Писање 
је мој живот - увек записујем
диктате душе, онакви какви истински јесу у том тренутку , и у том небеском блаженству знам да неизмерно уживам. Када би ми неки зли људи одузели све да би ми забранили да пишем и тада бих писао - узео бих трн, парао сопствену кожу и са својом крвљу, по сопственом телу, бих писао …
Вероватно бих баш тада изгледао као онај ст. грчки СИМБОЛИОН, врч на којем су филозофи написали све своје мудррости, а онда су га разбили, да се тих мудрости не би дочепали зли људи ...Платон, Аристотел, Плотин, Филон, Хегел, наравно, али и моји пријатељи Петер Слотердијк и Славој Жижек су на мене оставили највећи утисак ... Узео сам од свих помало, а онда изградио сопствени стил, сленг, али и сам начин размишљања и живота ... Код мене, хвала Богу да то срцем смем и умем записати могу, је инспирација увек жива, увек у мислима, души и срцу присутна, разиграна, благо умилна, опијајућа, као онај нектар богова, али и снажна, да ми изнутра задрхте груди, а после ми се вулкан незајажљиве жеље пробуди да морам да пишем, дубоко дишем и, дабоме, неизмерно уживам у том чињењу своме …
Инспирише ме све, нарочито жене, благо мене, благи ветрић, пољско цвеће и пролеће, зато је све оно што, истински срцем записујем, увек разиграно, лептираво, баш онако насмејано, али враголасто - детиње, јер сам уз помоћ Мајчице Свете у души сачувао, оно увек насмејано, дете, с љубављу обојено. Чак и моје елегије, моје муке када ме носталгија обузме, посве, мој жал за младошћу, моје свеживотне голготе, болни уздаси и вреле сузе су ми увек обојене неком од небројених нијанси љубави …
Што се тиче мојих радова сачувано је неколико уџбеника и скрипти, везаних за теме предавања, али, имајући у виду да су ме зли комунисти увек прогонили нико се није усудио да објави те моје срцем написане диктате пренапаћене душе... Управо сам завршио три моја свеживотна дела:
1. Екс-попове исповести, срцем записан вапај напаћене душе,
2. Жене филозофи(ње) у античкој филозофији и
3. Родољубива поезија.
Да ли ћу то дочекати да те моје књиге угледају светлост дана само драги Бог зна, али верујем и у мени још живи нада …
Крстан Ђ. Ковјенић
је мој живот - увек записујем диктате душе, онакви какви истински јесу у том тренутку , и у том небеском блаженству знам да неизмерно уживам. Када би ми неки зли људи одузели све да би ми забранили да пишем и тада бих писао - узео бих трн, парао сопствену кожу и са својом крвљу, по сопственом телу, бих писао …Вероватно бих баш тада изгледао као онај ст. грчки СИМБОЛИОН, врч на којем су филозофи написали све своје мудррости, а онда су га разбили, да се тих мудрости не би дочепали зли људи ...Платон, Аристотел, Плотин, Филон, Хегел, наравно, али и моји пријатељи Петер Слотердијк и Славој Жижек су на мене оставили највећи утисак ... Узео сам од свих помало, а онда изградио сопствени стил, сленг, али и сам начин размишљања и живота ... Код мене, хвала Богу да то срцем смем и умем записати могу, је инспирација увек жива, увек у мислима, души и срцу присутна, разиграна, благо умилна, опијајућа, као онај нектар богова, али и снажна, да ми изнутра задрхте груди, а после ми се вулкан незајажљиве жеље пробуди да морам да пишем, дубоко дишем и, дабоме, неизмерно уживам у том чињењу своме …
Инспирише ме све, нарочито жене, благо мене, благи ветрић, пољско цвеће и пролеће, зато је све оно што, истински срцем записујем, увек разиграно, лептираво, баш онако насмејано, али враголасто - детиње, јер сам уз помоћ Мајчице Свете у души сачувао, оно увек насмејано, дете, с љубављу обојено. Чак и моје елегије, моје муке када ме носталгија обузме, посве, мој жал за младошћу, моје свеживотне голготе, болни уздаси и вреле сузе су ми увек обојене неком од небројених нијанси љубави …
Што се тиче мојих радова сачувано је неколико уџбеника и скрипти, везаних за теме предавања, али, имајући у виду да су ме зли комунисти увек прогонили нико се није усудио да објави те моје срцем написане диктате пренапаћене душе... Управо сам завршио три моја свеживотна дела:
1. Екс-попове исповести, срцем записан вапај напаћене душе,
2. Жене филозофи(ње) у античкој филозофији и
3. Родољубива поезија.
Да ли ћу то дочекати да те моје књиге угледају светлост дана само драги Бог зна, али верујем и у мени још живи нада …
Крстан Ђ. Ковјенић