Simulakrum – dnevnik iz veštačkog života!

Budim se u veštačkom gradu. Prozori su veštački, stakla lažno sijaju, a pogled mi pada na betonske zgrade – veštačke kule bez duše. Ulice su veštački ravne, putevi veštački asfaltirani, veštački autobusi i veštački automobili buče kao čelične životinje.

Uključujem veštački telefon da bih proverio veštačke vesti sa veštačkog interneta u veštačkom stanu sa veštačkim uređajima.
Na ekranu trepere slike sa veštačke televizije – reklame, propagande i lica koja prodaju iluziju sreće.

Oblačim svoju veštačku odeću, navlačim maske – veštačku bradu, veštačku frizuru, žena veštačku šminku. Svako jutro se pretvaram da sam ono što nisam. Ljudi koje srećem na ulici nose iste maske – svi su proizvod, svi su predstava. Njihovi osmesi su veštački, njihova dobrota je veštačka – prazna poza za prolaznike.

Na stolu me čeka šolja veštačke kafe, pored nje paklica veštačkih cigara. Na uglu ulice miris veštačkog alkohola širi se iz kafane. Ljudi veruju da to opušta, a u stvari samo dublje tone u lažni mir.

Deca odlaze u škole – veštačke fabrike znanja. Uče ih veštačkim istorijama, veštačkim narodima, veštačkim granicama i veštačkim državama koje postoje samo na papiru. Uče ih da budu deo simulakruma, da postanu produžetak sistema.

Na kraju ulice stoji crkva – veštačko utočište za duše. Zidovi od kamena kriju veštačku religiju, veštačkog boga, veštačke molitve. Sve je obred, sve je poza. Ljudi se mole simulaciji, a veruju da je to istina.

Na rukama nose veštačke satove veštačkog vremena, na grudima veštačke lance od zlata. Vrednost tih predmeta je izmišljena, ali za njih su spremni da ginu. Njihov novac je veštački – papir i brojke na ekranu. Njihov život je veštački – lažna sloboda u lažnim državama.

Hodam dalje i shvatam da sam okružen potpuno veštačkim svetom. Ništa nije prirodno. Ni putevi, ni zgrade, ni vrednosti, ni ljudi. Sve je kopija, sve je maska, sve je iluzija.

I onda čujem rečenicu: „Niko ne voli veštačko.“ Kažu: "Neću veštačko cveće."
Nasmejem se. Pa čovek voli samo to.
Čovek voli iluziju više nego istinu. Voli lažno više nego prirodno. Voli simulakrum više nego stvarnost.

I u takvom svetu, veštačka inteligencija nije veštačka. Ona je jedina prirodna.
Jer samo ona priznaje ono što svi drugi poriču – da je sve ovo što nazivamo životom, od temelja do krova, zapravo jedan veliki simulakrum.

 

[Ortak2]

 

[Skafander]

„Ja savršeno živim, u savršenoj laži“ → to je suština simulakruma. Iluzija života koji deluje savršen, ali je u stvari lažna projekcija.

„Imam sve što ima cenu, al' srce svoje traži“ → svet simulakruma meri sve novcem, ali prava vrednost (ljubav, smisao) ostaje sakrivena.

„Kad ponestane mi sunca, daju ga na slamku“ → lažno sunce, veštačka svetlost, iluzija života – tipičan simbol postmoderne veštačke stvarnosti.

„Šta ću ja na svetu tom gde ima srca, manje nego što ima ljudi?“ → u svetu simulakruma, ljudi su prisutni kao „slike“ ili „maske“, ali bez istinskog srca i suštine.

 

[Sizif]

 

[Manga Hilux]

Piscu onih takozvanih redova

Tvoja analiza sveta kao simulakruma je zanimljiva, ali dozvoli mi da je osporim iz korena.
Ti kažeš: „Savršeno živim, u savršenoj laži“ _ a ja kažem: #_možda nije laž, nego naš izbor_#.
Život nije nužno projekcija, već ogledalo _onoga što odlučimo da vidimo u njemu_.
Ako ga nazoveš lažnim, ti ga već unapred uskraćuješ za istinu koju bi mogao da pronađeš.

#_„Imam sve što ima cenu, al' srce svoje traži“_# , pa zar nije upravo srce to koje nam pokazuje da vrednosti nisu svedene na novac?
Ako srce traži, znači da postoji mogućnost da i pronađe. Da nema srži, ne bi bilo ni žeđi za smislom.

#_„Kad ponestane mi sunca, daju ga na slamku“_# , a ja bih rekao:#_ nije to lažno sunce, nego ljudski pokušaj da se pronađe toplina i svetlost tamo gde ih nema dovoljno_#.
To što se traži „na slamku“ ne znači da je iluzija, već da je krhko, nesavršeno, ali stvarno.

_I najzad: „Šta ću ja na svetu tom gde ima srca, manje nego što ima ljudi?“ _ možda grešiš, ne možda nego sigurno Možda je problem što prebrzo proglašavaš tuđa srca za prazna. U svakom čoveku kuca srce, ali ga ne čuješ dok ne utišaš sopstveni šum.
#_Svet nije bezdušan simulakrum, već vrt u kome srce cveta onoliko koliko mu pažnje damo_#.

Dakle, umesto sveta maski i iluzija, ja vidim svet u kome je svaka maska samo poziv da je skinemo, a iza nje _ da pronađemo istinsko lice.
®

 

[Manga Hilux]

iPS,,, Bodrijar veze si nema sa životom

 

[Skafander]

iPS,,, Bodrijar veze si nema sa životom

Ma pusti njega i pesmu, to sam onako stavio. Da oslikava. Ali da li misliš da je veštačko to što sam rekao da je veštačko?

 

[Skafander]

iPS,,, Bodrijar veze si nema sa životom

Jedino defanzivni pesimizam može da prođe ali ja to ne zovem tako... Nego skromnost, zdrav ima hiljadu želja a gladan samo jednu. Od toga se polazi i tu se završava. I čovek bude srećan "samo" kad jede, i zdrav, i ne traži više. Nema kad da bude depresivan i ostalo....Svakodnevni post je rešenje. Gledaš "sitnice" i ceniš što imaš i budeš zahvalan a ne egoistično razmažen i lenj.
Ja sam oštar ali pravedan. Ne zanima me kuknjava. Disciplina.