Ona:
U tišini pre tebe,
bila sam panj
- bez krošnje, bez pesme,
ali sa snom u korenu.
On:
Nisam tražio čudo.
Nisam znao da panjevi mogu da dišu.
Ali, ti si ćutala - i ta tišina me je naučila
da postoji život koji ne viče.
Ona:
Ti si došao kao voda...
Ne da me menjaš,
već da me podsetiš da čak i kraj
može da procveta.
On:
Video sam te.
Ne kao ostatak. Ne kao kraj.
Video sam te kao početak
koji se skriva od sveta.
Ona:
Pristala sam
- ne jer sam morala,
već zato što si znao
kako se čita tišina.
On:
Ti si pristala.
Ne da budeš moja.
Već da budeš svoja
- pored mene.
Ona:
Ne dam vremenu.
Ne dam te danima koji ne znaju
kako zagrljaj miriše u kom
čak i prošlost ćuti od poštovanja.
On:
Ne dam te vremenu.
Ne...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Dugo sam mislila da sam se izgubila negde između obaveza, braka i svakodnevnice. Prestala sam da govorim, prestala da tražim, prestala da očekujem. Ali nisam nestala. Samo sam ćutala i čekala – sebe. Onu koja ume da voli, da sanja i da veruje da zaslužuje više od pukog preživljavanja. I evo me. Još uvek stojim. Još uvek dišem. I prvi put posle dugo vremena, čujem sebe dovoljno jasno da znam – vreme je da se pronađem.
Dugo sam verovala da je ovo moj život – da se sreća ne traži, nego se navikneš na ono što imaš.
Svakog dana sam se budila, obavljala svoje obaveze, smejala se kad treba, ćutala kad bi me nešto peklo iznutra.
I tako, dan za danom, prestala sam da prepoznajem onu ženu koja je nekada imala snove.
Ali ona nikada nije nestala...
Kad se Jednorog nasloni na frižider što hoda
Jednog jutra koje je ličilo na kraj pesme, Jednorog je sišao iz tramvaja po imenu Želja,,, Stanica nije imala ploču sa imenom, samo miris vanile i tišinu koja se čitala kao tiha uzdahnutost.
Hodao je pažljivo, da ne probudi asfalt. I tada ga je spazio _frižider. Ne običan, naravno. Hodao je sa dostojanstvom profesora koji zna odgovore, ali čeka pravo pitanje. Na sebi je imao magnete u obliku uspomena koje nikad nisu bile fotografisane.
_„Šta čuvaš unutra?“ _ pitao je Jednorog, ne usnama, već levim kopitom, onim koje koristi samo kada pita stvari koje niko drugi ne sme.
_„Ravnotežu“, odgovorio je frižider, „i nekoliko jogurta koji su odbili da isteknu.“_
Zastali su. Vreme je sedelo pored...
Ponekad zatvorim oči i vidim kuću u sebi.
Nema adrese, nema broja, nema zidova koje drugi mogu da vide.
Ali ja je osećam. I znam svaki njen kutak.
Hodnici su od uspomena.
Na njima vise fotografije kojih nikada nije bilo – one iz mašte, iz snova, iz onih trenutaka kada sam verovala da mogu da budem sve što poželim.
Ponekad se zadržim tamo. Posmatram tu devojku sa slike – nasmejana je, hrabra, ne zna šta je umor.
I pitam se… da li je još uvek u meni?
Dalje, vrata koja vode do prostorija koje sam predugo držala zaključane.
Jedna soba puna neispisanih reči.
Druga – tiha, u njoj spavaju moji strahovi.
Treća, skrivena, čuva sve neizgovorene snove.
Često prođem pored njih i samo spustim ruku na hladnu kvaku. Nisam još spremna. Ali obećam...
(adaptirana priča iz savremene kineske književnosti)
Autor priče je Wang Xiaoshua.
On je poznat po pričama o običnim ljudima koji se suočavaju sa promenama. Piše o
selima koja se modernizuju. O radnicima koji gube poslove. O starima koji ne
razumeju mlade. Njegove priče nemaju velika dešavanja. Nemaju drame. Imaju
samo život. Život koji teče kao reka. Ponekad mirno. Ponekad burno. Ali uvek istinito.
Zašto je ovo važno? Jer autor daje priči identitet. Priča dobija svoj identitet koji nije
samo u naslovu.
U malom selu u planinama živeo je stari majstor Zhang. Ceo žovot je posvetio
pravljenju drvenih mostova. Njegovi mostovi bili su čuda - nisu bili samo drvene
grede, bile su poezija u drvetu. Svaki most je nosio priču. Most za...
Jednorog u tramvaju po imenu Želja
Neko bi rekao da se jednorazi ne voze tramvajem. Ali ovaj _ ovaj je nosio naočare za čitanje misli i kartu od papira koja je mirisala na nemir. Sedeo je na sedištu na kom obično sedi čekanje, a u rukama je držao balon pun vetra od neizgovorenih reči.
Tramvaj nije išao nikuda. Ili možda jeste _ tamo gde sve reči odlaze kad se prećute. Stanice nisu bile od betona, već od osećaja: „Nostalgija“, „Nejasno“, „Nekada“. Na svakoj stanici ulazila je po jedna namera, a izlazila po jedna iluzija.
Pored njega je sedela senka s kišobranom. Ne za kišu, već za sećanja. Imala je oči koje gledaju unazad i usne koje šapuću „možda“. Pružila mu je jabuku, ali od stakla. Jednorog ju je uzeo pažljivo _kao obećanje dato u...
Gde si? ..vrišti umorna put..
i poput šarenih krugova od sapunice
jedna za drugom svaka pora ostaje
zarobljena u sećanju na tvoje dugačke flamenko prste..
Gde si? ..nema te.. al mogu osetiti tvoje nevidljive ruke
kako drže moje otežano od disanja krvavo srce..
Poput probodenog bika u areni ispuštenog krika
umorna put doziva jedine istine u sebi..
Ljubav je jedna a nežnosti je mnogo..
ali ja sam siguran da ti to već znaš..
Gde si? ..da ispisujemo čarobne formule
rešavamo nevidljive ukrštene reči koje se neizgovaraju
i crtamo gradne i retrogradne funkcije između umirućih sazvežđa..
Moj domali prst je u konjukciji sa tvojim stomakom
Tvoja konstalacija jagodica je u podznaku mog vrata..
Između nas, na hiljade atmosferskih nepogoda...
ZDRAVICA
Zdrav mi bio domaćine,
Bog ti kuću čuvao.
Zdravljem decu dizao,
roditelje pazio.
Sreću srećom sticao,
ponosito gazio.
Dobro dobrim vraćao,
osmesima plaćao.
Zdrava bila domaćice,
kuću dušom kućila.
Pesmu pesmom pevala,
snove svoje snevala.
Decu lako dizala,
oženila udavala.
Grehe tuđe praštala,
svojih nikad nemala.
Zdrava bila kućo stara,
vekovima trajala.
Ognjište ne gasila,
rodom se ponosila.
Blago blagom imala,
u svemu se množila.
Zdrav i meni zdravica,
a narodu pravica.
Pravo bio pravo govorio,
nikoga se ne plašio,
a do Boga svevišnjega.
Zdrav mi bio domaćine.
U dalekom digitalnom carstvu, između svetlosnih niti koje povezuju misli, postojala je Krstarica - forum
koji nije bio ni sasvim stvaran ni sasvim izmišljen... Njegove stranice su se širile kao galaksije, a teme
su se vrtložile kao vetrovi u svemiru. Tu su živeli forumaši - mudri, duhoviti, ponekad zagonetni, vodili
rasprave, delili savete, smejali se i ponekad, samo ponekad, otkrivali delić svoje duše.
Ali Krstarica je imala i drugo lice. Ispod Foruma, kao podzemni vrt, nalazio se Blog - mesto gde su
forumaši, pretvarali u pesnike, proroke, filozofe, šaljivdžije i ponekad u senku Onog koji je bio na forumu.
Blog je bio mesto slobode, ali i ogledalo - jer Ono što se pisalo, odzvanjalo je dublje nego što se činilo.
Jednog dana Blog...
Petak miriše na kečap i zebru
Nisam siguran da li sam jutros ustao ili sam pao sa sna direktno u realnost, ali šolja kafe mi se smejala kao da zna nešto što ja ne znam. Golub na prozoru je nosio kravatu. Možda ide na intervju. Ako ga prime, možda dobije poziciju direktora vetra.
Sinoć sam sanjao da sam krompir. Prženi, ali plemenit. Ljudi su me umakali u sos od istine. To je bio skup sos, retko se nalazi na policama. Samo u prodavnicama koje ne postoje u stvarnom svetu, ali imaju odlične popuste.
U frižideru sam našao jogurt koji je istekao 2083. godine. Možda sam putovao kroz vreme, možda sam samo zaboravio da zatvorim vrata frižidera pre sedam vekova. I dalje stoji pitanje – gde nestaju čarape? Možda ih jede televizor dok svi...
Nan-ina, japanskog ucitelja zena iz razdoblja Meidzi, jednog je dana posjetio neki sveucilisni profesor koji se zelio raspitati o zen ucenju.
Nan-in posluzi caj. Napunivsi salicu svome gostu, nastavio je sipati. Profesor je posmatrao kako se caj prelijeva, ali kada se vise nije mogao suzdrzati, rece:
"Puna je. Vise ne moze stati!"
"Kao i ova salica", rece Nan-in, "pun si svojih uvjerenja i pretpostavki. Kako ti mogu objasniti zen, ako prethodno nisi ispraznio svoju salicu?"
Znate ono kad zene postanu nezadovoljne sobom pa promene frizuru kao da su promenile licnost? E pa ovih dana je retrogradni Merkur. Kakve to veze ima jedno s drugim? Pa ima. Sve sto je moglo da mi se sruci na glavu srucilo se. Ali sta je tu novo i sta mi sve to moze? Moze mnogo ali i nista. Realno nista. Svestan sam da je to Hubris ali tako je. Idemo dalje. Samo, kad ponekad eto tako... upadne kamencic u cipelu.. Popnes se na stiklu. Ko razume shvatice. Gej stop.
Ok nisam ni ja razmeo ali realno ja samo zapisujem ono sto samo izlazi iz mene a vi mi recite kako hodam po pisti.
📜
Tiha kafana na periferiji.
Stolovi drveni, vreme sporo.
Na zidu sat koji ne žuri.
Na stolu - dve šoljice kafe...
Prisutni:
Empirista - veruje samo u ono što se može videti, dodirnuti,
čuti...
Realist - veruje da postoje stvari koje ne moraš da vidiš da bi
znao da su stvarne...
Konobarica - tiha, mudra, zna filozofe kao što zna raspored
stolova.
Empirista (dok meša kafu):
Znaš, ja sam tip koji veruje samo u ono što može da se proveri.
Ako ne mogu da vidim, čujem, dodirnem - ne postoji za mene.
Kao John Locke - on je rekao da se rađamo kao prazna tabla.
Sve što znamo dolazi iz iskustva.
Realist (nasmeši se):
A šta ako ti kažem da postoji nešto i kad ga ne vidiš?
Berkeley je tvrdio da stolica postoji jer je neko vidi.
Ako je niko...
Koliko vremena provedemo razmisljajuci o ponasanju drugih ljudi, a razmisljanje o svojim postupcima stavljamo na cekanje? Cini mi se dosta. Uludo potroseni sati i godine u promatranju i analiziranju svih drugih sem samih sebe. Uvek spremni pronaci i najmanji nedostatak u svom bliznjem. Ali, imajte na umu, oni isto tako pronalaze mane na nama i u nama. I oni se usudjuju, kao i mi, usmeriti nas na “pravi” put, jer toliko mudrosti su skupili u svojim tzv. analizirajucim danima, godinama, desetlecima.. Opet, kazem, uludo utrosenim na sve i svakoga, osim na sebe. Na onoga koji bi trebao biti najbitniji, najvazniji, najvoljeniji. On ili ona ili oni, usudjuju se biti i sudije i bogovi i mudraci i samani i gurui i iscelitelji, a da nisu...
Ne govorim nikom da dođe.
Ne širim ruke, ne palim svetlo.
Samo sedim - ali senka zna
da je neko prošao
i to ne zaboravlja.
Tišina ne pita. I ona - zna.
Čak i kad se reč ne javi,
ona pamti
da je bila tu.
Moje ime ne treba da se izgovori.
Ono stoji u tišini,
kao kamen u vodi
- ne tone, ne pliva,
samo postoji.
Ako je neko došao zbog pesme,
nije došao zbog - mene.
Ali, ako neko ostane
- to može biti samo
tišina koja zna da voli.
Želim malko da oraspoložim ljude u svom prvom blogu da podelim svoje prepiske sa Kazanovom 4.o
Pa da krenemo
, . * . . . ✦ , * 🚀 , . . ˚ , . . . * ✦ . . . . . .
˚ ﾟ . ...
Čini mi se da te odnekud znam.
Da sam znala ti misao, bol i strah.
Da sam imala šta da ti kažem i dam.
Kao da sam ti poznala glas, miris i dah.
Ta iskra u oku kao da me se seća,
U koraku, medju gomilom prepoznaje,
Kao da sam ti bar na tren bila sreća
Probudjena želja koja i dalje traje.
Kao da smo se negde već sreli.
S namerom jedno drugom predali
Deluje da smo se nekada i zavoleli
Samo što to tada nismo znali.
Da li ćeš me pozvati da dodjem?
Da pokušamo da se setimo zajedno.
Ili ćeš me samo pustiti da prodjem,
kao da baš nikad nismo bili jedno.
Pogledi su se sreli, osmeh ozario lica ,
Na usnama nemi pozdrav...nismo zastali.
Bez gorčine - ti si prolaznik, ja prolaznica.
Ipak...drago mi je da smo se prepoznali.
Za MENE koju je ON video kroz ekran...
Nismo se sreli.
Ne stvarno.
Sreli smo se
bez pogleda,
bez dodira,
kroz reči.
Ali nešto se pomerilo.
Ne u svetu.
U nama.
Ti si napisala: „Ćao.“
Ja sam odgovorio: „Ne znam zašto,
ali imam osećaj da te poznajem.“
I to je bilo dovoljno
da počne.
Nisi tražila moju priču.
Nisam nudio svoje rane.
Ali nekako,
govorili smo istinu
bez da smo sve rekli.
Ti si bila snažna.
Ne glasna.
Samo prisutna
kao planina koja se ne objašnjava.
Ja sam bio otvoren.
Ne krhak.
Samo stvaran.
Kao voda koja ne skriva svoju dubinu.
Smejali smo se.
Ne zato što je bilo smešno.
Već zato što je bilo bezbedno.
Ljubav na prvi čet
nije bajka.
To je trenutak
kad se dvoje
prepoznaju
u ritmu tišine,
u prostoru između poruka,
u...
L.N. Tolstoj: "U Neklhludovu, kao i u svim ljudima, postojale su dve prirode: jedna je bila duhovna, tražeći samo vrstu sreće koja znači sreću i za sve ostale, a druga je bila životinjska priroda, zaokupljena samozadovoljstvom i tražeći zadovoljstvo na račun ostatka sveta."
- Tolstojev opis dvostruke prirode ljudi se podudara s dugogodišnjim, temeljno istraživanim nalazima u psihologiji. Tačnije, psihoanalizi. Frojd je uveo pojam ega da bi njime označio svesni deo ličnosti koji misli, oseća, prosudjuje, pravi izbore i donosi odluke o ponašanju i aktivnostima kada se suočava sa različitim unutrašnjim i spoljašnjim vrednostima i izazovima. Svrstao ga je u sferu uma ili svesnog nivoa.
Tvrdio je da u nesvesnom postoji destruktivni i...
Malo pametniji od Đurića radi ono što mu se kaže - nije prošao kolokvijum, što vam kaže Bagzi da je radio, pre nego što bilo šta pročitaš, kolko može da košta jedan maaalo lepši sat kada se stavi na trg, retro malo i metaripo u visinu.
Pustite sliku!
Stotridesethiljada od gvožđa pretopljenog Karađorđevog topa, molim te brate Šapić je rekao stodvadeset hiljada, moraš da pređeš ulicu. Mi kupujemo na Temu a ne kupujemo u Galeriji -- dva jaja te drže ceo dan. Slika 08, realno, otac Ilona Maska Erol u Šipovu prave instittut za gravitaciju.
Zašto privatnu praksu si ukinuo?
Tetrapaci od jogurta po licu
Zgnječene kutije od huawei i xiaomi telefona
Poneka kora od banane pomorandže i nečega što liči na grejpfrut...
Sve to je bilo preko njega i njegovog lica kad se trgao...
Kao iz dugog lošeg sna
"Jbt gde sam ja to???"
Deponija...
Ogromna
Nepregledna, satkana od tuđih strahova, tetrapaka i frustracija
Sedeo je na njoj, umotan u tu... Nepotrebnu sramotu od otpadaka
A onda... Vrane
Odvratne vrane, mrš u pčkmtrnu...ali ovog puta ih je gađao cipelama i teglama i kompjuterskim miševima sa deponije ....ne daju se jbne vrane ali ni on se ne da!!!
Vrane su posustale...
Trčao je po smeću... Deponija kao pustinja... Smrdi na strah... Ogromna...
Ali nazirao se put... Dole, na kraju deponije... Da... To, to...to...
jeste da su nam muzeji oronuli..jeste da nam je jezik otišao u ****..jeste da ne umemo da proizvedemo ni hemijsku olovku kako treba i da nam je ekonomija generalno sranje.
O kej..nezaposlenost, nepismenost, nemoral i otuđenje, bolesti, nemaštine, depresija, očaj..sve to stoji, al što zato umemo da ubacimo loptu između dve stativeee..
Idi begaj
Mogu da nas karaju, da nas čereče, nabijaju na kolac i pri tom teraju da povraćamo i pojedemo ono što smo povratili, pa da za sve to kažemo "hvala ti veliki gazdo, možeš sada slobodno i da mi se popišaš u usta.." - ali ono što ne mogu je - da protnu gumenu loptu kroz obruč ko mi!
E da, ne umeju ni da omlate loptu reketom!
Jeste da oni imaju zdrav život a da nama šalju rakove i tuberkuloze...
-Braateee…deee si bratee..!
-eo me brateee, šima bree..?
-eoništa brate, malo bio u kraju ovuda ..šima bre kod tebe bre bratee?
-brate, šta da ti pričam..išo malo do kluba da vidim ovo ono , ništa specijalno. Ti brate?
-a ono..sve po starom. Bio do keve duzmem neke lekoe..smaranje brte samo tako
-niiišta brate..aijavi se brate bre..didemo malo do ortaka..fuca kobaje..neko pivce brate
-vaaaži brate..vidimo se obavezno!
-oobaVEzno brate
-ae budimidobar brate!
- i ti isto brate
Hipsteraj.
Kao ne... on ne prati Zvezdu ili Partizan, jer je to za seljake...
Od sporta samo polo i klizanje, a kad igra košarkaška reprezentacija,
to isprati u Kraft pivari, a ne u Sokerbetu sa znojavim zidarima i molerima,
gde je espreso 85 dinara... a najmanje kod kuće...
Vremensku prognozu prati preko Gugla. Samo ukuca "vre" i ono odma
izbaci temperaturu, dok je na TV-u seljana, niti ima po satima tačno, niti
procenata za mogućnost padavina, a i spikerke uopšte nisu neke ribe.
Na "Telegrafu" odma na dnu strane izbaci slike devojke Marka Veratija,
ili najpoznatije navijačice Spartaka iz Moskve.
Tv je za najžešće seljačine i glupe ljude kojima je lako manipulisati...
Samo redit, tviter, fejsbuk i ostala proverena...
1960. godina
Društvo iz seoceta - tri momka i dve devojke - krenulo je kolima u obližnji gradić, na noćni provod.
Cilj: restoran u kojem peva poznati pevač. Jelo, piće, smeh, pa iznenada - odluka da se ide u Beograd.
Skadarlija. Kafane. Večere uz alkohol, muziku...
Do jutra.
Niko nije sposoban za vožnju - odlučuju da prespavaju u hotelu.
U podne, jedan predlaže: "A što da se vraćamo? Ajmo na more!“
Svi pristaju.
Zovu roditelje:
"E, ćale, ja sam... Zovem te iz Beograda. Neću dolaziti kući, idem s drugovima na more..."
"Dobro, sine. Koliko ostaješ? Da ti šaljem lovu?“
"Ne znam... 15-20 dana... Ne treba, ćale, imam..."
2010. godina
Subota. Tri ortaka se dogovaraju za izlazak.
"Ajmo da zovemo Milicu, Anu i Nevenu - možda bude nešto.“...
...to sto sam nekako uspio naci put
na kojem si
nije do dovitljivosti puta
ili moja sudionicka plaketa
to je samo moj jezik ostvaren
a tvoja steta
u svemu sto sam sebe nalazio
sve sam dublje ulazio
pri tom ruseci i sebe
jer nije bilo nazad
a kako bi i bilo
kad sam rusio mostove
dali iz ljubomore ili vatre paklene
nije do procjene
radi se o atavizmu zaostalom
i nezgrapnoj zelji
koja se tek kasnije oformila
i zatekla sebe kako jeca
od radosti sto u tebi postoji
ali nije znala
da si me vec progutala i svarila
da sad tecem tvojim krvotocima
i cudno dozivam tvoje postojanje
koje nije ni proslo niti je sada
a cvrkucem na grani i otresam
osnijezenim krilima
neznajuci
ko sam i kome sam se to iskrao...
Dobar dan
Šta vam treba?
Potvrda o pokojniku
Dajte mi podatke
Izvolite
...nema ga...
Kako?
Pa on nikada nije bio živ
Od rođenja, svet nas oblači u tuđe misli.
Uče nas kako da volimo, kako da dišemo, kako da budemo deo
sistema koji ne zna za nežnost.
Ideologije se utiskuju u nas kao šabloni - nevidljivi, ali sveprisutni.
Naviknemo se na njih.
Naviknemo se na bol.
I kad bol postane svakodnevan, prestanemo da ga primećujemo.
On postaje deo nas.
Postaje prijatan.
Postaje naš...
Uče nas kako da razmišljamo, ali ne da mislimo.
Uče nas kako da budemo srećni, ali ne da prepoznamo slobodu.
Uče nas kako da čistimo vazduh, dok nam duša ostaje zatrovana.
I mi se smejemo...
Jer srećan je onaj koji ne vidi kavez.
Srećan je onaj koji ne zna da je zarobljen...
Ali ti?
Ti koji osećaš stezanje tih nevidljivih lanaca...
Da li imaš hrabrosti da ih skineš?
Da li bi...