DA LI SVE BAJKE IMAJU SREĆAN KRAJ
Jutros sam je video. "Još uvek dobro izgleda", pomislih. Godine su ocrtale po neku boru a život joj podario onaj tajanstveni osmeh plemkinje. Kosa joj je padala u slapovima, čineći zlatasti ram koji joj je uokvirivao lice. Izgledala je ka da se tog trenutka spustila sa neke renesansne slike, među nas obične smrtnike. Klimnusmo glavama, jedno drugom. Reči su bile suvišne, sve priče su odavno bile ispričane. Trivijalnostima nisam želeo da je vređam. Znali smo se oduvek. Varoš je imala običaj kolektivnog šetanja beba a naše majke su tu dužnost sa radošću obavljale, dok su očevi prilježno ispijali krigle piva u restoranu na stadionu lokalnog fudbalskog kluba, glumeći da ih fudbal interesuje. Od tad seže...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Immanuel Kant: "Ako bi mogli videti sami sebe i ostale stvari onakve kakve stvarno jesu, mi bi videli sebe u svetu duhovne prirode, zajedništvo koje, niti nastaje našim rođenjem, niti nestaje smrću naših tela."
*
Chaucer: "I svako, sem budale, zna u svojoj duši da svaki deo proizilazi iz ove velike celine, jer priroda ne može nastati iz nekog naročitog dela ili samo dela, već iz celine i netaknutog savršenstva iz kojeg se silazi u ono što se menja i što truli."
***
Shvatanje da je univerzum nastao slučajem se sve više opovrgava novijim otkrićima. I ne samo njima, već i logikom koja ukazuje na neophodnost postojanja inteligencije iza fizičkih zakonitosti. Dovoljno je poći od činjenica. Osnovna karakteristika smisla je kreativni...
David Lynch, jedan od najintrigantnijih i najenigmatičnijih režisera modernog doba, stvorio je trilogiju koja duboko istražuje teme identiteta, ličnosti i dualnosti - svetlosti i tame. Filmove "Izgubljeni Autoput" (Lost Highway, 1997), "Vožnja Mulhollandom" (Mulholland Drive, 2001) i "Carstvo Inlanda" (Inland Empire, 2006) sa prepoznatljivom i autentičnom "linč" naracijom, izraženom simbolikom i posebno sa intenzivnom atmosferom, Linč uspeva da se, kao i uvek, uzdigne iznad konvencionalnih filmskih formi...
"Izgubljeni Autoput" otvara trilogiju istražujući teme fragmentacije identiteta i realnosti. Fred Madison, protagonista filma, suočava se sa sopstvenim demonskim silama koje se manifestuju kroz promenu identiteta u Petea Daytona...
Razmazao se pakao, slio se niz uglačan kamen,u vodi je nestao...
Vitez je bacio koplje ka nebu...
Svilena, bela zastava je postala izfronclana,najomiljenija mačija igračka..
To je dovoljna napojnica za par gladnih očiju...
Daleko na putu ka bespuću…
*
Prognan sam strelama i sekirama...
Dok sam sanjao Vas,
Na apstraktnoj predstavi o igri i beskonačnosti...
U nestvorenoj svetlosti...
*
I da je tamo daleko, neko rekao nešto loše, o tebi,a istog se trenutka sve dogodilo meni,
Kao besplatna ulaznica, za lepo upakovan, poklon-paket i slobodouman mi aranžman,
Gde počinje svaki sledeći dan...
Дух времена, тај тихи и невидљиви ток који обликује свест и идентитет читавих генерација, јесте феномен који је од давнина интригирао мислиоце и филозофе. У својој суштини, он представља колективни израз историјског тренутка и утицаја који нама, као појединцима, остаје готово неприметан док га свакодневно проживљавамо. Немачки филозоф Георг Вилхелм Фридрих Хегел сматрао је да је дух времена, или "Zeitgeist", интеграција апсолутног знања и историјске нужности, док је Имануел Кант указивао на то да је човекова слобода тесно повезана са његовим моралним дужностима у оквиру друштвене заједнице.
Из православне перспективе, дух времена није само интелектуална или социолошка конструкција, већ дубоко духовно искуство које прожима целокупно...
Prilično lijep dio života, tačnije nekih petnaest godina, provela sam
u Starom Gradu, u austro-ugarskoj zgradi udaljenoj pet minuta od
Katedrale, pa mi je Ferhadija bila kao avlija, (pogotovo u ljetnim mjesecima
i noćima kad smo u nju bježali iz stana u kojem je bilo vruće kao u samom
džehenemu), a Sarači i mnoge ulice i uličice koje su se nadovezivale na
njih i vodile prema jezgru Baščaršije bile poznate haman kao vlastiti džep.
Sad rijetko odem, a i kad odem ostanem zatečena koliko više ništa nije isto.
Zapravo, nisu više isti ljudi. Nevjerovatno je koliko se povećao broj turista
po ulicama, kako Ferhadije, tako i Baščaršije, toliko da je čuti bosanski jezik
prava premija. Najviše se povećalo onih iz arapskih zemalja, ako je suditi...
Prošao joj voz za minut... Ona prešla na tramvaj a on joj prošao iza uveta... Htela da stopira ali automobili promenili trasu pa idu od nje ka negde... Potrčala na avion a on prošao i nestao u nekom trouglu...
Sve joj prošlo a ona nije još.
Pošto nije dozvoljeno koristiti izvore društvenih medija kao što je Fejsbuk na Političkom forumu, odlučila sam da iskoristim prostor na blogu
🌍🌍🌍🌍🌍🌍🌍🌍🌍🌍🌍🌍
Samo vas gledamo
Poštovani narode Srbije,
u cilju razumevanja ovog svenarodnog bunta, imamo obavezu da se oglasimo i pre svega zahvalimo na nesebičnoj podršci koju dobijamo svakodnevo, jer ovo jeste narodna borba bez podela i kompromisa. Oni koji su se svrstali i odabrali drugu stranu, polako i neprimetno pokušavaju da uđu i u naše redove, s namerom da obesmisle bunt i spuste tenzije. S tim u vezi ponovo ukazujemo na stav i zahtev koju smo izneli u Loznici 28.juna :
Nema trošenja energije na nesvrsishodne šetnje, nema strančarenja i nema podela. Zahtev je donošenje zakona kojim bi...
Alan Landsburg: "Kroz godine parapsihologija je pokazala da je nefizički element u ljudima stavrnost, a ne samo želja ili iluzija."
*
J. B. Rhine: "Možemo sa sigurnošću zaključiti da ima nešto delotvorno u ljudima što prevazilazi fizičke zakonitosti, pa prema tome, po definiciji, predstavlja duhovne zakonitosti. Vasiona je onda nešto što ostavlja mogućnost da se bude religiozan."
***
Verovanje u postojanje duhovne sfere je prisutno skoro u svim kulturama i tradicijama. Ta činjenica je, sama po sebi, vredna pažnje. Ukazuje na univerzalnost te ideje i njenu duboku ukorenjenost u svesti ljudi. Mada se to ne može potvrditi, ne može se ni opovrgnuti. Brzopleto odbacivanje i kategoričko poricanje, bez ikakvih solidnih dokaza je dosta...
kakve smo poznavali moraju da umru. Iz vise razloga:
1. zato sto su pocele da se placaju - cime postaju zapravo profesionalni sport, sto nije bila ideja nikad. A time sportisti - prostitutke.
2. zato sto su vezane za nacionalnu podelu - zemlje ce da se ukidaju i bice regioni ili neka druga vrsta podele.
3. zato sto su zbog 2 nepravedne.
morao sam da zapisem.
Osho: "Telo se sastoji od tame, dok se duša sastoji od svetla i tamo gde se ta tama i ta svetlost sretnu, to je teritorija razuma. Samim tim razum u sebi poseduje malo tame i malo svetlosti; zato je razum uvek napregnut i razapet između ta dva različita pravca."
*
Bhagavad-gita (7.6-7): "Sva kreirana bića imaju izvor u ove dve prirode (niža i viša Božija energija). Od svega materijalnog i svega duhovnog u ovom svetu, znaj sigurno da sam ja oboje i stvaralac i rušilac. O pobedniče bogatstva, nema više istine od Mene. Sve se oslanja na Mene kao biseri na koncu."
***
Živa bića su aktivna dok su nežive stvari, i pored različitih oblika i materijalnih sastava, pasivne. Ne razvijaju se. Čak je i kod biljaka, koje imaju samo instinkt...
Darryl Reanney: "Kvantna fizika je pokazala, na zadovoljstvo mnogih fizičara, da je realnost koju posmatramo čudno promenjena samim činom posmatranja. Svest ne izgleda samo kao posmatrač, već kao učesnik u radnjama sveta; svest i materija, subjekt i objekt nisu odvojeni, nekako suptilno, oni vrše interakciju."
Darryl Reanney: "Noseći se intuicijom nešto dalje, interesantno je pomenuti da se retki momenti oslobadjanja svesti od ega opisuju kao momenti osvetljenja ili prodora svetlosti. Vitman opisuje ta vidjenja kao ‘osvetlenje svetlog’ i metafora svesti kao svetlosnog agenta je široko rasprostranjena u svim mističnim spisima. Pitam se, u momentima nesputane mentalne slobode, da li sama svetlost, jedna istinski bezvremenska...
...
...male okice
prijete velikom svijetu
ako ista ucinimo nazao
malenom cvijetu
nece se desiti nista
produzice samo nejaki jauci
i vec uporna zgarista
biti sretni oni sto su daleko
ali ce uvijek postojati
neko
sto djetinje suze pamti
i za sve nas isplakuje
nece nikom da ih vrati
ali im kraj prizeljkuje...
Privikavao se na gust i lepljiv mrak.
Do spoznaje u okruženju dolazio je dodirom.
Određivao se prema suštini dotaknutog.
Sledio je svoju nevidljivu putanju.
Prostor se izobličavao i gubio.
Sišao je u svoje okno.
Svuda se prostirala podatna građa.
Svaki udarac - reč.
Svaka useklina - krik.
Istrajavao je u zamahu.
Poslednji udar odjeknuo je muklo.
Zasekao je u samo jezgro.
Grumenje se rasulo i isijavalo nepodnošljivu toplotu.
Zastao je pred žarištem, dohvatio manji grumen
i hitnuo ga kroz otvor.
Osetio je bol i video opekotine na dlanovima.
Gore, kraj otvora, stotine dlanova je pljeskalo.
Srušio se kao pokošen i sagoreo u trenu...
🌺 🌺 🌺
ULICA MOG DETINJSTVA
Ulice mog detinjstva više nema. Tamo, gde su nekada bile varoške kućice u kojima je živeo neki dragi svet, danas je moderna zgrada koja mi zaklanja sunce kada prolazim ulicom mojom. Ulicom u kojoj se nazivalo dobro jutro i neznancu. Ulicom u kojoj su nas decu slali sa tanjirima punim vrućih čvaraka, švarglom i ponekim komadom mesa jer takav je red. Podeliti sa komšijom i kad imaš i kad nemaš. Iza kuća su bile bašte i kokošinjci,poneko je gajio svinje. Tamo gde je bio bunar sada je ulica. Tamo gde su nekada bili bambusi gde su se gnezdile čaplje onih godina kada je Gročica plavila, tamo je sada toplana, navikao sam na nju i miris sumpora iz pepela koji leži razbacan tu negde gde je cvetalo predivno poljsko cveće. E...
U odsjaju sveće posmatrala je srebrnu oblogu svećnjaka.
Pažnju joj je privukao izgraviran i okrnjen obris male tragičke maske.
Nedostajala je samo linija usta i brade.
Trudila se da pronikne u ono što je iščezlo.
Da domisli i uobliči celinu maske.
Da pređe onu meru iza koje će sve što je izgubljeno povratiti svoj sadržaj.
Možda će se u tom prizivanju, u usredsređenju, prekinuta linija ponovo spojiti.
Navikavala se na tragičan lik, a istovremeno očekivala nešto drugo.
Vosak sa sveće kapao je niz svećnjak i slivao se u donji deo gravire.
Topio se i stvarao privid mimičkog izobličenja maske.
Taložio se, čvrsnuo i vajao usta u širok i razvučen osmeh.
Na okrnjenom delu nazrela je ono što je priželjkivala.
Bila je to tragikomična maska...
Mala Enciklopedija, Prosveta (četvrto izdanje/1986 god.): "Materija (lat.), izvorno reč materia znači: drvo, materijal za obradu, gradja, sadržina; srodno sa grč. mater, lat. mater, srp. Mater. Prvobitno kod Platona naziva se 'primateljkom' svih oblika, rodnicom u kojoj se začinju oblici svih bića."
*
F. Engels: "Veliko osnovno pitanje svake, naročito, novije filozofije jeste pitanje o odnosu mišljenja prema biću... duha prema prirodi... u svojoj potpunoj oštrini ovo je pitanje moglo biti postavljeno i moglo je dobiti svoje potpuno značenje tek onda kada se evropsko čovečanstvo probudilo iz dubokog zimskog sna hrišćanskog srednjeg veka... Prema tome kako su odgovarali na ovo pitanje, filozofi su se podelili u dva velika...
Pokušavao je da preusmeri težište.
Da u novom sačuva nešto od prethodnog.
Da se prikloni starom u novom.
Svesno se izlagao opasnosti od prekida igre.
U munjevitim menama tragao je za osećanjem sigurnosti.
Kušao je i ukrštao stare i nove podsticaje.
U povremenim opuštanjima, pri promeni ritma, osvajao je tajno polje sila.
Upućivao telo ka jednom, a kretao ga ka drugom pravcu.
Podsticao je i najmanje da bi postigao najviše.
Energiju je usmeravao preko utrobe do stopala.
Zaigravali su se listovi na nogama.
Uvrtali se kao vretena.
Vlakna su se namotavala zavisno od brzine i položaja nogu.
Savijala se u kalemove i opruge.
Zatezala i hranila novim udisajima.
Čim se opruga rastegla, kalem je krenuo obrnutim smerom.
Osetio je trenutno...
Аеродром Шарл де Гол. Господин средњих година, обучен као да је стигао из деведесетих година прошлог века, са шеширом и кишним мантилом седео је у чекаоници. Испод мишке је имао уролан Ле Монд, а поред ноге акт ташну. Иако је у аеродромској згради била гужва, изазивао је приличну пажњу својим помало чудним изгледом. Седео сам на супротном крају сале, тако да сам га могао поматрати без страха да ћу бити примећен и оптужен да буљим. Додуше, једног тренутка су нам се погледи срели, али његов је био толико одсутан, да сам имао утисак како је прошао не само кроз мене, већ и кроз танке зидове зграде, и завршио негде у предграђима Париза. Одавао јеутисак човека који не припада овом месту, али исто тако својим комотним понашањем се некако...
Claire Weekes: "Žena koja je imala više patnje nego što izgleda moguće da se podnese i koja je izgubila svaku želju da živi, rekla je da je jedan dan, kada se u potpunosti osećala skrhana, naterala sebe da izađe napolje i zapali otpatke iz bašte. Slučajno je bacila sveže lišće u vatru. Oštar miris lišća koje gori dao joj je moment neočekivanog zadovoljstva i u isto vreme jedna vragolasta ptičica je proletela i zacvrkutala na grani pored nje.
Ona nije mogla, a da se ne osmehne. Taj doživljaj je bio presudan momenat u njenoj bolesti. Pokazao joj je da je još uvek sposobna da oseća zadovoljstvo, da takvo osećanje još uvek nije mrtvo, kao što je ona mislila. To joj je dalo dovoljno snage da se održi i sada živi mirno i srećno...
Živa stvorenja neprestano razmenjuju (šalju i primaju) signale/informacije preko čula u vidu vizualnih efekata, zvukova, mirisa, ukusa, dodira. Kod inteligentnih (misaonih) bića se ti podaci prenose do mozga i uma. Um ih sredjuje logičnim rasudjivanjem ili korelacijom svega uočenog i kroz to postiže spoznaju. U tom procesu učestvuju i osećanja pošto spoljašnji stimulans aktivira i emocionalnu reakciju. Zato i ona utiču na formiranje mišljenja i zaključaka o uočenim pojavama.
Dakle, stalna stimulacija iz spoljašnjeg sveta podstiče unutrašnju sposobnost razumnog bića da uči i spoznaje sebe i svet u kojem živi. Spoznaja ne može postojati bez samospoznaje i obrnuto. Nijedno odojče nema koherentnu predstavu okruženja iako reaguje...
Kada u svima nama umire nevinost i kada dečija radost počinje da napušta naša srca i da umesto radosti u nama počinju da pršte, rasplamsavajući se, sve strasti ovog sveta?
U takvom je stanju čovek. Ljudski rod živi, Život sa tim da zna da sledi smrt ali to pitanje, kao i mnoga druga su nekako „anestezirana“ u mnogima od nas.
Sa druge strane radoznalost je uvek „đavolski privlačna“. Uvek sam bio rad da otvorim ta vrata i da gledam tupo u mračni ambis ispred sebe koji magnetski privlači da „saznaš, poletiš i nestaneš“.
Ne, u jednom trenutku je meni lično bilo svega dosta. Nisam više želeo da se igram sa Životom, već da živim Život.
Zašto pišem u prvom licu i o sebi?
Želim da ostavim mali dokument. Kako su stvari koje ću opisivati...
Misao... kao oštrica brijača, kao udar svetla,
kao crveni dijamant, kao tačka…
*
Brod jako brzo plovi ovih dana...
Isijava sa njega gomila raznoraznih osećanja *
Pokrivenih korom tvrde mašte *
Sa željama ka nepostižnim idealima...
*
U odorama...
Praznih ruku - bez smisla *
Malo drugačije od poimanja bilo čega *
Na obzorju veličanstvenog prizora…
*
Pod maskama *
Ispod suvih grana *
Sa osećajem zalepljenog, trulog lišća po tabanima *
Sa suzama u očima i velikim zenicama, punih straha...
Tada puno znači *
Oda o odanosti *
U neprilici *
Na kamenoj stazi *
Među trnjem *
Na ivici...
Gušio se u neprekidnom širenju i skupljanju svog uzburkanog mora.
Propinjao se poput talasa.
Pretvarao se u penu punu kristala.
Otkrivao tajnu nepoznate prirode.
U kružnom, povratnom životu talasa, nadmoć
i klonulost upijao je u istom dahu...
Da li će u toj stalnoj promeni, u toj neravnopravnoj igri sa morem
obnoviti i sopstvenu istrajnost?
Zamor mu je polako budio sumnju u krajnji ishod te igre.
Iskušenje je izazivalo paniku.
Samo je uobrazilja postajala delotvornija.
Udaljena obala mu se pričinjavala kao mesto koje će sjediniti međe
sveukupnog prostora.
Kao mesto koje će pomiriti sve nepomirljivo u prirodi.
Ako je sve kao što mu se pričinjava, prigrliće obalu
i odoleti povratnom udaru talasa...
🌺
Dva, tri dana je je prošlo u obilaženju raznoraznih krajeva Londona. Uglavnom smo se vozili autobusom i silazili bi smo gde god nam se činilo da je kraj zanimljiv, tuda bi šetali satima. Brixton, Čelzi, Starford, Vudford... ni ne pamtim više gde sam se sve to vrzmao. Svejedno, bilo je interesantno. Dosta puta sam pre-podne išao i bez Elene. Nekakav "duh slobode", me je podizao i proizvodio energiju. Osećao sam se "nedodirljivim". Sada kada razmišljam o tome mislim da tu nije bila u pitanju sloboda, onako kako danas pojmim tu reč, radije bih to opisao kao odsutvo bilo kakvog straha od ljudi. Bio sam stranac koga niko ne poznaje i koji nikoga ne poznaje. Čovek u svom okruženju , gde živi, godinama stiče prijatelje ali i one koji mu nisu...
1 - Jovana Jeremic ponižava SVETINjU!
2 - desetine hiljada Parižana na kolenima mole ISUSA
https://www.tiktok.com/@radomirandrejevic/video/7397827274826910981?_r=1&_t=8oUl2OdxMnt
:(:(:(
Bilo je to njeno jedino pribežište.
Odraz lepote se ustalio i osvojio joj celo telo.
Neko davno, prvobitno iskustvo pretvaralo se u energiju koja nadahnjuje.
Kao san o poreklu lepote.
Kao dodir koji se tek ostvaruje.
Osećanje koje ju je ispunjavalo izazivalo je istovremeno i strah od lepote.
Lepota je za nju bila i nešto što opominje.
Nešto što se osamostalilo i prilagodilo njoj.
Nešto što je postalo ranjivo i neiskreno.
Uznemiravala je i napuštala bez njene saglasnosti.
Strepela je od njene izvitoperenosti.
Jer, sve što joj se opiralo, podsticalo je njenu osvetu.
Našla se neočekivano pred nepoznatom, pobunjenom lepotom
koja ju je ismejavala.
Nije više znala da li je lepo - lepo...
Pribežište se srušilo samo od sebe i postalo -...
Teško je oblikovati stvarnost reči...
Tragati za njenim značenjem pod promenjenim uslovima izražavanja...
Tražiti njenu besmrtnost, iako božanska tajna reči nije očigledna.
Tražiti je u oblutku pod-reči, u njenom čulnom sadržaju...
U njenom duhu koji je materija, u energiji koja je njeno telo...
U pamćenju samoglasnika i suglasnika...
U sećanju...
U porukama bezglasnim treptajima skrivenim u zvučnoj ostavi,
teško je čuvati je od preranog oglašavanja,
prodiranja bešumnog u bilo reči da bi se utisnulo značenje pod-reči...
Jer, iz te duhovne i zvučne vreve, stvara se reč, koja, ako doživi
podsticaj, zaiskriće neslućenim bogatstvom...
i prestati da bude samo senka stvarnosti...
Velikim duhovnim šestarom iscrtao je svoj krug.
Omeđao je svoju svetlost i krenuo u dubinu kruga.
Zrake su se usnopljavale i sažimale osvetljeni prostor.
Utapale su se u kružnu maglinu.
Zgušnjavale se i pratile ga ka središtu.
Kako ih zauvek sačuvati za sebe?
Osvetljeni krug je postao ishodište njegove slobode.
I međa njegove skrajnutosti.
Ljudi, predmeti i oblici ostali su van domašaja.
Bližio se središtu.
Svetlosni snop se sažimao, a krug smanjivao.
Sabijen u mali prostor i usmeren u tačku, zastao je i pobunio se.
Nije pristao na dalje otuđenje.
Uputio se uz liniju i brisao ono što je iscrtao.
Svetlost se ponovo razlila i osvojila napušteni prostor.
Vratio se u svet jedine moguće slobode...
🌺