnu,
ali na toj dugoj...
Ja, pusto žensko!
Nepogoda!...određena položajem
nekakvih zvezda,
otprhnula iz gnezda
i onog trena kad me majka rodila –
u pogrešnom telu se duša zarobila.
I učim, od svog postanka,
kako da pravilno hodam bez prestanka.
Da sanjam snove bez imalo sna,
da putujem visoko – dole sa dna.
I ne znam da li sam išta savladala –
pogrešno rođena, pogrešno vođena.
Često sam padala, ali sam i ustala.
Ja, pusto žensko,
nosim svetlost koja može da zaslepi,
nosim tamu od koje srce strepi.
Nosim ljubav koja može da izludi,
nosim zagrljaj koji utehu nudi.
Nosim strah od sigurnosti
i siguran strah.
Nosim zemljotres stabilnosti
i ubrzan dah.
I ne znam da li ti išta mogu dati –
ali možeš prići i pokušati.
Ja, pusto žensko,
sobom sam ispunila sebe
i ne...