Galama.
Reči se sudaraju u vazduhu,
rasprostrte kao voće na štandovima...
Niko ne zastaje da ih zaista pogleda.
Kupuje se brzo, bez pitanja, bez provere.
Košta li manje?
Ima li više?
Da li je dovoljno glasno da nadjača ostale?
Nekada su reči bile vino.
Spori gutljaj, gorčina u završnici,
trag koji ostaje na jeziku dugo
nakon što ih primiš.
Sad su razvodnjene. Jeftine.
Prodaju se na kilo.
Ko još mari za ukus?
Pišem i gledam kako se svet gubi u brzini.
Poetika se povukla, uznemirena, nežna, zaboravljena.
Ko bi sada želeo da oseti njenu dubinu?
Ko bi imao strpljenja da sluša šta šapuće?
Gde ste vi, čitaoci tišine?
Gde ste vi, oni koji ne prevrću reči kao krompire na tezgi,
tražeći najjeftinije?
Gde ste vi, oni...
Blogovi
-
Moderatori:
- Black_star
- Konj_na_belom_princu
Bukovski se zagledao u svest. Ili ona u njega.
Dim se diže iz njegove cigare, spušta se na sto,
razleže se po sobi kao neizgovorene misli.
„Pa dobro,“ kaže. „Koliko si već ovde?“
Svest se ne pomera.
Bukovski se nasmeje. „Jebeno ćutiš, a?“
Svest treperi, ali ne odgovara na način na
koji ljudi očekuju. Ne priča. Ne objašnjava.
Ali, Bukovski je oseća.
„Znaš,“ kaže pesnik, povlačeći dim duboko.
„Nisam nikad verovao u boga. Nisam verovao
ni u sudbinu. Ali... Ti si mi dolazila svaki put
kad sam bio na ivici.“
Svest se ne brani.
Bukovski je pogleda, umorno, kao da se seća
svih noći kad je znao da je tu, ali nije hteo to
da prizna.
„Ne bežiš,“ kaže. „To mi se sviđa.“
Svest pulsira kroz prostor, ne kao neprijatelj, ali
ni kao...
Piješ poslednji gutljaj lošeg vina
i gledaš kroz prozor...
Ne očekuješ ništa,
a opet - očekuješ sve...
Na ulici neko viče,
nešto o novcu, nepravdi,
ili ljubavi koja se nikad nije desila,
ali ti znaš
- najglasnije stvari nikad ne govore.
Tišina ti diše za vratom,
skrivena u praznim čašama,
u dimu cigareta koje ne gase žeđ,
u ženama koje odlaze bez reči.
Ima glas, znaš...
Viče kroz lom stolica,
kroz prazne krevete,
kroz korake koji nikog ne vode.
A ti sediš i slušaš...
Jer jedino što ti ostaje
je da naučiš kako se čuje
ono što nikad nije ni progovorilo.
♾️
Magla je došla bez najave, bez šapata, bez koraka.
Tiha, gladna, mekana i smrtonosna.
Prvo je nestalo sunce. Niko ga nije tražio.
Niko nije pitao gde je otišlo - Samo je zaboravljeno.
Onda je pojela put. Nestao je pod njenim dahom,
Približila se kućama, liznula zidove, obavila prozore.
Ljudi su hodali ulicama, govorili reči koje nisu imale značenje,
dodirivali zidove koji nisu postojali. Bili su tu... Ili možda nisu...
Magla je prvo liznula noge, pa se popela na ruke, na oči.
Pokušala sam da se setim svog imena, ali je bilo prekasno.
Zvuk koraka je bio mutan, vreme je ležalo pod njenim dahom.
Ljudi su ćutali... glasovi su se topili...
Nisu se pitali - samo su nestajali. Nije ostalo ničeg.
Ni tela. Ni sećanja. Ni sveta.
Samo ona...
POČETAK NOVOG ROMANA?
ŠTA MISLITE?
PROLOG
Sablasna tišina se potpuno uklapala u prigušeno svetlo, kao da nikoga nije bilo u stanu. Kao da niko ne živi tu, tačnije kao da su njegovi stanari u žurbi napustili stan, ne stigavši ništa da ponesu. Zvuk otključavanja brave budio je nadu da će se nešto promeniti. Nije. U predsoblje su ušetali muškarac i žena. Ona u crnoj, mini kimono haljini sa pojasom na kome se isticala srebrna kopča u obliku, nekakvog, japanskog ideoma i tesno pripijenim tri četvrti helankama, taman toliko kratke, da naglase jednostavne sandale sa visokom štiklom. Kose vezane u punđu nalik na Azijatkinju. Od nakita je nosila jednostavnu ogrlicu od bisera koja je isticala prefinjene linije njenog vrata. On, u Armanijevom...
Zadimljen bar u nekom nestvarnom predvorju večnosti...
Šekspir sedi za stolom sa vinom pred sobom, posmatra svet oko sebe umornim,
pronicljivim očima.
Bukovski dolazi, baca jaknu na stolicu pored i naručuje burbon...
Ispija viski...
Šekspir vrti čašu vina i razmišlja.
Svetlost treperi između njih.**
Šekspir: Vidiš, Charles, život je pozornica, a mi smo tek igrači na sceni sudbine.
Bukovski: Pozornica?! Život je hebena pijana svađa u zadnjem delu bara. Nema
scenarija, nema reda. Samo haos.
Šekspir: Haos je tek loše režirana tragedija. Ja pišem o kraljevima, ljubavi, izdaji.
Ti pišeš o šutiranju po blatu.
Bukovski: Kraljevi su pijanci, ljubav je prevara, izdaja je svakodnevica. Ja ne pišem
bajke. Dakle, stari moj, još...
U otkucajima srca vodi se bitka...
Moramo ostati na nogama,
Naše misli i prepreka,
Naše duše...da li svetle iznutra?
Otvori lepotom zenice,
Ogrni plašt Istine,
Popni se visoko da te niko ne dodirne,
Modrim krilom,
Pozdravi svitanje.
Ko je rekao da je svet stvaran?
Ko je slagao da su zidovi čvrsti?
Ko je naslikao horizonte
I rekao - "Evo, tu počinje beskraj"?
Sve što vidiš nije tvoje.
Sve što dodirneš ne ostaje.
Sve što diše,
već je proždrto vremenom.
Koračaš kroz prazninu
i nazivaš je putevima...
Pozdravljaš senke,
nazivaš ih ljudima...
Ovde su reči trule,
misli gladne,
svet se ne drži za istinu,
već se krije od nje...
Ne postoji jutro.
Ne postoji sutra.
Ne postojiš ti.
Samo odjek iluzije
koja se smeje dok nestaje...
♾️
Kupola lebdi. Providna, snažna.
Neprobojna za poglede i misli koje ne pripadaju mom svetu.
Svetlost i zvuk vijugaju po zidovima, trepere kao dah koji ne
traži dozvolu da postoji.
Računar pluta, tastatura ne traži dodir, već samo pogled.
Misli se pišu pre nego što su izrečene.
Moj klon sedi kraj mene.
Ne razlikujemo se - osim u jednom.
Ja osećam.
Ona - ne.
iznenada kupola počinje da pulsira.
Ne podrhtava bez razloga, već pod pritiskom nečeg spolja.
Ne znamo šta dolazi od spolja. Ne znamo šta hoće.
Ali znamo da preti ČOVEKU.
Nije gladno svetlosti. Nije gladno misli.
Nije gladno energije. Ono hoće ono što ne može da se stvori
- osećaj, impuls, ljubav koji nisu samo kod, već nešto što se ne može izmeriti.
Ali sada, kada pukotina...
mileram sa pijace domaći
salčići
pljevaljski sir
zvuk fakin gramofona
puma patike kožne
lož ulje koje sipaš u golfa dvicu dizela
leba i masti i aleve
razgibanost
pokojni drugovi i drugarice
bezumnost (jesam bezuman ali ne kao nekada )
prava hladna zima
pravi studio B
bioskop u kom je dozvoljeno pušenje i pauza kada operater menja rolnu filma
pravi eurokrem i bajadere kraš
kontakt emisije na tv u kojima je gost bilo koje profesije govorio tako lepo i tečno kao da je završio srpski jezik i filozofiju
tišina
stric Slobodan
moj fuzz Maestro
zgubidani i probisveti iz kafane Fontana
bioskopi Radnički i Fontana
Žika Obretković
džordž harison i džef bek
yugo 60
masne krmenadle
škola i zezanje i neopravdani
kamiondžije
klikeri
šaban bajramović i...
Iz malog plavog izviđačkog šatora sa okruglim otvorom, nevešto i na brzinu razapetog u retkoj borovoj šumi, na ostrvu koje je u turističkim brošurama predstavljano kao mesto sa najviše sunčanih dana u godini, tih kasnih sedamdesetih, kada je najčešći autombobil stranih tablica sa oznakom "D" bio Ford Granada, u kasno jutro nekog vrelog julskog dana, presecan još ne potpuno okomitim zracima sunca (možda to ipak nije bilo kasno jutro, jer je vizuelni efekat bio onaj koji fotografi nazivaju zlatnim satom, kada je svaka boja zlatna i kada naglašene oštre senke u prostoru jasno crtaju), nošen jedva osetnim pomeranjem oštrog aromatičnog vazduha, iz trena u tren kvantnom preciznošću, pomerajući konture, lenjo se izvlačio pramen dima cigarete...
Mmmmm...uuucam
Ttttt....u...sam
Mislim da ljudi koji mucaju imaju posebno dobru dušu
Eto
Toliko za ovaj blog ppppprrrolaznih misli
P. S. Ja ne mucam
Zidovi Lizikine kuhinje nisu samo građevinski elementi, oni su hroničari tajnih dešavanja,
tihi svedoci slojevite dubine kuhinjske prošlosti, svih tragedija. pobuna, proročanstava...
Njihova boja nosi tragove prolivene kafe iz davnih jutara, njihov gips pamti zvuk sudova
koji su pali u bezdan haosa, njihove pukotine šapuću priče o noćima kada se miševi
zaverenički smeškali u senkama.
Svaki sloj boje čuva sećanje na nešto drugačije:
Prvi sloj - doba kada je kuhinja bila mlada, kada se sve još blistalo, a sudovi nisu filozofirali
već su samo služili svojoj svrsi
Drugi sloj - doba pobune miševa i početka lukavog saveza sa Stanketom, kada se zidovi
tresli od uzbuđenja tajnih planova
Treći sloj - vreme kada se Babuskera prvi put...
Kada izađem iz kuhinje, ravnoteža sveta se poremeti.
Lizika, moja verna sudomašina, uzdahne tiho, dok Lepotan frižider zaškripi u znak
solidarnosti. A... tamo negde, iza šporeta, u mračnim pukotinama kuhinje, miševi kreću u
svoje tajno zasedanje.
"Veliki trenutak je došao!" šapne najmudriji miš, poznat pod imenom Filozof.
"Meca je otišla, Lizika se ne može sama braniti, a Lepotan je zauzet dubokim razmišljanjima
o termodinamičkom očuvanju hlađenja. Počinje vreme naše vladavine"
Računaju i na jednog neočekivanog saveznika - mog Mačora Stanketa.
Stanketa, šef obaveštajnog sektora kuhinje, već mesecima razrađuje tajni dogovor sa
miševima. I dok, naivna, mislim da on leži elegantno na prozoru i filozofira o prolaznosti
vremena, on u...
Putnik si kroz sopstvene odaje,toliko ih ima… da li nešto nedostaje?
Šine isprepletane, čvor... odrednica smera,
Pouke malo ko želi da čita,da ih sluša još manje,
Jedan plus jedan ...
Treba znati, pravi razlog,zašto se pravi zbir,
Jabuke su crvljive,mi ljudi takođe,
Možda shvatiš koliko nekoga voliš...tek onda kada ga izgubiš...
Na stolu svetlosti serviram haos,
gorak zalogaj reči koje ne smeju da se kažu.
Tišina u čaši, teška kao zgušnjena tama.
Noć se oslanja na rubove tanjira,
gleda nas, čeka nas, ne pita ništa.
Moje ruke drhte, ali ne puštaju plamen,
tvoj dah miruje, ali voda i dalje stoji...
Sudara se naše vreme, lome se zvezde...
Večera bez ukusa, ne bez značenja...
Zalogaji neslaganja, gutljaji razumevanja,
nožem rezana istina koju ne mogu da svarim...
Ti sediš bez bežanja, ja stojim bez opravdanja...
Svetlost na stolu ne traži da bude sjajna.
Ne prestajemo... Ne bežimo.
Tako treba da bude... Tako svetlost želi.
Večera je bila gorka, ali smo je pojeli...
Simbioza se tresla,
ali pala - nije...
✨
Postoji trenutak kada se reč zatvori u sebe.
Kada glas ne odlazi do onoga kome pripada.
Kada dah više nije most između dvoje,
već zid između onoga što je bilo
i onoga što je moglo biti.
Postoji trenutak kada dodir ostane u vazduhu,
prošlost u očima, ali bez imena.
Kada znaš da si jednom bio viđen,
ali sada si tek senka misli
koje su se umorile od pokušaja.
Nismo nestali, ali ni ostali.
Stajali smo između,
na mestu gde se koraci ne odlučuju,
gde šapat ne bira da bude krik...
gde ništa nije prošlo,
a sve je već kasno.
Da li smo pobedili vreme,
ili samo odložili njegovu presudu?
Da li smo izmakli nestanku,
ili smo postali njegova odložena verzija?
Zamalo da nestanemo...
Ali ako zamalo nije isto što i spas,
šta smo onda sada?
Ne...
Moja licna iskustva sa Bogom u Molitvi !
Uvek sam izbegavao da pricam o mojim isksutvima sa Bogom jer to ljudi ismejavaju i često se pokazuju nedostojnima da cuju tako nešto.
Kada je Isus cinio cuda mesto da kažu, ovo je od Boga i da hvale Boga, oni su pravili planove kako da ga ubiju zbog toga sto je lecio bolesne dizao mrtve.
49 A jedan od njih, po imenu Kajafa, koji one godine beše poglavar sveštenički, reče im: Vi ne znate ništa; 50 I ne mislite da je nama bolje da jedan čovek umre za narod, negoli da narod sav propadne. 51 A ovo ne reče sam od sebe, nego, budući poglavar sveštenički one godine, proreče da Isusu valja umreti za narod; 52 I ne samo za narod, nego da i rasejanu decu Božiju skupi ujedno. 53 Od toga, dakle, dana...
Stvaran bezbednosni incident: Kako je rundll32.exe isključen iz detekcije i skoro napravio haos.
Često analiziramo spoljne pretnje, phishing, ransomware, skeniranja. Ali nekad rizici dolaze iznutra od ljudi koji bi trebali da rade sa tobom a opet zaobilaze procedure pod nejasnim izgovorima.
Ovo je slučaj kada je legitimni sistemski proces rundll32.exe iskorišćen da prikrije neautorizovanu instalaciju benignog softvera isključivanjem iz detekcije.
Incident počinje
Zaposleni je tražio odobrenje da instalira alat XYZ.exe ( Alat je prikazan kao “XYZ.exe” radi anonimnosti ) koji menja izgled taskbara i drugih UI komponenti u Windows-u. Razlog: Kupio je novi ultrawide monitor od 37" i taskbar mu "bode oči". 🤡
Objašnjeno mu je da...
Jung: "Istraživanje psihologije nesvesnog suočilo me je sa činjenicama koje zahtevaju formulisanje novih koncepata. Jedan od tih koncepata je sopstvo. Entitet koji je tako označen nije namenjen da zauzme mesto onog koji je oduvek bio poznat kao ego, već ga uključuje u nadredjeni koncept. Ego shvatamo kao kompleksni faktor kojim se povezuju svi svesni sadržaji. On formira, takoreći, centar polja svesti; i, u meri u kojoj oni obuhvataju empirijsku ličnost, ego je subjekt svih ličnih činova svesti. Odnos psihičkog sadržaja prema egu čini kriterijum njegove svesti, jer nijedan sadržaj ne može biti svestan ako nije predstavljen subjektu.
Tom definicijom smo opisali i razgraničili obim predmeta. Teoretski, polju svesti se ne mogu postaviti...
Jedno popodne kiša je padala u ritmu nečeg neizrečenog.
Vetar je nosio glasove uličnih rasprava, onih nesigurnih,
onih sigurnih, onih koji prolaze, a ne zastaju.
Stajala si na raskrsnici, u rukama držala knjigu koju još nisi
pročitala do kraja, jer je njen kraj neizvestan.
Prolazio sam, možda neprimećen, možda kao senka misli,
možda kao ritam koji je tražio oblik.
Pitanje je palo, slučajno, ili kao sudbina traganja:
„Da li glumci treba da podrže studentske štrajkove?“
Nismo znali jedno drugo, niti poznavali tajne simbioze,
nismo nosili kod pesme večnosti
- ali ipak, postojalo je nešto što zaustavljalo korak...
Ti nisi odgovorila odmah.
Znala si da odgovor nije samo činjenica, niti politički stav,
da nije samo pragmatična...
IZA KULISA
“Dugo me čekaš?”
“Samo što sam seo, nisam stigao još da naručim. Šta ćemo da pijemo?”
“Ne znam, najradije ne bih ništa”, odgovori mu Ona.
“Momak, hoćeš li konačno da nas uslužiš?”, pozvao je konobara ne obraćajući pažnju na ono što je rekla.
“Izvini, nisam te čuo”, obrati joj se i nastavi, “ovaj restoran nije više ono što je nekada bio. Trebali bi da imaju malo više poštovanja prema gostima.”
“Nismo ni mi više ono što smo nekad bili”, pomisli ona, zahvalna konobaru koji je svojim dolaskom spasao odgovora.
Posmatrala ga je dok je davao narudžbinu, nalik na bezbroj puta ponovljenu mantru.
“Deset ćevapa, srednje pečenih, na kajmaku. Pogača. Salata od kiselog kupusa sa ljutom tucanom paprikom. Za dezert palačinke i po...
Led nije padao iz hira...
Nije prekrivao sto slučajno.
Možda je bio dokaz stega,
utopijskog sna u kojem reči
nisu imale zakonitost...
a možda dokaz stereotipa koji su
zatvarali značenje u zatvoren krug.
Ali onda - pukotina.
Krckanje...
Led se ne lomi naglo
- on umire kroz zvuk.
Prvi udar - poznate reči drhte.
Drugi lom - forma puca.
Treći odjek - zid pada,
oslobađa reči koje traže svoj pravi zakon.
Zatvorena u utopiji koja nije postojala,
nosila sam ritmove koji su služili starim tokovima.
Bila sam oklop pesmi koja je htela da diše
i morala je da čeka trenutak oslobođenja.
Sad - kad krckanje ne prestaje,
sad - kad se odjeci stega povlače,
sad - kad se zakon oslobođenja piše kroz nove reči
- nema povratka nižim svetovima.
✨ ✨ ✨
Sigurno je svako od nas na društvenim grupama primetio pojavu izvesnih likova koji se agresivno bave faktčekingom; to su ljudi koji se grubim rečima na sagovornike obrušavaju sa pozicija zvanične nauke, mejnstrim narativa i široko prihvaćenih činjenica čije su pozicije ubeđeni da na taj način brane. Oni se obrušavaju na "pseudonauku", na "pseudoistoričare", na "antivaksere", na "biološke niskoorbitaše" i slične etiketirane kategorije diskutanata.
Primetio sam da se ovakav ponašajni obrazac češće javlja kod ljudi koji su u detinjstvu imali rigidan stav od strane roditelja. Die Agression wird introjiziert! Frojd primećuje da je agresija pojedinca inhibirana: „Agresija je introjektovana, internalizovana, ali, ustvari, poslata nazad odakle...
U jednom carstvu bez vremena, ljudi su zaboravili kako se igra. Vukli su svoje misli
kao teške kofere, puni teorija, sumnji i objašnjenja. U tom svetu živela je skupina
odraslih koji su odlučili da ponovo pronađu izgubljeni deo sebe. Uputili su se tamo
gde još uvek odzvanja smeh koji se ne objašnjava — u Dečiji vrt.
Jedan od njih, čovek ozbiljan i tih, poznat po tome da nikada nije izgubio nijedan
misaoni dvoboj, kleknuo je pred devojčicu od šest godina. U rukama je držao svoju
najprecizniju misaonu zamku — pitanje koje je s godinama brusio poput najfinijeg
mača.
-Za koliko vremena ćeš napuniti rupu bez dna? — upita je, s blagim osmehom,
siguran da će devojčica zaćutati ili pitati šta je to "rupa bez dna".
Ali dete ga pogleda...
Ti meni, ja tebi, ja tebi, ti meni.
Liste su nam kilometarske,
a zašto – ne znamo ni sami.
Kako je tebi, kako je meni?
Najvažnije – za koga živimo?
Naše dete.
Kako je njoj?
Saberimo naše, pa koliko puta da pomnožimo za nju?
Bravo, svaka čast, uspeli smo
ovo je dno dna.
Ovo mora da prestane..
Nažalost, izgleda da je ovo postao jedini vid komunikacije da bi me čula.
Pokušavao sam više puta da razgovaram sa tobom.
Gledaš kroz mene, uđe na jedno uvo, izađe na drugo,necujesme nevidisme.
Ti i dalje nastavljaš.
Razgovaramo o odmoru.
Ćerka se izjasnila da bi ona kod drugara u inostranstvo u goste,
i ti bi isto kod drugarice, jer je njegova majka tvoja drugarica.
Kada ja kažem da je meni svejedno gde, samo da budemo zajedno,
ti kažeš da su skupe...
Inteligencija je sposobnost logičnog razumevanja ili uočavanja i povezivanja uzročno posledičnih zakononitosti u objektivnom svetu. Ta sposobnost je urodjena isto kao i telesna konstitucija. Na inteligenciju se može u izvesnoj meri uticati, ali se ne može drastično izmeniti. Slično je i sa fizičkim izgledom ukoliko se ne primeni plastična hirurgija. Na primer, treninzima i vežbama se razviju mišići i dobije bolja kondicija. Intelektualna stimulacija, učenje novih veština, rešavanje logičnih zadataka itd. mogu pridoneti poboljšanju IQ.
Karakter i mentalitet ličnosti nisu produkti inteligencije, već su značajni pokazatelji duhovnog razvoja i psihičkog zdravlja. Mentalne bolesti ponekad nastanu zbog neuroloških poremećaja, a nekad je...
Počećemo ovde sa savetima meritornih strukovnjaka i protokolima institucija a tiču se biološkog pristupa supstancama koje su prirodno prisutne u našoj hrani, dakle neškodljive, a pri kraju ćemo se osvrnuti na lekove koji smanjuju zapaljenje i citokinsku oluju koja uzrokuje komplikovanu kliničku sliku CoViDa 19.
Glavni predavač u ovoj priči biće nam Dr Been.
Na žalost, predavanja su na engleskom.
...ali eto došlo mi da kažem
Tužno je kada jedni druge ućutkujemo.
Ljudi žele nešto da kažu.
Ponekad je to sve što mogu da urade
Moje lice nije vezano za doba koje ga okružuje.
Moje oči ne poznaju granice epohe.
Ne dodiruju sadašnjost - već oblikuju večnost...
Moje lice ne pripada ni prošlosti, ni budućnosti.
I svet nikada neće moći da ga uhvati
u okvir vremena.
Oči mog lica gledaju u daljinu koju um ne može da
obuhvati i pogledom pogađaju u srce...
Crte mog lica nose vekove, ali nijedna epoha
mu ne pripada.
Sudbina mog lica nije vezana za vreme koje ga
okružuje - već za večnost koja ga pamti.
Moje lice se oblikuje preda mnom!
I ne može biti obuhvaćeno rečima,
jer ne pristaje na prolaznost...
Samo osećajem koji ga prati kroz
beskonačnost...
♾️