Question psevdologia est

QUESTION PSEVDOLOGIA EST ?
- Patološko laganje (eng. Pathological lying )
---------------------------------------------------------------

Psevdologija (od st. grč. ψεῦδος - «laž» i λόγος - «slovo, reč, nauka, tvrdnja, znanost..»), psevdonauka, psevdoznanost (napominjem da se to nepravilno transliteriše u srpskom jeziku, ni sam ne znam iz kojeg razloga, kao: pseudologija, pseudonauka, pseudoznanost, iz razloga što se st. grčki diftong epsilon i ipsilon »εῦ« uvek čitaju kao »EV«) su izjave, uverenja ili praksa za koje se tvrdi da su zasnovane na nauci ili činjenicama, ali nisu u skladu sa naučnim načinom (metodama) i nemaju adekvatnu naučnu podršku (verifikaciju). Psevdonaučni zahtevi su, vrlo često - kao da im je to jedino pravilo, karakteristično protivrečni (kontradiktorni), preuveličani ili ne mogu biti objektivno provereni; oni se oslanjaju na pristrasnu certifikaciju umesto strogog pokušaja naučnog odbacivanja; nisu otvoreni za procenu (preispitivanje) od strane drugih stručnjaka; nepostojeća je sistematska praksa kod razvoja hipoteza i teorija, lažne tvrdnje se nastavljaju još duko posle njihovog eksperimentalnog odbacivanja. Sam izraz psevdonauka ima negativnu konotaciju (je pejorativen) jer je nešto poput nauke predstavljeno na nepravilan ili čak lažni način. Oni, koji su označeni kao takvi, prakticiraju ili se zalažu za pseudonauka često, naravno bez bilo kakvih argumenata za to, osporavaju tu karakterizaciju …

Detrminacija (razgraničenja) između nauke i pseudonauka ima filozofske i naučne implikacije. Diferencijacija (razlikovanje, odvajanje…) nauke od psevdonauke ima praktične implikacije u slučaju zdravstvene zaštite, ekoloških politika i obrazovanja. Razlikovanje (diferenciranje) naučnih činjenica i teorija iz psevdo-naučnih uverenja, kao što su verovanja u astrologiji, alhemiju, alternativna medicina, okultna uverenja i religiozna uverenja su deo naučnog, prirodnoslovnog, obrazovanja i naučne pismenosti.

Psevdonauka može, to se i događa često, izazvati negativne posledice u stvarnom svetu. Aktivisti za borbu protiv vakcinacije predstavljaju psevdoznanstvene studije, koje lažno postavljaju kao pitanje za bezbednost vakcina. Homeopatske pripreme, bez aktivnih sastojaka, su promovisane kao lekovi za smrtonosne bolesti, a to je jedna velika laž koja umesto ozdravljenja dovodi do smrti jadnika koji je oboleo.

~ nastaviće se ~

Krstan Đ. Kovjenić

 

[KPCTAHK]

Hvala Bogu, moglo je da bude i gore !
------------------------------------------------

Na dvoru jednog oholog i zlog kralja ževeo je i pokorno služio svom kralju, bio je kraljev glavni sekretar i svuda je pratio tog svog kralja, neki veoma plemenit i bogobojažljiv čovek koji je, kad-god bi mi se nešto teško dogodilo, a to mu se je događalo svakodnevno, imao običaj da kaže:

»Hvala Bogu, moglo je da bude i gore!«

Jedne prilike, pošto je njegov kralj bio strastveni lovac, pratio je u lovu istog. Na jednom proplančetu, usred starodavne listopade šume, posle dugog čekanja pojavi se prelep jelen. Kralj je bio naročito oduševljen njegovom pojavom. Usled te svoje nesrtpljivosti i animalne želje da tog prelepog jelena što pre strelom probode kralj, onako brzopleto i bez trunke razmišljanja, nategnu tetivu, stavi strelu na tetivu luka, luk nape, ali tako jako da mu se isti slomi i odseče mu dva prsta na desnoj ruci. Kralj vrisnu, obliven sopstvenom krvlju, jelen, naravno, pobeže, a taj plemeniti i bogobojažljivi kraljev glavni sekretar, kao i uvek do tada, usmeri pogled ka nebu i usrdno prošaputa:

„Hvala Bogu, moglo je da bude i gore !“

„Šta je moglo da bude gore ? Vidiš da sam obliven svojom plemenitom krvlju, da nemam dva prsta i da vrištim od bola ? Da li se to ti meni rugaš ?!“ – zavrišti kralj drhtći od mržnje i besa. Odmah posle toga kralj naredi svojoj straži da tog plemenitog čoveka doživotno zatvore.

Nedugo posle toga, kada se je kralj malo oporavio, kralj opet pođe, ali tada sa celom svojom gardom, opet u lov. Išli su dugo, zavirivali u svaki grm te neprehodne šume, a želja da pronađu što lepšu životinju koju će kralj da ubije ih je sve dublje vukla u šumu. Pre sumrak postali su svesni da su zalutali, ali nisu odustajali i išli su dalje. Naiđu oni tako na jedno veliko pleme ljudoždera. Ljudožderi ih opkole, brzo savladaju i sve pobiju, osim kralja. Kralja nisu ubili samo zato što ti ljudožderi nisu jeli ljude kojima je nedostajao neki deo tela, a pošto je kralj bio bez dva prsta oni su samo njega poštedeli.

Kralju je nekako uspelo da se, posle nekoliko dana lutanja po šumi, vrati do svog dvorca i čim je u isti došao naredi svojim dvorjanima da mu dovedu tog njegovog sekretara kojega je zatvorio. Kada je taj plemeniti čovek opet došao kleknuo ispred tog svog bahatog, oholog i zlog kralja kralj mu ispriča šta mu se je sve dogodilo, kako su mu celu gardu pobili ljudožderi, i kako je jedva živu glavu sačuvao, samo zato što je invalidan i ti ljudožderi ne jedu takve, a taj plemeniti čovek, saslušavši svoga kralja, opet isti svoju misao prozbori:

„Hvala Bogu, moglo je da bude i gore !“

„A šta je to opet moglo da bude mučnije, crnje i gore, bre ?!“ – opet ga upita kralj.

„Vidite, vaša plemenitosti kralju, da me niste zatvorili ja bih sa vama išao u lov i ti ljudožderi bi i mene pojeli.“

Od tada je i kralj, ma šta da mu se desilo, znao da izusti samo jednu molitvu:

„Hvala Bogu, moglo je da bude i gore!“